Slepi miš u Platonovoj pećini
Čak i bez prednosti filozofske refleksije, svako ko je proveo neko vreme u zatvorenom prostoru s uzbuđenim šišmišem zna šta to znači susresti se s fundamentalno stranim oblikom života.
Tomas Nejgel, Kako je to biti slepi miš?
Kada je Tomas Nejgel, američki filozof, završavao svoj najpoznatiji esej iz oblasti filozofije duha (philosophy of mind) 1974. godine, Betmen je bio samo još jedan strip junak čiji su se tvorci suočavali s ogromnim padom prodaje svojih priča. Nejgelov članak se, naravno, nije bavio Betmenom, ((Filozofske zanimacije su tada, ipak, bile ozbiljnije od štancovanja levičarskih prikaza superherojskih i naučnofantastičnih filmova.)) već kritikom fizičko-hemijskog redukcionizma koji je sve naše i mentalne procese drugih bića svodio na objektivni nivo delovanja atoma i molekula od kojih su nam mozgovi sačinjeni. Gotovo četrdeset godina kasnije, kao da postoji nasušna potreba za sličnim esejom neke slične filozofske veličine, ali koji će ovoga puta kritikovati redukcionizam druge vrste. Takav mentalni proces bismo ovde mogli nazvati reductio ad ideologiam, što označava tendenciju ogromnog broja kritičara dela popularne kulture da objekat svoje obrade posmatra kroz prizmu političke ideologije ili dnevne politike.
Od Jakobin magazina, preko Njujork Tajmsa, do Nacionalne revije; od Peščanika do Nove srpske političke misli, poslednji Nolanov film – Uspon Mračnog viteza – je obrađivan onako kako samo jedan superherojski film AAA produkcije i može da bude obrađivan. Betmen je dobijao statuse socijaliste, liberala, libertarijanca, konzervativca i fašiste zavisno od ideološke pozicije autora kritike i njegovog aparata čitanja i učitavanja u film. Superherojstvo Mračnog viteza se tu ne ogleda samo u veštini da se uhvati u koštac sa stvarima kojima drugi nisu dorasli, već i u tome što mu nenamerno uspeva da ujedno bude svojatan i proklinjan od pripadnika svih ideoloških franšiza.
Problem sa ispolitiziranom filmskom i, uopšte, kulturnom kritikom je što najčešće dolazi iz društvenog kruga čiji je prečnik jako mali, a to je intelektualna i akademska elita. Iako se na prvi pogled objektivnost tih ljudi može učiniti neupitnom, mnoga skora istraživanja političkih sklonosti među akademicima i intelektualcima u Americi su pokazala njihovu ideološku naklonost levici. ((Videti o tome npr. ovogodišnju studiju američkog socijalnog psihologa Džonatana Haidta: The Righteous Mind: Why Good People Are Divided by Politics and Religion)) “Napredne” ideje, ekonomski egalitarizam i socijalni liberalizam su teren koji isključivo pripada toj učenoj eliti. Suprotna ideološka stanovišta su rezervisana za crvenovratu populaciju koja živi između metropolitenskih obala Atlantika, Pacifika i Velikih jezera. A ako zatucanih konzervativaca ili libertarijanaca i ima među učenom populacijom, uglavnom se radi o guvernerima država poput Teksasa i Luizijane, ili dripcima iz Bronksa, poput političkog filozofa Roberta Nozika. Ako prevlast levičara na univerzitetima i nije potpuna, njihova je dominacija u sferama kulture i umetnosti neupitna.
Nije ni čudno, onda, da rasprave oko “prave poruke” Uspona Mračnog viteza dobijaju oblik analize marksističkih raspri sa početka XX veka, gde bi Betmen bio umereni reformista (Kaucki), a Bejn revolucionarni terorista (Trocki). No problem sa takvim čitanjima (učitavanjima?) je što su previše redukcionistička, što silan sadržaj prolazi kroz sakaćenje kako bi se uklopio u Prokrustovu postelju onoga ko taj sadržaj čita. Mnoga dela spekulativne fikcije (među koja ovom prilikom svrstavamo i superherojske sadržaje), a svakako ona najbolja među njima, su služila kao efikasno polje za sprovođenje antropoloških, socioloških ili filozofskih misaonih eksperimenata ili su sa osobitom potentnošću jednostavno pokazivala kako stvarnost nije tako prosta. Betmen franšiza vrlo uspešno dočarava sve složenosti velikog društva, stavlja u društveni kontekst velike probleme moralne filozofije poput sukoba konsekvencijalističke i deontološke etike (Betmen je najsličniji Murovom Roršahu u upražnjavanju čiste normativne etike, mada je njegova kaznena politika i dalje rehabilitaciona), istražuje pitanja političkog legitimiteta (zašto se poredak raspada ako ne postoji neka simbolička vrednost koja će ga držati zalepljenim i koja je veća od puke demokratske procedure izbora) i tome slično.
No, ta su pitanja čisto filozofskog karaktera, izuzeta od ideološke obojenosti koja je samo kontigentni sloj nekog kulturnog proizvoda ili umetničkog dela. Problem je što se taj površinski, kontigentni sloj, sprovođenjem kroz argumentacijski aparat kritičara i intelektualaca, uzdiže na najvidljivije mesto, zanemarujući mnoga druga čitanja očišćena od trivijalija dnevne politike. Intelektualci, tvorci kulturnih i umetničkih sadržaja i njihovi kritičarski konzumenti i uživaoci, se čvrsto nalaze u zamci angažovanosti (ili, kako bi to generacija tviter liberala nazvala – aktivizma). Za razliku od običnog čoveka, čije je političko ponašanje – veberovskim rečnikom iskazano – ciljno racionalno, intelektualac barata vrednosnom racionalnošću. To nije loše po sebi, ali kada ta vrednosna racionalnost pokušava da se impostira u fabrike, njive, prodavnice, glave i ponašanja ljudi, najčešće dovodi do gladi i nesreće najširih masa. Jer, pripadnici tih masa nemaju vremena, volje ni kapaciteta, koje im obezbeđuju dobro plaćeni poslovi na državnim univerzitetima i institutima, da bi se bavili onim tipom “svetskog bola” koji nastaje u nedostatku bola u leđima ili stomaku onih koji te univerzitete i institute finansiraju.
Ili, kako je to još jedan američki filozof, Robert Nozik, u eseju “Zašto su intelektualci protiv kapitalizma?” izrekao: “Oni (obični ljudi – prim. D.N.) koji su cenili druge stvari više nego promišljanje stvari pomoću reči, bilo da je to lov ili moć, ili neprekidno čulno zadovoljstvo, nisu se brinuli da ostave trajno zapisana svedočanstva. Samo su intelektualci smislili teoriju o tome ko je najbolji.” Pripadnik mase želi da konzumira sadržaje koji mu život čine lepšim. Čak i kada bi nekim ekonomskim čudom mogao da dođe do tih sadržaja bez jednog minuta provedenog na poslu, on ne bi bio ništa više zainteresovan za svetski bol i vrednosnu racionalnost jednog intelektualca. Isto tako, on u filmu koji se zove Uspon Mračnog viteza ne želi usiljena trabunjanja o “neoliberalizmu”, “kazino kapitalizmu” i “propasti demokratije” iz ugla Ivy league alumniste, već film u kome Betmen bije, a Bejn biva biven. U kome je žena-mačka istovremeno intelektualno visprena i fizički seksi, kako bi se žene sa njom identifikovale, a muškarci je poželeli. I tako dalje…
A zahvaljujući zjapećim rupama u scenariju, problemima koje gledalac ima sa suspenzijom neverice u pojedinim segmentima filma i nerazrađenim dijalozima, nismo mnogo više ni dobili. Jedino ako uposlimo analitički aparat Slavoja Žižeka i njegovih epigona, kojim i u iskazima molekularne biologije možemo naći skrivene političke poruke, onda i nije problem da intelektualizujemo ovo, ali i mnoga druga dela.
Tekst je pisan za broj 21 časopisa “Znak Sagite”, koji će uskoro biti dostupan u papirnom izdanju.
