Kolhozacija Beograda – slučaj PKB
Ono što je izgledalo samo kao anahron marketinški potez za vreme predizborne kampanje ovih dana postaje opšti model „razvoja“ Beograda.
Barem tako najavljuju gradske vlasti. Naime, u jeku predizborne kampanje na lokalnim medijima, pre svega Studiju B, tiho i nenametljivo počela je da se širi jedna vest: „PKB oživljava, PKB ponovo sve jači…“ Mnogima je ova objava bila čudna. Ko se još seća PKB‑a? Znalo se da je taj poljoprivredni mastodont odavno mrtav, da je propao još u vreme kada su po plodnim oranicama ove i susednih zemalja hodale vojničke čizme, tenkovi i teška artiljerija. Ipak, vest se širila. Čemu sad sve to?
Pažljivijim posmatračima bilo je jasno da tu ima nešto više od pukog marketinškog poteza zahuktale predizborne kampanje. Bio je to probni balon za usvajanje naizgled nove, a zapravo vrlo stare ekonomske politike. Još u vreme staljinizacije Jugoslavije odmah nakon Drugog svetskog rata, ta strategija ogledala se u prisilnom udruživanju poljoprivrednika u nove, državne zadruge po uzoru na sovjetske kolhoze i sovhoze. To se činilo nacionalizacijom (državnim otimanjem) zemlje, ograničenjem slobodnog raspolaganja preostalom zemljom (zapravo ukidanjem samostalnih poseda) i dodelom „slobodne“ (u stvari, već oduzete) zemlje takozvanim „bezemljašima“ – novoj klasi „seljaka-proletera“. Danas, to isto, samo pod evropskom i demokratskom firmom „privatno-javnog partnerstva“, treba da postane „novi“ model agrarne politike. Po svemu sudeći, ne slučajno.
Đilas & Co vešto su zaigrali na kartu popularnog mita o tome kako je nekada, u doba socijalizma, „sve radilo“ i kako su „ovi novi“ – postpetooktobarske vlasti – „uništili sva preduzeća“. Sa tim izazovom, da se stekne poverenje građana tako što će se izaći u susret njihovim željama suočili su se gradski oci. Oni su čvrsto odlučili da pokažu da znaju posao, da će oživeti nekadašnje proizvodne perjanice socijalizma. I odmah su dobili aplauz. Od svih, od glasača naprednjaka, demokrata, espesovaca, ursovaca, sada već politički izumrle vrste radikala, ponekog eldepovca i, što je najvažnije, one nepregledne, tihe i „neopredeljene“ mase od 50 i kusur posto ljudi koje „politika ne interesuje“ – tj. onih koji ne izlaze na izbore. I da, naravno, 4% „indijanaca“, tj. belih listića.
Mediji takođe aplaudiraju. Vest o oživljavanju PKB‑a prenosi se bezupitno i pohvalno po svim medijima. Svi u tome vide dobre signale koji dolaze sa komandnih visina. No, ko je kriv za to da se posle sveg poražavajućeg iskustva socijalističkog eksperimenta opet srlja u novi?
Ljudi nisu krivi. Ljudi ne znaju za bolje. Nikada nisu ni znali. Ili, ako su znali to je bilo tako davno da se može valjano predočiti samo nekom režijskom mastorijom ili vrhunskim perom. Onima koji su rođeni i odrasli u ambijentu u kome je normalno to da ti neko stalno visi nad glavom, rešava sve, pa čak i lične probleme – ogromna sveprožimajuća država – veoma je teško da shvate pojmove individualizma, slobodnog tržišta ili čak važnosti privatnog vlasništva. A tek to da je „državna poljoprivreda“, kao i bilo koja grana ekonomije na koju vlada stavlja šapu, zapravo oksimoron, to je već toliko apstraktno i opterećujuće saznanje da ga se kloni i sam krem domaće ekonomske nauke.
Da li su tog saznanja svesni protagonisti nove gradske politike? To pitanje je irelevantno, jer političare ne motivišu saznajni već vrlo praktični razlozi – opstanak na vlasti. Sâm Đilas nedavno je potvrdio da toga nije svestan, tj. da je protivnik „liberalnog kapitalizma“. Fair enough (uvek je dobro kada u političkom smislu imate pred sobom jasno deklarisanog protivnika; teže je kada je na drugoj strani navodni prijatelj, tj. ideološki prijatelj koji na kraju svojom nedoslednom politikom iskompromitije samu ideju), ali to nije dovoljno za ono što je gradu i zemlji potrebno.
Beograd, iako najveći grad, ipak je i sam lokal. Na toj činjenici zasniva se sva perfidna politička igra koju sprovodi gradska vlast. Odgovornost za situaciju u zemlji uvek se locira na najvišem nivou vlasti, a dešavanja na lokalu često prolaze neprimetno. Jednostavno, građani najveći značaj pridaju republičkoj vlasti. Šta se stanovnika Boljevca tiče kako se Đilas razbacuje novcem poreskih obveznika grada Beograda? Nekog iz Trbušnice boli naravno to što „sve ide za Beograd,“ ali njega kao i mnoge druge stanovnike ove zemlje malo interesuje ono što se dešava na nekom drugom mestu, gradu ili selu, pa bilo to selo i veliki Beograd. Ipak, svi oni će čuti o novom uspehu.
To vešto koriste Đilas & Co i zato sa radošću šire krila novog socijalizma. Beograd je njihovo ogledno polje za buduće poduhvate. Oni su već odavno učvrstili praksu koja umrtvljuje ionako slabu samoinicijativu građana – od "besplatne" zamene poštanskih sandučića do oživljavanja rock & roll-a u gradu. Sada se okreću ambicioznijem ali politički profitabilnijem projektu: „mi ćemo vas čak i nahraniti“. Oni znaju da na taj način uspešno mogu da plasiraju „novi model“ i svoj uspeh bez ikakvog polaganja računa za to što čine.
No, okrenimo se samom PKB‑u i pogledajmo na koji način je on „oživljen“. Nažalost, ne možemo. Sve informacije koje imamo o tome samo su informacije jedne strane – strane koja se reklamira. Za sada, znamo da je grad otkupio PKB (Čijim parama? Koliko je platio? I najvažnije, ko mu je dozvolio da ga kupi?), snabdeo PKB novim John Deere traktorima i zaveo finansijsku diciplinu „u preduzeće“ – rečeno je da staro računovodstvo firme nije znalo čak ni da obračunava plate zaposlenih dok sada radi k'o švajcarski sat. Nekoliko dana pred izbore išao je jedan kajron na TV Studio B, u kome je doslovce pisalo: „Novi traktori već angažovani na poljima poljoprivrednog kombinata, radna produktivnost povećana desetostruko“. San ili java? Nažalost, java ali ne java uspeha, već java Potemkinovih sela.
Danas se na istoj toj televiziji, koja je uspela da dostigne sve visoke standarde kojadinovićevskog novinarstva, egzaltirano najavljuje veliki uspeh gradskog intervencionizma. Javljaju da je dobit PKB‑a već „deset miliona evra“. Eto kako kvalitetan menadžment, briga za opštu stvar i pravilan potez (kupovina propalog preduzeća) donosi rezultate. Kako se samo ranije toga nismo setili?
Bolje ikad nego nikad – odgovaraju na to čelnici gradske vlasti. To je model čije ambiciozno širenje iz dana u dan najavljuju na svojoj televiziji. Što je još gore, to je model koji će se po svemu sudeći preneti i na celu zemlju. Po strani to što je državni i gradski džep praktično prazan, zemlja pred bankrotom, i što iskustva sa sličnim eksperimentima kažu da je to put u propast (najnoviji slučaj Agro banke i Razvojne banke Vojvodine koje su u buli od nekoliko stotina miliona evra, a koje su inače obilato pomagane iz državne kase). „Uspešan“ primer „novog PKB‑a“ toliko je sjajan da zasenjuje sav porazni bilans politike gradske vlasti. A ako može sa PKB-om, zašto ne bi moglo i sa svim ostalim firmama?
Naši političari priznaju da su do sada samo pričali. Sada su po sopstvenom priznanju krenuli i da rade. Građanima se ova strategija dopada. Uronjeni u nostalgična sećanja na titoističko blagostanje u kome je svaki zaseok imao tekstilnu industriju i svi mogli da putuju i letuju, oni svesrdno podržavaju ovakav potez. Štaviše, oni kažu da je to što vide malo i hoće još.
Naravno, ljudi hoće socijalizam, lep život i nadasve to da neko drugi misli o njima. Ali na odgovornoj vlasti je da čini ono što je u interesu svih, a ne samo nekolicine, ili jedne grupe. Jer „oživljavanje“ PKB‑a je baš to – najpre interes političara, a potom i radnika dotične firme. Ali, da li se to samim tim može razumeti i kao uspeh grada i zemlje?
Za one koji guraju ovu šargarepu građanima u usta uspeh je neosporan. Međutim, njihova logika je logika kratkoročnog sagledavanja stvari – barem iz ugla šireg interesa. Uspešnost jednog primera osnažiće podršku u javnosti i zagarantovati dalji politički opstanak. Stanovnici glavnog grada svakako će ceniti to što ih neko hrani. Samo, kako ih hrani?
Plan je da se napravi čitava mreža, tj. da PKB postane samo jedna karika u čitavom lancu poljoprivredne centralizacije pod dirigentskom palicom maestra gradonačelnika. Ideja je da se od sitnih individualnih proizvođaća do srednjih i krupnih svi uvedu u jedan sistem proizvodnje hrane od čega će živeti ne samo Beograd, već od čijeg će izvoza imati benefite i cela zemlja. Cene će biti kontrolisane, što znači da će sada grad propisivati koliko košta paradajz, luk i krastavac, a ne seljaci na pijacama i vaša omiljena bakica za tezgom. Zapravo model subvencija, kvota i otkupa koji se sada primenjuje na nivou cele zemlje preneće se i na Beograd, tj. novi agrarni subjekat. Grad će garantovati cenu otkupa poljoprivrednicima i oni će unapred znati koliko će zaraditi. Svi će biti srećni — i kupci i prodavci. Nakupce ćemo najzad izbaciti sa naših pijaca! Ješćemo samo domaće!
Ideologija zagarantovanih cena i zaštite poljoprivrede u vidu izgradnje jednog jedinstvenog i visoko centralizovanog feuda krajnje je štetna po interes svih građana. Takva politika guši i tera konkurenciju, što sve dovodi do toga da na kraju kupac plaća više nego što je plaćao ranije. Ona kratkoročno koristi jednoj grupi ljudi, ali dugoročno guši razvoj poljoprivrede i stvara kastu poljoprivrednika „tražilaca prava“ – kastu koja već uveliko postoji u nas, ali koja se sada želi podići na viši – „evropski“ nivo. Ti potražioci prava želeće, više nego ikada do sada, da se dogovoreno poštuje i da im neko kaže „to da seješ“, „da seješ ovako“ i „da seješ toliko“. Kad požnješ bićeš plaćen po dogovoru. I mirna Bačka.
Pa i nije. To će sve da traje dok grad bude mogao da finansira takvu ludoriju. Kad prestane, imaćemo proteste poljoprivrednika koji parališu zemlju, više cene proizvoda i nestašice. Déjà vu.
Opet će neko reći: nema ništa loše u tome da grad proizvodi jefitinu i kvalitetnu hranu. Ali, upravo je u tome poenta. Takvim merama ne može se proizvoditi ni jeftina ni kvalitetna hrana. Ne može jeftina, jer će kasta poljoprivrednika tražiti zagarantovane cene i dobit – a bez realne konkurencije nema ni realnih cena, a još manje jeftinih proizvoda. A ne može biti ni kvalitetna kada je izbor do te mere sužen da praktično skoro dva miliona ljudi kupuje od jednog jedinog proizvođača hrane. Uz to, agrarna politika postaće još više nego danas „kadrovsko“ pitanje, a ne pitanje spontane proizvodnje na stotine sitnih, srednjih i krupnih proizvođača i njihovih dobrovoljnih aražmana. Ukratko, vi koji ste navikli da na pijacama kupujete zeleniš od proverenih seljaka — zaboravite na to. Dobićete samo jedno, tj. ono što i svi ostali – PKB, i kravicu.
To je model koji grad, gradonačelnik i trust ekonomskih mozgova na čelu sa najvećim ekonomistom u Srbiji danas, Dušanom Bajatovićem, žele da implementiraju u Beogradu. Verovatno će takav model biti izbor i nove vlade ko god da je sastavi. Dakle, model još većeg mešanja države u ekonomiju nego što je to danas slučaj.
Beogradu i Srbiji bi sigurno bilo bolje bez ovakvih, na neuspeh unapred osuđenih, ekonomskih eksperimenata. Ali možda je to zapravo jedini put kojim se može i treba ići. Novi zalet u socijalizam i neizbežno lupanje glavom u zid možda je jedini recept ka izgradnji kakvog-takvog kapitalizma u Srbiji. Ko ne zna da uči pametnije, neka uči bar nekako.
Aleksandar Novaković
