Savest konzervativca

Veoma sam zabrinut što se danas veliki broj ljudi sa konzervativnim pogledima na svet oseća prisiljenim da se zbog toga pravda. Čak ne i toliko da se pravdaju neposredno, nego da tu svoju privrženost odrede na način koji izražava pokajanje. „Republikanski kandidati“, rekao je potpredsednik Nikson, „trebalo bi da budu ekonomski konzervativci, ali konvervativci sa srcem.“ Predsednik Ajzenhauer izjavio je tokom svog prvog mandata da je „konzervativac što se tiče ekonomije, ali liberal ((Izraz „liberal“ u američkom političkom rečniku, naročito od razdoblja New Deal-a, označava političko stremljenje suprotno idejama klasičnog liberalizma. U tom smislu pervertirano značenje liberalizma podrazumevaće, kao i dan danas, zahtev za velikom državnom intervencijom i regulacijom u ekonomiji i proširenje koncepta individualnih prava na područije pozitivnih „ljudskih“ prava koja otvaraju zahtev za pozitivnom diskriminacijom, „inflacijom“ prava i sveprisutnom ulogom države u odabiru poželjnog načina života. Prim. prev.)) što se tiče ljudskih problema.“ Pa ipak, neki republikanski lideri uporno su se nazivali „progresivnim“ konzervativcima. ((Ovo je zaista čudna oznaka – iz nje proizilazi da su „obični“ konzervativci suprotstavljeni napretku. Da li smo zaboravili da je Amerika postigla najveći napredak kada su uvažavana i čuvana konzervativna načela? Prim. autora)) Ovi iskazi svode se na pristup po kome je konzervativizam uska, mehanicistička ekonomska teorija koja može veoma dobro da deluje kao računovodstveni dokument, ali na koju se ne možemo osloniti kao na celovitu političku filozofiju.

Ista procena, doduše više u obliku napada nego pristupa, jeste ona koju podstiče radikalni tabor. „Mi, liberali“, kažu oni, „zainteresovani smo za ljude. Naša briga tiče se ljudi, dok ste vi, konzervativci, opterećeni očuvanjem ekonomskih povlastica i statusa.“ Odite korak dalje i liberali će tu osudu pretvoriti u klasni argument – nas interesuju mali ljudi, a ne neki „zlotvori velikog bogatstva.“

Ovakvi pristupi, bilo da dolaze od prijatelja ili od protivnika, nanose veliku nepravdu konzervativnom stanovištu. Konzervativizam nije ekonomska teorija, iako dovodi do ekonomskih posledica. Suština je da je socijalizam taj koji svodi sve čovekove namere samo na očuvanje materijalnog blagostanja. Konzervativizam vraća materijalne stvari na svoje pravo mesto – odnosno omogućava složeniji pogled na ljudska bića i društvo u kojem ekonomija ima samo pomoćnu ulogu.

Suštinska razlika između konzervativaca i današnjih liberala je ta što konzervativizam uzima u obzir čitavog čoveka, dok liberali imaju sklonost da posmatraju samo materijalnu stranu čovekove prirode. Konzervativci veruju da je čovek delom ekonomsko, životinjsko stvorenje, ali takođe i da je duhovno stvorenje sa duhovnim potrebama i težnjama. Šta više, ove čovekove duhovne potrebe i težnje odražavaju uzvišenu stranu čovekove prirode i zbog toga imaju prednost u odnosu na ekonomske potrebe. Konzervatizivam, dakle, prihvata unapređenje čovekove duhovne prirode kao primarnu brigu političke filozofije. Liberali, sa druge strane, u ime brige za „ljudskim bićima“ posmatraju zadovoljenje ekonomskih potreba kao glavnu misiju u društvu. Oni su, štaviše, u žurbi. Njihov osobeni pristup jeste, dakle, da upregnu političke i ekonomske sile jednog društva i kolektivnim naporom uspostave prinudno nametanje „napretka.“ Smatram da se oni takvim pristupom suprotsatvlaju ljudskoj prirodi.

Prva obaveza političkog mislioca je, svakako, da razume ljudsku prirodu. Konzervativac ne tvrdi da poseduje naročite moći u razmatranju ovog problema, ali on naglašava svoju bliskost sa stečenim znanjem i iskustvom tokom istorije i on nije toliko nadmen da zanemaruje učenja velikih umova iz prošlosti.

Ono što je prvo naučio o čoveku jeste da je svaki pojedinačni član vrste jedinstveno biće. Čovekovo najsvetije posedništvo je njegova duša – ona ima smrtnu i besmrtnu stranu. Prva uspostavlja potpunu razliku u odnosu na drugo ljudsko biće. Samo filozofija koja uzima u obzir suštinsku razliku između ljudi i, saglasno sa tim, stvara uslov za razvoj različitih mogućnosti za svakog čoveka može tvrditi da je u saglasnosti sa čovekovom prirodom. Slušali smo, u naše vreme, mnogo toga o „običnom čoveku.“ To je stanovište koja obraća malo pažnje na istoriju nacije koja je izrasla na inicijativi neuobičajenih ljudi. Konzervativac zna da posmatrati čoveka kao deo nedeljive mase podrazumeva njegovo potčinjavanje vrhunskom ropstvu.

Drugo, konzervativac je naučio da su ekonomska i duhovna strana čovekove prirode neraskidivo isprepletane. On ne može biti ekonomski slobodan ili uspešan, ako je politički porobljen i obrnuto, politička sloboda pojedinca je ništavna, ako je on materijalno zavisan od ekonomske pomoći države.

Konzervativac, takođe, shvata da se duhovni i materijalni napredak čoveka ne može usmeravati spoljašnjim silama. Svaki je pojedinac odgovoran, imajući u vidu svoje dobro i dobro svoje zajednice, za svoj sopstveni razvoj. Izbori koji rukovode njegovim životom, moraju da budu izbori koje je sam napravio – te ciljeve ne može da odabere neki drugi pojedinac ili skupina ljudi. Ako je konzervativac manje od liberala zainteresovan za povećanje državnih socijalnih davanja, to je zato što je konvervativac više zabrinut od liberala za slobodu čoveka da tokom svog života troši svoju zaradu onda i onako kako sam smatra da bi trebalo.

Konzervativizam nije nikada posmatrao pojedinca ni kao mogućeg piona drugih ljudi, ni kao deo opšteg kolektiviteta u kojem bi se zanemarivala njegova uzvišenost i odvojeni identitet. Tokom istorije, pravi konzervativizam bio je podjednako u ratu kako sa autokratama, tako i sa „demokratskim“ Jakobincima. Pravi konzervativac saosećao je sa neprilikama nesrećnog seljaka pod tiranijom Francuske monarhije. On je, takođe, bio podjednako revoltiran pokušajima rešavanja tog problema od strane banditske tiranije koja je paradirala pod zastavom egalitarizma. Savest konzervativca uznemirava svako ko bi ponizio dostojanstvo pojedinačnog ljudskog bića. Ta savest je, danas, u sukobu sa diktatorima koji vladaju terorom, kao i sa prefinjenim kolektivistima koji traže našu dozvolu da, u odnosu prema ljudskoj rasi, preuzmu ulogu Boga.

Imajući u vidu ovakav pogled na ljudsku prirodu, jasno je da konzervativac doživljava politiku kao umetnost postizanja maksimalne moguće slobode za pojedinca koja je u skladu sa očuvanjem društvenog poretka. On, pre svega, shvata da sloboda zahteva uspostavljanje poretka – nemoguće je da jedan čovek bude slobodan, ukoliko je neko drugi spreman da mu negira to pravo. Ali konzervativac takođe uviđa da je politička moć na kojoj je poredak zasnovan samouvećavajuća sila; njeni apetiti rastu jedenjem. On zna da je neophodno da postoje velika spremnost i pažnja kako bi se politička moć zadržala u odgovarajućim okvirima.

O očuvanju poretka, u današnje vreme, ne moramo mnogo da brinemo. Osetljiva ravnoteža koja bi, u idealnom slučaju, trebalo da postoji između slobode i poretka, već je odavno narušena na štetu slobode skoro svuda u svetu. U nekim zemljama sloboda je sputana i poredak ima preovlađujući uticaj. U našoj zemlji taj trend ne napreduje toliko brzo, ali je impuls ipak prisutan i svakim danom postaje sve značajniji. Za američkog konzervativca, dakle, ne postoji teškoća u određivanju današnjeg najvećeg izazova – to je očuvanje i uvećanje slobode. Dok posmatra različite stavove, institucije i zakone koji trenutno preovladavaju u Americi, njemu će pasti na pamet različita pitanja, ali konzervativac će prvo voditi računa na jedno pitanje – da li uvećavamo slobodu? Predlažem da pregledamo neka od najvažnijih pitanja sa kojima se danas suočavamo imajući u vidu pomenuto pitanje.

Autor Bari Goldvoter

Preveo Miloš Nikolić