Novac
“Na kraju se svaki papirni novac (fiat money) uvek vrati na svoju pravu vrednost – na nulu.”
Volter
Šta je novac?
Ako u jednom društvu nema razmene proizvoda, onda u takvom društvu nema ni potrebe za novcem. Novac nije neophodan ni u sistemu zasnovanom na direktnoj razmeni proizvoda (direktna trampa) jer učesnici razmenjuju svoje proizvode za druge proizvode i konzumiraju sve ono što su na taj način dobili. Takođe, novac nije neophodan ni u čistom socijalističkom sistemu, ali je zato neophodan u sistemu zasnovanom na privatnom vlasništvu, podeli rada i tržišnoj ekonomiji.
U sistemu zasnovanom na podeli rada tržišni učesnici razmenjuju svoje proizvode za neke druge razmenljive proizvode. Međutim, nisu svi proizvodi pogodni za tržišnu razmenu jer za neke proizvode postoji samo povremena i ograničena tražnja, a za neke druge proizvode postoji stalna tražnja. Svi oni koji svoje slabo razmenljive proizvode zamene za razmenljivije proizvode, biće za korak bliže svom cilju – pribavljanju robe koju je najlakše razmeniti za bilo koju drugu robu. Na taj način ova najrazmenljivija roba postaje opšteprihvaćeno sredstvo razmene, tj. novac.
Jednom uspostavljena novčana jedinica ima ulogu računovodstvene jedinice, kao i zajedničkog imenioca za sve cene, ali je taj novac (roba-novac) i dalje u stanju trampe u odnosu na sve ostale proizvode i usluge. U sistemu trampe nema jedinstvene cene pšenice, mleka, ulja ili bilo kog drugog proizvoda. Svaki proizvod će imati “beskonačno” mnogo različitih cena u odnosu na sve ostale proizvode i usluge. Kada se jedan proizvod, recimo – zlato, izdvoji iz svih ostalih proizvoda i postane sredstvo razmene, stvaraju se uslovi da svi ostali proizvodi i usluge dobiju svoju cenu izraženu u tom izabranom sredstvu razmene, tj. novcu.
Na taj način svaki proizvod dobija svoju cenu u zlatu, ali se onda postavlja pitanje: koja je cena zlata? Za razliku od svih ostalih proizvoda koji sada imaju jedinstvenu cenu u zlatu, cena samog zlata bi bila njegova kupovna moć u odnosu na svaki drugi proizvod pojedinačno. Dakle, cena zlata, ili drugačije rečeno – kupovna moć zlata, će biti količina svakog drugog proizvoda ili usluge koja se može dobiti za jednu zlatnu jedinicu (novčanu jedinicu).
Karakteristike novc
Da bi neka roba bila što razmenljivija u procesu razmene potrebno je da poseduje nekoliko osnovnih osobina: prepoznatljivost, deljivost, nosivost (portability), visoku vrednost u odnosu na svoj obim i masu, dugotrajnost, i najvažniju od svih drugih osobina – nemogućnost falsifikovanja. Često se može čuti da je “zlato jedini pravi novac”, ali to nije tako — svaka roba sa prethodno navedenim osobinama je potencijalni kandidat za obavljanje uloge novca.
Novac je pogodan za čuvanje, a ta osobina, kako to kaže Mizes, mu daje sposobnost prenošenja vrednosti kroz vreme, a osim toga, novac omogućava i prenošenje vrednosti kroz prostor.
Čuvanje novca je jedan od načina na koji možemo koristiti naše bogatstvo. Kada bismo znali šta će nam budućnost sa sobom doneti, mi bismo onda čuvali onu robu koja će nam u toj budućnosti biti najpotrebnija. Ali, kako je budućnost uvek neizvesna i kako nikada nećemo znati za kojim proizvodima će u toj neizvesnoj budućnosti postojati najveća tražnja, mi onda nemamo drugu opciju nego da čuvamo ono što je najlakše razmeniti za sve druge proizvode, tj. — novac.
Vrednost novca
Centralni problem novca je njegova objektivna vrednost u procesu razmene novca za proizvode, ili kako se to drugačije naziva – kupovna moć novca.
Poznata je Mizesova rečenica da je “cena mera vrednosti, a da je novac mera cene”, koja je mnoge ekonomiste navela na pojednostavljeni zaključak da je onda i “novac mera vrednosti”. Iako se na to pitanje, uzimajući u obzir sadašnju situaciju, može gledati kao na periferno ekonomsko pitanje, ipak je korisno razjasniti i tu zabunu kako bi se i to pitanje skinulo sa dnevnog reda.
Mizes, kao sledbenik Karla Mengera, jednog od tvoraca subjektivne teorije vrednosti, jasno kaže da: “Mera za ekonomsku vrednost ne postoji.”
Ne postoji objektivna mera za subjektivnu vrednost. Mi možemo reći da je vrednost jednog proizvoda veća od vrednosti drugog proizvoda, ali ne možemo reći koliko neki proizvod vredi jer ne postoji jedinica mere vrednosti, niti odrediti količinu te vrednosti. Subjektivno vrednovanje samo rangira proizvode u skladu sa njihovim značajem; ono ne meri njihovu vrednost već samo rangira njihov značaj.
Svaki ekonomski postupak zahteva komparaciju vrednosti. Svaka osoba bira neki proizvod između velikog broja proizvoda i razmenjuje jedan proizvod za drugi. Zato Mizes kaže da se na svaki ekonomski postupak može gledati kao na neku vrstu razmene proizvoda.
Konkretno, Mizes o novcu kao meri objektivne cene (odnosa razmene) kaže sledeće: “Ne postoji tako nešto kao apstraktna vrednost, postoje samo pojedinačni činovi vrednovanja. Novac je mera objektivnih cena (odnosa razmene) i ako, u tom smislu, želimo da na novac gledamo kao na meru cene, ne postoji razlog zašto to ne bismo učinili.” 1
Dakle, subjektivna vrednost novca uvek zavisi od subjektivnog vrednovanja ostalih ekonomskih dobara koji se za njega mogu dobiti u procesu razmene, i zato ne može biti isto reći da je novac “mera objektivnih cena” i reći da je novac “mera vrednosti”.
Univerzalna roba
Kada govorimo o kupcima i prodavcima, onda obično pod kupcem podrazumevamo nekoga ko ima novac, a pod prodavcem nekoga ko ima neki proizvod. Međutim, uzimajući u obzir Mizesovu definiciju novca koja kaže da je novac “najrazmenljivija roba”, onda je jasno da su kupci istovremeno i prodavci jer “prodaju novac”, i da su prodavci ujedno i kupci jer “kupuju novac.”
Prodavac novca je univerzalni kupac jer ono što on nudi na prodaju (novac) je najtraženija roba. Ono što on prodaje je univerzalna roba jer je novac opšteprihvaćeno sredstvo razmene.
Slikovit opis svega toga daje nam Gary North 2 kada kaže da prodavac novca stoji pred gomilom ljudi i kaže:
“Ja imam ono što svi vi želite. Ja imam robu koju je najlakše zameniti za bilo koju drugu robu. Ja imam novac i očekujem vaše ponude.”
Dakle, za razliku od onih ekonomista koji ne razumeju ekonomiju i zagovaraju ideju da je u procesu trgovine vlasnik novca slabija strana, North nam govori nešto sasvim drugo – da su vlasnici novca uvek u prednosti u odnosu na vlasnike robe. Međutim, da bi se razumelo ovo o čemu govori North, mora se napomenuti da sve to važi samo u slobodnom tržišnom sistemu. Ako država razori novac i suspenduje tržišne zakone, onda ništa od svega ovog ne važi jer onda i nemamo ekonomski sistem već antiekonomski sistem.
Da li je ekonomiji potreban novi novac?
Ako Mizes kaže da je novac “najrazmenljivija roba”, onda se postavlja pitanje: da li je novac potrošno dobro ili proizvodno dobro? Da li je novac jedan oblik kapitala?
Odgovarajući na to pitanje, Mizes objašnjava da novac nije ni potrošno ni proizvodno dobro (i proizvodnja i potrošnja su mogući i bez novca), već da novac samo olakšava procese proizvodnje i potrošnje. Novac je ekonomsko dobro, tj. – posebna analitička kategorija. Samim tim što novac nije kapital, Mizes zaključuje da povećanje količine novca ni na koji način ne doprinosi napretku jednog društva.
Za razliku od potrošnih i proizvodnih dobara, čiji bi gubitak doveo i do gubitka u pogledu zadovoljenja nekih ljudskih potreba, to ne možemo reći i za slučaj gubljenja neke količine novca. Ako posmatramo čitavo čovečanstvo kao jedan zatvoren sistem, promena u količini novca, tj. promena nominalne vrednosti novca, ne može uticati na ekonomsku poziciju čovečanstva.
Kada usled povećanja proizvodnje dođe do toga da se poveća individualna tražnja za nekim proizvodnim ili potrošnim dobrima – samo tada dolazi do napretka jednog društva. I proizvođači i potrošači mogu povećati svoje bogatstvo samo putem razmene roba. Dakle, da bi jedno društvo povećalo svoje bogatstvo potrebno je da barem dva njegova člana dobrovoljno razmene svoje proizvode, tj. da barem dva člana budu bogatija.
Da bi prethodno rečeno učinili još jasnijim, najbolje je da za trenutak zanemarimo današnji novčani sistem i vratimo se u vreme kada je zlato bilo novac. Mizes nam sasvim jasno govori da ako se proizvede novo zlato i ako vlasnik neke robe poželi više novca (zlata), i svoje proizvode razmeni za to novoproizvedeno zlato – društvo neće postati bogatije usled ove dobrovoljne razmene. Upravo je zbog toga za Mizesa novac – posebna analitička kategorija.
Mit o neutralnom novom novcu i stabilnim cenama
Ako društvo ima korist od toga što jedan proizvođač poveća svoju proizvodnju i za te proizvode nađe kupca, onda to znači da ćemo imati dva dobitnika i nijednog gubitnika. Sa druge strane, ako proizvođač poveća svoju proizvodnju, a onda te proizvode zameni za zlato sa proizvođačem zlata, i obe strane su zadovoljne tom razmenom jer u suprotnom ne bi ni trgovale, a društvo, kao što smo rekli, od te razmene neće postati bogatije – da li to znači da ćemo tim postupkom imati dva dobitnika dok će ostali članovi društva biti gubitnici jer je time došlo do smanjene kupovne moći novca?
Bez ikakve sumnje, odgovor na to pitanje mora biti – da. Novi novac se nikada ne pojavljuje putem neke magije i na način da svaki pojedinac dobije svoj deo novčanog kolača, već novac u sistem uvek ulazi samo na nekim njegovim mestima. Novi novac u sistem nikada ne ulazi ravnomerno; novi novac se ne širi ravnomerno, niti se cene proizvodima povećavaju u istom procentu i ravnomerno. Novi novac će delovati različito na svakog proizvođača i na svakog pojedinca, a sve u zavisnosti od faze kada će taj novi novac dospeti do njih.
Taj proces nam dodatno pojašnjava Rodbard 3 na primeru povećanja količine novca za 20%. Ako se količina novca poveća za 20%, neće se dogoditi da se sve cene povećaju za 20%, već će doći do promene u strukturi tražnje, a samim tim će se izmeniti i struktura kupovne moći novca. U stvarnom svetu, novac u sistem nikada ne ulazi na neutralan način, već uvek favorizuje prve primaoce novca. Prvi primaoci novca, u skladu sa svojim potrebama, usmeravaju novac ka određenim proizvodima i uslugama i na taj način povećavaju tražnju za tim proizvodima i uslugama. Sa povećanjem tražnje za tim proizvodima dolazi do povećanja njihovih cena, a samim tim i do povećanja profita tog dela privrede. Kako novac putuje kroz sistem, tako se i ceo prethodni postupak ponavlja. Dakle, čim se izmeni tražnja za nekim proizvodom – menja se i njegova cena, što znači da novac tokom svoga putovanja kroz sistem – menja i strukturu tražnje i cenovnu strukturu.
Otuda i ona Mizesova rečenica koju smo ranije pominjali: “Ako dođe do promene kupovne moći novca, onda u tom sistemu više ništa neće biti isto.”
U procesu ubacivanja “novog novca” u sistem najbolje prolaze prvi primaoci novca, zatim drugi, treći itd, a najgore prolaze oni kod kojih novac stigne na “kraju lanca”, kao i oni, naravno, do kojih novi novac nikada i ne stigne. Dakle, posledica inflacionizma je veštački “zero-sum game”, tj. ceo proces se pretvara u igru u kojoj se privilegovana manjina prvih primalaca novca bogati na račun kasnijih primalaca novca.
Mizes posebnu pažnju posvećuje toj široko rasprostranjenoj grešci u pogledu neutralnosti novog novca i kaže 4 da nijedna državna vlast, čak i kada bi to zaista htela, nije u stanju da stvori monetarni sistem koji bi rešio problem redistribucije bogatstva koji nastaje usled toga što neki delovi privrede i stanovništva imaju pristup novom novcu ranije, a neki kasnije.
Da bi se izbegli eventualni nesporazumi po tom pitanju, odmah možemo reći da je Mizes bio potpuno svestan činjenice da se taj problem ne može izbeći ni u uslovima zlatnog standarda i nenarušenog slobodnog tržišta, ali je zato bio potpuno ubeđen da nenarušeno slobodno tržište, zbog visokih troškova proizvodnje novih količina zlata, na najbolji mogući način smanjuje dotok novog novca u ekonomiju, a samim tim i minimizuje negativne posledice.
Dakle, Mizes se za zlatni novac (pure gold standard) zalagao samo iz jednog razloga – zato što ne postoji bolji novac. Isto tako, ako znamo da je Mizes bio veliki pobornik slobodnog tržišta, onda je jasno da on nikako nije mogao podržati zakon koji bi zabranjivao dobrovoljnu razmenu dobara ili pravo na pronalaženje i kopanje novog zlata. Samim tim, za Mizesa je bilo nemoguće sprečiti povećanje količine novca tako što bi se kopačima zlata zabranilo da novoiskopano zlato pridodaju postojećoj količini novca. Dakle, još jednom, Mizes nikada nije rekao da je zlato perfektan novac, već samo to da od zlata boljeg novca nema.
Privredni sistem je složen sistem i zato će u njemu uvek dolaziti do promena u pogledu raspoloživosti nekih privrednih resursa; uvek će se menjati prioriteti članova jednog društva, a samim tim uvek će dolaziti i do promena u odnosima razmene i do promene kupovne moći novca. Samim tim što novac nikada ne može biti neutralan i imati stabilnu kupovnu moć, ni jedna državna vlast nikada ne može odrediti količinu novca koja bi bila nepristrasna i poštena prema svim članovima društva.
Optimalna količina novca
Kao što smo već rekli, kada se u sistem ubaci nova količina novca – u tom sistemu više ništa neće biti kao što je bilo. Sa ubacivanjem novog novca u sistem, u društvu će doći do preraspodele bogatstva; neki članovi društva će biti bogatiji, neki siromašniji, neki će imati više posla, neki manje, a neki će postati nezaposleni.
Samim tim, postavlja se logično pitanje: koja je optimalna količina novca u sistemu? Odgovor na to pitanje je veoma jednostavan i sastoji se od samo dve reči – postojeća količina. Količina novca se ne sme ni povećavati ni smanjivati, što znači da koliko god trenutno novca bilo u sistemu – toliko novca treba i da ostane u sistemu.
Svaki pojedinac, kao i svi pojedinci zajedno, mogu u potpunosti iskoristiti sve prednosti koje im donosi indirektna razmena dobara i novac, bez obzira da li je ukupna količina novca velika ili mala. Ili, kako to sjajno objašnjava Mizes:
“Postojeća količina novca u privrednom sistemu je uvek dovoljna da svima obezbedi sve ono što novac stvarno čini i što stvarno može da učini.”
Dakle, nema nikakve nedoumice u pogledu Mizesovog stanovišta u pogledu monetarne ekspanzije. On je bio protiv svakog veštačkog povećanja količine novca u opticaju, bez obzira da li to činila direktno država, centralna banka, ili banke putem mehanizma “delimičnih bankarskih rezervi”. Za Mizesa je novčana inflacija samo metod koji državnim vlastima, centralnoj banci ili bankama, omogućuje da oduzmu bogatstvo politički bespomoćnom delu stanovništva.
Povećanje količine novca i društvena korisnost
Mizes, kao što smo već rekli, po pitanju vrednosti prihvata Mengerovo učenje i sasvim jasno kaže da se ekonomska vrednost ne može izmeriti, tj. da je ekonomska vrednost uvek stvar subjektivne procene.
Ako je to tako, ako je sve stvar subjektivne procene vrednosti i ako nema objektivne mere za subjektivnu vrednost, onda ne postoji ni način za upoređivanje subjektivne vrednosti između pojedinaca. Pojedinac može da upoređuje i rangira svoje subjektivne vrednosti, ali ih ne može izmeriti. Ako ne možemo izmeriti svoje vrednosti, onda je jasno da ih ne možemo izmeriti ni kod drugih.
Za razliku od svih drugih ekonomskih škola koje zagovaraju postojanje, od države nezavisne centralne banke kojoj se daje monopolistički položaj u pogledu vođenja monetarne politike, Austrijska škola ekonomije nam govori da nasilna državna intervencija u sferi: novca, bankarstva i monopolističkog položaja centralne banke — samo umanjuje ljudske slobode i njihovu imovinu.
Glavni razlog zbog koga su državne vlasti i njena birokratija uvek protiv politike stabilnog novca, kao i za svojevremeno ukidanje zlatnog standarda i konfiskaciju zlata, je taj što im politika stabilnog novca ne dozvoljava dalje štampanje novca. Svako pominjanje stabilnog novca je uvek kritikovano od onih koji žive od inflacije, tj. na račun svih onih koji stvarno rade i stvaraju.
Ako jedno društvo želi da izađe iz privrednog haosa, prvi i osnovni zadatak je – sprečavanje inflacije. Sve dok se državna vlast i njene birokratske institucije ne zaustave u svom besomučnom poslu povećavanja količine novca u opticaju – nikakav privredni oporavak nije moguć. U tom pogledu je svakako najvažnije da se jednom za svagda raskrsti sa primitivnim verovanjem da državna vlast i banke, kreiranjem novca ni iz čega, mogu oživeti ekonomiju, zaposliti novu radnu snagu i obezbediti privredni rast. Ili kako to sjajno kaže Mizes:
“Kratkovidi ekonomski posmatrači mogu videti samo kratkoročne efekte inflacione politike, ali nikada ne vide prave efekte, tj. da se inflacijom nikada ne može povećati proizvodnja, već samo obogatiti pojedinci i manje grupe, a sve na račun svih ostalih. Najkobnija greška svih kratkovidih ekonomskih posmatrača je u tome što oni zanemaruju sekundarne efekte inflacije, a to su – razaranje kapitala i pogrešne investicije.”
Svaka inflacija je štetna, ali moramo reći da ne postoji način za identifikovanje preciznog broja neto dobitnika ili gubitnika. Precizan broj je nemoguće utvrditi, ali se sa sigurnošću može reći da bi većina ljudi bila u gubitku. Sa malim promenama u količini novca u opticaju teško je u potpunosti uočiti proces smanjenja kupovne moći novca, ali je to veoma lako uočiti u uslovima hiperinflacije jer tada gubici postaju više nego očigledni.
Ako državna vlast izgubi kompas u pogledu monetarne ekspanzije, onda se na taj način društvo prisiljava na povratak na sistem trampe, a samim tim čitavo društvo postaje siromašnije jer je sistem trampe daleko neefikasniji sistem u odnosu na sistem sa stabilnim novcem.
Nije teško shvatiti da povećanje količine tržišno verifikovanih proizvoda i usluga donosi korist članovima jednog društva, tj. da povećava stepen zadovoljenja njihovih želja. Što veća razmena proizvoda – to veće bogatstvo jednog društva. Što veća ponuda raznovrsnih proizvoda – to veći izbor za svakog pojedinca. Drugim rečima rečeno, jedno društvo ostvaruje privredni rast tako što sa istom količinom novca zadovoljava više svojih potreba i ima veći izbor roba.
Suprotno tome, sa povećanjem količine novca u opticaju niti se povećava stepen zadovoljenja članova jednog društva, niti se povećava izbor roba. Sa povećanjem količine novca, izbor će se povećati samo za prve primaoce novca, a za sve ostale članove društva izbor će se smanjiti. Što veća monetarna ekspanzija – to drastičnije smanjenje izbora za veliku većinu članova društva.
To je ujedno i argument koji jasno ukazuje na štetno dejstvo falsifikovanog novca. Falsifikatori novca, pomoću falsifikovanog novca, izvlače dvostruku korist: 1) kreiraju lažni novac kojim kupuju realne proizvode, i 2) ostvaruju dodatnu korist kao “prvi primaoci novca”.
Falsifikovani novac
Ako falsifikatore novca posmatramo kao “prve primaoce novca”, onda je jasno da oni svojim lažnim novcem kupuju proizvode i usluge po cenama koje su se formirale u odnosu na “staru” količinu novca u opticaju, i da na taj način maksimizuju svoju korist.
Nije potrebno posebno naglašavati činjenicu da bi ubacivanje falsifikovanog novca u sistem dovelo do redistribucije bogatstva među članovima jednog društva, ali to ne bi bila najštetnija posledica – mnogo veći problem bi bio poguban uticaj falsifikovanog novca na privrednu strukturu.
Falsifikovani novac bi poremetio cenovni sistem, tj. tržišnim učesnicima bi poslao pogrešne signale u pogledu realne tražnje. Ako bi falsifikovani novac ostao neprimećen, onda bi on trajno poremetio cenovni sistem, a sve cene, bilo da se radi o cenama proizvoda, radne snage ili ostalih privrednih resursa – bi se, pre ili kasnije, prilagodile toj novoj, uvećanoj novčanoj masi. Povećana novčana masa bi smanjila kupovnu moć novčane jedinice, što znači da bi negativne posledice osetio skoro svaki član društva.
Falsifikovani novac bi pogrešno usmeravao raspoloživi kapital i na taj način kreirao boom & bust cikluse. Falsifikovani novac bi preduzetnike naveo na pogrešan zaključak da je povećana tražnja rezultat povećane realne kupovne moći stanovništva, a ako bi taj lažni novac dospeo u bankarski sistem onda bi on na veštački način obarao kamatne stope i na taj način obmanuo sve investitore jer bi ih naveo na zaključak da je taj “novi raspoloživi novac” rezultat nečije štednje. Investitori bi neminovno zaključili da su se ostali članovi društva dobrovoljno odrekli sadašnje potrošnje zarad veće potrošnje u budućnosti i sa takvim pogrešnim uverenjem bi ušli u proces investiranja.
Ali, u stvarnosti svega toga nema: nema povećane realne tražnje, nema ušteđenog novca, nema dobrovoljnog odricanja od sadašnje potrošnje zarad veće buduće potrošnje, nema robnog pokrića za falsifikovani novac, a umesto svega toga imamo samo – falsifikovani šareni papir koji razara postojeći kapital i stvara uslove za budući neizbežni haos.
Investitori bi krenuli sa novim projektima, ali najveći deo tih projekata nikada ne bi bio završen jer bi se pokazalo da se njihova celokupna računica zasnivala na falsifikovanim informacijama u pogledu stvarne tražnje. Rezultat svega toga je — bust, tj. ono što nazivamo ekonomskom krizom.
Više je nego jasno da je problem falsifikovanja novca – problem redistribucije bogatstva putem prevare jer falsifikatori na tržište ne izlaze sa proizvodima i uslugama, već samo sa znalački odštampanim šarenim papirom. Novac bez pokrića u robi nikako ne može biti od koristi za jedno društvo, pa makar on bio usmeren i u proizvodne svrhe.
Falsifikovani novac je izuzetno štetan i zato svaka država donosi zakone kojima se propisuju kazne za počinioce tog krivičnog dela. Kada se uoče falsifikovane novčanice, država ih oduzima bez obzira da li će se protiv vlasnika pokrenuti krivični postupak ili ne. Bez obzira da li smo novčanice falsifikovali ili smo samo žrtve prevare, sve falsifikovane novčanice koje se nađu u našem posedu biće zaplenjene, što znači da naše neznanje ili eventualna nezainteresovanost nije opravdanje pred zakonom.
Dakle, sve je jasno, sa svime se možemo složiti i u potpunosti razumeti razloge zbog kojih zakon propisuje sankcije i za falsifikatore i za distributere lažnog novca. Sve možemo razumeti, ali jedno ne: zašto onda dražava radi to isto?
Na stranu sada “zakon” i “legalnost”, novac nije pravna već ekonomska kategorija, a sa ekonomske strane posmatrano – svako državno povećanje novčane mase je ništa drugo do falsifikovanje novca. Nema razlike između jednog ili drugog falsifikovanog novca. Bez obzira da li je falsifikovani novac u sistem dospeo kao posledica nečijeg samovoljnog čina ili uz znanje i odobrenje vlasti, pogubne posledice će biti iste — neki pojedinci ili grupe će biti dobitnici, a svi drugi gubitnici.
Svaka inflacija, kad-tad, mora doći na naplatu u obliku: ekonomske krize, razorenog kapitala, promašenih investicija, deformisanog cenovnog sistema, izgubljenih štednih uloga, bankrota banaka, paralisanog finansijskog sistema, bankrota ogromnog broja preduzeća, razorenih penzijskih i svih drugih fondova, ogromne nezaposlenosti, strahovitog pada životnog standarda itd. Najkraće rečeno, svaka inflacija se uvek mora završiti potpunim privrednim haosom, a što veća inflacija – utoliko veći haos.
U svojoj suštini, zakon protiv falsifikovanja novca je ništa drugo do državni instrument čiji je osnovni cilj – očuvanje ekskluzivnog prava na falsifikovanje novca. Isto tako, ako znamo i da su skoro sve svetske valute, više ili manje, takođe bez pokrića, onda su, u takvom sistemu, državne vlasti samo članovi jednog ogromnog međunarodnog kartela falsifikatora novca.
Monetarna politika
U slobodnom tržišnom sistemu cene se formiraju putem dva osnovna ekonomska zakona: 1) zakona ponude i tražnje, i 2) sistema licitacije u kojem pobeđuje onaj koji ponudi više (high bid wins). Ako se, iz bilo kog razloga, odstupi od ova dva osnovna zakona, onda to znači da slobodnog tržišta više nema. Sve ovo bi moralo važiti i za monetarnu teoriju i za monetarnu politiku.
Novac je i srce i krvotok svakog ekonomskog sistema. Bilo kakva greška u sferi monetarne politike uvek će prouzrokovati probleme u celokupnom privrednom sistemu. Što lošija monetarna politika – to katastrofalnije posledice za privredni sistem.
Mizesova teorija novca nam govori da novac nije ono što nam država govori da on jeste, a tu državnu teoriju novca on naziva “nominalističkom teorijom novca”. Po toj teoriji, novac je samo nominalna količina vrednosti i “nešto” što je utvrđeno zakonom.
Šta god državne vlasti radile u pogledu uticanja na kupovnu moć novca, sve to će uvek isključivo zavisiti od subjektivne procene nekoliko privilegovanih ljudi na vlasti. Bez obzira šta o tome govorile vlasti i režimski ekonomisti, svako povećanje novčane mase je ništa drugo do – favorizovanje nekih pojedinaca i grupa, a sve na račun slabijih pojedinaca i grupa. Ma koliko puta državne vlasti rekle suprotno, novi novac ne doprinosi ni “opštem prosperitetu” ni “javnom interesu”, već samo bogaćenju pojedinaca i privilegovanih grupa.
Nekada se uloga države po pitanju monetarne politike završavala na tome što je kontrolisala proces kovanja novca kako bi se obezbedilo snabdevanje tržišta novcem koji bi bio prihvaćen od svih i u koga bi svi mogli imati puno poverenje. Danas, nažalost, država kontroliše sve, a “opšteprihvaćenost novca” i “poverenje u novac” država obezbeđuje putem sile ili pod pretnjom upotrebe sile.
Iako je pitanje monetarne politike pitanje kupovne moći novca, u “modernoj ekonomiji” to je pitanje zamaskirano na veoma perfidan način kako bi se od javnosti prikrila njegova prava priroda. Komplikovani mehanizam novca i kreditnog sistema je upakovan u tamnu hartiju nejasnih reči i konfuzije, a umesto znanja i objašnjenja – javnosti se uvek nude samo kodirane fraze koje, često, ne razumeju čak ni oni koji ih u javnost plasiraju.
Da bismo što bolje shvatili svu tragediju današnjeg “savremenog sveta”, “nauke” i “moderne ekonomije”, najbolje je da citiramo reči predsednika najmoćnije svetske finansijske ustanove, predsednika FED‑a — Bena Bernankea:
“Vlada SAD‑a poseduje tehnologiju, štampariju novca (ili, danas, njen elektronski ekvivalent), koja joj omogućava da proizvededolara koliko god poželi, i to, praktično, bez ikakvih troškova.” 5
Šta sad reći? Kojim rečima ovo nazvati? Sa jedne strane imamo Mizesa, ekonomskog genija, koji je na temu novca napisao nekoliko hiljada stranica i objasnio skoro sve što se može objasniti, a onda, punih sto godina od objavljivanja Mizesove Teorije novca i kredita (1912), čitamo i slušamo ovakve i slične ludosti koje pišu i izgovaraju domaći i strani ekonomski “eksperti”, “profesori”, “doktori”, “magistri” i “uspešni biznismeni”, koji na novac gledaju samo kao na tehničko pitanje štampanja novca, ili kreiranje njegovog elektronskog ekvivalenta u obliku bitova i bajtova. Iako današnji novac više nije ni zlato, ni bilo koja druga roba, oni i dalje govore o “proizvodnji novca” i “troškovima proizvodnje novca”. Za sve one koji se ne bave ekonomijom možemo samo dodatno reći da se na našim i svetskim univerzitetima ne uči Mizesova ekonomija, već marksizam i kejnzijanizam, tj. iluzionizam koji nam je na najotvoreniji i najjednostavniji mogući način izložio Bernanke.
Uzgred, možemo odgovoriti i na ono što se kod nas često može čuti, da se Mizes naziva “monetaristom.” Sa jedne strane, ako se zna da je Mizes najveći deo svog života posvetio tom problemu i o novcu napisao nekoliko hiljada stranica i održao nekoliko stotina predavanja, logično je da možemo reći da je Mizes bio najveći monetarista svih vremena. Ali, ako to isto posmatramo sa druge strane i uzmemo u obzir šta je osnovni zaključak svega onoga o čemu je Mizes pisao i govorio, onda se pre može reći da je Mizes bio najveći antimonetarista svih vremena. Sve ono što je Mizes napisao o monetarnoj ekonomiji može se svesti na to da prava građanska vlast ne bi smela imati nikakvu ulogu u pogledu određivanja količine novca u opticaju. Jedina prava monetarna politika je politika konstantne novčane mase. Jedina prava monetarna politika je politika povratka na zdrav i stabilan novac. Svaka druga monetarna politika je – antimonetarna i antiekonomska politika.
Prvi korak ka stvaranju sistema u kome bi vladali tržišni zakoni, morao bi biti – bezuslovno odbacivanje svake dodatne inflacije. Ukupna količina novca, bez obzira kako se on formalno zvao i kakva sve “zakonska obeležja” imao, se ne bi smela dalje povećavati. Niko ne sme povećavati novčanu masu, a to se odnosi kako na državu, tako i na centralnu emisionu banku, banke, ili bilo koju državnu ili paradržavnu instituciju.
Dakle, za Mizesa ne postoji nikakva “državna monetarna politika”. Ako država želi da bude dobra država, onda treba samo da obezbedi: stabilan novac, sprovođenje ugovora i da spreči nasilje. Ili, kako je to u jednoj svojoj knjizi Mizes napisao: “Uloga države je da čuva mir, slobodu i imovinu.” 6
Instrumenti monetarne politike
Najvažniji instrument koji državna vlast ima na raspolaganju u vođenju monetarne politike je – izbor novca.
Ako država ima “metalni standard”, onda je jedina mera monetarne politike koju država ima na raspoganju – zamena jednog novca drugim novcem. Drugim rečima rečeno, metalni standard državi izbija iz ruku mogućnost manipulacije u pogledu ponude novca, tj. onemogućava državne vlasti da na veštački način menjaju kupovnu moć novca.
Naravno, sve je suprotno kada se legalizuje novac bez pokrića (fiat money) i kreditni novac. Tada je država u mogućnosti da utiče na vrednost novca tako što će povećavati (ili smanjivati) količinu novca u opticaju. Sasvim je jasno da je to izuzetno surov način mešanja države u privredni sistem, a posledice veštačkog menjanja vrednosti novca su uvek katastrofalne.
Mizes nije branio čak ni “tradicionalni zlatni standard” jer je bio potpuno ubeđen da ga nijedna državna vlast ne bi mogla sprovesti. Najjednostavnije rečeno, za Mizesa je neprihvatljivo da država ima bilo kakvu ulogu, bilo u kreiranju novca, bilo u uništenju novca. Upravo se zbog toga Mizes zalagao za slobodno bankarstvo jer nije verovao da bi bilo koja državna vlast mogla sprovesti 100%-ne bankarske rezerve.
Osim Austrijske škole ekonomije, koja na najjasniji i najotvoreniji mogući način stvari naziva pravim imenom, sve ostale ekonomske škole zatvaraju oči pred činjenicama i zagovaraju postojanje centralnih banaka kao “nezavisnih institucija” neophodnih za očuvanje: ekonomskog razvoja, stabilnosti cena i usmeravanja tržišnih procesa. Po njihovom mišljenju, jedna otuđena grupa zakonom zaštićenih birokrata koja nikome ne odgovara za svoja nedela je najbolji način za određivanje “optimalne” količine novca u opticaju. Po tim istim ekonomskim školama, monetarnu politiku će najbolje voditi jedan “birokratski centralni komitet”, koji niti kome odgovara, niti snosi bilo kakve posledice za vođenje svoje katastrofalne politike.
Kad umre novac
Ako želite da uništite jednu državu, prvo što treba da uradite je da uništite njen novac. I suprotno tome – ako želite da odbranite jednu državu, onda morate odbraniti njen novac. Prva linija odbrane svake države mora biti odbrana zdravog i stabilnog novca.
Savremeni svet je zasnovan na sistemu podele rada i izuzetno kompleksnom cenovnom sistemu, a njih ne može biti bez stabilnog novca. Hiperinflacija bi uništila i cenovni sistem i sistem podele rada, a onda bi usledio takav privredni kolaps koga, nažalost, još mnogi nisu svesni. I zato Gary North kaže: “Kad umre novac – onda umiru i ljudi”.
Ako već govorimo o hiperinflaciji, a kurioziteta radi, onda možemo pomenuti i svetskog inflacijskog rekordera – Mađarsku i njenu centralnu banku, koja je 1946. godine izdala novčanicu sa nominalnom vrednošću od 100 triliona pengo‑a (100.000.000.000.000.000.000). 7
Od kraja 1945. godine do avgusta 1946. godine, kada je pengo zamenjen forintom, došlo je do tolike inflacije da je jedna novouvedena forinta zamenila čak 40 kvadrilijardi penga (40.000.000.000.000.000.000.000.000.000). Na vrhuncu inflacionističkog ludila, količina novca se duplirala svakih 15 sati.
Zimbabve je imao novčanicu sa nominalnom vrednošću od 100 biliona (100.000.000.000.000) zimbabveanskih dolara, a količina novca se duplirala svakih 25 sati.
Uprkos svim naporima, Jugoslavija nije uspela da obori mađarski rekord, tako da se na listi rekordera nalazi tek na trećem mestu, sa dupliranjem količine novca za 34 sata, a najveća novčanica je imala nominalnu vrednost od 500 milijardi dinara (500.000.000.000).
Iz više razloga, posebno je interesantna hiperinflacija u Vajmarskoj Nemačkoj 1923. godine. Iako su britanski šiling, francuski franak i italijanska lira u 1913. godini vredeli približno isto kao i nemačka marka, samo deset godina kasnije za svaku od tih valuta moglo se dobiti čak bilion (1.000.000.000.000) nemačkih maraka, a najveća novčanica koju je izdala tadašnja Reichsbank‑a imala je nominalnu vrednost od 100 biliona maraka (100.000.000.000.000).
Nemačka je u to vreme bila ruralna zemlja u kojoj je oko 70% stanovništva živelo u selima i manjim gradovima. Poređenja radi, iako je tada Nemačka imala oko 60 miliona stanovnika, samo je najveći grad (Berlin) imao dva miliona stanovnika, a nijedan drugi grad nije imao više od 600.000 stanovnika.
Stepen specijalizacije i urbanizacije tadašnje Nemačke, u odnosu na stepen specijalizacije današnje Amerike i drugih “savremenih država”, bio je minimalan. Sistem snabdevanja gradskog stanovništva je bio jednostavan, seosko stanovništvo je bilo ravnomerno raspoređeno, a sve to zajedno je značilo da se tadašnje stanovništvo daleko lakše moglo vratiti na sistem trampe, a samim tim i da se daleko lakše mogla izbeći masovna glad i pomor stanovništva.
Za razliku od Vajmarske Nemačke, današnji “moderni svet” je ustrojen na iluzionističkim socijalističkim principima, tj. na principima koji su u sukobu sa logikom i ekonomskim zakonima. Za razliku od nekadašnjih vremena kada su se gradovi povećavali na prirodan način, tj. zbog povećane tražnje za industrijskom radnom snagom – u današnjim “modernim” gradovima realno zaposlenog stanovništva skoro da i nema. Čitav sistem je postavljen na marksističko-kejnzijanskom konceptu koji niti pravi razliku između realnih i izmišljenih radnih mesta, niti računa sa činjenicom da neograničenih privrednih resursa nema.
Šta to znači? To znači da kada bi se nekadašnja hiperinflacija ponovila danas – veliki deo stanovništva se više ne bi ni mogao vratiti na sistem trampe jer ne proizvodi ništa što bi se u sistemu trampe moglo razmeniti. Ogromni gradovi, ili kako to današnji komunisti kažu “bogati gradovi”, preko noći bi postali sirotinjski gradovi. Današnji gigantski gradovi, gradovi sa po deset, petnaest ili čak dvadeset miliona stanovnika, postali bi avetinjski gradovi. Čak i po optimističkom scenariju, čak i ako sistem snabdevanja ne bi bio potpuno paralisan, bio bi barem značajno otežan, a i to bi bilo sasvim dovoljno da se današnji “bogati gradovi” pretvore u carstvo kriminala i nezaposlenosti.
Dakle, zbog svih navedenih razloga, svi bi morali biti svesni toga da do hiperinflacije ne sme doći, a to znači da se današnji dugovi nikada ne mogu monetizovati. Ako nema monetizacije, onda je alternativa – ekonomska depresija, ali ne obična depresija već najveća depresija u istoriji čovečanstva.
Ako se posmatraju postojeće alternative i njihove posledice, možemo postaviti pitanje: u čemu je onda razlika između hiperinflacije i “hiperdeflacije”? U pogledu kratkoročnih posledica — razlike skoro da i nema jer će one i u jednom i u drugom slučaju biti katastrofalne, a jedina suštinska razlika je u tome što bi se sa “depresionom opcijom” barem sačuvao novac (novčani sistem), tj. sačuvao bi se osnovni uslov za uspostavu nekog novog, budućeg, cenovnog sistema, i uspostavu neke nove, buduće podele rada, što znači da bi barem ostala nada da se svet može vratiti razumu i istinskoj slobodi.
Sa druge strane, “hiperinflaciona opcija” bi potpuno razorila: novac, novčani sistem, cenovni sistem i podelu rada; nastao bi potpuni haos, ratovi, građanski ratovi i depopulacija stanovništva, a konačni rezultat bi bio – ispunjenje Marksove želje i stvaranje svetskog komunističkog carstva ili, alternativno, nekoliko regionalnih komunističkih carstava.
Najkraće rečeno, prelazak iz sveta iluzionizma u svet realnosti nikako ne može biti jednostavan, jer kada jednom dođe do veštački izmenjene privredne strukture, onda lakog rešenja nema. Za sve one koji svet posmatraju kroz ružičaste naočare i govore o sadašnjoj krizi kao o nekom prolaznom fenomenu, kao i za one koji na monetarnu ekonomiju gledaju samo kao na jedan elegantan način za redistribuciju bogatstva, a da sve ostalo u sistemu ostaje nepromenjeno – za njih samo možemo reći da ne znaju šta govore. U velikoj su zabludi svi oni koji misle da se novcem mogu igrati, a da se kasnije na sistem stabilnog novca uvek mogu lako vratiti. O toj zabludi “lakog vraćanja na zdrav novac” Mizes kaže sledeće:
“Velika je greška verovati da se do zdravog monetarnog sistema može doći bez korenitih promena u ekonomskoj politici. Prvo i najvažnije, potrebno je odreći se svih inflacionističkih zabluda. To odricanje ne može opstati ako nije praćeno potpunim raskidom sa idejama imperijalizma, militarizma, protekcionizma, statizma i socijalizma.” 8
A zatim, na sličan način i uz slične argumente, to dodatno povezuje sa pravim uzrocima inflacionizma:
“Na inflacionizam ne smemo gledati kao na neki izolovani fenomen. Inflacionizam je samo deo jednog ukupnog sistema koji proističe iz političko-ekonomskih i sociološko-filozofskih ideja našeg vremena. Isto kao što je politika stabilnog novca i zlatnog standarda išla ruku pod ruku sa liberalizmom, slobodnom trgovinom, kapitalizmom i mirom – tako je i inflacionizam sastavni deo imperijalizma, militarizma, protekcionizma, statizma i socijalizma.”
Zaključak
Sa razaranjem zdravog novčanog sistema i uvođenjem “papirnog standarda”, državne vlasti su ostvarile stari alhemičarski san da se od nečega skoro potpuno bezvrednog može napraviti nešto vredno, tj. nešto što ima svoju kupovnu moć. Verovanje u politiku “jeftinog novca” je ništa drugo do verovanje u alhemičarsko čudo da se u sistem može ubaciti šareni papir (ili bitovi i bajtovi), a da se on, putem neke magije, onda može pretvoriti u hleb, mleko ili neki drugi realni proizvod.
Inflacija nije posledica slobodnog tržišta niti ima ikakve veze sa slobodnim tržištem i tržišnom ekonomijom. Inflacija nije delo neke više sile niti je neka prirodna nepogoda koja dolazi i prolazi sama od sebe. Inflacija je nešto sasvim drugo – inflacija je uvek unapred osmišljena i namerno sprovođena politika.
U normalnom društvenom sistemu, u sistemu pravih građanskih sloboda i istinski slobodnih ljudi – niko se ne bi ni usudio da zagovara alhemičarsku ideju o “jeftinom novcu” jer bi ga slobodni ljudi izvrgli ruglu. Međutim, nakon sistematskog višedecenijskog ispiranja mozgova putem državnih instrumenata za ispiranje mozgova kao što su: državno obrazovanje, državna nauka, državna kultura i državna sredstva informisanja – postalo je sve moguće, pa čak i to da se inflacionizam narodu predstavlja kao: “način za povećanje društvenog bogatstva”, “neophodan uslov privrednog razvoja”, “najuspešniji način borbe protiv ekonomske krize”, “način za smanjenje nezaposlenosti”, ili verovali ili ne, kao “investiranje u budućnost.”
Prvi korak u borbi protiv sadašnje ekonomske krize, kao i u borbi protiv sprečavanja svih budućih ekonomskih kriza, mora biti – osvešćivanje.Sve dok javno mnjenje ne izađe iz stanja kolektivne marksističko-kejnzijanske hipnoze, istinske borbe protiv ekonomske i društvene krize ne može biti. Tek kada društvo prestane da veruje u bajke, čuda, iluzije i magiju – tek tada će se stvoriti uslovi za pravu borbu i privredni oporavak.
Radivoje Ognjanović je ekonomista iz Beograda. Ostale tekstove ovog autora možete pogledati ovde.
- Ludwig von Mises: “The Theory of Money and Credit”[↩]
- Gary North: "Mises on Money"[↩]
- Murray N. Rothbard: “Economic Controversies”[↩]
- Ludwig von Mises: “Human Action”[↩]
- http://www.federalreserve.gov/boarddocs/speeches/2002/20021121/default.htm[↩]
- Ludwig von Mises: “Liberalismus”[↩]
- U sredstvima informisanja se često mogu naći pogrešni prevodi naziva velikih brojeva. Ono što je na američkom-engleskom jedan bilion, to je na srpskom jedna milijarda. Ono što je kod njih jedan trilion, to je kod nas jedan bilion. I tako redom: kvadrilion=bilijarda, kvintilion=trilion, sekstilion=trilijarda, septilion=kvadrilion, oktilion=kvadrilijarda, nonilion=kvintilion itd.[↩]
- Ludwig von Mises: “The Causes of the Economic Crisis”[↩]
