Blokirani tržišni mehanizam
Britanski ekonomisti su još pre dva veka postavili pitanje: “šta je uzrok ekonomske krize?”, a onda zaključili da je to pogrešno pitanje. Oni su posmatrali krize, primetili da svakoj krizi prethodi jedan period lažnog prosperiteta, i na osnovu toga sasvim ispravno zaključili da je kriza samo posledica tog lažnog prosperiteta. I zato, pitanje ne treba da glasi “šta je uzrok krize?”, već “šta je uzrok tog lažnog prosperiteta?”.
Britanski ekonomisti su postavili pravo pitanje ali nisu dali odgovor na njega. Na to pitanje odgovor nam je dao, još pre sto godina, ekonomski genije i najveći ekonomista svih vremena – Ludvig fon Mizes (Ludwig von Mises), a odgovor glasi – inflacionizam, tj. monetarna i kreditna ekspanzija.
Novac
Još od vremena Žana Batiste Seja (Jean-Baptiste Say), znamo da se roba ne kupuje novcem, već drugom robom. Novac je samo opšteprihvaćeni medijum razmene. Novac je samo posrednik u procesu razmene roba, a da bi novac bio posrednik u procesu razmene – on mora biti nešto što se ne sme menjati.
U procesu razmene roba, pod pretpostavkom da se količina novca u sistemu ne menja, vremenom se uspostavi ravnotežni nivo cena. U takvom sistemu novac u svakom trenutku ima pokriće u realnoj robi i kao takav postaje stabilan novac i omogućava uspostavljanje zdravog cenovnog sistema i zdrave ekonomske kalkulacije.
Bez stabilnog novca nema zdravog cenovnog sistema, bez zdravog cenovnog sistema nema zdrave ekonomske kalkulacije, a bez zdrave ekonomske kalkulacije nema racionalnih poslovnih odluka. Svi ekonomski sistemi, bez obzira kako se oni formalno zvali, u kojima nema stabilnog novca i zdravog cenovnog sistema – su samouništavajući ekonomski sistemi.
Stabilan novac je pitanje svih pitanja, preduslov za vođenje bilo kakve smislene ekonomske politike, i zato je osnovni zadatak svake države da privredi i stanovništvu obezbedi stabilan novac. Kada danas govorimo o stabilnom novcu, onda pod tim mislimo na relativno konstantnu količinu novca, uz maksimalno godišnje povećanje od 2–3 procenta. Veoma je bitno reći da se tih dodatnih par procenata u sistem ne upumpavaju zbog toga što je taj dodatni novac ekonomiji potreban, već zbog sprečavanja eventualnih manipulacija u pogledu povlačenja novca iz opticaja (money hoarding). Dakle, iza te ideje o minimalnom povećanju količine novca u opticaju, stoji to da bi tih par procenata novog novca bili dovoljno velika kazna za one koji povlače novac iz opticaja, a ujedno dovoljno mala monetarna intervencija da bi značajnije remetila zdrav cenovni sistem.
Kada bi se država pridržavala tog pravila, i kada bi se taj novokreirani novac u sistem ubacivao direktno i na dobro osmišljen način, onda bi taj novokreirani novac bio koristan novac. Međutim, ako država, umesto tog pravila, prihvati drugo pravilo koje kaže da “konzervativna fiskalna politika dozvoljava budžetski deficit do 3% u odnosu na BDP”, onda je jasno da od stabilnog novca nema ništa. Kod nas je BDP (barem fiktivno) desetak puta veći od postojeće količine novca u opticaju, što znači da vlast ne emituje dodatnih 3%, već 30%, a ako je budžetski deficit 4% onda se emituje dodatnih 40%. Ako tom novcu dodamo i novokreirani novac iz procesa tzv. deevrizacije, i po drugim osnovama, onda se količina novokreiranog novca dodatno povećava i imamo godišnju inflaciju od preko 50 procenata.
Kako je moguće imati inflaciju od preko 50%, a da cenovna inflacija (rast cena potrošačke korpe) bude manja od 10%? U normalnom ekonomskom sistemu, u sistemu u kome vladaju ekonomski zakoni, to ne bi bilo moguće, ali ono što nije moguće u normalnom sistemu – moguće je u modifikovanom socijalističkom sistemu. Država fiksira kurs dinara u stanju neravnoteže (sa ogromnim trgovinskim deficitom), i sa tako precenjenim dinarom čini uvozne proizvode jeftinijim nego što oni stvarno jesu, a ti veštačko jeftini uvozni proizvodi postaju brana eskalaciji cenovne inflacije. Na taj način veći deo inflacije se prebacuje na državni dug i predstavlja prikrivenu, tj. potisnutu inflaciju, koja se kad-tad mora iskazati kroz hiperinflaciju ili kroz bankrotstvo države.
Posledice monetarne ekspanzije
Kada se kod nas govori o posledicama inflacije onda se obično govori samo o onome što se vidi na samoj površini. Zna se da se sa svakom novom količinom novokreiranog novca upumpanog u sistem kod privrede i stanovništva stvaraju inflaciona očekivanja. U samoodbrani od inflatornih udara i u pokušaju amortizovanja gubitaka zbog slabljenja kupovne moći novca, privrednici podižu cene svojih proizvoda, a sa druge strane stanovništvo sa svojom ušteđevinom ili beži u stabilnije valute ili panično troši novac jer zna da će roba svakim danom biti sve skuplja. Na taj način inflacija hrani samu sebe i veoma brzo prelazi u hiperinflaciju, a zatim dolazi do monetarnog kolapsa.
O toj posledici inflacije se dosta zna, ali se o jednoj drugoj posledici inflacije malo zna, a to je da inflacija izaziva duboke strukturne poremećaje.
Novokreirani novac u sistem nikada ne ulazi na neutralan način, da svaki stanovnik dobije svoj deo novca, već svaka inflacija u suštini predstavlja favorizovanje jednog dela privrede i stanovništva, a na račun diskriminacije drugog dela privrede i stanovništva.
Taj novi novac se obično usmerava prema državnoj i paradržavnoj administraciji, kao i prema centrima moći koji imaju veću “lobističku snagu”.
Kada se govori o posledicama inflacije, onda se mora citirati jedna izuzetno važna Hajekova (Friedrich Hayek) rečenica:
“U inflatornim uslovima, resursi se kreću, ne u skladu sa zdravom ekonomskom kalkulacijom, već prema mestima ka kojima je inflacija usmerena.”
Ova rečenica je izuzetno važna i zato ćemo je objasniti na primeru srpske ekonomije u poslednjih desetak godina.
Država je u procesu tzv. deevrizacije, a na konto dobijenih deviza iz procesa privatizacije, emitovala ogromnu količinu dinara, a onda se tim dinarima veštački povećavao životni standard jednog privilegovanog dela stanovništva. Sa povećanjem životnog standarda tog dela stanovništva došlo je i do povećanja tzv. diskrecione potrošnje, a ona je, po pravilu, usmerena ka sektorima: trgovine, turizma, ugostiteljstva, nekretnina (građevinarstva) i tome slično. Na osnovu te veštačke tražnje, u tim sektorima je kreirano nekoliko stotina hiljada novih radnih mesta, tj. došlo je do predimenzioniranja kapaciteta. Da je period masovne monetarne ekspanzije trajao kraće, onda bi i to predimenzioniranje bilo manje, ali kako se taj period produžio na 7–8 godina, onda se desilo još nešto. Zaposleni u realnom sektoru su primetili da se u ovim favorizovanim sektorima obrće znatno više novca nego u realnom sektoru, da su profiti znatno veći, i onda dolazi do masovnog obustavljanja proizvodnje u realnom sektoru a kapital i radna snaga kreću ka pomenutim privilegovaim sektorima. Na taj način je došlo do dodatnog predimenzioniranja kapaciteta i do dodatnog kreiranja novih radnih mesta u pomenutim sektorima. Još jednom da naglasimo, sva ta radna mesta su kreirana na osnovu veštačke tražnje izazvane ekspanzivnom monetarnom politikom.
To je trajalo koliko je trajalo, a onda se desilo ono što se pre ili kasnije moralo desiti: dolazi do prekida u dotoku novog novca, dolazi do drastičnog pada tražnje, a onda sva radna mesta kreirana na osnovu te lažne tražnje bivaju likvidirana. Isto tako, najveći deo kapitala koji je otišao u te sektore – postaje uništeni kapital.
Sada možemo postaviti pitanje: da li to znači da će se čitav sistem vratiti u početni položaj? Nažalost, NE. Ako se ne dogodi neko čudo, sistem se neće vratiti na početni položaj, već će pasti ispod početnog položaja, a sve zbog izgubljenih radnih mesta u realnom sektoru i zbog uništenog kapitala.
Upravo je to ono što naše ekonomske vlasti ne znaju: inflacija ne otvara nova preduzeća već zatvara i ona postojeća; inflacija ne kreira nova radna mesta već uništava i postojeća; inflacija ne stvara novi kapital već razara i postojeći kapital; inflacija ne doprinosi razvoju privrede i društva, već samo izaziva strukturne poremećaje i povećava siromaštvo države i naroda.
Posledice kreditne ekspanzije
Iz ovog primera se jasno vidi kakve razorne posledice iza sebe ostavlja monetarna ekspanzija, ali najgore u svemu tome je to što ona nije najveći problem – još je veći problem kreditna ekspanzija, tj. savremeno bankarstvo zasnovano na delimičnim bankarskim rezervama.
Kada se govori o bankama, onda se obično misli da su banke institucije koje štednju građana kanališu u razvoj i investicije. Međutim, ono o čemu se malo zna je to da je bankama dato pravo na emisiju novca, ali za razliku od države koja emituje pravi novac, banke emituju nepostojeći, fiktivni, lažni, tj. kreditni novac.
Bez štednje nema kapitala. U normalnom sistemu, kada pojedinci troše manje nego što proizvedu, taj novac se ostavlja po strani i predstavlja štednju. Kada se ta štednja plasira kao kredit, onda ona predstavlja stvarne proizvode, ima pokriće u realnim kapitalnim dobrima, i kao takva predstavlja realno raspoloživa sredstva za dalju proizvodnju. Ali, kada pozajmice dolaze iz kreditne ekspanzije, privrednici i stanovništvo su obmanuti jer iza tog “novca” ne stoje nikakva proizvedena dobra već samo novokreirani kredit. Sa kreditnom ekspanzijom se može povećati samo knjigovodstveni kapital, ali se ne može povećati ponuda kapitalnih dobara.
Preduzetnici na taj način bivaju obmanuti u pogledu stvarnog nivoa štednje i stvarno raspoloživog kapitala, i svoju ekonomsku kalkulaciju grade na potpuno lažnim informacijama. I zato se kaže da kreditna ekspanzija sa sobom nosi sistematsko falsifikovanje informacija i sistematsko falsifikovanje ekonomske kalkulacije, a kao rezultat dobijamo veštačko inteziviranje provrednih aktivnosti, tj. predimenzionirane kapacitete i promašene investicije.
Ono što bi svima moralo biti jasno je sledeće: Savremeno bankarstvo je najobičnija prevara, piramidalni sistem, u kome banke izdaju lažne potvrde o vlasništvu, u zamenu za pravi novac, čime se novac u opticaju fiktivno povećava u visini izdatih lažnih potvrda.
Faza eskalacije krize
Bankarstvo zasnovano na delimičnim bankarskim rezervama generiše izuzetno elastičnu ponudu novca, ponuda novca se širi sa lakoćom, ali se isto tako lako ulazi i u suprotan proces – proces drastičnog smanjenja ponude novca.
Kao i u svakom piramidalnom sistemu, bankari su svesni nesolventnosti banaka, i na prvi znak krize – prvi povlače novac, obustavljaju dalju kreditnu ekspanziju, i onda nastaje kriza. Kriza izbija munjevito i u veoma kratkom periodu celokupna privreda se nađe u stanju praktičnog bankrotstva jer je nemoguće vratiti novac koji nikada nije ni postojao.
Kriza se širi u koncentričnim krugovima, a najveća tragedija u svemu tome je to što u takvim uslovima, bez ikakve svoje krivice, stradaju čak i one najbolje vođene kompanije.
Dubina krize zavisi od stepena kreditne ekspanzije. Ako je količina upumpanog lažnog novca manja, onda se radi o recesiji, i ekonomija može da izdrži korekciju bez opasnosti od kolapsa. Dakle, ma kako bolna bila, korekcija, u svojoj suštini, predstavlja ozdravljenje ekonomskog sistema i vraćanje ekonomije u stanje ravnoteže. Ali, ako se korekcija preskoči, tj. ako se nekom finansijskom inovacijom korekcija izbegne, onda se problem produbljuje i kriza podiže na znatno viši nivo, a sistem se kreće ka fazi depresije, tj. ulazi u fazu eskalacije krize za koju rešenje ne postoji.
Kada se ekonomija nađe u stanju depresije, onda se kolaps ne može izbeći, a vlastima i bankama na raspolaganju ostaju samo dve mogućnosti:
1) Prva mogućnost: Država i banke mogu dobrovoljno odustati od dalje monetarne i kreditne ekspanzije, i na taj način odabrati da se sa neizbežnim posledicama suoče što pre. To znači da se mora konstatovati i prihvatiti: drastičan pad privrednih aktivnosti, pad zaposlenosti i pad životnog standarda stanovništva. U vremenu krize država sva svoja dejstva mora usmeriti isključivo ka sprečavanju socijalne katastrofe.
2) Druga mogućnost: Država i banke mogu nastaviti sa monetarnom i kreditnom ekspanzijom, i na taj način monetarni sistem dovesti do potpunog uništenja.
Mizes nam daje slikovit prikaz ekonomske depresije, i ekonomski sistem, bilo da se radi o jednoj državi ili o celom svetu, posmatra na nivou jednog čoveka koji pokušava da sagradi kuću. Usled loše ekonomske kalkulacije, čovek preceni raspoložive resurse, pomisli da može sagraditi veliku kuću, postavi velike temelje, otpočne sa gradnjom, ali onda shvati da toliku kuću ne može sagraditi. Tada čovek može da odbaci ceo projekat ili da ostavi deo temelja neiskorištenim i da pokuša da od raspoloživog materijala sagradi manju kuću.
To je identična situacija u kojoj se nađe jedna država, ili ceo svet, nakon završetka kreditne ekspanzije i kada na scenu stupi ekonomska depresija. Na ovom primeru jasno vidimo još jednu stvar – što se ranije shvati realna situacija, utoliko će posledice biti manje. Iz krize se ne može izaći tako što će se koristiti ista sredstva koja su i dovela do krize.
U velikoj su zabludi oni koji misle da se protiv krize može boriti tako što će se u sistem upumpavati dodatni novokreirani novac. Svaki pokušaj kreiranja lažne tražnje putem monetarne ili kreditne ekspanzije, samo produbljuje krizu i vodi sistem ka potpunom kolapsu. Ovde se opet možemo podsetiti onoga što je rekao Sej: “roba se kupuje drugom robom”, što znači da se tražnja može povećati samo ako učesnici u razmeni roba proizvedu više robe, a ne tako što će se u sistem ubacivati dodatni lažni novac. Novac je samo posrednik u razmeni roba, i manipulacija sa posrednikom u procesu razmene ne dovodi do povećanja tražnje, već samo do hiperinflacije i monetarne destrukcije.
Svaki pokušaj spasavanja predimenzioniranih kapaciteta, promašenih investicija, lažno kreiranih radnih mesta i životnog standarda – je unapred izgubljena bitka. Cena promašene makroekonomske politike se mora platiti.
Maskirani komunizam
Kada već govorimo o bankama, onda još jedan fenomen zaslužuje pažnju: U vreme kreditne ekspanzije strane banke posluju sa enormnim profitima, od 40, 50, ili čak 60 procenata, isisavaju novac iz sistema, tj. dolazi do ogromnog odliva kapitala. Kada kriza izbije banke se nađu u stanju faktičkog bankrotstva, a onda država, u strahu od opšteg haosa, radi isto ono što je radila i u komunizmu – spasava propale banke. Razlika je samo u tome što je nekada država spasavala domaće banke domaćom valutom, a sada država spasava strane banke stranom valutom, i to na račun novog zaduženja u stranoj valuti. I ne samo što država spasava propale strane banke, nego im čak garantuje i određen profit, što čitav sistem dovodi do potpunog apsurda jer tada banke posluju bez ikakvog rizika i potpuno su nezainteresovane za kvalitet svojih plasmana. Kada država počne da daje garancije za plasmane banaka – onda je slobodno tržište mrtvo, a sistem ulazi u fazu modifikovanog komunizma.
Kao upečatljiv primer potpunog beznađa u kome se nalazimo, posmatramo štednju stanovništva u bankama. Umesto da banke štednju građana kanališu u razvoj i investicije, štednja se koristi za dilovanje banaka sa državom ili kao osnov za dalju kreditnu ekspanziju, a bez ikakve koristi za razvoj privrede i društva u celini. Na taj način, a što je apsurd bez presedana, štednja građana ne samo da nije korisna, već postaje štetna, a svaki evro dat bankama na čuvanje – doprinosi daljem razaranju srpske privrede. Bilo da novac stavljamo u banke, ili da od banaka uzimamo kredite, uvek smo na gubitku i mi i država, a korist imaju samo banke. U tom pogledu, sadašnji sistem, po svojoj štetnosti, prevazilazi sve do sada poznate sisteme.
Da li je neoliberalizam glavni krivac?
Svakoga dana nam se sve više sugeriše da je glavni krivac za sve ovo što nam se dešava – neoliberalizam. Nema nikakve sumnje da i on snosi deo odgovornosti, ali da li je on zaista glavni krivac za slom srpske ekonomije?
Da bismo odgovorili na ovo pitanje, prvo moramo znati šta znači reč neoliberalizam. Ako se već zove neoliberalizam, onda bi bilo logično da bude nastavljač liberalnog učenja, a kada se pomene reč liberalizam onda se na nju može gledati kao na sinonim za “poslednjeg viteza liberalizma” – Ludviga fon Mizesa
Ideje i principi Mizesovog liberalizma su jasni: novac mora biti stabilan; država budžetski deficit ne sme finansirati iz nove emisije novca; banke moraju poslovati samo sa pravim novcem i mora im se ukinuti pravo na emisiju novca, tj. moraju poslovati sa 100%-nom bankarskom rezervom; ako banke posluju samo sa pravim novcem onda nestaje potreba za “zajmodavcem u poslednjoj instanci”, a samim tim nestaje potreba za postojanjem centralnih emisionih banaka, tj. – one se moraju ukinuti. Zatim, cene se moraju formirati na tržištu; devizni kurs se mora formirati na tržištu; konkurencija mora biti slobodna; država mora donositi jasne i nediskriminatorne zakone; država mora sprovoditi donete zakone; država mora sprečiti korupciju, obmane i sve vrste krađa, prevara itd. Najkraće rečeno, celokupna državna intervencija mora biti usmerena ka stvaranju i očuvanju konkurencije i slobodnog tržišta, a ne protiv konkurencije i tržišta.
Dakle, ako znamo šta je to pravi liberalizam, kako se onda neko može zvati neoliberalom a da ne prihvata najvažnije ideje liberalizma? Ako znamo da se za neoliberalizam vezuje ime Miltona Fridmana (Milton Friedman), i ako znamo da on nije prihvatio najvažnije ideje liberalizma, zašto se on zove liberalom? Da li je Milton Fridman uopšte bio liberal?
O tome nam najbolje govori ono što se desilo na jednom sastanku Društva Mon Pelerin (The Mont Pelerin Society), kome su, između ostalih, prisustvovali i Fridman i Mizes. Po rečima samog Fridmana, Mizes je u jednom trenutku ustao i rekao: “svi ste vi samo jedna socijalistička družina”, a onda je napustio sastanak. Mizes je kasnije često govorio da više ceni iskrene socijaliste nego lažne liberale, a najviše je prezirao “kamuflirane socijaliste koji paradiraju pod imenom liberalizma”.
Dakle, Fridman nije bio liberal, već lažni liberal sa zadatkom da kompromituje ideju liberalizma, i to na isti način kao što kod nas imamo kamuflirane socijaliste koji paradiraju pod parolom demokratije i liberalizma. Cilj je – kompromitacija slobode, demokratije i liberalizma, i pripremanje terena za stvaranje jednog novog totalitarizma.
Problem neoliberalizma nije u principima preuzetim iz liberalizma, već u izostavljenim principima. Ili ćete imati liberalizam ili socijalizam, ta dva sistema se međusobno isključuju i nemoguće ih je ukomponovati u jedan sistem.
Vašingtonski konsenzus
Promoteri ideje da je za sve kriv neoliberalizam i sami uviđaju nedostatak dokaza za svoje tvrdnje, ali ne odustaju od svojih ideja već u “vatru” ubacuju dodatnu tezu da je za sve kriv famozni Vašingtonski konsenzus. Krajnje je vreme da se već jednom raskrsti i sa tom zabludom.
Prvo što moramo reći je to da niko ne spori da i Vašingtonski konsenzus ima nekih spornih i teško primenljivih principa, ali se, istine radi, moraju navesti i neki principi kojima se ništa ne može zameriti:
Fiskalna disciplina
Isto kao što svaki pojedinac i svaki preduzetnik svoje rashode usklađuje sa svojim prihodima, isto tako i svaka država svoje rashode mora uskladiti sa svojim prihodima. Država može trošiti samo ono što uspe da prikupi putem poreza, i ne sme trošiti nezarađeno jer je to samo prebacivanje sadašnjih problema na buduće generacije. Principu fiskalne discipline se ništa ne može zameriti, a u normalnom sistemu to ne bi smeo biti samo princip, već zakon, a kršenje tog zakona bi se moralo tretirati kao zločin protiv budućih generacija.
Politika konkurentnog deviznog kursa
Devizni kurs se mora formirati na tržištu jer se samo na taj način može obezbediti zdrav cenovni sistem i zdrava ekonomska kalkulacija. Fiksni devizni kurs je jedan od glavnih uzroka srpskog ekonomskog sloma jer do te mere narušava tržišni mehanizam, da zdravu ekonomsku kalkulaciju čini nemogućom. Stabilnost valute se postiže tako što država sprečava monetarnu i kreditnu ekspanziju, a ne tako što se kurs domaće valute brani na neodbranivom nivou.
Liberalizacija priliva stranih direktnih investicija
Strane direktne investicije su nešto najbolje što se može dogoditi jednoj nerazvijenoj državi, jer na taj način dolazi do transfera akumuliranog bogatstva od tehnološki razvijenih ka tehnološki nerazvijenim državama. Problem Srbije nije u tome što su strane direktne investicije došle u Srbiju, već u tome što ih nema. Srpski ekonomski sistem je do te mere poremećen, da stranih direktnih investicija nema uprkos velikodušnim povlasticama koje im nudi državna vlast. Umesto stranih direktnih investicija, dobili smo samo spekulativni bankarski kapital, kojim banke, uz potpunu saradnju NBS, iz Srbije isisavaju novac i razaraju ekonomiju.
Promena prioriteta javnih rashoda
Umesto usmeravanja javnih rashoda ka investicijama i ka pomoći najsiromašnijima, kako predlaže ovaj princip, u Srbiji se javni rashodi usmeravaju: ka državnoj i paradržavnoj administraciji, ka povećanju plata javnog sektora, ka stimulisanju uvoza, ka veštačkom stimulisanju potrošnje itd. Dakle, srpska ekonomska vlast je radila sve suprotno od onoga što sugeriše ovaj princip, tako da se ni on ne može uzeti kao opravdanje za srpsku ekonomsku kataklizmu.
O sledećih pet principa: Privatizaciji, Deregulaciji, Zaštiti vlasničkih prava, Poreskoj reformi i Liberalizaciji kamatnih stopa – možemo diskutovati, nalaziti vrline i mane, ali ni za jedan od tih principa se ne može reći da je jedan od bitnijih uzroka ekonomske krize.
Jedini princip koji je zaista sporan, je princip Liberalizacije spoljne trgovine. On jeste sporan, pogotovu kada ga treba primeniti u državi sa ratom i sankcijama razorenom privredom, ali ni taj princip ne bi mogao ostaviti veće posledice da se ispoštovao princip slobodnog deviznog kursa. Samo u kombinaciji sa fiksnim deviznim kursom, a praćen ogromnom monetarnom i kreditnom inflacijom, ovaj princip prerasta u veliki problem i postaje jedan od glavnih uzroka sloma srpske privrede. Isto tako, ovaj princip ne nameće neki određeni rok do kada se trgovinska liberalizacija mora sprovesti, a i ne nameće “jednostrani” liberalizam, već pretpostavlja da se svi učesnici pridržavaju pravila i da se otvoreni protekcionizam ne zameni prikrivenim protekcionizmom u obliku: subvencija, stimulacija, dotacija, standarda itd.
Da cela stvar bude interesantnija, kritičari Vašingtonskog konsenzusa i sami veoma dobro znaju da se tim principima malo šta može zameriti, ali ne odustaju od svoje ideje, već se dodatno zaglibljuju u blato i onda kažu da nije najveći problem u samim principima, već u onome što se iza njih krije, tj. u politici MMF‑a. Sa kritikom MMF‑a se možemo složiti, ali zašto se onda otvoreno ne kritikuje MMF, već se kritikuju principi u kojima nema ničeg spornog, a na osnovu tih principa, u kojima nema ničeg spornog, se onda kritikuje neoliberalizam?
Da konfuzija bude još veća, najveća budžetska nedisciplina, i dupliranje plata javnom sektoru, se nije desila za vreme postojanja sporazuma sa MMF-om, već u periodu kada tog sporazuma nije bilo! Ko je kriv za to? Kakvo opravdanje naći za taj argument?
Nema opravdanja. Za slom srpske ekonomije krivca ne treba tražiti u ekonomskim školama i bilo kakvim ekonomskim principima, već u nesposobnoj vlasti koja je iz svih ekonomskih škola izvukla ono najgore u njima, a onda sve to ukompovala u jedan frankeštajnski model do sada nezabeležen ni u teoriji ni u praksi. Svaki pokušaj prebacivanja krivice sa pravog krivca na imaginarne krivce, je samo još jedan oblik spinovanja, dimna zavesa i bacanje prašine narodu u oči, kako bi se relativizovala krivica glavnog krivca, a to je – državna vlast.
Zaključak
Ako pod državnom vlašću podrazumevamo i Narodnu Banku Srbije, onda možemo reći da je državni intervencionizam jakog inteziteta glavni krivac za srpsku ekonomsku destrukciju.
Država i banke su, sa jedne strane, u sistem upumpavale ogromne količine novca i kreditnog novca, a sa druge strane, putem katastrofalne politike NBS, novac se iz sistema ispumpavao i zauvek ga napuštao. Ovde moramo reći da se novac najvećim delom ispumpava putem bankarskog sistema, ali da banke to ne bi mogle raditi bez svesrdne pomoći državnih vlasti i NBS. I zato, kada govorimo o mehanizmu destrukcije srpske ekonomije, i kada odbacimo sva kamuflažna sredstva, moramo znati da su banke, centralna emisiona banka i državna vlast – jedna institucija i glavni krivac za sva ekonomska zla koja su nas snašla.
Srpska ekonomija se poslednjih desetak godina nalazi pod konstantnim monetarnim i kreditnim udarima koji, uz veštački održavani devizni kurs, dovode do potpune distorzije cenovnog sistema. Država na potpuno veštački način domaću proizvodnju čini neisplativom, i na potpuno veštački način uništava mnoge privredne subjekte koji bi, u slobodnom tržišnom sistemu, sasvim normalno poslovali. Na taj način država svojom intervencijom uništava najzdraviji i najkorisniji deo privrede, a pomaže najnekonkurentniji i najštetniji deo privrede.
Državni intervencionizam skoro u potpunosti blokira tržišni mehanizam, i u tom pogledu prevazilazi čak i nekadašnji sistem socijalističkog samoupravljanja. Sadašnji sistem, po svojoj destruktivnosti, prevazilazi sve do sada poznate ekonomske sisteme.
Eksperimentalni model ubrzanog razaranja jedne privrede, koji se sada primenjuje u Srbiji, je kombinacija socijalizma, kejnzijanizma i fridmanizma, dodatno začinjena ogromnom količinom zakonitog kriminala, tako da se dobila jedna izuzetno efikasna destrukciona kombinacija.
Srbija, i ne samo Srbija nego i čitav svet, se sada nalaze na raskrsnici dva puta. Jedan put, onaj teži put, je put slobode, demokratije i liberalizma, a drugi put je put državnog intervencionizma koji polako prerasta u totalitarizam. Liberalizam i socijalizam su dva međusobno suprotstavljena sistema koja se nikako ne mogu ukomponovati u jedan sistem.
Na nepomirljivost socijalizma i demokratije najbolje je ukazao politički mislilac Aleksis de Tokvil (Alexis de Tocqueville) kada je rekao:
“Demokratija proširuje sferu individualne slobode, dok socijalizam na svakog čoveka gleda kao na puki broj. Demokratija i socijalizam nemaju ništa zajedničko, osim jedne reči – jednakost; ali sa jednom bitnom razlikom: dok demokratija traži jednakost u slobodi, socijalizam traži jednakost u odricanju i poslušnosti.”
Na kraju možemo reći samo jedno: Liberalizam, onaj pravi, Mizesov liberalizam, nije samo poželjan ekonomski sistem, već je jedini mogući ekonomski sistem; svi ostali ekonomski sistemi su samouništavajući ekonomski sistemi.
Radivoje Ognjanović je ekonomista iz Beograda. Ostale tekstove ovog autora možete pogledati ovde.
