Dekodirani Kejnzijanizam

by Radivoje Ognjanović · Published 18/02/2011 · Updated 09/03/2014

Kejnz je kao i Marks, kad god pomislimo da su njihove ideje otišle na smetlište istorije, one se na veoma dobro smišljen i orkestriran način vraćaju u život. Koliko god pogubne i katastrofalne posledice njihovog učenja bile: od stagnacija do recesija i depresija, od ogromnih dugova do pljačke građana, privrednika i investitora – države i narodi se uvek iznova guraju u nove avanture i nove tragedije jer je to u skladu sa ciljevima jedne interesne grupe koja budućnost sveta vidi u totalitarno uređenom društvu kojim upravlja “svetska elita”. I Kejnz i Marks su tu nebitni, oni su bili samo upotrebljeni i zloupotrebljeni pioni od strane bankarskog sektora čije je glavno oružje u borbi za totalitarni svet – kontrola emisije novca i kreditnog novca, tj. inflacija.

Nerazumljivi Kejnz

Nema sumnje u to da je Kejnz najčuveniji ekonomista dvadesetog veka i da je njegov rad bio inspiracija za hiljade neuspelih ekonomskih eksperimenata širom sveta. Uprkos katastrofalnim posledicama Kejnzijanske škole, i uprkos tome što nikada nije ni došlo do istinskog raskida sa tom promašenom i naglavačke okrenutom ekonomijom, i danas ima mnogo onih koji pozivaju na “ponovno otkrivanje Kejnza”, a spas od posledica Kejnzove politike traže opet u Kejnzovoj iluzionističkoj politici. Ide se čak dotle da se citiraju reči onih koji kažu da je Kejnz “spasio svet”.

Kako to kaže Rokvel (Llewellyn H. Rockwell), ¹ po Kejnzovom iluzionističkom učenju: štednja je štetna, inflacija je lek za nezaposlenost, investicije se mogu i trebaju socijalizovati, potrošači su nerazumni i zato su njihovi interesi nebitni, kapitala ima dovoljno za sve i zato se kamatne stope mogu spustati ka nuli itd. Dakle, sve ono što je hiljade ekonomista širom sveta stvaralo stotinama godina – Kejnz je okrenuo naglavačke.

Mora se priznati da je Kejnz bio čovek visoke inteligencije, a kako je rođen u bogatoj i uticajnoj porodici – sva vrata su mu bila širom otvorena. Kejnzov otac (John Neville Keynes) je bio dobar prijatelj sa Alfredom Maršalom (Alfred Marshall) koji je imao veliki uticaj na Kembridžu (Cambridge University). Kejnz je imao pristup elitnim krugovima, a treba reći i to da je bio član tajne društvene elite na najvišem nivou, tj. da je pripadao tajnom društvu Apostola (The Apostoles), i kasnije Blumsbari grupe (The Bloomsbury group).

Dobar deo svog javnog života Kejnz je bio na liniji učenja svog profesora Maršala, ali se onda sve odjednom promenilo. Kejnz napušta sve ono što je do tada govorio, i odjednom, tridesetih godina prošlog veka, a sa svojih 48 godina, počinje da glasno i agresivno poziva na protekcionizam i ekonomski nacionalizam. Štampa ga je ismevala zbog tako naglog preokreta ali se Kejnz zbog toga nije mnogo uznemiravao jer je verovao da može menjati mišljenje kad god hoće i koliko god puta hoće, i da za njega ne važe nikakva standardna pravila. Zbog osobine da često menja mišljenje, kritika je izbegavala da se uopšte bavi Kejnzovim radovima. U tom pogledu interesantan je slučaj sa Hajekom koji je potrošio dosta vremena u dokazivanju Kejnzovih zabluda iznesenih u knjizi “Treatise on Money”, a onda se javljao Kejnz i odbacivao sve kritike tako što bi rekao da je u međuvremenu promenio mišljenje i da više ne zastupa svoje ranije stavove.

Kada je Kejnz 1936. godine objavio knjigu “Opšta teorija zaposlenosti, kamata i novca”, u kojoj naglavačke obrće celokupnu ekonomsku nauku, mnogi je nisu ni shvatili za ozbiljno. Za takve knjige, tj. za jezik kojim je knjiga napisana, danas se upotrebljava izraz “mambo-džambo” jer je knjiga bila do te mere nerazumljiva da niko nije znao šta je u njoj napisano. Na skoro svakoj stranici se mogla naći neka novokreirana reč, knjiga je bila kontradiktorna, nekonzistentna, nejasna, izmenjenih definicija i značenja reči, netačna, i kao što su neki govorili – knjiga je bila do te mere nerazumljiva kao da je bila šifrovana. Ima i onih koji su govorili da “ni sam Kejnz nije razumeo ono što je napisao.” ²

Pol Samuelson je o tome napisao sledeće:

“Mislim da ne odajem nikakvu tajnu kada kažem da niko na Kembridžu i Masačusetsu, punih 12 ili 18 meseci nakon objavljivanja knjige, nije imao predstavu o čemu se tu stvarno radi.”

Najveći deo knjige je bio nerazumljiv ali se iz mnoštva nerazumljivih termina moglo razabrati da Kejnz u njoj daje “rešenje” za sve muke ovog sveta. Kejnz kaže: da je moguće eliminisati problem nedostatka kapitala, da je štednja štetna, da se sa smanjenjem kamatnih stopa na nulu može izvršiti eutanazija kumulativne i nepravedne moći vlasnika kapitala, da je moguća puna zaposlenost, da se putem monetarne ekspanzije i ugrađenih stabilizatora mogu eliminisati ekonomske krize, da ima rešenje za finansiranje budžetskog deficita, i tako dalje i tako dalje.

Šta stoji iza svega toga? Kakva je to magija u pitanju? Kakav je to čarobni štapić otkrio Kejnz? Naravno, odgovor je jednostavan – “rešenje” za sve ekonomske probleme Kejnz je našao u monetarnoj ekspanziji, tj. u inflacionizmu. ³

Rodbard za Opštu teoriju kaže da je to: “stara i dokazano pogrešna merkantilistička i inflacionistička greška u rezonovanju, upakovana u novo i sjajno pakovanje, praćena novoizmišljenim i nerazumljivim rečnikom.”

U normalnim uslovima, sve bi to bile velike mane i veliki problemi za jednu normalnu knjigu, ali kada knjiga zagovara potpuno promašenu ekonomsku politiku – onda se te mane i problemi pretvaraju u vrlinu, a sve po principu: što nerazumljivije – to bolje. Kejnzova knjiga je imala svoju ciljnu grupu – državne vlasti, centralne banke i banke, tj. sve one kojima je bilo potrebno jedno iluzionističko rešenje koje bi opravdalo njihove inflacionističke želje. Njima je bio potreban samo jedan ugledni ekonomista koji bi im ponudio ono što su dugo priželjkivali – ekonomsko opravdanje za agresivnu monetarnu politiku. Vlade širom sveta, bez obzira da li one bile male ili velike, bogate ili siromašne, socijalističke ili kapitalističke – sve od reda su prigrlile Kejnza i njegovu “nauku”.

O tome se ne govori jer bi naškodilo imenu i delu “druga Kejnza”, ali oni koji tragaju za istinom znaju veoma dobro da je Kejnz bio veliki i strastveni pristalica fašističke ideje tridesetih godina prošlog veka. Kejnz je slavio “istraživački duh” Osvalda Moslija (Sir Oswald Mosley), osnivača Britanske fašističke unije. Zatim, Kejnz se pridružio Njujork Tajmsu u pohvalama Musolinijevog centralističkog planiranja, a 1936. godine, nakon dolaska na vlast nacista, piše predgovor za svoju knjigu na nemačkom jeziku u kome kaže da se ideje iz njegove knjige mogu “mnogo lakše sprovesti u okviru totalitarne države nego u uslovima slobodne konkurencije i slobodnog tržišta”.

Sada znamo zašto su državne vlasti prihvatile Kejnza, ali zbunjuje činjenica da tadašnja ekonomska elita nije adekvatno reagovala na Kejnzovu šarlatansku i iluzionističku ekonomiju izloženu u knjizi “Opšta teorija”. Stariji ekonomisti su odmah odbacili knjigu ali je ona bila prihvaćena od mlađih ekonomista jer im je omogućavala lakši put u građenju karijere u odnosu na starije ekonomiste. Tu se mora istaći i ono što je zaista bilo Kejnzovo najjače oružje – lična harizma i magnetizam. Rodbard dodaje još jedan razlog i kaže:

“Sasvim slobodno možemo reći, da Kejz nije bio profesor na Kembridžu, i da nije bio student čuvenog Maršala, već da je bio učitelj ekonomije na nekom manjem koledžu – teško je verovati da bi njegova knjiga uopšte ugledala svetlo dana jer ne bi našla izdavača.”

Kejnzov magnetizam je bio toliko jak da je privukao čak i neke Hajekove pristalice, a najtragičniji je bio “prebeg” Lajonela Robinsa (Lionel Robbins). Robins je napisao i jednu izuzetnu knjigu o Velikoj depresiji (The Great Depression), koja je u potpunosti pisana u Mizesovskom duhu, a koju Mizesov institut izdaje čak i danas. Robins je za vreme rata radio zajedno sa Kejnzom, i prosto postao “žrtva” Kejnzove harizme, a kasnije je o njemu pisao kao “vanzemaljskoj”, “briljantnoj” i “bogovskoj” ličnosti. Pisao je i to da je Kejnz jedna od “najzanimljivijih” osoba koja je ikada živela. Zarad Kejnza, Robins je odbacio svoje najbolje delo, otišao u svet iluzija, a razumu se vratio tek mnogo kasnije kada se iluzija raspršila.

Nemoralni Kejnz

Jedna od odlika Kejnza je i nemoralnost. Poznato je da su Kejnz i Hajek svojevremeno imali veoma živu javnu prepisku u London Tajmsu, ⁴ i da u toj prepisci Kejnz nije dobro prošao. Hajek je svojim člancima bukvalno demolirao Kejnzovu ekonomsku politiku, a osvetoljubivi i nemoralni Kejnz se koristio trikovima tako što je umesto odgovora na iznesene Hajekove argumente, odgovarao tako što bi kritikovao Hajekovu knjigu “Cene i proizvodnja”. Kasnije, Kejnz je kao urednik Ekonomskog žurnala dao izuzetno lošu kritiku Hajekove knjige, a tom prilikom je reagovao i Artur Pigu (Arthur Pigou) rečima: “takvo ponašanje je velika greška.” Zbog takvog Kejnzovog ponašanja Hajek nije komentarisao Kejnzovu Opštu teoriju, a kasnije je mnogo puta govorio kako se kaje što to nije učinio.

Hajek nije napisao knjigu o Kejnzu, ali je to za njega učinila Suda Šenoj (Sudha Shenoy). Suda, jedna od bivših Hajekovih studenata, je primetila da je Hajek u toku 40 godina dosta pisao o Kejnzu, ali da je sve to bilo razbacano u raznim knjigama i člancima. Suda je sve to prikupila, povezala u jednu logičnu celinu, upotpunila komentarima i analizama, i Hajekova knjiga o Kejnzu “Tiger by the Tail” je bila gotova iako je Hajek nikada nije napisao. Knjiga je izašla 1972. godine, i uspela da na paramparčad razbije učenje “najvećeg” ekonomiste dvadesetog veka.

Bilo kako bilo, i pored velike nepravde i neprijatnosti koje mu je Kejnz učinio, Hajek nije bio zlopamtilo već je komunicirao sa Kejnzom. Po Hajeku, a zaključujući na osnovu pozitivne Kejnzove kritike Hajekove knjige “Put u ropstvo” (The Road to Serfdom) i na osnovu svog ličnog odnosa sa Kejnzom, Kejnz je bio na ivici da se odrekne “kejnzijanskog sistema”. Rodbard se po tom pitanju nije složio sa Hajekom već na osnovu detaljne analize zaključuje da Kejnz samo čini kejnzijansku stvar: “stalno prebacivanje, izbegavanje, vrdanje, menjanje, bez ikakvih obzira prema moralu, standardima i principima. Kejnz bi verovao u bilo šta, rekao bilo šta, uradio bilo šta, samo ako bi mu to omogućilo dalji napredak i stavilo ga (i njegovu klasu tehničara) u poziciju da upravlja svetskom ekonomijom”.

Osim nemoralnosti, Kejnz je bio i veliki “šaljivdžija”. Kada se suočio sa sasvim opravdanim pitanjem inflacionog problema svog modela, Kejnz odgovara na sledeći način: “Sada se već nalazimo u dubokom vodama. Divlja patka je zaronila duboko, duboko koliko je mogla, a onda se zaplela u trsku, vodeni korov i ostalo smeće što se dole može naći, tako da je potrebno imati veoma istreniranog psa koji bi duboko zaronio i izvadio je napolje”. Ko će ga znati, možda je baš ova Kejnzova “divlja patka” uticala na Sudu da Hajekovu knjigu nazove “Tiger by the tail”. U kontekstu “Kejnza šaljivdžije” možemo posmatrati i sam naziv knjige – zašto baš ta reč “Opšta”? Asocijacija je više nego jasna: isto kao što je Ajnštajn svoju teoriju nazvao “Opštom teorijom relativnosti”, tako je i Kejnz svoju teoriju nazvao “Opštom teorijom…”, sa jasnom namerom da sebe predstavi “Ajnštajnom ekonomske nauke”.

Hajek o Kejnzijanizmu

U Kejnzovom iluzionističkom svetu izobilja, povećanje količine novca će dovesti do povećanja zaposlenosti i povećanja realnog dohotka zbog toga što će biti dovoljno svih činilaca proizvodnje. Međutim, Hajek nam dokazuje ⁵ da u stvarnom svetu nema neograničenog kapitala i da će povećana potrošnja na račun ekspanzivne monetarne politike dovesti samo do kratkoročne, fiktivne zaposlenosti, koja se kasnije vraća kao bumerang u obliku još veće nezaposlenosti. Povećana potrošnja će dovesti do privremenog rasta zaposlenosti, ali na račun povećanja opšteg nivoa cena. Umrtvljeni resursi će se uposliti ali će to biti na račun smanjenja uposlenosti u drugim sektorima. Ni jedna državna intervencija nije neutralna, tako da svako veštačko stimulisanje tražnje u jednom sektoru izaziva smanjenje tražnje u drugim sektorima. Kada troškovi proizvodnje isprate (dostignu) povećanje cena finalnih proizvoda – gubi se efekat veštačke stimulacije, nezaposlenost se opet javlja, ali ovoga puta u još većem obimu usled pogrešne alokacije dodatnih resursa.

Tada se vlast i centralna banka opet nađu pred istom dilemom kao i na početku – da li odustati od intervencionizma i dozvoliti nezaposlenost, ili nastaviti sa monetarnom ekspanzijom? Ukoliko se nastavi sa monetarnom ekspanzijom onda se problem opet odlaže na kratak rok, a nakon isteka tog roka vlast se suočava sa još većim problemom. Na taj način stvaraju se uslovi za uvek-rastuću monetarnu i cenovnu inflaciju koja vodi sve većem privrednom poremećaju, a kako znamo da je nemoguće stvoriti takav sistem koji bi konstantno obezvređivao svoj novac, jedini logični ishod intervencionizma je – uništenje novca i potpuni slom privrednih aktivnosti usled nepostojanja sredstva razmene.

Hajek se ne bavi samo kritikom već daje i alternativu: monetarna ekspanzija se mora zaustaviti, tj. mora se dozvoliti da se cene neuposlenih resursa prirodno spuste na održivi nivo koji je u skladu sa postojećim dohotkom. Na taj način bi nezaposlena radna snaga i ostali resursi bili određeni cenovnim sistemom i u skladu sa postojećom količinom novca. Mora se dozvoliti tržišno podešavanje relativnih cena i nivoa plata čime bi se obezbedila koordinacija strukture uposlenih resursa sa strukturom potražnje za resursima. Suprotno tome, ako se nastavi sa inflacijom, tj. sa povećanom agregatnom potrošnjom, dolazi do kratkotrajnog povećanja uposlenosti koje izaziva neadekvatnu distribuciju resursa, a kao posledicu toga dobijamo neminovnu kasniju korekciju koja postepeno prerasta u depresiju.

Cena održanja pune zaposlenosti putem stalno rastuće inflacije ne samo da raste, već izaziva progresivno pomeranje ekonomskih resursa, ne u skladu sa zdravom ekonomskom kalkulacijim, već u skladu sa mestom ka kome je inflacija usmerena.

Hajekova analiza je kristalno jasna, logična, i do te mere činjenično zasnovana, da je zaista teško naći bilo kakvo smisleno opravdanje za one koji u stalno-rastućoj monetarnoj ekspanziji vide način za rešavanje ekonomskih problema. Svi ti režimski i sistemski-podmićeni i kontrolisani ekonomisti, žive u iluzionistički pojednostavljenoj zemlji čuda u kojoj se svi ekonomski problemi rešavaju pritiskom na dugme mašine za štampanje novca. Hajek ovde ističe da takve osobe uopšte ne zaslužuju da se nazivaju ekonomistima, a zatim dodaje:

”Ne mogu se oteti utisku da se ovde ne radi samo o opasnoj intelektualnoj grešci, već da se radi o nečemu drugom – o izdaji ekonomske profesije i smrtnoj opasnosti za našu civilizaciju. U pogledu kratkotrajnih efekata ekonomisti ne mogu videti mnogo više od ostalih privrednih učesnika, ali je zato njihova velika privilegija i profesionalna obaveza da vide i ono što je skriveno neistreniranom oku ostalih učesnika; da pojave posmatraju šire i da naglasak stavljaju na dugoročne efekte koje će svaka ekonomska mera proizvesti.” ⁶

Do koje mere je Kejnzijansko učenje poremećeno vidimo upravo na ovom primeru kada uporedimo ovo što je rekao Hajek sa onim što je rekao Kejnz:“Na dugi rok svi smo mrtvi.” Dakle, potpuna sebičnost i neodgovornost za bilo šta. Bitno je živeti i trošiti danas, a šta će se događati sa generacijama koje dolaze – to je za Kejnza nevažno. Čovek bez morala, nedovoljnog znanja, velike arogancije, bez vizije, bez osećanja za pravdu, bez osećaja za tradiciju, dekadentan, opsesivan u pogledu anti-štednje (čemu štednja ako smo ionako uskoro svi mrtvi), bez ikakvog cilja, bez nade, bez vere, antihrišćanin (za njega je Hrišćanstvo bilo samo jedan hokus-pokus) itd. ⁷

Još bi se mnogo toga moglo reći o Kejnzu kao osobi, ali nećemo se previše zadržavati na tome nego ćemo se koncentrisati na ekonomska pitanja.

Povećanje količine novca ne utiče na sve cene simultano i proporcionalno, već na neke utiče odmah a na neke kasnije; na različite cene inflacija utiče različito i u različito vreme. Donosioci poslovnih odluka (pojedinci, porodice, preduzeća) ne suočavaju se sa indeksom cena već sa individualnim cenama. U inflacionim uslovima nije previše teško predvideti rast indeksa cena ali je veoma teško predvideti kretanje cena pojedinih proizvoda. Prosečno povećanje cena se izračunava kasnije i po pravilu je taj podatak beznačajan jer nam ne pomaže u procesu određivanja promene individualnih cena.

Kontinuirana monetarna ekspanzija znači nastavljanje kontinuirane dekoordinacije resursa i čini resurse manje produktivnim nego što bi oni stvarno bili u neinflatornim uslovima. Sa stanovišta Austrijske škole ekonomije, svetska ekonomija se nalazi u procesu stalnih promena, što znači da će se relativni nedostatak resursa i preferencijala stalno javljati. Monetarna ekspanzija sa sobom nosi nekoordinisanu promenu cena, tj. one ne daju pravu sliku nedostajućih resursa i preferencija, a samim tim dostignuta zaposlenost postaje i ostaje neodrživa zaposlenost.

Iluzionistička ekonomija

Sjajnu kritiku promašene Kejnzijanske ekonomske politike daje nam i Albert Han (L. Albert Hahn) u knjizi “Ekonomska iluzija”. ⁸ Han se prvo osvrće na iluzionističku ideju pune zaposlenosti, i ukazuje na to da efekti monetarne manipulacije traju samo u periodu dok ne dođe do reakcije na povećanu količinu novca (reaction-free period). Kejnz i njegovi sledbenici prave fatalnu grešku podrazumevajući da su ti specijalni uslovi stalno prisutni, a onda na osnovu te pogrešne pretpostavke formulišu neodrživu teoriju pune zaposlenosti. Ta teorija je nerealna, konfuzna, nelogična i neodrživa.

Nakon izvršenog monetarnog udara, ekonomija se veoma brzo nađe u neravnoteži, a svaka dodatna monetarna ekspanzija samo dodatno produbljuje neravnotežu i pogoršava stanje ekonomije. Ako se sa monetarnom ekspanzijom nastavi čak i kada je ekonomija “sazrela” za jednu ozbiljnu korekciju, onda takva politika neminovno izaziva katastrofalne posledice jer se celokupna ekonomska struktura nađe u stanju potpune poremećenosti, u kojoj su tržišni mehanizmi potpuno blokirani, a onda ekonomski sistem prerasta u socijalistički ili državno-socijalistički sistem.

Ideja državnih vlasti, da putem monetarne ekspanzije mogu finansirati deficit, je potpuna iluzija jer privredni subjekti veoma brzo postanu svesni povećane količine novca u opticaju. U samoodbrani od monetarne agresije, oni putem povećanja cena pokušavaju da neutrališu negativne posledice, nastaje opšta trka rasta cena, dolazi do smanjenja privrednih aktivnosti, dolazi do smanjenja zaposlenosti, smanjena zaposlenost dovodi do smanjene realne tražnje, i tako čitav sistem ulazi u fazu kontinuiranog procesa smanjenja privrednih aktivnosti a kriza se širi u koncentričnim krugovima.

Tada nastaje stanje panike, dolazi do potpune obustave investicija, a kao jedini investitor se javlja država. Zašto država? Da li je to zbog toga što ona bolje zna u šta treba investirati? Naravno, nije to u pitanju, već država investira novcem nastalim iz emisije novonaštampanog novca, tj. investicije se socijalizuju. Što se država više upliće u proces “selektivnog investiranja”, privredna situacija se sve više pogoršava za sve ostale privredne učesnike, i tako privredni sistem nezaustavljivo klizi ka masovnom bankrotu i totalnom kolapsu.

Država svoju intervencionističku politiku opravdava argumentima: “socijalne pravde”, “društvenom korisnošću”, i sličnim besmislenim argumentima, ali je više nego jasno da je to samo jedna iluzija, i ništa drugo do iluzija.

Kada država uđe u jednu iluziju, onda ta iluzija stvara pogodno tlo za drugu iluziju, zatim dolazi do treće, četvrte, pete i tako dalje, sve do momenta kada se država nađe pred kolapsom, a država se odluči za još jednu, očajničku, iluzionističku meru – kontrolu cena. Iluzionistička vlada ne vidi da će zamrzavanje cena dovesti do smanjenja proizvodnje usled neisplativosti proizvodnje po tim cenama. Naravno, država neće odustati od iluzionizma, tako da će nekom administrativnom merom pokušati da primora proizvođače da nastave sa proizvodnjom, a onda će doći do pada kvaliteta proizvoda i do pojave crnog tržišta. Crno tržište će smanjiti ionako niske poreske prihode, a u opštem haosu doći će do sve veće korupcije, do porasta kriminala, do sve manje proizvodnje, do velike nestašice velikog broja proizvoda, vremenom će se javiti i nestašica osnovnih životnih proizvoda, a državi će na raspolaganju ostati samo jedna mera – racionalisanje hrane i ostalih životnih proizvoda. Kada država dođe do te faze – do faze “tačkica” i narodnih kazana, onda nestaje bilo kakve motivacije, a celokupna ekonomija ulazi u stanje totalne destrukcije.

Inflacija ne utiče samo na cene domaćih proizvoda već utiče i na poskupljenje stranih valuta, tj. na poskupljenje valuta zemalja sa konzervativnijom monetarnom politikom. Ukoliko se država odluči za fiksni devizni kurs (u bilo kom obliku) onda inflacija vodi ka stvaranju crnog deviznog tržišta i ka stalno rastućem trgovinskom deficitu. U takvim uslovima, zlato i strane valute napustaju sistem, a država dospeva u stanje bankrota usled nemogućnosti servisiranja stranog duga. Han ovde pominje novu iluziju, iluziju o prirodno uravnoteženoj trgovinskoj razmeni, i daje nam primer velike nemačke hiperinfacije pomoću koje dokazuje da razaranje domaće valute nije posledica poremećenog trgovinskog balansa, već poremećene domaće monetarne politike.

Najtragičnija iluzija, neizbežna posledica svih ostalih iluzija, je ta da se svet mora razdvojiti na dva dela: na države sa čvrstom i na države sa mekom valutom. Slaba valuta nije posledica ekonomskih uslova, već posledica pogrešne monetarne i fiskalne politike, posledica ignorisanja monetarne teorije ili posledica doktrinarne tvrdoglavosti.

Ako veći deo stanovništva i privrede izgubi poverenje u vrednost novca, neće biti ni ekonomske stabilnosti ni povećanja zaposlenosti. Kada cene počnu da divljaju, privrednici ne mogu izračunati realne proizvodne troškove, ne ulaze u nove investicione projekte, niti dolazi do povećane proizvodnje.

Ma kako zastrašujuce izloženi scenario izgledao, on je neminovnost do koje mora doći usled sve veće državne intervencije i državnog “planiranja”. Što više planeri “planiraju”, sve više intervencija, regulacija i standarda ćemo dobijati, sve do momenta kada sve, apsolutno sve, bude pod direktnom državnom kontrolom. Pod izgovorom “zaštite prava radnika i ugroženih socijalnih grupa”, zbog kojih se navodno sprovodi monetarna ekspanzija, čitave države i skoro celokupno stanovništvo (osim najvernijih sluga) će se naći u položaju savremenog ropstva.

Od “planera” ne možemo očekivati da shvate da je do sloma i katastrofe došlo, ne zbog neke “urođene tržišne greške” i “kapitalizma”, već zbog jedne fundamentalne iluzije da sistematsko uništavanje novca vodi ka prosperitetu i blagostanju. Kapital je samo stabilan novac, relativno nepromenljiv novac, a ne šarena hartija koja se štampa u neograničenim količinama. Siromaštvo jedne države, nacije ili pojedinca, mora se manifestovati kroz nedostatak novca.

Neuspeh “Nove ekonomije”

Promašenu “Opštu teoriju” briljantno analizira i Henri Hazlit (Henry Hazlitt) u svojoj knjizi Neuspeh “Nove ekonomije”. ⁹ Objašnjavajući razloge za obimnost svoje knjige (skoro 500 stranica), Hazlit kaže da se nije moglo drugačije jer se ne radi o analizi normalne knjige sa jasno prezentovanom idejom, već se moralo analizirati poglavlje po poglavlje, stranica po stranica, a ponekad čak i rečenica po rečenica. Hazlit nakon detaljne analize Opšte teorije kaže:

“U njoj nisam mogao naći ni jednu jedinu značajnu doktrinu koja bi u isto vreme bila i istinita i originalna. Sve ono što je originalno — nije istinito, a sve ono što je istinito — nije originalno.”

Hazlit kaže da je Kejnzov investicioni multiplikator čista fikcija. Nema nikakvog fiksnog i predvidljivog multiplikatora. Nema nikakvog preciznog, predeterminisanog ili mehaničkog odnosa između dohotka, potrošnje, investicija i povećanja zaposlenosti. Nemoguće je izračunati investicioni multiplikator.

Hezlit zapaža i to da Kejnz jednu od svojih fraza, “marginalnu efikasnost kapitala”, koristi u mnogo različitih slučajeva, tako da je teško, ako ne i nemoguće, shvatiti pravi smisao i šta je Kejnz stvarno pod tim mislio. Kejnzovo objašnjenje da je uzrok ekonomske krize “iznenadni kolaps marginalne efikasnosti kapitala”, je ili beskorisni truizam ili očigledna greška, sve u zavisnosti šta je Kejnz mislio pod navedenim pojmom. Ukoliko se misli na kolaps poverenja, onda je u pitanju truizam. Ukoliko se misli na kolaps fizičke produktivnosti, onda je to besmislica. Ako se misli na kolaps vrednosne produktivnosti, onda se time izvrće odnos uzroka i posledice. Kejnzov lek za krizu su perpetualno niske kamatne stope ali je jasno da ovaj recept vodi ka perpetualnoj inflaciji i beskonačnom obezvređivanju novca.

Hezlit ukazuje i na neodržive Kejnzove argumente protiv “likvidnosti” i “spekulacija”. Rizik se ne može izbeći, neko ga mora preuzeti, ali Kejnz misli da se narodu ne može verovati da će svoj novac investirati na pravi način, i zato se zalaže za to da im novac bude, na jedan ili drugi način, oduzet od strane državne vlasti, i da onda taj novac bude “investiran” na način koji odrede državne vlasti.

Kejnz za kamatne stope kaže da su one samo “nagrada za odricanje od likvidnosti”, ne shvatajući da bez prethodne štednje ne bi ni bilo te likvidnosti. Kada bi Kejnzova teorija o kamatama bila tačna, onda bi kamatne stope bile najveće u najdubljoj fazi depresije, i najniže na vrhuncu prosperitetnog perioda, a iz uskustva vidimo da je situacija sasvim suprotna.

Kejnz nije u pravu ni kada na kamate gleda kao na čisto monetarni fenomen. Ta greška je posledica njegovog viđenja funkcionisanja monetarne politike u kome novca ima uvek dovoljno, tako da se onda stvarni činioci mogu ignorisati ili čak u potpunosti odbaciti.

Kejnzov predlog za “eutanaziju rentijera novca”, u svojoj suštini predstavlja eksproprijaciju uštedjevine. Kejnzov plan za “socijalizaciju investicija” neminovno vodi u socijalizam i centralističko državno planiranje. Ukoliko bi se njegove ideje sprovele, nestalo bi bilo kakve privatne inicijative i odgovornosti. Kejnz ovim predlogom de facto predlaže uvođenje socijalizma, a sve pod plaštom “reformisanja” i “očuvanja” kapitalizma. Za one koji misle da je ova konstatacija preuveličana i pogrešna, citiraćemo još jednu Kejnzovu izjavu:

“Najbolji način za uništenje kapitalizma je smanjenje vrednosti novca (debasement). Politikom kontinuirane inflacije, državna vlast može tajno i prikriveno konfiskovati najveći deo bogatstva svojih građana.”

Dakle, ne radi se ni o kakvoj Kejnzovoj zabludi u pogledu stvarnih efekata inflacije, već o smišljenom načinu razaranja tržišne ekonomije u cilju stvaranja uslova za uspostavljanje totalitarnog sistema. Ono što Kejnzu očigledno nije bilo najjasnije je to da se obezvređivanjem novca ne uništava samo kapitalizam, već čitav ekonomski sistem. Tačno je da se tako može uništiti kapitalizam; tačno je i to da se tako može stvoriti totalitarno društvo; ali kada se uništi novac, onda više nema ekonomske kalkulacije i zato je socijalizam samouništavajući sistem. Kejnzijanizam ne uništava samo kapitalizam, već čitavu, na novcu izgrađenu civilizaciju, što znači da Kejnzijanizam vraća civilizaciju na sam početak, na razmenu proizvoda putem trampe.

Kejnzove manipulacije

Državna vlast uvek traži nove izvore prihoda, a u kriznim vremenima očajnički traži nove izvore finansiranja. Tako je bilo i u vreme Velike depresije. A onda se pojavljuje, kako to kaže Rodbard, veliki Kejnz sa njegovom modernom i “naučnom” ekonomijom koja kaže da klasični ekonomisti nisu znali ništa, i da državna vlast ima, ne samo pravo, već i “moralnu obavezu” da troši, troši, troši…; da ulazi iz deficita u deficit u cilju “spasavanja ekonomije” od nemoralnih i oprezno uravnoteženih budžeta, i da generiše oporavak od depresije. Možemo samo zamisliti sa kakvim su oduševljenjem državne vlasti dočekale “spasioca Kejnza”.

Ovde moramo reći i to da je u to vreme intelektualna elita bila ubeđena da je tržišni kapitalizam glavni uzrok krize i da je on odgovoran za depresiju i pojavu komunizma, socijalizma i fašizma. Tada se nije znalo, kao što se ni danas ne zna, da je glavni uzrok krize i svih patnji čovečanstva – INFLACIONIZAM.

Sve ekonomske patnje moderne civilizacije dolaze od pljačkaškog mehanizma u kojem jedna mala kriminalna grupa, putem centralnih banaka i bankarskog sistema, krivotvori novac i tako preuzima vlast nad celim svetom. Razlika između nekad i danas je u tome što se nekada stvarno nisu znali razlozi izbijanja krize (tada Austrijska škola ekonomije nije bila u potpunosti zaokružena), a danas se istina ne zna samo zbog moralnog sunovrata, poltronstva i kukavičluka onih koji sebe nazivaju “ekonomistima”.

Kada govorimo o Kejnzu manipulantu, onda se često čuje ime Žana-Batiste Seja (Jean-Baptiste Say). Roba se, kaže Sej, ne plaća novcem već drugom robom. Novac je samo opšteprihvaćeni medijum razmene; novac ima samo ulogu posrednika u procesu razmene roba. Krajnji cilj prodavca robe nije novac, već kupovina druge robe. U Kejnzovoj interpretaciji Sejovog zakona (Say’s Law), “ponuda kreira svoju sopstvenu tražnju”. Po toj interpretaciji, svaka proizvedena roba će automatski naći svoga kupca, a agregatna tražnja će uvek biti jednaka agregatnoj ponudi. Recesije se neće javljati, i puna zaposlenost je sasvim sigurna.

Rodbard je ovde spreman da Kejnzu progleda kroz prste i kaže da se neke Kejnzove greške mogu pripisati Kejnzovom “ignoranstvu” i nedovoljnom poznavanju ostalih ekonomskih škola, pa se na taj način može objasniti i njegovo tumačenje Sejovog zakona, ali se ignoranstvom ne može objasniti to što je pokušao da sebe prikaže kao prvog ekonomistu koji objašnjava nezaposlenost, kao i teza da količina novca nikako ne može uticati na ekonomiju i pojavu ekonomskih ciklusa. Kejnz je debatovao sa Hajekom i veoma je dobro znao za tvrdnje Austrijske škole ekonomije da su ekonomski ciklusi posledica monetarne i kreditne ekspanzije koja dovodi do predimenzioniranja proizvodnih kapaciteta i promašenih investicija, koje se u periodu recesije moraju likvidirati. ¹⁰

Rodbard kaže da to nije slučajno, već da je to Kejnzov namerni pokušaj decepcije, tj. onog što se danas eufemistički naziva “dezinformisanjem”. U cilju osvajanja sveta sa svojom ekonomskom teorijom, Kejnz je morao uništiti sve oko sebe, pa čak i svoje kolege sa Kembridža. Kako je Kejnz mislio, onaj ko kontroliše Kembridž taj kontroliše svet, i zato je njegov “najopasniji” rival bio Artur Pigu koga je Maršal izabrao za svog naslednika. Od tada započinje Kejnzova kampanja za uništenje Pigua, vrbovanjem i “podmićivanjem” bivših studenata, podmetanjima, prevarama, omalovažavanjem svojih kolega pred studentima itd.

Mizes kaže da Kejnz nije bio “inovator i šampion novih ekonomskih metoda”, već se njegov “doprinos” može posmatrati samo u tome što je dao opravdanje i legitimitet vladajućim strukturama u pogledu monetarne ekspanzije, a koju su ozbiljni ekonomisti smatrali katastrofalnom. Kejnz nije bio “revolucionaran”, kako su ga neki poltroni nazivali, nego se ta “revolucija” već bila dogodila u prethodnom periodu, a Kejnzova uloga u svemu tome je bila - fabrikovanje jednog pseudo-naučnog opravdanja za prethodno spovođenu politiku.

Samo je to razlog “velikog uspeha” njegove knjige i njegove ogromne popularnosti. Državne vlasti su ga sa puno entuziazma dočekivale. Posebno zadovoljni su bili intelektualci pod nazivom “vladini ekonomisti”. Oni su imali grižu savest jer su morali da sprovode ekonomsku politiku koju su svi ekonomisti osuđivali kao kontraproduktivnu i pogubnu. Sada su mogli da odahnu, “nova ekonomija” im je donela moralnu ravnotežu. Za Kejnzov uspeh bez presedana najzaslužnije je njegovo opravdanje “finansiranja deficita”. U pitanju je pseudo-filozofija onih koji nisu mogli da smisle ništa pametnije osim da razore akumulirani kapital, kapital koji su stvarale prethodne generacije. ¹¹

Zaključak

Nažalost, to o čemu je govorio Mizes danas možemo samo proširiti i reći da režimski ekonomisti ne mogu da smisle ništa drugo osim beskonačnih varijacija za razaranje akumuliranog kapitala, a danas se termin “režimski ekonomisti” može odnositi na skoro celokupnu ekonomsku profesiju. Danas, barem u državi Srbiji, skoro celokupna ekonomska nauka se pretvorila u instrument za opravdanje katastrofalne ekonomske politike kojom vlast, NBS i bankarski sektor pljačkaju građane Srbije i razaraju srpski ekonomski sistem. Sistem poltronsko-iluzionističke ekonomske politike se sa individualnog nivoa preselio na sistemski nivo. Kada se čitava ekonomska nauka preobrazi u sistem masovne iluzionističke obmane, onda država i njen narod definitivno idu ka svom kraju.

Ali, bez obzira na sve, zdravo ekonomsko tkivo mora da postoji i ono definitivno postoji, potrebno je samo razbiti strah u kome danas živimo i osloboditi potencijal onih koji znaju a ne smeju da kažu to što znaju zbog straha od posledica. Ma kako čudno to nekima izgledalo, i pored toga što i Amerika sve dublje tone u totalitarizam, Amerika je u pogledu ljudskih i intelektualnih sloboda čak i sada još uvek oaza i carstvo slobode u odnosu na totalitarnu Evropu i bivši komunistički blok, i zato se nije čuditi tome da se Mizesov institut nalazi baš u Americi a ne u Evropi. Nije se čuditi ni tome da su Mizesove knjige bile zabranjene u bivšem Sovjetskom Savezu. Nije se čuditi ni tome da Mizesovih knjiga u Srbiji nije bilo ni u vreme crvenog komunizma, kao što ih nema ni danas u vreme žutog komunizma. Boje se mogu menjati, “dresovi” se mogu menjati, ali se totalitarna, internacionalistička i komunistička politika ne menja.

U državi Srbiji, državi u kojoj od svog nastanka pa sve do danas skoro da i nije bilo istinske slobode već je konstantno bila pod otvorenom ili mekom okupacijom, stvarao se i usavršavao, i do perfekcije usavršio, jedan sistem “poltronizovanog elitizma” u kome se stvorila jedna duboko poremećena kvazi elita sa savršenom sposobnošću da “čita misli” svojih novih gospodara (bez obzira kojom se brzinom gospodari smenjivali) i da menja mišljenje brzinom svetlosti. Kada imate elitu koja se okreće onako “kako vetar duva”, i koja uvek gleda isključivo svoje sebične interese, onda — teško narodu sa takvom elitom. Narod sa takvom elitom, ili da budemo sasvim precizni – narod bez elite, osuđen je na stalno robovanje.

Da li će se nešto po tom pitanju promeniti, to ćemo videti, a primer ponašanja pravog intelektualca daje nam Hazlit. Umesto da krene Kejnzovim putem, putem novca, karijere, slave i moći, Hazlit se odrekao svega toga zarad istine. Kada se od njega, kao jednog od uređivača Njujork Tajmsa, tražilo da piše pozitivno o Kejnzovim ludostima, on je to odbio. Hazlit svoju dušu nije prodao Đavolu, odrekao se “svog bogatstva ovog sveta”, i ostao veran istini. Hazlit je odabrao svoj put i ostavio nam velike reči koje govore o mudrosti i obavezi da sledimo put slobode i istine:

“Naša je obaveza da govorimo još jasnije i još hrabrije, da vredno radimo i da nastavimo sa borbom sve dok je u nama imalo snage. Ovo vreme traži hrabrost. Ovo vreme traži težak rad. Zahtevi su veliki ali je ulog još veći. Ulog je ništa drugo nego — budućnost slobode i civilizacije.”

Radivoje Ognjanović je ekonomista iz Beograda. Ostale tekstove ovog autora možete pogledati ovde.

Llewellyn H. Rockwell: Hazlitt and Keynes — Opposite Callings[↩]
Lawrence R. Klein: The Keynesian Revolution[↩]
Radivoje Ognjanović: “EU – samorazarajući sistem”[↩]
http://hayekcenter.org/?p=3057[↩]
Friedrich August Hayek: Tiger by the Tail[↩]
Friedrih August Hayek: The Pure Theory of Capital[↩]
http://www.tkc.com/resources/resources-pages/keynes.html[↩]
L. Albert Hahn: Economics of Illusion[↩]
Henry Hazlitt: The Failure of the “New Economics”[↩]
Murray N. Rothbard: Keynes, the Man[↩]
Ludwig von Mises: Planning for Freedom[↩]

Dekodirani Kejnzijanizam

Katalaksija temati