Ekonomska depresija

by Radivoje Ognjanović · Published 06/12/2010 · Updated 09/03/2014

Novčana masa

Pre nego krenemo sa analizom ekonomske depresije, za trenutak ćemo se zadržati na terminima kao što su: ponuda, tražnja, novčana masa, privredni rast i slično. Ako posmatramo jedan zatvoren, tržišni i nemonopolizovan ekonomski sistem, lako ćemo utvrditi neke osnovne zakonitosti. Ukoliko, iz bilo kog razloga, cena nekog proizvoda bude povećana, doći će do smanjene tražnje za tim proizvodom. I suprotno, ukoliko dođe do smanjenja cene, doći će do povećane tražnje za tim proizvodom. Isto tako, ako se ponuda poveća, doći će do smanjenja cene; ukoliko se ponuda smanjuje, doći će do rasta cena.

Sada u model uključujemo tražnju, a ona je značajna jer tu već nailazimo na problem novca i novčane mase. Da bismo što slikovitije objasnili problematiku novčane mase pomoći će nam Rodbard ¹, i njegov model: “Model anđela Gavrila”.

Anđeo Gavrilo je dobar anđeo koji želi sve najbolje ljudskom rodu, ali nažalost, on ne zna ništa o monetarnoj ekonomiji. On svakodnevno sluša ljudske jadikovke o tome kako nemaju dovoljno novca, i onda, u svoj svojoj dobroti i naivnosti, odluči da interveniše i da učini nešto povodom toga. Jedne noći, dok su svi spavali, Gavrilo svima duplira novac. Sledećeg jutra svi su imali duplo više novca u svojim džepovima, novčanicima, sefovima, na bankovnim računima ili gde god da su čuvali svoj novac. Svi pomisle da su duplo bogatiji nego što su bili prethodnog dana, požure da potroše svoj novac, ali se desi ono što smo već u gornjem delu teksta pomenuli: sa jedne strane imamo nepromenjenu ponudu, sa druge strane imamo dupliranu tražnju, cene svih proizvoda i usluga se dupliraju a jadno čovečanstvo ne bude ništa bogatije nego što je bilo prethodnog dana; realna kupovna moć stanovništva ostane nepromenjena a Gavrilov poklon čovečanstvu doživi fijasko.

Naravno, primer možemo postaviti i obrnuto, možemo svima oduzeti pola novca i opet se ništa neće promeniti već će se ravnoteža uspostaviti na prepolovljenim cenama. Iz svega toga se može izvesti zaključak da je za funkcionisanje ekonomskog sistema potpuno svejedno koliko je novca u opticaju, tj. svaka novčana masa je podjednako dobra, pod uslovom da je u fizičkom smislu dovoljno deljiva da zadovolji potrebe stanovništva. Model konstantne količine novca nema problem ni sa činjenicom da se ponuda uvećava tokom vremena jer se novi ravnotežni položaj nalazi putem smanjenja cena. Istini za volju, ovaj Rodbardov model ima i jednu manu a to je da ne daje odgovor na povlačenje novca iz opticaja. Kao što znamo, ponuda tokom vremena raste, i ako imamo konstantnu novčanu masu, vlasnici “viška” novca bi mogli biti stimulisani da gomilaju novac i time uzrokuju deflatorni proces i manje poremećaje na tržištu. Da bi se efikasno rešio taj problem (i samo taj problem jer drugih ekonomskih razloga za povećanje novčane mase nema) dovoljno je u obliku nekreditnog novca, na godišnjem nivou, u sistem ubacivati 2–3 procenta novokreiranog novca kojim bismo destimulisali povlačenje novca iz opticaja, tj. kaznili one koji povlače novac, i time bismo dobili jedan perfektan sistem u kojem nikako ne bi moglo doći do ekonomske depresije niti do boom and bust efekata koji su karakteristični za ekonomski sistem koji trenutno dominira u svetskoj ekonomiji. Pomenuta emisija novca od 2–3 procenta je u skladu sa procentom povećanja proizvodnje tzv. realnog sektora, što bi u praksi rezultiralo nepromenjenim cenama proizvoda. Cene pojedinih proizvoda bi se menjale samo usled povećanja-smanjenja njihove ponude na tržištu ali ne i zbog povećanja novčane mase. Ako znamo da je zlato delovalo po principu konstantne novčane mase (plus par procenata zbog povećanja godišnje proizvodnje zlata), onda je jasno zašto je zlato toliko dugo imalo ulogu novca. Naravno, ovim ne zagovaram uvođenje zlata kao novca (jer je sada zlato u svetu neravnomerno raspoređeno), već samo ukazujem na neophodnost postojanja sistema sa relativno konstantnom količinom novca u opticaju, kao i na oduzimanje prava bankarskom sektoru na emisiju novca.

Nekreditni novac

Ovde nećemo dublje ulaziti u problematiku kreditnog-nekreditnog novca, ali ipak moramo reći nekoliko stvari.

Prvo, ako iz gorepomenutog modela jasno vidimo da se proizvodnja neće povećati usled u sistem ubačenog nekreditnog novca (jer Gavrilov model se upravo odnosi na nekreditni novac), kako je onda moguće očekivati da na proizvodnju pozitivno utiče kreditni novac? Ni matematički ni logički nije moguće dokazati da povećanje novčane mase (više od onih 2%-3%) može pozitivno uticati na rast privrede. Naravno, pretpostavljam da će neko reći: “pa dobro, ako je to tako, kako to da kreditni novac sjajno funkcioniše u zapadnim kapitalističkim državama; zašto izmišljamo toplu vodu ako već na primeru vidimo da je sa sistemom kreditnog novca Amerika postala velesila?” Postavljeno pitanje zaista može delovati zbunjujuće jer se stiče utisak da praksa demantuje teoriju i jer smo skloni da više verujemo svom neposrednom iskustvu (iako zasnovanom na nedovoljno dugom periodu posmatranja) nego teoriji ma kako ona logična bila. Da li je to zaista tako, da li se Amerika razvijala zbog kreditnog novca ili postoji nešto drugo, nešto skriveno, što je uzrok njenom razvoju? Odgovor ćemo naći nešto kasnije u donjem delu teksta.

Drugo, kod zagovornika nekreditnog novca često se nekreditnom novcu pripisuje svojstvo koje on u sebi nema: čudotvorno dejstvo da se njime može obezbediti blagostanje u društvu. Nažalost, to nije tako. Nekreditnim novcem se može obezbediti samo: stabilnost privrednog sistema, uravnotežen rast, eliminisanje cikličnog kretanja privrede kroz recesije i depresije, eliminisanje boom and bust perioda, ali on nije nikakva prečica ka blagostanju društva. Osim toga, da bi nekreditni novac imao pozitivne efekte (iako minimalne) na razvoj privrede, moraju se ispuniti dva uslova:

1) Stroga kontrola količine novoemitovanog novca (u svim pojavnim oblicima).

2) Mora postojati odgovarajući mehanizam plasmana nekreditnog novca koji bi bio društveno najkorisniji (a tu univerzalnog recepta nema već to zavisi od stepena razvoja i karakteristika svake države ponaosob).

Osim ova dva uslova koja se direktno odnose na nekreditni novac, moraju se ispuniti i dodatna dva uslova:

1) Kurs lokalne valute mora biti postavljen u ravnotežno stanje, tj. na nivo nultog platnobilansnog deficita.

2) Moraju se eliminisati monopoli, a ako se neki monopoli ne mogu eliminisati onda oni moraju biti u državnom vlasništvu kako bi se sprečila zloupotreba putem monopolskog formiranja cena.

Dakle, kada govorimo o nekreditnom novcu u kontekstu normalnog funkcionisanja ekonomskog sistema, možemo reći da je njegovo postojanje neophodan ali ne i dovoljan uslov.

Privredni rast

Nadam se da mi poštovani čitaoci neće zameriti na ovim digresijama ali kada već govorimo o ovome što govorimo, prava bi šteta bila ne osvrnuti se na još neka izuzetno važna pitanja koja “moderna ekonomska nauka” iskrivljuje do tačke neprepoznavanja. Konkretno, to je pitanje: ako ni nekreditni ni kreditni novac ne doprinose razvoju privrede, šta onda doprinosi njenom razvoju?

Na to pitanje odgovor nam daje Huerta de Soto u svom privrednom modelu “Robinsona Kruso‑a” ² kada kaže da “svakom procesu investiranja mora prethoditi period štednje, tj. da se u sadašnjosti mora trošiti manje da bi se u budućnosti trošilo više.” De Soto dalje kaže da svaka dobrovoljna štednja kasnije rezultira u kapitalnim dobrima i da se siromašna i bogata društva razlikuju upravo u veličini akumulacije kapitalnih dobara. Bogate države su tokom vremena akumulirale više vrednosti u odnosu na siromašne države. Možemo primetiti da se ovde De Soto bavi isključivo ekonomskom analizom i da ignoriše druge mogućnosti za akumulaciju kapitalnih dobara – npr. da se do sličnih rezultata može doći i neekonomskim putem, tj. ratovima, kolonizacijama, okupacijama, pretnjama, prevarama i slično, a isto tako i usled sposobnosti implementacije ideja nekih genijalnih pojedinaca.

Kada govorimo o uticaju tražnje na privredni rast, moramo znati razliku između dva termina: “dobrovoljna štednja” i “prisilna štednja”. Zagovornici emisije novca se služe sledećim argumentom: “ako je inflacija oblik prikrivenog oporezivanja, i ako je oporezivanje oblik štednje, onda i novac iz emisije novca deluje na isti način kao i novac iz dobrovoljne štednje.” Ništa dalje od istine, a na to pitanje, u već pomenutoj knjizi, De Soto daje sjajan odgovor. Ovde nemamo prostor za jedan širi prikaz te analize i zato ćemo samo u kratkim crtama ukazati na suštinu. U procesu dobrovoljne štednje dolazi do: smanjene kupovne moći u periodu štednje, nema inflacije, nema povećanja cena ni pojedinih proizvoda ni na agregatnom nivou, nema povećanja plata, nema predimenzioniranja kapaciteta, nema promašenih investicija, nema posrednika u procesu investiranja koji izvlače korist iz celog tog procesa itd. Kod prisilne štednje i selektivnog investiranja sve to imamo: rast cena sredstava za proizvodnju, postepeno povećanje cena proizvoda široke potrošnje, relativno smanjenje plata usled natprosečnog rasta cena proizvoda široke potrošnje (Ricardo Effect), povećanje kamatnih stopa, povećanje (računovodstvenog) profita kompanija bliskih finalnoj potrošnji a sve na račun (računovodstvenih) gubitaka kompanija koje posluju dalje od finalne potrošnje.

Kada uđemo u suštinu prethodno rečenog, ne možemo preći preko toga a da ne postavimo i još jedno dodatno pitanje: da li bi i nekreditni novac, ako ne u istoj a ono barem u značanoj meri, imao isto tako štetne posledice? Odgovor mora biti potvrdan i zato u gornjem delu teksta (delu teksta koji govori o nekreditnom novcu) ukazujem na neophodnost dobro osmišljenog mehanizma za plasman nekreditnog novca. Ukoliko se promaši u procesu osmišljavanja tog mehanizma, ili ako se ne ispune ostali uslovi koje sam naveo, doći će samo do nepotrebne inflacije a bez ikakvih pozitivnih efekata na rast proizvodnje. Izuzeci naravno postoje: ukoliko je jedno društvo do te mere siromašno da nije izgradilo ni osnovnu infrastrukturu (energetski kapaciteti, saobraćajna infrastruktura, sistemi za navodnjavanje itd.), i ako znamo da se oni ne mogu izgraditi pomoću dobrovoljne štednje, onda država ne samo da može, nego i mora tu nedostajuću infrastrukturu izgraditi putem prisilne štednje. Štetnih posledica će svakako biti ali se otklanjanjem tih uskih grla, koji sputavaju razvoj privrede, stiču uslovi za nesmetan rad mnogih privrednih sektora, a time pozitivne posledice daleko nadmašuju one negativne. Na kraju bih samo naveo i najpogubniji način investiranja. To je investiranje putem zaduženja u stranoj valuti.

Ko ima korist od kreditnog novca i povećanja novčane mase?

Sada se vraćamo na motive zagovornika kreditnog novca i pokušavamo da utvrdimo razloge privida njegove uspešnosti, ali ne kod svih kapitalističkih država već samo kod nekih. Samim tim što su neke uspešne a neke ne, možemo zaključiti da se iza razvoja zapadnih država krije nešto sasvim drugo, a to drugo je piramidalni sistem koji je u početku bio lokalnog karaktera a kasnije se pretvorio u svetski piramidalni sistem i mehanizam za prelivanje bogatstva od ostatka sveta ka organizatorima piramidalnog sistema.

Videli smo da povećana novčana masa ne doprinosi rastu privrede i ukupnom bogatstvu naroda, ali Rodbard odmah zatim ulazi dublje u mehanizam delovanja i ukazuje na činjenicu da nije tačno da niko neće izvući korist od novoemitovanog novca. Tačno je da će se sistem kasnije vratiti u početno stanje ali vreme je tu od presudne važnosti. Svi oni koji su uspeli da odmah potroše svoj novac, pre nego što su se nove cene formirale, izvlače korist iz te ekspresne monetarne ekspanzije; poslednji kupci nemaju nikakvu korist; prvi prodavci su gubitnici; a poslednji prodavci ostaju bez ekstradobitka. Dakle, čak i prilikom ravnomernog (proporcionalnog) ubacivanja novoemitovanog novca u sistem imaćemo dobitnike i gubitnike, a onda je savim jasno da selektivnim ubacivanjem novca u sistem dolazi do favorizovanja prvih primalaca novca. Tu se jasno vidi kolika je moć institucija kojima je dato pravo emisije novca i zato ne čudi činjenica da se većina modernih ratova vodi zbog preuzimanja kontrole nad centralnim emisionim bankama i bankarskim sistemima. Kao što i sami primećujete, ovde sam osim centralne banke naveo i bankarski sistem, a to činim zbog toga što današnje banke imaju takođe pravo emisije novca, što u suštini nije ništa drugo do krivotvorenje novca. Taj deo zaslužuje dodatno objašnjenje

Krivotvorenje novca kao uzrok depresije

Čak i za vreme zlatnog standarda postojalo je krivotvorenje zlatnika, a sa prelaskom na fiat money (papirni novac) krivotvorenje novca postaje uobičajena pojava. Ako se krivotvoreni novac ubaci u ekonomski sistem i ostane neprimećen, onda se on ponaša kao i pravi novac: na ekonomiju deluje inflatorno, najveću korist donosi krivotvorcima, zatim korisnicima iz druge ruke, a onda tako redom sve dok ceo sistem ne bude svestan tog povećanja novčane mase. Naravno, nije potrebno naglašavati da je krivotvorenje novca štetno za društvo u celini i da državna vlast mora sprečavati krivotvorenje a krivotvorce otkrivati i kažnjavati; ali, Rodbard ovde postavlja jedno veoma važno pitanje: šta ako se sama država bavi krivotvorenjem novca?Pitanje je naizgled paradoksalno jer zašto bi neko varao samog sebe? Pitanje je naizgled paradoksalno, ali samo na prvi pogled, jer kada se uđe malo dublje u sistem funkcionisanja stvarne ekonomske vlasti, onda sve postaje mnogo jasnije. ³ Naravno, za razliku od pravog krivotvorenja (štampanje lažnih novčanica) ovde se misli na drugu vrstu krivotvorenja – na zakonito krivotvorenje novca putem tzv. frakcionog bankarstva (fractional reserve banking) tj. bankarstva koje se zasniva na delimičnim bankarskim rezervama. Tu već dolazimo do prvog uzroka nastanka ekonomske depresije jer pre uvođenja te bankarske inovacije nije bilo ni ekonomskih depresija. Pravo banaka na emisiju novca je jedna od najbolje skrivanih bankarskih tajni a ekonomisti koji govore o tome su po pravilu uvek ignorisani i marginalizovani od strane ekonomskih institucija koje su pod kontrolom bankarskog kartela.

Ovde se nećemo baviti teorijom i dokazivanjem mehanizma funkcionisanja frakcionog bankarstva, a čitaoci koji žele da saznaju kako banke emituju novac – mogu pročitati tekst Mladena Banjca ⁴ koji prilično verno prenosi ono zbog čega ceo intelektulani svet bruji ali o čemu se kod nas uporno ćuti. O frakcionom bankarstvu, u već pomenutoj knjizi, sjajno piše De Soto koji kaže: “Banke koje posluju po principu frakcionog bankarstva su, po svojoj prirodi, nesolventne”. Dakle, ne nelikvidne, već nesolventne. Zastupnici postojećeg sistema namerno skreću priču na likvidnost jer se ona može braniti zakonom velikih brojeva, i zato De Soto usmerava našu pažnju ka stvarnom problemu (solventvnosti), a ne nametnutom problemu likvidnosti. U takvom bankarskom sistemu ne postavlja se pitanje: da li će banke zbog nesolventnosti dospeti do stečajnog postupka, već se radi samo o pitanju vremena kada će se to dogoditi. Na taj vremenski okvir nastajanja ekonomskih kriza prvi je ukazao Kondratijev u svom ekonomskom konceptu o poluvekovnim talasima. Kondratijev je do zaključaka došao empirijski, konstatovao je njihovo postojanje, ali nije utvrdio uzroke njihovog nastanka. Kondratijev nije dao odgovor na to pitanje ali nam ga je dala Austrijska škola ekonomije koja uzrok nalazi u monetarnoj ekspanziji kreditnog novca stvorenog ni iz čega (ex nihilo creation of money), a kao glavni krivci su identifikovani centralna emisiona banka i bankarski sistem zasnovan na frakcionom bankarstvu.

Rodbard za frakciono bankarstvo nema lepe reči već stvari sasvim direktno naziva pravim imenom:

“Moralo bi biti jasno da je moderno bankarstvo nutshell game, ⁵ piramidalni sistem (ponzi scheme), prevara, u kojoj banke izdaju lažne potvrde o vlasništvu (IOUs) u zamenu za pravi novac, čime se novac u opticaju fiktivno povećava u visini izdatih lažnih potvrda. Novac kreiran u modernom bankarstvu se kreira ni iz čega; kreiranje novca iz vazduha, a to se čini na isti način kao i kod onih koji krivotvore novac. Novac kreiran u bankama, iako u tehničkom smislu predstavlja krivotvoreni novac, deluje inflatorno kao i pravi novac i obezbeđuje korist jednima na račun drugih. Ali, to nije jedini problem, za razliku od vladinog novca i za razliku od krivotvorenog novca (osim ukoliko je on otkriven i povučen iz opticaja), bankarski krediti su podložni kako ekspanziji, tako i kontrakciji.”

I tu već imamo prilično jasnu sliku o tome kako dolazi do upumpavanja i ispumpavanja novca iz sistema, tj. kako dolazi do famoznih ekonomskih ciklusa.

Nesolventnost banaka je činjenica koje su banke svesne ali ih ta činjenica mnogo ne uzbuđuje jer znaju da danas na zapadu oko 96% novca dolazi u obliku kreditnog novca, kreiranog od strane komercijalnih banaka u formi dužničkih hartija (IOUs). Bankari znaju da će pre ili kasnije potonuti ali znaju i da će ih centralna banka spasiti. U normalnom sistemu, kada bi jedna banka otišla u stečaj, lako bi se moglo dopustiti da ona propadne, ali šta raditi kada čitav bankarski sistem postane nesolventan? Naravno, odgovor se zna sam po sebi, haos se mora sprečiti, država mora intervenisati i preuzeti na sebe garancije za štedne uloge i spasavanje banaka, a upravo na to bankarski sektor i računa. Uprošćeno govoreći, u boom vremenima banke će se ponašati hazarderski, neće se mnogo premišljati u pogledu svojih plasmana jer će im takvo poslovanje donositi enorman profit, a kada dođu bust vremena onda će intervenisati centralna banka sa novom emisijom novca i tako ih spasavati. Kapitalizam više nije kapitalizam, nema više tržišne utakmice u kojoj je tržište sudija koji odlučuje o tome koja će banka propasti a koja preživeti. Ne, umesto tržišta sada na sceni imamo model preuzet iz socijalizma, država će spasavati banke gubitaše, ali za razliku od socijalizma u kome je država socijalizovala gubitke, ali je socijalizovala i dobitke, ovde profit prisvajaju vlasnici banaka a gubitke prisvaja država. Za sve ostale važi kapitalizam ali za banke važi socijalizam. Ovo već podseća na Orvelovo: “svi su jednaki samo su neki jednakiji”. Savremeni kapitalizam postaje hibridni sistem u kojem je iz kapitalizma i socijalizma izvučeno ono najgore u njima. Mutant-sistem za koga ne važi pozitivna već negativna selekcija.

Ekonomska depresija iz 1929.

Ne možemo se vraćati previše unazad i govoriti o svim depresijama ali se nekoliko reči mora reći o čuvenoj depresiji iz 1929. godine. Pre izbijanja krize, u periodu od samo pet godina, kreditna ekspanzija ex nihilo od strane bankarskog sistema, povećala se sa 33 milijarde dolara na 47 milijardi dolara, dok se po Rodbardu ona povećala sa 37 milijardi dolara u 1921. na 55 milijardi u januaru 1929. godine.

Ovde se mora napomenuti da čitav niz ekonomskih “autoriteta” (Friedman, Schwartz, Keynes, Fisher, Hawtrey itd.) nisu kao uzrok Depresije 1929. označili kreditnu ekspanziju u godinama koje su prethodile depresiji.

Sa krizom imamo obrnutu situaciju, smanjenje kredita (credit squeeze), tako da su ukupne privatne investicije sa 15 milijardi dolara u 1929. pale na samo jednu milijardu dolara u 1932. godini, a nezaposlenost je dostigla vrhunac u 1933. godini na nivou od oko 27% od radno sposobnog stanovništva. Dakle, depresija je nastala tako što je FED kreirao inflaciju dvadesetih godina prošlog veka, a nakon velike panike FED je pokušao da u vreme depresije ponovnim upumpavanjem novca u sistem smanji krizu i ublaži depresiju. To je otprilike kao kada bismo požar ublažavali tako što bismo ga posipali benzinom. Naravno, ako znamo uzroke izbijanja krize onda je jasno da se iz krize ne može izaći tako što ćemo koristiti mehanizam koji je i doveo do krize.

Uprkos onome što se uči u školama i na fakultetima (da je Kejnzijanski model dao rezultate i da je on zaslužan za izlazak iz depresije), činjenice govore sasvim suprotno: kriza je izbila 1929. svoj vrhunac je dostigla tek 1933–1934, a do oporavka nije došlo sve do izbijanja II svetskog rata. Kejnzov model državne intervencije je doveo samo do toga da se depresija pretvorila u hroničnu depresiju jer je to prvi put u istoriji da je država tako reagovala. U svim ranijim depresijama državna administracija nije reagovala, dopustalo se da do korekcije dođe što je pre moguće, tako da je do oporavka dolazilo u roku ne dužem od godinu dana. U krizi 29-te radilo se suprotno a Rodbard nam daje listu tipičnih vladinih mera koje su visoko kontraproduktivne i koje samo produžuju trajanje depresije i čine je više bolnom. ⁶

Lista mera:

1) Sprečavanje ili odlaganje likvidacije gubitaša.

2) Nastavak inflacije (upumpavanje novca u sistem).

3) Veštačko održavanje plata na visokom nivou.

4) Održavanje visokog nivoa cena.

5) Stimulisanje potrošnje i destimulisanje štednje (veća štednja i manja potrošnja ubrzavaju oporavak; veća potrošnja i manja štednja produbljuju krizu).

6) Supstituisana nezaposlenost produžuje nezaposlenost na neograničeno vreme.

Dakle, novac je upumpavan i direktno i putem kredita, ubacivanjem novca došlo je samo do rasta cena ali ne i do izlaska Amerike iz depresije. Takav način intervencije produžio je depresiju u nedogled, a ono što je nakada bila kratka i brza korekcija, tada je postala hronična i iscrpljujuća depresija. Kako Rodbard sjajno zapaža, Ruzvelt ne samo da je stvorio hroničnu depresiju, već je uspeo da u toku depresije stvori i jedan inflatorni mini boom (1933–1937). Ovo je bila prva inflatorna depresija u istoriji depresija.

Ovde već možemo izvesti zaključak: kada dođe do bankarske kreditne ekspanzije, ili, kada dođe do povećanja ponude novca koja nije rezultat dobrovoljne štednje, neminovno će doći do krize i recesije ili depresije. Kada jednom dođe do kreditne ekspanzije onda se ekonomska kriza i depresija ne mogu izbeći. Kriza će neizostavno izbiti bez obzira na sve pokušaje odlaganja njenog izbijanja putem ubrizgavanja novih kredita po progresivnoj stopi.

Selektivno ubacivanje novca u sistem stvara iskrivljenu sliku tržišnog ambijenta, stvara privid povećane realne tražnje, time se stimuliše pogrešno investiranje, dolazi do izgradnje viška proizvodnih kapaciteta, ili do tzv. promašenih investicija, a nakon okončanja tog inflatornog udara, i kada sistem postane svestan postojanja inflacije (povećane novčane mase) – sistem se nađe u neravnotežnom položaju, tj. sa predimenzioniranim ili nepotrebnim proizvodnim kapacitetima. Primera radi, nakon izbijanja depresije u 1929. godini, u svetu je konstatovan veliki višak proizvodnih kapaciteta tako da je stepen korišćenja proizvodnih kapaciteta (capacity utilization) pao za nekih 30% (sa 90% na 60%). Kao što znamo, kada se dogodi tako nešto onda će uslediti ili bankrot većeg dela privrede, ili će privreda raditi sa smanjenim korišćenjem kapaciteta, tj. sa smanjenom proizvodnjom koja će prouzrokovati manju produktivnost i veće cene po jedinici proizvoda.

Bez državne intervencije ekonomski sistem teži da se vrati u stanje ravnoteže i upravo zbog toga procese recesije i depresije možemo nazvati “prirodnim tržišnim lekovima” za bolestan ekonomski organizam. Boriti se protiv depresije, u svojoj suštini, znači boriti se protiv ozdravljenja ekonomskog sistema. Normalan ekonomski sistem bi morao biti postavljen na način da onemogućava poremećaj ravnotežnog stanja privrede, a ako u tome zataji, ako već dođe do poremećaja, onda je kasno za bilo kakvo smisleno ekonomsko delovanje. Kada depresija jednom stupi na snagu – nemoguće je sprečiti njene negativne posledice.

Da li je lako organizovati piramidalni sistem?

U okvirima svoje države svakako DA, ali da bi se piramida organizovala na svetskom nivou potrebno je ispuniti mnogo uslova, a tu već dolazimo do ove sadašnje svetske krize. Prvi i najvažniji korak u toj istorijskoj piramidalnoj prevari počinje odmah nakon završetka II svetskog rata time što se kao svetska rezervna valuta uvodi dolar. U Breton Vudu (Brettton Wood) dolar postaje svetska valuta, ali uz obavezu da mora imati zlatnu podlogu. Amerika je uspela da ustoliči dolar kao svetsku valutu jer je u to vreme imala nekoliko veoma važnih aduta:

1) Kao što znamo, u vreme monetarne ekspanzije dvadesetih godina prošlog veka, izgrađen je višak proizvodnih kapaciteta koji su bili neiskorišteni zbog ekonomske depresije. Sa početkom rata Amerika je doživela pravi procvat; dok su druge države ratovale i razarale svoju privredu, radnu snagu i infrastrukturu, američka industrija je radila punim kapacitetima. Dakle, ekonomski uslov je bio ispunjen.

2) Amerika je bila u koaliciji zemalja pobednica, tako da je u okvirima te koalicije tražila podršku za projekat dolara kao svetske valute. U tom pogledu najvažnije je bilo obezbediti podršku Velike Britanije koja je u to vreme još bila velika sila.

3) Treći, a po nekima i najvažniji adut je bio oružane prirode – u to vreme Amerika je jedina imala atomsku bombu. Dakle, kao što vidimo, bez agrumenta sile nije moguće graditi svetski piramidalni sistem.

Izgradnja sadašnjeg piramidalnog sistema

Nakon Breton Vuda, Amerika u svetski finansijski sistem masovno ubacuje svoju valutu, a jedan od najvažnijih pomoćnih instrumenata za ubrzanu ekspanziju dolara je petro-dolar. Američka ekonomija jeste bila jaka ali ne toliko jaka da bi samo svojim izvozom obezbedila masovnu svetsku upotrebu svoje valute i zato je i tom pogledu petro-dolar odigrao ogromnu ulogu. Amerika nemilosrdno koristi svoju poziciju snabdevača sveta dolarom i učvršćuje svoju poziciju svetskog finansijskog centra (naravno, sa Londonom kao svojim saveznikom). Da li je Amerika održala svoje obećanje i obavezu da dolar ima zlatno pokriće? Naravno da nije. Zlatna podloga je bila samo paravan, jer kakva je korist od svetske valute ako ona mora imati zlatnu podlogu? Da je zlatna podloga zaista bila samo paravan konačno se uveravamo već 15.08.1971. godine kada je Nikson, pod sve većim pritiscima evropskih banaka da konvertuju dolare u zlato, okončao Bretonvudski sporazum o zlatnoj podlozi za dolar. Od tog momenta više nije bilo nikakve formalne prepreke za novu emisiju dolara. Samo je nebo granica.

Kao što već rekoh, zbog činjenice da sada živimo u jednom virtuelnom ekonomskom svetu u kome je sve izvitopereno do tačke neprepoznavanja, i zbog velikih terminoloških problema koji su svesno stvoreni, moraćemo par reči reći o inflaciji i o bruto domaćem proizvodu (GDP). Često ćete naići na definiciju koja na inflaciju gleda kao na “porast opšteg nivoa cena”. To nije definicija za inflaciju već za cenovnu inflaciju, a to su dve sasvim različite stvari. Inflacija je monetarni fenomen — smanjenje vrednosti novca usled prekomerne ekspanzije novčane mase. Dakle, nas pre svega interesuje inflacija (povećanje) novčane mase a ne cenovna inflacija, a ona se lakše izračunava posmatranjem emisije novca nego posmatranjem kretanja cena potrošačke korpe. Terminološka konfuzija je svesno napravljena iz najmanje dva razloga: 1) zbog veoma lake statističke manipulacije u procesu obračuna cenovne inflacije (CPI), i 2) zbog manipulisanja u pogledu visine GDP‑a kao lažnog pokazatelja privredne snage jedne zemlje. Da bi nam bilo jasnije o čemu se tu radi, najbolje je da pogledamo alternativne podatke na sajtu shadowstats.com, ⁷ na kome ćemo videti da je razlika u visini zvaničnog i alternativnog CPI‑a 5–6 procenata. Dok zvanična statistika kaže da je visina CPI‑a oko 2%, alternativna statistika kaže da se on kreće oko 8%. Isto tako, dok zvanična statistika kaže da trenutno GDP beleži rast od oko 3%, alternativna statistika kaže da je GDP u padu za ‑2%. Zašto je važno manipulisati sa podacima o visini inflacije i rasta privrede? Iz istog razloga zbog čega je i sve ostalo urađeno – kao podrška piramidalnom sistemu, tj. da bi se stvorila lažna slika o količini emitovanog novca i da bi se stvorio utisak snage američke privrede kao pouzdanog garanta za sve napravljene dugove.

Ekspanzija dolara u efektivi je dala “sjajne rezultate”, a Amerika je na račun emisije dolara ubirala godišnju “emisionu maržu” u visini od nekoliko stotina milijardi dolara. Precizne podatke verovatno nikada nećemo saznati, a još je teže za pojedine periode utvrditi “realnu vrednost dolara” kada osim zlata nemamo reper koji bi nam mogao poslužiti za takvu računicu, ali se može pretpostaviti da se “marža” kretala u visini celokupnog američkog budžeta, dok je na vrhuncu piramide (2008. god.) dostigla nivo (u zavisnosti od različitih procena) od 600 milijardi pa sve do bilion dolara. To nam daje jasnu sliku o uzrocima “uspešnosti” američke privrede. Ako uzmemo da je Amerika (po broju stanovnika) oko 40 puta veća od Srbije, to bi onda bio ekvivalent kao da Srbija godišnje dobija 15–25 milijardi dolara. I to ne jednu ili dve godine, već poslednjih 60 godina! Nije teško shvatiti kako bi se lagodno moglo živeti sa tim novcem; budžet bi mogao biti 5–8 puta veći od sadašnjeg, što znači da bi cela Srbija mogla živeti na račun budžeta i finansijskog sektora. Uostalom, tako je i u Americi jer američki realni sektor u stvaranju GDP‑a učestvuje sa samo 17%, a ostatak radnika radi na izmišljenim radnim mestima.

Amerika je imala dar sa neba u obliku dolara kao svetskog novca ali bankarskom kartelu ni to nije bilo dovoljno već se nastavilo sa “inovacijama”. Na scenu opet stupa bankarsko-finansijska genijalnost — ovoga puta u obliku finansijskih derivata. Pod izgovorom da oni doprinose upravljanju rizicima, trgovina finansijskim derivatima je u SAD legalizovana 1990. godine. Nisu urodile plodom kritike stručne javnosti, trgovina derivatima je legalizovana, ali ostaje zabeleženo nekoliko mišljenja o njima. Govoreći o derivatima, Voren Bafet (Warren Buffett) kaže:

“Ja na finansijske derivate gledam kao na tempiranu bombu.”

Bafet dalje ukazuje na problem lančane povezanosti, tako da ukoliko dođe do problema u kompaniji A, onda se problemi lančanom reakcijom šire i na ostale kompanije od B do Z. I na kraju, Bafet završava rečima:

“Derivati su finansijsko oružje za masovno uništenje, koji sa sobom nose potencijalnu smrtnu opasnost.”

Na osnovu izveštaja BIS‑a (Bank for International Settlements), ⁸ juna meseca, 2010. godine, iznos trgovine OTC derivatima iznosi $635.780.000.000.000.

Poređenja radi, taj iznos je desetak puta veći od svetskog GDP‑a, 45 puta veći od američkog GDP‑a, preko 6 puta veći od vrednosti svih svetskih akcija i obveznica, ili, preko 8 puta veći od svetskog tržišta nekretnina!

Dakle, naduvan je balon (bubble – mehur) nazabeležen u istoriji čovečanstva. Ovde moram da napomenem da se gornja cifra ne može u celosti smatrati gubitkom jer je u njoj sakriveno i dosta međusobnih potraživanja. Da bi se saznao pravi gubitak prvo se mora uraditi jedna gigantska multikompenzacija, prečišćavanje i prebijanje dugova, ali je bez obzira na sve to sasvim jasno da će gubici biti ogromni.

Da li je tu kraj inovacijama finansijskih genijalaca? Naravno da nije, njihovoj genijalnosti nema kraja a piramida se mora graditi i dograđivati jer ako se stane – piramida se urušava sama od sebe. Odlaganje izbijanja krize se može obezbediti tako što će se kreditna ekspanzija konstantno povećavati. Hayek je otkrio taj princip 1934. godine kada je izjavio: “da bi se obezbedilo konstantno povećanje dodatnog kapitala, stopa rasta kredita mora konstantno rasti”. ⁹ Da bi se obezbedilo funkcionisanje ovog uvek-eskalirajućeg povećanja, kreditne stope moraju biti uvek veće od rasta cena potrošnih dobara. Dakle, jedan balon se zamenjuje drugim balonom, manji balon većim balonom, a da bi sve to bilo moguće mora se održavati privid normalnosti i ekonomske snage i solventnosti organizatora piramidalnog sistema.

Kao što smo videli, sa jedne strane piramidalni sistem zahteva konstantan priliv novog novca, a sa druge strane se nije smelo ići na novu emisiju jer bi se time mogla ugroziti uloga dolara kao svetske valute. Da bi se zadovoljila oba zahteva moralo se naći rešenje koje ih zadovoljava, a ono je nađeno u vidu masovne emisije državnih obveznica. Na ovom mestu nam je od velike pomoći gornja analiza “fiktivnosti GDP‑a” jer ste svakako čuli onu famoznu besmislicu “da konzervativna fiskalna politika nalaže dozvoljeni budžetski deficit najviše do 3% u odnosu na GDP, i kumulirani javni dug do 60% GDP‑a.” Bilo bi sasvim logično da se budžetski deficit vezuje za budžetske prihode, ili ako ne za budžetske prihode a onda barem za novčanu masu. Ali ne, budžetski deficit se vezuje za jedan potpuno promašeni i besmisleni indikator kao što je GDP. Sada sve dolazi na svoje mesto: što manji CPI – fiktivno veći GDP, sto veći GDP – veća mogućnost za veći budžetski deficit; što veći GDP – veća mogućnost za povećanje ukupnog javnog duga, a sve uz privid stabilnosti i normalnosti.

Međutim, da li je to stvarno normalno? U normalnom sistemu država bi trošila samo ono što prihoduje a zaduživala bi se samo u slučaju nekih vanrednih poremećaja. Ukoliko država ne vidi način kako da u dogledno vreme vrati pozajmljeni novac onda ona ne bi ni smela da se dodatno zadužuje već da iz nove emisije novca pokrije postojeći dug i da hitnim merama izvrši promene u pogledu javne potrošnje u smislu njenog smanjenja i uravnoteženja sa javnim prihodima. To svakako nije najpopularnije rešenje ali to nalažu ekonomski zakoni. Umesto toga, Amerika kreće sa masovnom emisijom obveznica, a kumulativni javni dug počinje da raste po eksponencijalnoj krivoj. Proces otprilike ide na sledeći način: Amerika kupuje od Kine robu za dolare; Kina sa dobijenim dolarima kupuje američke obveznice; Amerika sa dobijenim dolarima opet kupuje kineske proizvode; Kina opet kupuje američke obveznice i tako u krug. U takvom sistemu nema nove emisije dolara ali se zato dešavaju dve stvari: 1) Američki dug raste vrtoglavom brzinom, 2) Kineska potraživanja takođe rastu vrtoglavom brzinom. U svojoj suštini, nema razlike između toga da li su banke te koje kreiraju lažni novac ili to radi država putem obveznica, u oba slučaja taj fiktivni novac izaziva inflaciju i potrošnju na račun nesolventnih dužnika. Narodski rečeno, kriza nastaje zbog prodaje “na veresiju” nesolventnim dužnicima.

Da li je tu kraj finansijskim inovacijama? Još ne, ali sistem ulazi u završnicu. Ovoga puta se kreće na sektor nekretnina. Iako su cene nekretnina već bile naduvane i iznad bilo kakvog ekonomskog rezona, uvela se, po prvi put viđena, inovacija u obliku “subprime mortgage”. Teško je naći adekvatan prevod ali je suština u sledećem: za razliku od standardnih kredita za koje je potrebno ispuniti određene uslove, bankarski sektor je odobravao stambene kredite i za one klijente koji nisu ispunjavali te uslove (bez depozita i bez hipotekarne garancije), ali su takvi krediti bili “skuplji” tj. kamatna stopa je bila veća a uz to i promenljiva. Te karakteristike su bile više nego sjajan način za naduvavanje cena u celom sektoru nekretnina, a on se inače smatra za “balon nad balonima” (mother of all bubbles). Od 2000. do 2006. godine cene nekretnine su išle pravolinijski naviše i praktično su se duplirale za samo 6 godina, a nakon sloma tržišta nekretnina 2006. godine cene idu pravolinijski naniže sa tendencijom da se vrate na početni nivo. Šta to znači za milione ljudi koji su žrtve prevare, za građevinsku industriju koja je bespotrebno dizala kapacitete, za milione zaposlenih u i oko građevinske industrije – mislim da je nepotrebno objašnjavati. Što se finansijske cene tiče, ona za sada iznosi oko 9 biliona dolara a konačna cifra će se znati tek kada kriza dotakne dno, a sada smo još daleko od dna.

Ovde treba reći da neki analitičari sadašnje enormno štampanje obveznica nazivaju balonom nad balonima, ali se ja ne bih složio sa time. Ne, u pitanju je samo konstatovanje stanja, selektivna konverzija nenaplativih potraživanja (toxic assets) u državni dug, izmeštanje duga sa jednog mesta na drugo, pokušaj amortizovnja udara krize i dobijanje na vremenu da se događaji ne bi otrgli kontroli. Dakle, ne radi se o novom dugu već samo o prepakivanju postojećeg, kao i korišćenje krize za eliminisanje “malih” i favorizovanje “velikih” u procesu koncentracije moći.

Posledice ekonomske depresije

Kao i svaki piramidalni sistem, i ova piramida je došla do svoga kraja. Kriza se novim mehanizmima i inovacijama može uvećavati i odlagati ali na kraju uvek mora doći do svoga kraja, a onda bivamo suočeni sa posledicama. Kakve će posledice ove krize biti – to ne možemo znati, ali ih možemo donekle predvideti na osnovu iskustva depresije iz 1929. godine i upoređivanjem činjeničnog stanja između onda i sad.

U vreme Velike depresije u SAD je, barem formalno, postojao zlatni standard a danas imamo fiat money, što znači da je sada naduvan mnogo veći balon; nekad je balon bio naduvan samo u nekim sektorima a danas je naduvan u svim sektorima; nekad su SAD bile neto izvoznik a danas su najveći uvoznik; nekad su SAD bile najveći poverilac a danas su najveći dužnik; nekad su SAD bile industrijska zemlja a danas im realni sektor u strukturi GDP‑a učestvuje sa samo 17%; nekad su gotovina i čekovi činili skoro 100% svetskog kapitala a danas oni čine jedva desetak proceneta, desetak procenata čine osigurani dugovi (securitised debts) dok skoro 80% čine derivati; nekad je javna potrošnja bila na skromnom nivou dok danas javna potrosnja u GDP‑u učestvuje sa oko 25%; nekad je veliki deo stanovništva radio u industriji i poljoprivredi a danas radi na izmišljenim (ekonomski neodrživim) radnim mestima; nekada je odnos plata iznosio 1:7, a danas taj odnos ide na neverovatnih 1:40.000; nekada je stanovništvo u znatnoj meri bilo socijalno kompaktno a danas 20% najbogatijih raspolaže sa 93% bogatstva dok 80% siromašnih raspolaže sa samo 7% bogatstva (tu se mora naglasiti da 40% najsiromašnijih Amerikanaca raspolaže sa samo 1% nacionalnog bogatstva); nekada je tržište znatno bolje funkcionisalo a sada je praktično sve monopolizovano i kartelizovano; nekada nije bilo energetske krize a danas su postojeći energetski resursi na izdisaju; nekada je praktično samo Amerika bila uzok krize a danas joj dobrim delom u tome pomaže EU; nekada je postojala održiva svetska razmena (trgovina) a danas je zbog ogromne disproporcije postojeća razmena neodrživa; i da ne nabrajamo dalje, sasvim je jasno da je ova kriza teža od krize iz 1929. godine.

U krizi dolazi do kontrakcije proizvodnje i smanjenja zaposlenosti, a mi se sada nalazimo u tom periodu. Realna tražnja pada i konstatuje se višak proizvodnih kapaciteta; jedan deo privrede ide u stečaj a drugi radi sa smanjenim stepenom iskorišćenosti kapaciteta; radna mesta se gube, nova radna mesta se ne stvaraju niti će se u skoroj budućnosti stvarati; smanjena proizvodnja donosi manje državne prihode a onda dolazi do gubitaka radnih mesta i u javnom sektoru; sve više je nezaposlenih a to izaziva potrebu za većim socijalnim davanjima; država se dodatno zadužuje i ulazi u sve veći dug; gubici privrede su sve veći, bankrot domaćinstava je sve veći, gubici banaka sve veći, osiguravajuće kompanije ulaze u minus, investicioni fondovi i penzioni fondovi doživljavaju kolaps, kriza se širi u koncentričnim krugovima i dolazi do sloma.

Američki spoljni dug je oko 14 biliona dolara, dug po osnovu kreditnih kartica oko 15 biliona dolara, dug federalnih država i lokalnih vlasti je oko 20 biliona dolara, sektor nekretnina je takođe u minusu za petnaestak biliona dolara, a sve to zbirno daje dug od preko 60 biliona dolara. Kada taj dug podelimo sa brojem stanovnika, onda dobijemo rezultat koji kaže da svaki stanovnik duguje preko $170.000, a svako četvoročlano domaćinstvo po skoro $700.000. Ako znamo da su penzioni i ostali državni (i privatni) fondovi praktično bankrotirali, onda se potencijalni dug povećava (unfunded liabilities) i za taj dodatni dug u iznosu od preko 100 biliona dolara. Tu već ulazimo u zonu sumraka jer se tada pojedinačni dug diže na $450.000 a dug po četvoročlanom domaćinstvu dostiže neverovatan iznos od $1.800.000. Do kog apsurda je sve to došlo najbolje možemo videti ako taj postojeći ukupni dug uporedimo sa postojećom dolarskom novčanom masom. Da bi se platili svi ti dugovi (sadašnji i oni koji će u skoroj budućnosti postati aktuelni), novčana masa bi se morala povećati za oko 10 puta. Mislim da je ovaj argument dovoljno jak da razuveri sve one koji su imali ideju da se rešenje SAD ekonomske drame može naći u monetizaciji duga.

Nadam se da je poštovanim čitaocima sada jasno kakvim se sve besmislicama služe “svetski eksperti” kada govore o tome da je kriza gotova i da uskoro sledi oporavak. Priče o “tromesečnom kvartalnom rastu GDP‑a” kao indikatoru kraja krize i otpočinjanju oporavka, ozbiljnim ekonomistima deluju kao neukusne šale; kao ismevanje ljudske inteligencije i kao jasan znak da je “elita koja će nas osvetliti svojom svetlošću” rešila da pučanstvo drži u totalnom neznanju sve dok ne dođe “vreme raspleta”. Kada će tačno doći do tog velikog raspleta, kako će on izgledati i kojim će se sve sredstvima služiti – to za sada ostaje tajna. U svakom slučaju, ništa dobro od njih ne možemo očekivati.

Šta kaže ekonomska nauka o uzrocima depresije?

Najkarakterističnija osobina ekonomskih ciklusa posle II svetskog rata je ta da su svi bili posledica namerne inflacione politike koordinirane od strane centralnih banaka. Formalno opravdanje za vođenje takve politike je nađeno u “genijalnoj” kejnzijanskoj teoriji da “ekspanzivna fiskalna i monetarna politika mogu eliminisati svaku krizu”. Da li se monetaristi po tom pitanju razlikuju od kejnzijanaca? Ne, razlike skoro da i nema, a Milton Friedman u jednom svom radu objavljuje da “ozbiljno sumnja u teorije koje u ekspanzionoj politici vide uzrok za pojavu depresije”. Isto to, samo malo drugačije, govore i Pol Krugman (Paul Krugman), Džozef Štiglic (Joseph Stiglitz) ¹⁰ i svi ostali nagrađivani i sponzorisani eksperti. Šta reći na to? Kako smisleno odgovoriti na očigledne besmislice? Kako dovesti u pitanje “nauku” po kojoj su milioni ekonomista širom sveta školovani? Kako nobelovskim carevima reći da su goli? Kako profesorima na ekonomskim fakultetima (čast izuzecima) reći da je njihova nauka mrtva?

Činjenice govore same za sebe, ne radi se o verovanju ili neverovanju u ono što je samo po sebi kristalno jasno, već u lobističkoj politici u korist bankarskog kartela. Da bi se neko ozbiljno bavio ekonomskom naukom potrebne su tri stvari: 1) znanje, 2) poštenje i 3) hrabrost. Ako nema toga nema ni nauke, onda nauka prestaje da bude nauka i postaje oružje u rukama bankarskog kartela.

Na svu sreću, jedna ekonomska škola se izdigla iznad prizemne lobističke prakse i sačuvala obraz ekonomskoj nauci. Naravno, radi se o Austrijskoj školi ekonomije i njenim velikanima kao što su: Ludvig von Mizes (Ludwig von Mises), Fridrih Hajek (Friedrich Hayek), Marej Rodbard (Murray Rothbard) i ostali sledbenici ovih velikana ekonomske misli.

Rodbard ¹¹ kaže da kejnzijanska teorija, uprkos dijagrama i metematike, odiše krajnjom naivnošću i neozbiljnošću jer uzroke za nastajanje ekonomskih ciklusa nalazi u posledicama. Ukoliko na delu imamo inflaciju, onda kejnzijanci uzrok nalaze u povećanoj potrošnji, a “hlađenje” privrede traže u povećanom oporezivanju. Po kejnzijancima, ukoliko na delu imamo recesiju, ona je usledila zbog nedovoljne privatne potrošnje, a rešenje se nalazi u tome da vlada poveća svoju potrošnju, po mogućstvu putem deficita. Po tim teorijama booms and busts se događaju sami po sebi, a time se u stvari sugeriše da se ekonomski ciklusi nalaze u samom korenu funkcionisanje tržišne ekonomije. Interesantno je da je to mišljenje preuzeto od Karla Marksa koji je takođe zaključio da su ekonomski ciklusi sastavni deo kapitalističke tržišne ekonomije. Marks je verovao da će depresije biti sve teže i teže, dok se najzad ne pokrenu mase koje će uništiti sistem. Za razliku od Marksa, “moderne teorije” veruju da se mogu efikasno boriti protiv depresije i ekonomskih ciklusa, ali se i jedni i drugi slažu da se greška nalazi u samom sistemu tržišne ekonomije i da nam nema druge nego da vlada interveniše i “koriguje ugrađenu grešku”.

Rodbard ovde veoma lucidno primećuje:

“Ako nam Klasična ekonomska teorija govori da ponuda i tražnja uvek teže da se nađu u stanju ravnoteže, i ako cene takođe teže stanju raznoteže, šta je onda to što sistem izbacuje iz ravnoteže?”

Kako to da preduzeća, koja su do juče radila normalno i pravila profit, preko noći počnu da trpe ogromne gubitke, postaju nesolventna i odlaze u stečaj? Kako to da menadžeri preduzeća koja su do juče sasvim solidno vodili preduzeća i predviđali događaje, sada odjednom postaju loši menadžeri? Kako to da se u jednom kratkom periodu celokupna privreda nađe u beznadežnom stanju?

Verovali ili ne, moderni ekonomisti taj teorijski problem “rešavaju” tako što na njih gledaju kao na dve odvojene teorije, a kao uzrok za iznenadni poremećaj navode “nedovoljnu potrošnju”. Dakle, po njima, krize nastaju slučajno jer se, stanovništvo, tek tako, iz čista mira, opet slučajno, odluči da smanji svoju potrošnju! Zaista je neverovatno da nam deca u školama i na fakultetima uče takve besmislice, ali je to upravo ono što nam se dešava. Uostalom, ako to piše u knjigama koje su napisali nobelovci, profesori i ostali autoriteti, onda mora biti da je tako, zar ne? Mi tu ne možemo ništa, bankarski lobi pod svojom kontrolom drži skoro sve važnije institucije koje se bave ekonomijom i finansijama, tako da nam ne preostaje ništa drugo nego da za svoju dušu, i zarad svoje sopstvene potrebe za znanjem istine, odgonetnemo ono što se krije od nas.

Austrijska škola jasno upire prstom na banke kao na glavne uzročnike ekonomskih ciklusa ali se ne zadržava na tome već ide korak dalje i postavlja pitanje: da li su banke jedini krivci? Oni postavljaju pitanje ali odmah daju i odgovor: NE, bez aktivne podrške vlade banke pojedinačno ne bi mogle da do te mere destabilizuju sistem. Kada centralna banka ne bi spasavala propale banke onda bi u bankarskom sektoru postojala konkurencija, a konkurentske banke bi veoma brzo izvele neodgovornu banku na čistinu u pogledu stepena zaduženja i time je dovele do stepena likvidacije

Kao što Rodbard kaže: “Banke mogu biti slobodne u kreditnoj ekspanziji samo dok deluju u jedinstvu sa centralnom bankom, a sve u uslovima privilegovanog položaja koji im je dat od strane državnih vlasti.”

Ovde sada možemo primetiti jedan terminološki problem: šta je vlada, šta je centralna banka, šta je bankarski sistem? Šta ako su to samo drugi nazivi za isti centar moći? Privid demokratije u potpuno kontrolisanom sistemu? Na to pitanje nam odgovor daje bivši guverner engleske centralne banke, Džosija Stamp (Sir Josiah Stamp) koji kaže:

“Bankarstvo je začeto u nemoralu i rođeno u grehu. Današnji bankari su vlasnici celog sveta. Oduzmite im ceo svet, ali ostavite im pravo da kreiraju novac, i oni će potezom pera kreirati toliko novca da ga mogu ponovo kupiti…Ako želite da ostanete robovi i da plaćate cenu svog sopstvenog robovanja, dozvolite im da nastave sa kreiranjem novca.”

Mislim da bolji zaključak od ovog ne treba tražiti. Po ovom modelu, sa svakim novim ciklusom, sa svakom novom krizom, dolazi do sve veće koncentracije vlasništva, sve do kritične tačke kada stotinak porodica bude vladalo celokupnom svetskom industrijom, infrastrukturom i prirodnim resursima. Tada će banke nestati ali će za promenu stanja biti prekasno jer će “svetlonoše” pod svojom kontrolom držati sve svetske institucije, sve medije, celokupne oružane snage, celokupan obrazovni sistem, kulturu i sve ostalo. Taj novi svet koji nam se obećava neće biti svet slobodnih ljudi i blagostanja, već svet gospodara i robova. Na telu čovečanstva nalazi se jedan parazitski organizam koji razara i degeneriše celokupno čovečanstvo. Da li će čovečanstvo smoći snage da uništi parazit, ili će parazit zavladati čovečanstvom i od njega napraviti jedan bezvoljni organizam na kome će vegetirati? Da li je čovek stvoren da bi bio slobodan ili da bi bio rob? Na ta pitanja moramo odgovoriti svi zajedno i svako od nas ponaosob.

Radivoje Ognjanović je ekonomista iz Beograda. Ostale tekstove ovog autora možete pogledati ovde.

Murray N. Rothbard: The Mystery of Banking (1983) [↩]
Jesus Huerta de Soto: Money, Bank Credit and Economic Cycles (1998) [↩]
Thomas Jefferson — treći američki predsednik (1743–1826): “Verujem da su bankarske institucije opasnije za naše slobode nego (neprijateljske) vojske. Ako američki narod, bilo kad, dozvoli privatnim bankarima da kontrolišu emisiju novca, prvo inflacijom, potom deflacijom, banke i korporacije koje rastu oko njih će lišiti narod njihove imovine dok im, jednog dana, njihova deca ne osvanu kao beskućnici na kontinentu kojeg su njihovi očevi osvojili. Pravo emisije novca mora se oduzeti od banaka i vratiti narodu, kome po prirodi i pripada.” James Garfield (ubijeni američki predsednik): “Ko god da kontroliše količinu novca u opticaju – on je apsolutni gospodar kompletne industrije i trgovine. Kada shvatite da se, na jedan ili drugi način, ceo sistem kontroliše od strane nekoliko moćnih ljudi na vrhu, više neće biti potrebno da vam neko kaže kako nastaju periodi inflacije i depresije.” http://www.eyesontheusa.com/vital-news/55-three-presidents-killed.html[↩]
Mladen Banjac: Krivotvorenje novca kao osnova savremenog bankarstva http://www.nspm.rs/ekonomska-politika/krivotvorenje-novca-kao-osnova-savremenog-bankarstva.html[↩]
Igra u kojoj “krupije” krije kuglicu ispod 3 ljuske oraha (kutijice za šibice) a igrač pogađa ispod koje kutijice se kuglica nalazi. Iluzija se sastoji u tome da igrač igra u uverenju da se kuglica nalazi ispod jedne od kutijica, tj. da je verovatnoća dobitka 1/3, a u stvari krupije veštim potezom kuglicu drži u ruci u vreme pogađanja. Dakle, kuglica se ne nalazi ni ispod jedne kutijice a verovatnoća dobitka je 0 (nemoguć događaj). Poređenje sa modernim bankama je izvanredno jer ni u njima nema novca za koje mislimo da ga ima.[↩]
Murray N. Rothbard: America’s Great Depression (1963) [↩]
CPI — http://www.shadowstats.com/alternate_data/inflation-charts; GDP — http://www.shadowstats.com/alternate_data/gross-domestic-product-charts[↩]
BIS — http://www.bis.org/statistics/derdetailed.htm[↩]
Friedrich A. Hayek: Monetary Theory and the Trade Cycle (1933) [↩]
http://mises.org/freemarket_detail.aspx?control=411[↩]
Murray Rothabrd: Economic Depressions – Their cause and cure (1969) [↩]

Ekonomska depresija

Katalaksija temati