Obamina politička ekonomija: Pogled sa jugozapada Amerike
Netačna je tvrdnja levičarskih medija i Obamine administracije da je današnja kriza najveća od 1930-tih. Ekonomska situacija koju je Regan nasledio od demokrata bila je ako ne gora onda ista kao ova danas. Još manje je tačno da je današnja ekonomska kriza dokaz da slobodno tržiste ne funkcioniše i da ga treba menjati. Menjati sistem koji postoji zahteva alternativu koja obećava nešto bolje. Činjenica je da kroz celu ljudsku istoriju nijedna aternativa nije učinila više od slobodnog tržista za prosečnog čoveka. Slobodno tržište nije eliminisalo siromaštvo, niti je to moguće zbog one nesretne jabuke u raju, ali ga je smanjilo u odnosu na sve druge alternative. Svi vodeći indeksi pokazuju da postoji pozitivna korelacija između slobodnog tržišta i životnog standarda; tj. porast obima slobodnog tržišta u jednoj zemlji vodi boljem životu naroda te zemlje.
Iz ove činjeničko-istorijske perspektive, Obama je destruktivni predsednik jer njegova politika udaljuje Sjedinjene Države od sistema koji su tvorci Amerike stvorili krajem 18. veka na principima federalizma, slobodnog tržišta i privatne svojine. Dajem tri razloga, bazirana na činjenicama, za ovu tvrdnju.
1. U kritičkoj debati sa Karterom, Regan je precizirao dve alternative koje su bile pred američkim glasačem. Jedna alternativa je bila da država nastavi kejnzijansku politiku aktivnog učestvovanja u rešavanju ekonomskih problema. Druga alternativa je bila da država prenese što više aktivnosti na slobodno tržište. Gledajući direktno u TV ekran, Regan je rekao: “Jednostavno rečeno ja želim da skinem breme države sa vaših leđa.” Pobeda na izborima 1980. dokaz je da je narod prihvatio Reganov poziv vraćanja slobodnom tržištu. U međuvremenu, levičarska inteligencija u Sjedinjenim Državama i Evropi dočekala je novog predsednika sa podsmehom – „šta jedan poluobrazovan glumac može da zna o domaćim i međunarodnim problemima?“
Niko se nije setio činjenice da su poluobrazovani američki pioniri stvorili američku ekonomsku mašinu koju danas doktori nauka i njihovi pitomci razgrađuju. Činjenica je da su ti ljudi stvorili državu u koju ljudi sa strane žele da uđu, a iz koje oni koji u njoj žive ne žele da izađu. Činjenica je, a ne samo jedno mišljenje, da je Reganova politika povratka slobodnom tržištu i jako smanjenim marginalnim porezima (podvlačim: marginalnim a ne prosečnim porezima) brzo smanjila inflaciju, smanjila nezaposlenost, povećala stopu rasta i smanjila kamate. Narod je na izborima 1984. godine nagradio politiku svog “poluobrazovanog glumca”; Reagan je pobedio u 49 od 50 država. Dok ovo pišem, Obama nas vraća na alternativu jake državne kontrole čije su se posledice pokazale manje efikasnim od povratka na slobodno tržište.
2. Velika je razlika u posledicama ekonomske politike koja reguliše igru unutar postojećih pravila igre, i ekonomske politike koja menja pravila igre (tj. institucije). Greške ekonomske politike je mnogo lakše ispraviti negoli greške koje proističu iz promena u pravilima igre. Buš nije bio dobar predsednik ali je njegova ekonomska politika je pravila greške koje su vrlo malo uticale na pravila igre. Činjenica je, a ne samo jedno mišljenje, da je Obama otvoreno izjavio da on planira
a) reformu sistema, i
b) pre-raspodelu bogatstva.
Obe intencije zahtevaju ograničenje slobodnog tržišta i federalizma (videti dole treću tačku), tj. promene u pravilima igre. Obama opravdava obe intencije sa dva usko vezana objašnjenja.
Prvo, slobodno tržište je eto krahiralo i država mora da se umeša u ekonomsku igru; drugim rečima, poslednje dve-tri loše godine su važnije za ocenu posledica slobodnog tržišta nego prethodnih dvesta godina.
Drugo, socijalna pravda zahteva bolju raspodelu bogatstva. Socijalna pravda je svetiteljski zvučna fraza (ko sme da bude protiv socijalne pravde?!) koja krije činjenicu da ljudi koji raspodeljuju bogatstvo nisu vlasnici bogatstva koje se raspodeljuje, i koja pretvara slobodne izbore u licitaciju ukradenih dobara. Reforma zdravstva, novi finansijski zakoni, regulacija banaka, obrušavanje države na privatno vlasništvo, politički pritisak na radnike da se vrate u sindikate, i stimulisanje preduzeća koje sindikati kontrolišu nova su pravila igre koja zamenjuju američku tradiciju individualizma, lične odgovornosti, ličnog odlučivanja, i slobodnog izbora rizika, sa kulturom zavisnosti od države. Dok ovo pišem (kraj avgusta), istraživanja pokazuju da je preko 60% naroda protiv novih pravila igre dok većina doktora nauka, njihovi pitomci i mediji favoriziraju Obaminu politiku.
3. Tvorci (The Framers) Amerike su stvorili državu koja se umnogome razlikuje od Evrope. Amerika nije demokratija. Amerika je savez suverenih država koje su prenele deo, i ne više nego deo, svog suvereniteta na centralnu vladu. Džejms Medison, jedan od autora našeg ustava piše u Federalističkim spisima: “Prava koja ustav daje centralnoj vladi su ograničena i tačno definisana, dok su prava suverenih država velika i neograničena.” 1 Ustavni amandman broj 10 ozakonio je taj odnos između centralne vlade i država. Obe intencije Obamine administracije, reforma pravila igre i preraspodela bogatstva, podrazumevaju kršenje ustavnog odnosa između centralne vlade i države, koji se Obama zakleo da poštuje i brani. Do avgusta ove godine, guverneri skoro 30 država su prihvatili inicijativu guvernera Teksasa i podneli žalbe sudovima povodom Obaminih kršenja Ustava. Za godinu ili dve ove tužbe će stići do Vrhovnog suda. U međuvremenu, najveći “think tank” u Teksasu je već dobio nekoliko miliona dolara za svoj novi istraživački projekat odbrane 10. amandmana.
Da zaključim, u američkoj tradiciji država je jastreb, koji je, kao i svi predatori, potreban ali koga pravila igre moraju da ukrote. U socijal-demokratskoj Evropi, čije institucije Obama želi da prenese u Ameriku, država je ključan partner u ekonomskoj igri. Važno je reći da su pravila igre u oba regiona rezultat slobodnog izbora glasača. Međutim, isto tako je važno reći da posledice nisu iste. Činjenice su da je od početka 19. veka, Amerika, sa svojim pravilima igre, bila utočište za ljude koji su bežali od onakvih pravila igre koja postoje u Evropi, a ne vice-versa; da je Amerika branila Evropu od raznih diktatora i ideologija, a ne vice-versa; i da je Amerika a ne Evropa hranila skoro ceo svet. Kao i na izborima 1980. pitanje pred američkim glasačem ovog novembra je kojem se carstvu privoleti.
Svetozar Pejović (Steve Pejovich) je profesor emeritus na Univerzitetu Texas A&M i profesor na Univerzitetu Donja Gorica, Montenegro.
- 1.The Federalist, No 45. [↩]
