Tribina: Srbija i tranzicija – Od nade do razočarenja

Desetogodišnji tranzicioni bilans Srbije nije nimalo zadovoljavajući. Posle obećavajućeg početka, reformske politike nisu uspele da dovedu do značajnog društvenog razvoja, a svetska kriza je samo do kraja ogolila surovu stvarnost tranzicionog neuspeha. Ko je krivac za ovu tranziconu katastrofu? Da li su krivci protagonisti „reformskih“ politika, nepovoljne društvene prilike, svetska kriza, ili je problematičan opšti model tranzicije kojim se od 2000. godine rukovode političke elite?

Postoji opšta saglasnost da je jedan segment tranzicije sproveden u zadovoljavajućoj meri: reč je o prelasku iz politički autoritarnog režima u demokratski poredak. Autoritarno-socijalističko nasleđe režima Josipa Broza i Slobodana Miloševića je u velikoj meri stvar prošlosti. Danas u Srbiji imamo relativno stabilnu demokratiju s redovnim, fer i slobodnim izborima. Ipak, reforme u političkom segmentu nisu praćene reformama u ekonomiji, te je nasleđeni ekonomski sistem iz vremena socijalizma u najznačajnijim segmentima ostao nepromenjen. Štaviše, usvajanje “Evropskih standarda” često je maska za sve veću regulaciju privrede, a o deregulaciji nema ni pomena. Privatizacija, inače katastrofalno spora, bez deregulacije znači da se privatizuju monopoli – tajkunizacija, što se neretko koristi da se ideološki ocrne slobodno tržište i privatno vlasništvo. Proces restitucije i denacionalizacije otete imovine nije sproveden i stalno se odlaže. Štaviše, i sam koncept nagoveštene denacionalizacije je nepravedan. Umesto da se državna birokratija smanjuje, ona je sa svakom novom vladom sve veća, a javna potrošnja raste. Sve to ukazuje da privredni sistem u Srbiji nije reformisan i da ne može nositi epitet tržišnog. Umesto tržišne demokratije, Srbija se danas, deset godina od početka tranzicije, i dalje može opisati kao zemlja demokratskog socijalizma.

Naše stanovište jeste da je ekonomska liberalizacija (odvajanje privrede oddržave) odlučujuća za uspeh srpske tranzicije ka slobodnom društvu, i da onapredstavlja nužan uslov dugoročne stabilnosti i razvoja Srbije. Ako ovakoformulišemo cilj tranzicije, porazna je, ali i otrežnjujuća, činjenica da je procestranzicije u Srbiji obustavljen i to upravo po volji i u skladu s interesima političkihpartija. Politička elita se od 2000. godine pa do danas rukovodila opštim modelomdržave blagostanja, što je politički korektno i moderno ime za demokratskisocijalizam, te je pokušala da izvrši bezbolan prelaz iz jednog sistema u drugi.Bezbolna politika se, ipak, na kraju pokazala kao izuzetno bolna. Bilo da je autoritaran ili demokratski, socijalizam je osuda društva na stagnaciju. Samo kratkoročno je moguće ovu činjenicu gurnuti pod tepih: povoljna ekonomska klima u svetu, priliv inostranih donacija, međunarodna pomoć i zaduživanje u inostranstvu mogu za kratko vreme odložiti neizbežno suočavanje sa stvarnošću.Životni standard opada, investicije su stale, monetanra politika centralne banke (tj. države) doživela je neuspeh. Jednom rečju — tranzicija je zaustavljena. Postoji li alternativa?

Dosadašnji model tranzicije treba iz korena promeniti. Formula tranzicije treba da bude: restitucija, deregulacija, privatizacija – odmah! Ishod tranzicije treba da bude radikalno odvajanje privrede od politike: ekonomski liberalna politička demokratija.

Učesnici debate:

Aleksandar Novaković – Liberalni centar Katalaksija

Miroslav Prokopijević – Centar za slobodno tržište

Zoran Živković – bivši premijer Srbije

Andrej Stanimirović – Liberalni centar Katalaksija

Organizatori:

Liberalni centar Katalaksija, Beograd

Međunarodni republikanski institut, Beograd

Mreža za političku odgovornost, Beograd

Vreme i mesto održavanja:

31. 03. 2010, u 11h;Medija centar, Terazije 3, I sprat