U odbranu ideologije
U skorije vreme brojne su izjave čiji se sadržaj svodi na stav da ne treba da dozvolimo „ideologiji“ ili „filozofiji“ da se ispreče rešavanju naših ekonomskih problema. Zaista, Obamina administracija (poput prethodne, Bušove administracije) namerna je da nas ubedi da odbacimo predrasude i da svakom problemu – bankarstvu, podsticanju i tako dalje – pristupimo primereno njemu odgovarajućim kriterijumima. Treba da svako rešenje odvagamo na njegovom sopstvenom kantaru.
Inauguraciono obraćanje predsednika Obame sadrži očigledni napad na ideologiju:
Ono što cinici nikako da razumeju jeste da im se tlo izmiče ispod nogu – onaj bajati politički argument koji nas je tako dugo obuzimao nadalje nije primenljiv. Pitanje koje danas postavljamo nije da li je naša vlada suviše velika ili suviše mala, već da li funkcioniše.
Štaviše, Kristinu Romer, predsedavajuću Obaminog Veća ekonomskih savetnika, često opisuju kao ne-doktrinarnog ekonomistu koji jednostavno ide za podacima kuda god oni mogu odvesti
Ono što izgleda kao razumna ideja, a to je pretvaranje naših problema u čisto tehničke, jeste, naprotiv, duboko nenaučno i, uopštenije, antiintelektualno.
Tema je važna i zaslužuje sveobuhvatno razmatranje. Na ovom mestu biće dovoljno da načinim nekoliko bitnih zapažanja.
Kao prvo, ova tačka gledišta nije nova. Ne mogu ovde da ispratim svu širinu njenih intelektualnih korena – sežu duboko i daleko – ali je možemo naći u nekim esejima, relevantnim za naše trenutne preokupacije, poput onog Džona Mejnarda Kejnza „Kraj laissez faire‑a“ (1926).
Kejns je verovao da je jedna od najvažnijih funkcija ekonomske nauke da odredi šta je u nadležnosti države a šta ne. „Neophodno je da se vlada ne bavi stvarima koje pojedinci već čine, poboljšavajući ih ili ih čineći manje lošim, već da se bavi onim stvarima koje u datom trenutku uopšte nisu učinjene.“ Kejnsove reči se odnose na odluke koje leže izvan sfere pojedinaca, „na one odluke koje niko ne bi doneo ukoliko ih ne donese država.“
Zapravo, sfera na koju se odnose Kejnsove reči je agregatni ishod individualnih odluka. On nije imao mnogo poverenja u spontani poredak tržišta. Odbacivao je ono za šta je mislio da su „metafizički ili opšti principi na kojima se, s vremena na vreme, zasnivao laissez faire.” Dakle, “ s njima [problemima] ne možemo izaći na kraj na apstraktnom polju, ali se u pojedinostima moramo rukovoditi njegovim sopstvenim kantarom… kako bi odredili šta država treba da preuzme na sebe da bi usmerila zdrave rezone javnosti.”
1. Ideologija kao pretpostavka
Kejns odbija da prizna bilo kojoj pretpostavci koja je „posledica ljudskog delovanja a ne ljudskog plana“ blagotvornost (F. A. Hajek, pozivajući se na Adama Fergusona). Izgleda kao da kaže kako možemo da funkcionišemo bez ikakvih pretpostavki, da svaki „problem“ možemo vagati na njegovom sopstvenom kantarui da pojedinačno odlučujemo u svakom posebnom slučaju. Samo što pretpostavka nije arbitrarno verovanje, nije „metafizička“ u smislu da je potpuno zaštićena od novih dokaza. Pretpostavka je verovanje koje prihvatamo sve dok ne nastupi dovoljno pobijajućih dokaza.
Bilo kako bilo, dokazi su retko kad konačni ili iscrpni. Treba od nečega da krenemo. Bejsijanski statističari tvrde da počinjemo s prvobitnim verovatnoćama, a potom ih ažuriramo novim dokazima. Dodatni dokazi slabo utiču na prvobitne verovatnoće. Ove prvobitne funkcionišu poput pretpostavke. Tako, na primer, neko može da misli da velika urna sadrži 95procenata crvenih i 5procenata plavih kuglica, samo zato što mu je to rekao neko koga smatra pouzdanim. Ali ako počne da vadi kuglice iz urne i stalno izvlači plave, uskoro će prepraviti svoju procenu spustivši procenat crvenih kuglica, no ako izvuče samo jednu plavu lopticu to i neće imati nekog uticaja na procenu.
2. Ideologija kao naučni okvir ili istraživački program
U domenu naučnih hipoteza, čak je i „falsifikacionist“ Karl Poper prihvatio načelo istrajnosti, koje kaže da hipoteze ne treba odbacivati na osnovu bilo kojih oprečnih dokaza. Ni jedna hipoteza nema dokaze stoprocentno na svojoj strani. (Falsifikacionist je naučnik ili filozof koji veruje da se podaci mogu uzeti u obzir za opovrgavanje teorije i da je dovoljan broj takvih podataka može opovrgnuti. Kako god, dovoljno je obazriv da nikad ne tvrdi kako ti podaci mogu da daju konačni dokaz za neku teoriju.)
Da li je to racionalno? Zavisi, delimično, od prirode prvobitnih verovatnoća ili prvobitnih hipoteza. Pretpostavimo da neko kaže: „Sve u svemu, slobodno tržište je najbolja među svim realno mogućim alternativama za unapređenje blagostanja čovečanstva.“ Da li je to ideologija? Mislim da bi većina ljudi rekla da jeste. Na čemu se to zasniva? Pa, za neke ljude je to možda religija ili neka vrsta vere. Ali u tom slučaju i njena negacija može biti isto to. Međutim, potrebno je da to ne bude vera.
Mislim da je za skoro sve ekonomiste koji se slažu s tim tvrđenjem u pitanju uopštavanje zasnovano na dokazu. Dokaz je u obliku uopštenog načina na koji se posmatra svet– okvir ili istraživački program koji je potvrđen u mnogim posebnim slučajevima. Treba primetiti da sama tvrdnja prevazilazi pojedinačne posebne slučajeve. Mora ih prevazići da bi izašla na kraj s novim problemima i novim događajima. Mora da funkcioniše, u posebnoj primeni, kao pretpostavljanje o novoiskrslim okolnostima.
Ovako posmatrano, „ideologija“ je korisna u naučnom diskursu. U stvari, natuknuo bih da je nezamenljiva. Kako drugačije možemo da pristupimo novim problemima kada često ishod naše potrage za određenim dokazima ume da bude nekonkluzivan?
3. Ideologija kao prozor u posredne ili dugoročne konsekvence
Jedna od poteškoća koje prati analiziranje svakog problema i svakog rešenja pojedinačno jeste sklonost da se zanemare posredne ili dugoročne posledice. Na primer, rečeno nam je, „razmotrite ’problem’ nezadovoljavajućeg broja skućivanja, i ispravno ga rešite.“ Te to bi gotovo. Rešenje subvencionisanih skućivanja i vrlo niskih kamata stavljeno je u pogon. Ne bi li trebalo da brinemo o dugoročnim posledicama takve politike? Bilo bi nemoguće predvideti kada i do kakvih širih problema bi to moglo dovesti. Toliko njih je mislilo da bi bilo budalasto brinuti se. Oni koji jesu brinuli bili su odbačeni kao dogmatično anti- Fannie i Freddie i kao neprilagodljivi federalnoj politici. I evo gde smo.
Ideologije naglašavaju međupovezanost između politika i problema. One nas mogu usmeriti na osnovni princip podrazumevan u nekoj politici i stoga na implicitnu racionalizaciju budućih politika. Mogu nas pripremiti na nenameravane promene u stimulaciji u srodnim problemskim oblastima, naročito kada se ovo pogoršanje po drugim pitanjima iznova ponavlja. Pokazuju nam da kada država interveniše tu je upetljano više od neke namenske tehnologije.
4. Ideologija kao prečica za racionalne neznalice (većina među nama)
Većina ljudi nisu naučnici, ekonomisti ili intelektualci. Oni ne proveravaju hipoteze. Imaju da se bave drugim stvarima. Često su racionalne neznalice. Kako mogu da obrazuju sopstveno mišljenje o javnim poslovima? Mnogi, doduše ne svi, jesu ideologizovani. Biraju grupu verovanja koja se najbolje slaže s njihovim zapažanjima i iskustvom. Za njih, takođe, nije racionalno da odustanu od svog svetonazora zbog nekih (nedostatnih) zapažanja koja se čine spornim. Treba oprostiti onima među njima koji nisu voljni da odbace ukorenjena uverenja zbog paternalističkog predsednika za koga većina nije ni čula do pre dve godine.
5. Ideologija kao etički okvir
Pitanja javnih poslova nisu prosto tehnička pitanja. Uključuju i etičke probleme. Ekonomista Džon Nevil Kejns (otac Džona Mejnarda Kejnsa) podelio je ekonomiju na nauku, etiku i umeće (Videti J. N. Keynes, The Scope and Method of Political Economy, drugo poglavlje). Nauka je tehnički aspekt: uzroci i posledice. Etika uključuje standarde koji se koriste da odrede da li je neko stanje stvaro dobro ili ispravno. A umeće ponekad uključuje intuitivne procene kako primeniti nauku da bi dobili (ili dopustili) ishod kakav tvorci politike žele.
Ideologija okvirno može da posluži kao vodič za etička razmatranja. Na primer, neki veruju da je nemoralno „nagraditi“ ljude zbog neodgovornog ekonomskog ponašanja. Možda se politički dušebrižnik ne bi složio jer misli da su važne jedino sistemske posledice. Da li građanina treba kritikovati zbog delovanja ili procenjivanja na osnovu sopstvenog verovanja, bez obaziranja na mišljenje dušebrižnika? Uopšte uzev, verovanje itekako ima smisla. Kao dugoročno pravilo ponašanja, kao da bi nas spasila ta ideja da ekonomski akteri treba da snose teret obe strane rizika, na primer, prvenstveno od Fannie/Freddie preteranog uvećanja jer akcionari ne bi imali poverenja u implicitne garancije. Znači li to da želimo da se ljudi predaju bez otpora? Ne mislim tako
Ideologija je okej. U redu je imati ideologiju. Nezamenljiva je za efikasnu analizu sveta. Samo se uverite da ta ideologija stvarno ima smisla.
Mario Rico (Mario Rizzo) je vanredni profesor ekonomije i jedan od direktora programa austrijske ekonomije na Njujorškom univerzitetu. Tekst je preveden uz dozvolu izdavača časopisa The Freeman, Fondacije za ekonomsko obrazovanje. Preveo Slobodan Radosavljević
