Revolucija “Ruke koja daje”

Dakle, ono što mi nazivamo “privrednim životom” počelo je tako što je neko uspeo da postavi verodostojnu ogradu i što je ograđeni teren autoritativnim govornim činom stavlio sebi (gospodaru ograde) na raspolaganje: Ceci est a moi. Prvi preduzetnik je onaj ko je prvi uzeo – prvi građanin i prvi lopov. Njega je neizostavno pratio i prvi katastarski beležnik. Tako nešto kao što je obrada zemlje koja daje višak vrednosti jeste pred-ekonomsko “činodejstvo” koje se ne sastoji ni od čega drugog osim sirovog gesta prisvajanja. Bez pristanka “prostodušnih” koji veruju u validnost prvog uzimanja, pravo na posedovanje ne bi se dugo održalo.

Ono što počinje kao zaposedanje, zapečaćuje se unosom u katastar – najpre samovolja, a onda blagoslov legalnog priznanja. Prema tome, tajna građanskog društva krije se u naknadnom blagosiljanju inicijative koja u sebi nosi nasilje. Kada je reč o početnoj pljački koja će se kasnije pretvoriti u vlasničko pravo, najvažnije je biti prvi. Ko je kasno stigao, toga će život kazniti. Ko živi sa pogrešne strane ograde, taj ostaje siromašan. Siromašnima svet izgleda kao mesto na kome je ruka drugog sve uzela još i pre nego što su oni stigli na mesto događaja.

Samovolja kao osnova privrede

Rusoovski mit o nastanku građanskog društva iz zaposedanja zemlje ostavio je snažan utisak na čitaoce u doba političke moderne. Marks je bio toliko impresioniran izvornim postavljanjem ograde da je pokušao da čitavu ranu istoriju “kapitalizma” svede na takozvanu prvobitnu akumulaciju, na zločinačku samovolju nekoliko britanskih zemljišnih veleposednika kojima je, kako je on mislo, palo na pamet da ograde ogromne površine zemlje i puste da se tu napasaju velika krda kapitala sa krznom – a što je svakako podrazumevalo da su prethodno oterali ranije posednike ili korisnike te zemlje.

Kada je Marks kasnije svoju teoriju privrede vođene kapitalom razvio u obliku “Kritike političke ekonomije”, on je to učinio na temelju slutnje, inspirisane Rusoom, da čitava privreda počiva na pretpostavci predekonomske samovolje – upravo na onoj inicijativi nasilnog ograđivanja iz koje je, posle mnogo međukoraka, proizašao aktuelni vlasnički poredak građanskog društva. Prve inicijative beati possidentes jednake su izvornom zločinu – one nisu ništa manje do ponavljanje prvobitnog greha na polju vlasničkih odnosa. Čovek je doživeo pad čim je privatno vlasništvo izdvojeno iz zajedničkog. Taj pad se nastavlja u svakom narednom privrednom činu.

Ispravljanje početne nepravde

Takav način gledanja na stvari nalazi se u osnovi modernog habitusa nepoštovanja važećeg prava (habitusa karakterističnog za marksizam, ali ne samo za njega), naročito najgrađanskijeg među pravima, prava na nepovredivost svojine. Svako onaj ko veruje da je u stanju da prozre “postojeće” kao rezultat jednog početnog neprava, automatski će prestati da poštuje pravo. Pošto se svojina, tako posmatrano, može svesti na izvornu “pljačku” iz difuznog zajedničkog imetka, onda sadašnji vlasnici treba da računaju s tim da će jednog dana u sferi politike doći na red korigovanje tako nastalih odnosa. Taj dan će svanuti kada “prostodušni” prestanu to da budu.

Tada će se oni setiti “zločina” koji je počinjen postavljanjem prve ograde. Ispunjeni prosvećenim revolucionarnim elanom, oni će krenuti da ruše postojeće ograde.

Posle toga će politika morati da obezbedi odštetu za ono što je većini oduzeto prilikom prve raspodele: „opštem“ će biti vraćeno ono što su prvi privatni uzimaoci prisvojili. U osnovi svakog revolucionarnog nepoštovanja nalazi se uverenje da suštinski nema nikakvog značaja to što sadašnji “legitimni vlasnici” nisu isti oni od juče. Od nepoštovanja do oduzimanja ima samo jedan korak. Sve avangarde objavljuju da je neophodno iznova izvršiti preraspodelu sveta.

Lopovi na vlasti

Na osnovu ovoga je lako razumeti zašto su sve “kritičke” ekonomije posle Rusoa morale biti samo opšte teorije o krađi. Gde su lopovi na vlasti, makar oni već odavno postali upravljači, tu realistička ekonomska nauka ne može biti drugo do učenje o kleptokratiji dobrostojećih. Teorijski gledano, ta nauka će objasniti kako to da su bogati oduvek i oni koji vladaju: ko je u početnom uzimanju zemlje zgrabio, taj će i u kasnijem uzimanju moći biti među prvima.

Iz perspektive politike, nova nauka o “ruci koja uzima” objašnjava zašto realno postojeća oligarhija može da se prevaziđe samo povratkom na početno uzimanje. Tako je na pozornicu stupila najmoćnija političko-ekonomska misao 19. veka, ona koja je, zahvaljući sovjetskom eksperimentu od 1917. do 1990, učestvovala u definisanju prethodnog veka: ta misao artikuliše kvazi-homeopatsku ideju da u slučaju izvorne krađe od strane nekolicine od pomoći može da bude samo moralno opravdana uzvratna krađa od strane mnogih. Kritiku aristokratske i građanske kleptokratije, koju je začela Rusoova preteća teza, puna slutnje, preuzelo je radikalno krilo Francuske revolucije; preuzelo ju je sa ogorčenim oduševljenjem iz koga je proiznikla opasna veza idealizma i resantimana.

Već kod ranih socijalista je važilo: svojina je krađa. Mladi Marks je u početku bio jako naklonjen anarhisti Pjer-Žozef Prudonu, koji je skovao ovu zloglasnu frazu i tražio, u spisu o svojini iz 1840. godine, da se ukine stari poredak i da se osnuju proizvođački savezi u kojima neće biti uprave. Dobro je poznato da je Marks, nekoliko godina kasnije, kada je okrenuo leđa prudonističkoj inspiraciji, izneo zahtev da se priroda problema svojine, i eo ipso fenomena krađe, ispita dubljim zalaženjem u njene osnove.

Privreda kao kleptokratija

Marks je i kasnije u klasičnom tonalitetu nepoštovanja iznosio parolu “eksproprijacija eksproprijatora”, ali to se tada više nije svodilo na ispravljanje nepravde koja je učinjena u pradavno doba. Štaviše, taj marksistički postulat, oslonjen na mudro konfuznu teoriju vrednosti, cilja na ukidanje pljačkaških odnosa koji se svakodnoveno obnavljaju u sistemu kapitala. Ti odnosi navodno određuju da se “vrednost” svih industrijskih proizvoda neprekidno nepravedno raspodeljuje: za radnike samo egzistencijalni minimum, za vlasnike kapitala višak vrednosti.

Iz Marksove teorije viška vrednosti proizašla je plodna teza koja je formulisana na polju kritike vlasništva. Kada ona sve obasja, onda vidimo kako je buržoazija, iako je de facto proizvođačka klasa, zapravo iz osnova kleptokratski kolektiv čiji modus viviendi zaslužuje prezir, i utoliko više što se zvanično poziva na opštu jednakost i slobodu – između ostalog i na slobodu sklapanja ugovora prilikom ulaska u proizvodne odnose. Ono što se utvrđuje u pravnoj formi slobodno sklopljenog ugovora o razmenskim odnosima između preduzimača i radnika nije ništa drugo do još jedan slučaj onoga što je Prudon nazvao “opresivna svojina”.

Odatle put vodi pravo do one krađe viška vrednosti koja navodno postoji svuda gde postoji dobitak na strani kapitala. Plaćanje nadnice je uzimanje pod izgovorom davanja; nadnica je krađa zaodevena slobodnom, pravno regulisanom razmenom.

Samo zahvaljujući ovakvom moralizatorskom tumačenju osnovnih ekonomskih odnosa mogla je reč “kapitalizam” da postane izraz kojim se u politici neko napada i izraz koji se sistematski shvata kao pogrdan.

Kredit kao pokretač

On danas ponovo na takav način nastupa. Kapitalizam se shvata kao nastavak feudalne eksplatacije robova i kmetova sredstivma moderne, odnosno buržoaske eksploatacije onih koji primaju nadnicu. To je ono što se kaže tezom da se “kapitalistički” privredni poredak pokreće putem bazičnog antagonizma kapitala i rada – tezom koja u svom sugestivnom patosu, počiva na pogrešno predstavljenim odnosima. Naime, pokretač modernog načina privređivanja ne treba tražiti u igri u kojoj su kapital i rad suprotstavljeni. On se krije u antagonističkom odnosu poverenika i dužnika. Modernu privredu pokreće briga kako vratiti kredit – i u pogledu te brige kapital i rad se nalaze na istoj strani.

Ipak, u ovim danima finansijske krize, tabloidi pišu: kredit je duša svakog preduzeća, zajmove treba otplaćivati pozajmljenim novcem – a samo u slučaju uspeha, i iz zarade. Težnja za profitom je epifenomen dugovanja, a faustovski nemir neprestano živog preduzetnika nije ništa drugo do psihički refleks zbog pritiska kamate.

Kapitalizam i država

Međutim, podmetanje da je “kapital” samo pseudonim za nezasitu pljačkašku energiju živi sve do Brehtove sottise da pljačka banke nije ništa u poređenju sa osnivanjem banke. Tu vidimo još nešto: u analizama klasične levice kaže se da je na onaj ko je na vlasti uvek lopov, i da nema maski koje će to prikriti i da nije važno koliko se preduzetnici trude da izađu u susret onima koji rade za njih. Što se tiče “građanske države”, prema ovom tumačenju ona ne može da bude ništa više od sindikata za odbranu dobro poznatih “vladajućih interesa”.

Nema neke svrhe sada nabrajati razne zablude i greške u razumevanju koje su, na liniji od Rusoa preko Marksa do Lenjina, svojstvene avanturističkim konstrukcijama u vezi principa vlasništva. Ovaj poslednji je pokazao šta se dešava kada se formulu “eksproprijacija eksproprijatora” prevede iz sfere sektaških traktata u sferu terora državne partije. Njemu treba zahvaliti za neprevaziđeni uvid da sudbina kapitalizma, kao i njegovog navodnog protivnika, socijalizma, neminovno zavisi od toga kako je uobličena moderna država.

Monstrum koji usisava novac

I zaista, moramo pogledati kakva je današnja država ako nas zanima dokle je u svojoj veštini stigla “ruka koja uzima”. Da bismo tačno razumeli razmere današnjeg nečuvenog naduvavanja države potrebno je podsetiti se istorijskog srodstva između ranog liberalizma i začetaka anarhizma. Oba pokreta je nadahnjivala varljiva vera da ulazimo u eru slabih država. Liberalizam je težio minimalnoj državi koja će svojim građanima upravljati gotovo neosetno, i ostaviti ih na miru da rade svoje poslove, a anarhizam je na dnevni red stavio čak i zahtev za potpunim odumiranjem države.

U oba postulata je bilo živo očekivanje, tipično za 19. vek i njegovo mišljenje koje je slepo za sistem, da će pljački u dogledno vreme doći kraj. Jedni su verovali da će se to dogoditi putem već zakasnelog razvlašćivanja onih koji su neproduktivni i samo isisavaju novac od drugih, to jest razvlašćivanja plemstva i klera; drugi su verovali da se pljačka može zaustaviti razbijanjem poznatih društvenih klasa na male krugove u kojima neće biti otuđenja i koji će sami konzumirati ono što proizvedu.

Iskustvo dvadesetog veka je pokazalo da logika sistema ide i protiv anarhizma i protiv liberalizma. Koga zanima šta danas zaista radi “ruka koja uzima”, taj bi trebalo da pre svega pogleda najveću uzimalačku moć modernog sveta, danas ostvarenu državu poreza, koja se sve više postaje dužnička država. Preduslovi da to razumemo de facto se nalaze pretežno u liberalnim tradicijama. U njima se na uznemirujući način brižljivo notira kako se moderna država tokom stotina godina polako preobraćala u ogromnog monstruma koji guta i troši novac.

Oduzimanje putem poreza na dohodak

Taj preobražaj se događa pre svega putem fantastičnog proširenja zone oporezivanja, pri čemu nije od najmanjeg značaja uvođenje progresivnog poreza na dohodak – poreza koji u stvari nije ništa manje do funkcionalni ekvivalent socijalističkoj konfiskaciji, uz jednu značajnu prednost što se postupak može ponavljati iz godine u godinu, barem u slučaju onih koje ceđenje od prethodne godine nije uništilo. Da bi na pravi način shvatili koliko su danas dobrostojeće klase tolerantne prema porezima možda bi trebalo da se prisetimo da je kraljica Viktorija, kada je prvi put porez na dohodak u Engleskoj podigla na pet odsto razmišljala nije li time pređena granica drskosti. U međuvremenu smo se odavno navikli na stanje u kome šačica uspešnih privrednika puni više od polovine nacionalnog budžeta.

Zajedno sa šarenom listom postignuća i isisavanja, koji se uglavnom tiču potrošnje, javlja se jedan potpuno fenomenalan ishod: potpuno izgrađene poreske države uzimaju polovinu ukupnog privrednog uspeha svojih produktivnih slojeva za fiskus, a oni koji su time pogođeni ne pribegavaju najplauzibilinijoj reakciji, antifiskalnom građanskom ratu. To je rezultat političke dresure u modernom društvu zbog koje bi svaki ministar finansija u apsolutizmu mogao da pukne od zavisti.

Kleptokratija države

U pogledu opisanih odnosa lako je videti zašto je na pogrešan način postavljeno pitanje da li “kapitalizam” ima budućnost. Mi danas ne živimo “u kapitalizmu”, kako to stalno iznova sugeriše koliko nemisaona toliko histerična retorika u poslednje vreme. Mi živimo u poretku stvari koji bi se cum grano salis morao definisati kao polu-socijalizam, podržan od strane mas-medija, koji počiva na privredi sa privatnim vlasništvom i u kome poreska država samo grabi. Sramni zvanični naziv za to glasi “socijalna tržišna privreda”. Što se tiče aktivnosti “ruke koja uzima”, od kada ju je monopolizovana u nacionalnom i regionalnom fuskusu, ona je uglavnom u službi zadataka zajednice. Posvećuje se sizifovskim zadacima koji izviru iz zahteva za “socijalnom pravdom”. Svi oni počivaju na uvidu da onaj ko hoće da puno uzima, taj mora i da puno daje.

Tako je od sebičnog i direktnog iskorištavanja u feudalno doba, u moderno doba nastala gotovo nesebična, pravno zauzdana državna kleptokratija. Moderni ministar finansija je Robin Hud koji se zakleo da će poštovati ustav. Uzimanje sa čistom savešću, koje odlikuje “ruku javnosti”, to jest javne državne službe, opravdava se, idealtipski kao i pragmatički, nepriznatnom korišću u pogledu socijalnog mira – a da ni ne pominjemo druga postignuća države koja uzima i daje. Faktor korupcije se pri tom uglavnom drži u umerenim granicama, iako iz Kelna i Minhena stižu neki signali koji nagoveštavaju da možda i nije tako. Ko želi da pravilno oceni ovdašnje uslove, treba samo da se seti kakva je situacija u postkomunističkoj Rusiji u kojoj čovek bez ikakvog porekla, neko poput Vladimira Putina, za nekoliko godina službe na vrhu države može da skupi bogatstvo od više od dvadeset milijardi dolara.

Obrnuto iskorištavanje

Liberalnim posmatračima ovog današnjeg monstruma na čijim leđima jaše sistem socijalne brige treba zahvaliti što su skrenuli pažnju na skrivene opasnosti u takvom stanju stvari – na mogućnost preterane regulacije koja preduzetničkom elanu postavlja preuske granice, zatim na preterano oporezivanje koje kažnjava uspeh, i na preterano zaduživanje zahvaljujući kome je ozbiljnu domaćinsku brigu zamenila spekulativna frivolnost, i u javnoj i u privatnoj sferi.

Autori liberalne tendencije prvi su ukazali da u današnjim uslovima postoji tendencija obrnute esploatacije: ako su u ranijim privrednim okolnostima bogati, bez ikakve sumnje živeli neposredno na račun siromašnih, u ekonomskoj moderni može doći do toga da neproduktivni posredno žive na račun produktivnih – i to na način koji može biti pogrešno protumačen, naime tako da dobijaju ono što im je rečeno, i čak veruju da im se čini nepravda jer im se zapravo još više duguje.

Zadužena budućnost

Danas polovinu svih stanovnika modernih država zaista čine ljudi bez ikakvih prihoda ili sa niskim zaradama, dakle oni koji su oslobođeni bilo kakvih davanja i čiji opstanak u velikoj meri zavisi od rada one polovine koja je poreski aktivna. Ako bi se uvidi ove vrste proširili i radikalizovali, moglo bi tokom 21. veka doći do desolidarizacije u velikom stilu. Ta desolidarizacija bi bila posledica toga što bi gotovo previše plauzibilna liberalna teza o iskorištavanju produktivnih od strane neproduktivnih spustila na niži rang mnogo manje plauzibilne leve teze o iskorištavanju rada od strane kapitala. To bi sa sobom povuklo postdemokratske konsekvence koje bi zasad bilo bolje ni da ne pokušavamo da ocrtamo.

Velika opasnost za budućnost sistema trenutno dolazi od dužničke politike kejnzijanizmom zatrovanih država. Ta dužnička politika vodi, diskretno ali neminovno, do situacije u kojoj će dužnik još jednom opljačkati svog poverenika – onako kao što se to često dešavalo u istoriji pljačke, od dana faraona pa sve do valutnih reformi u dvadesetom veku. Novina ovog aktuelnog fenomena tiče se pre svega pantagruelske dimenzije javnog duga. Bio to otpis duga, insolvencija, valutna reforma ili inflacija – naredna velika konfiskacija je na putu. Već sada je jasno kako glasi radni naslov scenarija budućnosti: sadašnjost koja pljačka budućnost. “Ruka koja uzima” poseže čak i ka životima narednih generacija – nepoštovanje obuhvata čak i prirodu koja je osnova našeg života, kao i nizove narednih generacija.

Jedina moć koja bi mogla da se suprotstavi pljačkanju budućnosti morala bi da počiva na jednom novom socijal-psihološkom izumu “društva”. Taj izum ne bi bio ništa manje od revolucije u pogledu “ruke koja daje”. On bi vodio ukidanju obaveznog oporezivanja i njegovom pretvaranju u poklon opštem – a da pri tom javni prostor zbog toga ne bi nužno bio osiromašen. Taj timotički preokret bi pokazao da u večitom sukobu između pohlepe i ponosa povremeno i ovo drugo može da prevlada.

_________________________________________________________________________________________________________

Tekst je preuzet iz: Frankfurter Allegemeine Zeitung, 13. jun 2009. Prevela sa nemačkog: Aleksandra Kostić

_________________________________________________________________________________________________________