Mediji i zdravstvo

Već u atmosferi pred sam skup moglo se naslutiti da će diskusija biti vrlo živa i zanimljiva. Prisustvo pomoćnika ministra zdravlja, gđe Ivane Mišić, kod većine prisutnih je izazvalo porast adrenalina, tako da neki nisu mogli ni da sačekaju oficijelni početak skupa kako bi to nezadovoljstvo radom ministarstva pokazali. Sve je to govorilo o visokoj svesti većine prisutnih da je sektor zdravstva u Srbiji u dubokoj krizi, da je postojeći sistem državnog zdravstva neodrživ i da su neophodne suštinske, sistemske reforme. Zdravstvo je upravo ona oblast koja se najoštrije i najtvrdokornije opire prihvatanju konkurencije i sistemskim reformama.

U ovaj antietatistički karakter skupa, dodatno su me uverile i reči iz uvodnog slova gospođe Zorice Marković, iz Kluba “Zdravlje”, koja je svoje izlaganje počela citatom Thomasa Jeffersona: “Ako bih morao da biram između toga da li da imamo državu bez štampe ili štampu bez države, bez razmišljanja bih se opredelio za ovo drugo.” Kriza zdravstvenog sistema u Srbiji nije dovoljno, ili nije uopšte, ispracena u medijima na adekvatan način. Mediji naprosto prenose saopštenja ministarstva, koja su često kontradiktorna i zbunjujuća (kao u slučaju proglašenja pandemije novog gripa); niko se istraživački ne bavi problemom zdravstvenog sektora. U plićaku tih površnih informacija najbolje se zamuti čitava bara.

Ovoj otužnoj situaciji u izveštavanju medija o sektoru zdravstva, najviše je doprinelo samo ministarstvo, svojom zatvorenošću prema medijima i odsustvom želje za otvaranjem ozbiljne rasprave o reformi – što se videlo i iz pomalo zbunjenog ali i nadobudnog nastupa pomoćnika ministra na panelu. Ta vrsta neprijemčivosti ministarstva zdravlja i netransparentnosti njegovog rada, nekad ide i do skandala. U Srbiji, tako, postoje ozbiljne diskrepance u podacima koliko se uopšte BND troši na zdravstvo. Javnosti uopšte nisu dostupni precizni i jedinstveni podaci o tome. Prema podacima samog ministarstva, to je 8,2 %. Prema analizi koju je nedavno radio dnevni list “Blic”, radi se oko 6% BND državne potrošnje na zdravstvo. Prema procenama Instituta za javno zdravlje, međutim, radi se o cifri koja seže do 9,6%, dok podaci Svetske banke govore o čitavih 10,5 procenata. Suma koja se krije iz ovih procena, koje su nejedistvene i koje niko ne može na jasan i nedvosmislen način da utvrdi, dostiže oko 1,5 MLRD evra. U Srbiji, dakle, uopšte ne postoji jasna predstava o tome šta je sa tom razlikom u procenama koje variraju čak do 1,5 MLRD evra!

Ove neujednačenosti u procenama su i više nego zabrinjavajuće, tako da ministarstvo mora da izađe sa jasnim i nedvosmislenim brojkama, kako bi se zaustavile sve spekulacije oko toga. Žalosno je, pa i iritantno, da predstavnica ministarstva nije iskoristila svoje prisustvo na skupu da bi ove spekulacije na bilo koji način demantovala. Da li je onda čudno, pored ovakve zatvorenosti ministarstva zdravlja i, blago rečeno, netransparentnosti trošenja budžetskih para, što građani Srbije, pored političara, zdravstvo smatraju najkorumpiranijom oblašću, po čemu smo, na neki način, kuriozitet u svetu (obično su to, pored političara, sudstvo, policija, itd.)? Nedavni skandal oko otkrivanja sumnjivih nesrazmera u ciframa oko javnih nabavki i hapšenja pet direktora beogradskih bolnica zbog sumnje za proneveru državnih para, predstavlja izgleda samo vrh ledenog brega.

Druga velika tema koju su učesnici debate otvorili, jeste neophodnost traženja sistemskih rešenja za reformu zdravstvenog sistema i promeni zakona o zdravstvenoj zaštiti i zdravstvenom osiguranju. O tome je svoje izlaganje imao dr Draško Karađinović iz Udruženja privatnih lekara i stomatologa Novog Sada. On je oštroj kritici podvrgao sistem kapitacije, odnosno akciju “izabranog lekara”, koju je organizovalo ministarstvo zdravlja, uz podršku fondova EU oko promocije tog projekta. U svojoj analizi, dr Karađinović je pokazao koliko se ovde radi o prinudnom izboru, odnosno, osiguranik ima pravo da bira svog lekara, ali samo u okviru doma zdravlja. Pod firmom slobodnog izbora lekara, tako se prodaje prinuda da osiguranik mora da izabere državnog lekara. Sistem kapitacije je sistem favorizovanja državnih lekara na štetu privatnih lekara, ali i na štetu osiguranika.

Dr Karađinović je izneo predlog, sa kojim se većina prisutnih ljudi iz branše složila, da buduća reforma zdravstva mora da ide na izjednačavanje statusa privatnih i državnih lekara. To je sistem zdravstvene zaštite i zdravstvenog osiguranja koji je  dugo vremena bio dominantan u Evropskoj uniji, kao i u nekim drugim zemljama. Tim sistemom bi osiguraniku, koji sam ne bi još uvek mogao da bira da li će da kupi državno ili privatno osiguranje, ipak trebalo biti omogućeno da slobodno bira između usluga privatnog ili državnog lekara. Tome u prilog bi, prema tumačenju dr Karađinovića, trebalo da ide i podatak iz već pomenute ankete Olivere Kovačević, da se 88,8% gradjana Srbije izjasnilo da želi da koristi usluge lekara u privatnom sektoru. Ja bih ipak dopustio i mogućnost da građani Srbije imaju pravo i da biraju koje zdravstveno osiguranje žele, a ne samo o tome čije usluge žele da koriste.

Privatni sektor zdravstva je svih ovih godina, iako žestoko proskribovan od strane države i bez ikakve podrške ili interesovanja medija za njihov rad, pokazao svoju vitalnost i uspešnost. Predlog za koji je većina prisutnih optirala, nesumnjivo će statusno izjednačiti privatni i državni sektor u zdravstvu. Međutim, to je sistem koji još uvek ima svojih manjkavosti. Pre svega, to bi još uvek  bio državni sistem zdravstva, u koji bi usluge privatnog sektora trebalo da budu integrisane, odnosno, izjednačene sa državnim. To je sistem koji bi izjednačio “statusna prava” privatnih i državnih lekara, ali još uvek bi poništavao prava osiguranika da biraju sopstveno osiguranje. To je , dakle, jos uvek sistem koji ne postuje slobodu izbora i prava krajnjeg korisnika usluge i onoga koji tu uslugu zaista plaća – osiguranika, iako izjednačava “prava” onih koji te usluge prodaju. Ja, tako, ne bih mogao da biram koju ću polisu zdravstvenog osiguranja da kupim ili da ne kupim (država će kroz poreski sistem odlučiti umesto mene), ali bih sa tom državnom polisom osiguranja mogao da biram da li ću se lečiti kod privatnog ili državnog lekara. A to, naravno, nije stvarna sloboda izbora. To bi, u stvari, bila samo kozmeticka reforma unutar državnog, tzv. single payer sistema osiguranja.

U stvari, “single payer sistem” je duboko kompromitovan i pokazao se izuzetno neefikasnim. Njega sve više odbacuju i u samoj Evropi – a zastupnici tog sistema se pozivaju upravo na evropsko iskustvo – i u drugim zemljama razvijenog sveta (koje svakako imaju veće kapacitete da pokriju eventualne manje nedostatke i nesavršenosti). Single payer je sistemski loše rešenje. U Engleskoj, Francuskoj, Švajcarskoj, tako, već postoji tzv. “two hier sistem”, tj. sistem paralelnog državnog i privatnog osiguranja (to je, inače, ono što sada Obama pokušava da uvede u SAD). Ti nedostaci single payer sistema su možda najvidljiviji bili u Kanadi, gde je on zamenio sistem privatnog zdravstvenog osiguranja. Kada su u uvodili “single payer sistem”, prva star koju su uradili jeste da obećaju privatnim bolnicama da ce moći da nastave da rade kao i pre. Tako je i bilo. Međutim, otada više nije otvorena nijedna nova privatna bolnica, jer nije bilo posla.

Sa uvođenjem novog sistema, umesto očekivanog dizanja kvaliteta usluga došlo je do stagnacije čitavog sektora i gubitka posla. Single payer sistem znači da samo vlada – kroz sistem oporezivanja – plaća usluge medicinskog osiguranja, tj. da samo državno osiguranje postoji; tačnije – zabranjeno je privatno osiguranje. Stoga je zabranjena i konkurencija, jer krajnji korisnik usluga ne može da bira koje će osiguranje da kupi. A ako ne postoji mogućnost kupovine privatnog zdravstvenog osiguranja, dzaba je što možemo pod istim uslovima da se lečimo u privatnim bolnicama – to je još uvek državni sistem. Ono što je jedino važno jeste ko ima pravo da troši, a ne ko ima pravo da prima pare. Samo pravo na izbor zdravstvenog osiguranja znači pravu konkurenciju i slobodno tržište zdravstvenih usluga a ne pravo na izbor onoga ko tu uslugu nudi, bio on iz privatnog ili državnog sektora.

Sloboda izbora tako ne znači samo slobodu izbora između privatnog ili državnog lekara, nego slobodu osiguranika da bira koje će zdravstveno osiguranje da kupi. Redovi i liste čekanja će biti iste u privatnim bolnicama kao i u državnim, ako uvedemo uvedemo sistem osiguranja za koji se zalaže većina privatnih lekara danas u Srbiji, jer neće biti konkurencije i pravog preduzetničkog ponašanja. To je loš predlog, jer će on dovesti i do pada kvaliteta usluga privatnog zdravstvenog sektora, koji je danas jedini zdrav. Ako bismo uveli sistem kupovine privatnog zdravstvenog osiguranja, ne bi bilo redova ni u državnim, ni u privatnim bolnicama. Postojala bi konkurencija, i oni bi se utrkivali ko ce davati bolje usloge po jeftinijoj ceni, kako bi privukli klijente. Ovako, vlada može da bude pod stalnim okom javnosti, a javne nabavke bez rupa i fiktivnih računa, pa sve i da u zdravstvo sipa čitave milijarde, kvalitet usluge opet neće biti zadovoljavajući a ni jeftin, a osiguranici će, već opljačkani od države i bez svog izbora, prolaziti čitave traume pokušavajući da dobiju adekvatan medicinski tretman.

Sa privatnim sistemom zdravstvenog osiguranja, pored kvaliteta, dobijamo i najtransparentniji sistem i najefikasniju kontrolu javnosti – građani kupovinom polisa sami odlučuju kome će dati svoje poverenje i čije će usluge nagraditi. Nikakva dodatna kontrola nije potrebna – tržište je najbolji, najdemokratskiji i najpravedniji sudija.

Ako bismo parafrazirali gore navedenu Jeffersonovu izreku, ona bi mogla glasiti: “Ako bih mogao da biram između potpuno transparentnog sistema državnog zdravstvenog osiguranja i sistema privatnog zdravstvenog osiguranja – bez ikakve dodatne kontrole javnosti, osim one tržišta – svakako bih izabrao ovo drugo.”

Borislav Ristić