Klasični i “moderni” liberalizam

Proces upoznavanja sa idejama liberalizma u našoj sredini odvija se na dva nivoa. Jedan se odnosi na prevođenje originalnih dela klasika liberalizma dok drugi pripada kategoriji „sekundarne“ literature, dakle, interpretacijskoj literaturi. To su dva podjedanko važna i neophodna procesa u usvajanju i upoznavanju sa idejama, političkim tradicijama i političkim filozofijama. Knjiga „Teoretičari liberalizma“ predstavlja izdanak ovog drugog procesa „ulaska“ liberalizma u kulturni život naše sredine. Napisana od strane autora koji sebe svrstavaju u liberale, Dragana D. Lakićevića, Bože Stojanovića i Ilije Vujačića, knjiga ima za cilj, kako sami autori kažu da „predstavi osnovne ideje i mesto u istoriji i teoriji liberalizma i evoluciji liberalne mislu od 18. veka do danas“. U tom smislu autori razmatraju političke filozofije i teorije Džona Loka, Dejvida Hjuma, Adama Smita, Edmunda Berka, Vilhelma fon Humbolta, Džona Stjuarta Mila, Ludviga fon Mizesa, Valtera Ojkena, Fridriha fon Hajeka, Karla Popera i Isaije Berlina. Autori su svesni da je ova selekcija nedovoljna i da izdaleka ne iscrpljuje svu teoriju liberalizma već da ona predstavlja „reprezentativni izbor najznačajnijih stvaralaca“.

Sadržaj knjige je struktisan trodelno, osnovnim biografskim podacima o teoretičarima liberalizma, bazičnim idejama i postavkama njihovih teorija i uticajem koje su njihove ideje ostvarile. Način pisanja varira od autora do autora ali je primetan napor da se čitaocu što jednostavnije predoči inače veoma složena i obilna materija političke teorije. Možda je to predstavljalo i najveći problem sa kojim su se susreli pisci ove knjige. Bilo je neophodno predstaviti složenu tematiku na vrlo jednostavan i jasan način. Kada se zanemare neki nedostaci o kojima će kasnije biti reči, može se reći da su autori u tome u velikoj meri uspeli. Knjiga je interesantna za čitanje čak i za one koji su već upoznati sa mislima autora koje obrađuje. Takođe, posebno je za pohvalu nastojanje autora da se revitalizuje Dejvid Hjum kao politički mislilac i klasični liberal, kao i u priličnoj meri obiman i detaljan prikaz doprinosa teoriji liberalizma nemačkog teoretičara Valtera Ojkena.

A sada o nekim nedostacima ove knjige. Kada se pročita njen uvodni deo u kome je prezentovano značenje reči „liberalizam “ i kada se uporedi sa izborom teoretičara  koje  su  autori  obuhvatili  pod  terminom „liberalni  teoretičari“  stiče  se utisak  o   određenoj  neusklađenosti.   Autori  koriste   jednu  definiciju  libralizma   a istovremeno prave široku selekciju imena od kojih neka nije moguće lako obuhvatiti značenjskim sklopim uvodnog  određenja  te  se  nameće  zaključak  da  se  početna definicija  ne  slaže  sa  drugom,  obuhvatnijom.  Dakle,  autori  su  se  (svesno  ili  ne) rukovodili još  jednom definicijom.  Jer ukoliko  se  o  liberalizmu govori na  način kako to  u predgovoru čini Dragan D.  Lakićević,  onda  je  vrlo  teško  u tu rubriku smestiti mislioce  poput  Džona Stjuarta Mila,  Karla Popera ili pak Isaije Berlina.  Lakićević  to ipak čini  „upućujući“  na  one  delove  učenja  ovih  teoretičara  koji  su  u  saglasnosti sa ponuđenim određenjem liberalizma. Sa druge strane, u odeljku o Džonu Stjuartu Milu,  Ilija  Vujačić istog  naziva  „socijalnim liberalom“  i u  dobrom delu  priloga  ističe sva   Milova   odstupanja   od   klasičnog   značenja   reči   „liberalizam“.   Ako   se liberalizam  odredi  preko  odrednica  kao  što  su individualna  sloboda  (negativna sloboda), slobodno tržište, vladavina prava i minimalna država  onda je jasno da u  tu  kategoriju  nije  moguće  svrstati  pomenute  mislioce  koji  su  se  u  velikoj  meri distancirali   od   klasičnog   liberalizma,   relativizirajući   njegove   ideje   i   vrednosti, uslovljavajući   njihovu   primenu   pozivanjem   na   konkretne   kontekste   i   tražeći opravdanje za ove svoje postupke ukazivanjem na značaj, uticaj i vrednost  drugih ideja (poput sadržinski shvaćene ideje jednakosti).

Ovu   „drugu“   definiciju   koja   počiva   na   uobičajenim  terminološkom  razdvajanju socijalnog  (modernog)  od  klasičnog  (izvornog)  liberalizma  autori  su  mogli  lako  da legitimišu samo da su bar u uvodnom delu uputili na nju. Međutim, tada bi njihova selekcija  morala  da  podrazumeva  i  preteče  socijalnih  „liberala“  poput  Žan  Žak Rusoa  ili, na primer,  savremene  „socijalne  liberale“  (zapravo  socijaliste)  poput  Džona  Rolsa (John  Ralws)  ili  Ronalda  Dvorkina  (Ronald  Dwarkin).  Stoga,  nedorečen  i delimično   nekonzistentan   odnos   prema   pojmu   liberalizma   predstavlja   osnovni prigovor autorima  ove  knjige.  Budući da  je  naša  stručna  sredina  već  upoznata  ili ima priliku da se upozna sa radovima i idejama ovih teoretičara, prava je šteta što se  autori nisu  dosledno  držali prvobitnog  određenja  iznetog  u  uvodnom delu,  već su vrlo heterogene  mislioce  smestili u isti „koš“.  Jednom rečju,  autori su propustili da  istaknu i da  kroz  selekciju koju su napravili pokažu da  se  oni koji se  zalažu za veliki upliv države u živote pojedinaca ne mogu legitimno zvati liberalima, čak iako se isti zalažu za „politička prava“ i „slobode“. Odomaćenost  određenih kvalifikacija i  podela  ne  predstavlja  nužno  argument   njihove  opravdanosti.  To  što  većina autora  smatra  da  su podjednako  Džon S.  Mil i Fridrih von Hajek „liberali“  ne  znači automatski da obadvojica zaista to i jesu, ali se prihvatanjem ovakvih „spoljašnjih“ grupisanja  i povezivanja  otežava  razumevanje  same  suštine  onoga  o  čemu su ovi autori  pisali  i  stvara  intelektualnu  zbrku.  Uostalom,  još  je  i  Ludvig  fon  Mizes, teoretičar kome je posvećeno jedno poglavlje ove knjige, upućivao na zloupotrebu termina „liberalizam“, a sa time se slažu i drugi savremeni libertarijanski autori. ((Tako na primer Tibor Mahan (Tibor Machan) kaže sledeće: „Nekada je liberalizam predstavljao radikalnu društvenu filozofiju zato što se borio za slobodu… U međuvremenu su, međutim, reč “liberal” uzurpirali zagovornici povratka na široko uplitanje države braneći to neophodnošću da se “ljudi učine slobodnim”. Videti njegov tekst “Zašto je moderni liberalizam u defanzivi?” na Katalaksiji.))

Nekonzistentnom pridržavanju ponuđenoj definiciji pridružuje se i izostanak velikog imena  liberalizma,  Imanuela  Kanta,  čoveka  koji  se  nije  odricao  principa  privatne svojine  i  čija  je  praktička  filozofija  na  najsvetliji  način  dala moralno  opravdanje  i osnov  liberalizma  a  što  je  Robert   Nozik  rukovodeći  se  principom  da  „moralna načela  određuju  političku  filozofiju“  (još  jedno  ime  o  kome  u  ovoj  knjizi  skoro  da nema   ni   pomena,   najveći   politički   filozof   druge   polovine   dvadesetog   veka) prihvatio kao osnovni uvid u svom kolosalnom delu Anarhija,  država  i utopija.  Iako se  Kantova  praktična  filozofija  često  jednostrano  smešta  u  segment  radikalnog prosvetiteljstva treba imati u vidu da ovo, marksističkim interpretacijama zagađeno tumačenje Kanta, promašuje suštinu političkog poduhvata ovog mislioca. ((Kant nikada nije bio prihvatljiv za marksiste zbog svoje „reakcionarnosti“ i „konzervativnosti“ ))  Kant jeste bio klasični liberal i na to sve više upućuju mnogi autori. ((Da je ovo tačno i u pogledu drugih, takođe veoma važnih, aspekata Kantove političke i etičke teorije pokazuje nam izvrsna studija Kantove političke misli napisane od strane Borislava Ristića, pripadnika mlađe generacije srpskih libertarijanaca. Videti njegovu studiju Sloboda pod zakonom na internet adresi www.katalaksija.com. Takođe, videti i: Marcus Verhaegh, “Kant and Property Rights”, Journal for Libertarian Studies, Vol. 18, no. 3 (Summer 2004), Ludwig von Mises Institute, pp. 11-32))

Dalje, ono što je posebno moglo da doprinese kvalitetu ove knjige, bar u smislu njene forme i načina na koji je pisana a što je vrlo važno za njenu recepciju, jeste sistematičnije i konciznije predstavljanje materije izložene u njoj. Na momente gotovo zamorno i nepotrebno prepričavanje misli liberalnih teoretičara kao i često ponavljane istog, naročito u prilozma Ilije Vujačića otežava čitanje i umara čitaoca. To su stvari na koje bi se u eventualnom drugom izdanju morala obratiti pažnja.

Ipak, navedeni nedostaci ne umanju značaj i vrednost ovog štiva. Ono je dobrodošlo za sve one koji nisu upoznati sa delima autora koja se obrađuju ali za one koji žele da se podsete takoreći “na brzinu” suštine onoga što su zagovarali liberalni teoretičari. Libertarijanci će je čitati iako neće biti oduševljeni. Levičarima neće biti drago zbog izlaska ove knjige. Ostaje ono veliko polje čitalaca kojima je verovatno ova knjiga i namenjena. To su oni ljudi koji se nalaze u procesu otkrivanja i saznanja i čije saznajne kapacitete preovlađujuća misaona klima socijalizma nije zatvorila za nove i drugačije misaone sadržaje. Stoga je ova knjiga pre svega namenjena studentima društvenih nauka kao i onima koji se tek upoznaju sa osnovnim idejama političke teorije i u tom smislu je više nego dobrodošla.

Dragan D. Lakićević, Božo Stojanović, Ilija Vujačić, Teoretičari liberalizma, Službeni glasnik, Beograd 2007. str. 295.