Intelektualna podrška terorizmu
Danas je u Medija centru održan okruli sto pod nazivom “Optužnica za međunarodni terorizam protiv šestoro anarhista – politički proces par ekselans”.
Na sajtu b92 – koji inače u svojim “mišljenjima” vrvi od čitavog seta afirmativnih tekstova o levičarskim anarhistima i antifašizmu – može se naći ceo tekst tog otvorenog pisma grupe intelektualaca, u kojem oni iskazuju “zabrinutost zbog najave državnih organa gonjenja da će protiv šestoro osumnjičenih za skorašnji napad „molotovljevim koktelima“ na ambasadu Grčke u Beogradu podići optužnicu koja ih tereti za delo međunarodnog terorizma”. Od početka kampanje do danas sakupljeno je dvadesetak potpisa podrške ličnosti iz javnog života mladim teroristima. Nije baš neka impozantna brojka, mora se reći.
Iz teksta “otvorenog pisma”, kako ga prenosi b92, samo se naslućuje da su mladi teroristi zapravo levičarski anarhisti, iz famozne grupe ‘Crni Ilija’. U pismu se ovaj njihov čin relativizuje pozivanjem na blaži tretman (za delo međunarodnog terorizma zaprećena je kazna od 3–15 godina zatvora) koji su imali desničarski teroristi koji su zapalili zgradu američke ambasade (teško delo protiv opšte sigurnosti). Matrica levi terorizam – desni terorizam čini okosnicu čitave koncepcije pisma. Tako će jedan od potpisnika ovog pisma, Vladimir Ilić, ispred Centra za razvoj civilnog društva (CRCD), na konferenciji za novinare, na kojoj je razvijena teza iz “otvorenog pisma”, na sledeći način pojasniti kako on gleda na levičarski terorizam:
“Najbolji način da se desni ekstremizam socijalno izoluje jeste njegovo razdvajanje od svih drugih ekstremističkih grupa, a posebno onih komunističkog i anarhističkog usmerenja. Prema našem rasuđivanju, vrlo je opasno ako u uslovima ekonomske krize i razumljivog socijalnog nezadovoljstva desni ekstremizam ne bi ostao izolovan, marginalan i suočen, bez šire podrške, sa delovanjem organa gonjenja, kada njegovi eksponenti prekrše zakon. U najkraćem, razlozi socijalne stabilnosti našeg društva i državni razlozi zahtevaju oslobađanje uhapšenih anarhosindikalista kako bi se pokazalo da država razlikuje stvarne nasilnike od salonskih manekena ultra-levice i kako se ne bi, neosnovanim izjednačavanjem delovanja i posledica levog i desnog ekstremizma u našoj zemlji, smanjio rizik od širenja podrške desnom ekstremizmu među onima koji u društveno-ekonomskim problemima vide mogućnost da poljuljaju ustavni poredak Republike Srbije”.
Tako su “osumnjičeni, u najgorem slučaju, bacili dve pivske boce sa zapaljivim sredstvom na praznu zgradu ambasade Republike Grčke koji je izazvao minimalan požar koji je, zatim, ugasio dežurni policajac”. Željeni efekat je da se uspostavi nepremostiva moralna provalija između levičarskog i desničarskog nasilja. Dakle, strategija je sledeća – pomenuti da je bilo nekakvog bacanja pivske flaše kroz prozor ambasade, a onda se svom snagom obrušiti na desničarski ekstremizam i ukazati na sve negativne efekte narastanja nacionalizma u Srbiji. Štaviše, hapšenje levičarskih ekstremista – koji su se odjednom premetnuli u salonske manekene – predstavlja direktnu podršku narastanju desnog ekstremizma. Dijalektika. Ona materijalistička. Antifašistička. I vrapcima na grani je jasno da samo komunisti mogu da se suprotstave fašizmu.
Jedan od pomenutih “salonskih manekena ultra-levice” i vođa ove grupe anarhista je, inače, Ratibor Trivunac, čovek koji je 20. maja 2009. ispred Palate Albanija zapalio američku zastavu u znak protesta zbog posete Beogradu potpredsednika SAD Džozefa Bajdena. Ratiborova grupa pripada široj organizaciji Anarho-sindikalistička inicijativa, čiji je član i grupa ‘Antifa BGD’, koja je ovih dana dobila izuzetan publicitet u medijima, zbog akcije Fleš-mob za LGTB a izveli su i akciju Na kolena Beograde povodom posete Medvedeva i predstavnika MMF‑a Beogradu.
E sad, Ratibor je u ovdašnjoj čaršiji poznati levičar-egzibicionista i anarho-sindikalista, stacioniran negde na Senjaku, od oca direktora Hayata, vlasnika vile na moru, gde odlazi privatnim porodičnim avionom, u pauzama borbe za svetsku revoluciju, rečju, ideološki bastard sa jakim osećajem grižnje savesti zbog svog ‘buržoaskog’ porekla, čovek koji će učiniti sve da na sebe skrene pažnju. Egzibicionista. Revolucionar, takođe. I nije više tako “salonski”. Sad se malo igrao vatrom u tuđem dvorištu.
Ali, niti je ovo post o Ratiboru, niti su Ratibor i njegovi drugari tu ikome bitni. Oni su samo iskorišćeni od ove grupe intelektualaca da bi još jednom javno ponovili svoju mantru o nedopustivom poistovećivanju levog i desnog totalitarizma. I sami potpisnici nemaju najbolje mišljenje o ovoj grupi – oni su “salonski manekeni” – što treba da zvuči kao uglađeno distanciranje. A ovde i jesu najzanimljiviji potpisnici ovog otvorenog pisma, i oni su, ako ćemo pravo, pravi adresati i inspiratori ovog terorističkog čina. To su Ratiborovi i drugova mu profesori, koji su mladog Ratibora naučili da je kapitalizam najveće zlo na svetu, da je kapitalizam glavni generator fašizma, tako da dok se ne ukine kapitalizam, fašizam ostaje večita pretnja. A protiv fašizma se bori svim sredstvima, naravno. Od njih je naučio i da je biti proleter moralno uzvišena stvar, dok je biti kapitalista i bogatun oznaka niže vrste ljudi, koja treba da nestanje u večitom ognju. Od njih je Ratibor naučio i da postoji nepremostiva moralna provalija koja deli patnje komunističkih žrtava od patnji žrtava fašizma. Ah, sve te antifašističke mantre naših profesora sociologije je gutao Ratibor, slepo im verovao. A nije trebalo…
Dok čitam ovo otvoreno pismo, pada mi na pamet anegdota o onom profesoru ničeancu, propovedniku učenja o višoj, arijevskoj rasi, kojem je njegov omiljeni student jednog dana doneo skalp Jevrejina, da se pohvali. Profesor je zabezeknuto zavapio: “Ali, nisam tako mislio…”
Borislav Ristić
