Beograd pamti ubistva, silovanja i mučenja

Spot zapo­či­nje vijo­re­njem sovjet­ske zasta­ve koja „krči“ put „slo­bo­de“ Beo­gra­da. "Veštim" redi­telj­skim mane­vrom rad­nja se brzo pre­me­šta ispred jed­nog kami­o­na, oko koga raz­dra­ga­ne beo­grad­ske lepo­ti­ce igra­ju sa „oslo­bo­di­o­ci­ma“. Zatim sle­di inte­re­sant­na sce­na. Jed­na devoj­ka trče­ćim kora­kom pre­la­zi pre­ko celog ekra­na nose­ći nešto za šta se samo veo­ma pažlji­vim gle­da­njem može kon­sta­to­va­ti da pred­sta­vlja srp­sku zasta­va ali bez ika­kvih obe­lež­ja (!), da bi se odmah potom pre­ko celog kadra poja­vi­le jugo­slo­ven­ske zasta­ve sa peto­kra­ka­ma i dobro pozna­te sovjet­ske zasta­ve. Sada sle­di ono pra­vo. U krup­nom pla­nu se poja­vlju­je devoj­ka za koju dola­zak slo­bo­de ima i lič­ni zna­čaj, i ona, baca­ju­ći buket cve­ća u pri­ko­li­cu kami­o­na, polet­nim kora­kom hrli u zagr­ljaj svo­me lič­nom oslo­bo­di­o­cu. Holi­vud­ski mome­nat. Kršni drug, par­ti­zan ili Sovjet (što nije sasvim jasno iz sce­ne, a zar je bit­no?) pri­la­zi i grli beo­grad­sku lepo­ti­cu dok u poza­di­ni uda­ra takt ruske roman­se. Dobro pozna­ti spi­ker­ski glas "efekt­no" okon­ča­va ovu melo­dra­mu poru­kom da „Beo­grad pam­ti“, pod­se­ća­ju­ći da je pro­šlo 65. godi­na od tako­zva­nog oslobođenja.

Sva­ka čast auto­ri­ma spo­ta! Toli­ko kiča, neu­ku­sa i glu­po­sti na malom pro­sto­ru nije bilo lako posti­ći. Po atmo­sfe­ri ovaj spot pod­se­ća na naj­bo­lja izda­nja pro­duk­ci­je Jugo­slo­ven­ske udru­že­ne levi­ce. Ipak, nii­je pozna­to da je čak i za vre­me vla­da­vi­ne JUL‑a i SPS‑a bilo ova­kve par­ti­zan­ske pate­ti­ke. U spo­tu se ne vidi ko je autor, što je namer­no ura­đe­no da bi se veštač­ki pred­sta­vi­lo jed­no, navod­no „opšte­na­rod­no“ ose­ća­nje i "vese­lje". Ipak, u pita­nju je čista podva­la i pro­vo­ka­ci­ja. Podva­la jer dobar deo „Beo­gra­da“ pam­ti upra­vo suprot­no ono­me što je u ovom fil­mu pri­ka­za­no. Beo­grad pam­ti ubi­stva, silo­va­nja i muče­nja od stra­ne „oslo­bo­di­o­ca“, a pro­vo­ka­ci­ja za sve nor­mal­ne lju­de koji­ma se ovim spo­tom vre­đa zdra­va pamet i ose­ćaj za real­nost. O estet­skom uku­su depla­si­ra­no je govoriti.

Ipak, van sve pate­ti­ke doča­ra­ne inge­ni­o­znom redi­telj­skom pali­com, besmi­sle­nog i bole­snog poku­ša­ja da se vra­ti, bar na nivou doži­vlja­ja, jed­no stra­šno vre­me, osta­je sle­de­će pita­nje: da li je bilo koja zva­nič­na slu­žba, orga­ni­za­ci­ja, Grad Beo­grad ili neki deo repu­blič­ke vla­sti odgo­vo­ran za pra­vlje­nje ove bla­ma­že? Jed­no­stav­no, da li su gra­đa­ni Srbi­je nezna­ju­ći finan­si­ra­li iz svo­jih dže­po­va ovu besmislicu?