Šarada i parada
Libertarijanski odgovor na ovu dilemu, koliko sam shvatio iz razgovora sa nekim mojim prijateljima libertarijancima, bio bi da se tu ne treba opredeljivati i raspravljati oko vrednosti za koje se zalažu ove dve grupe, nego se tvrdo insistirati na tome da svaka grupa ima pravo na organizovanje i mirno promovisanje svojih ideja. Treba se, dakle, postaviti vrednosno neutralno i založiti se za osnovno ljudsko pravo slobode organizovanja i izražavanja.
Jasno je da je ovo defanzivna taktika i izbegavanje odgovora, neka vrsta dobrovoljnog egzila iz jedne zapaljive rasprave o vrednostima. Ali, s druge strane, svaka rasprava je rasprava o vrednostima i ne postoji vrednosno neutralna ideološka pozicija. Pa, dakle, koji bi bio vrednosni moralni sud libertarijanaca u ovoj stvari?
Mislim da su obe manifestacije duboko nemoralne i štetne za srpsko društvo.
Evo zašto. Iako se smatram da vrednosti za koje se zalažu organizatori Porodične šetnje, zaslužuju veliku pažnju – značaj i uloga porodice u društvu – razlozi koje oni navode u prilog tome, kao i rešenja koja zahtevaju, čine mi se čistom suprotnošću onoga što čini stvarnu vrednost porodice i njenu nezamenjivu ulogu u civilizovanom društvu.
Ako na sajtu Srpskih Dveri procitate tekst
10 razloga za izlazak na porodicnu setnju, videcete da je to jedan čisto pro-etatisatički program, koji za probleme i eroziju porodičnih vrednosti u srpskom drustvu traze hitnu i dalekosežnu intervenciju države. Prema tom tekstu, porodica je u srpskom društvu višestruko ugrožena. Kao uzrok se, prilično konfuzno i nabacano, u tih 10 tačaka navode – pravo na abortus, raširena prostitucija, uticaj novih tehnologija (internet) na mentalno zdravlje dece, otpuštanje prosvetnih radnika i zatvaranje škola u malim seoskim sredinama, zelenaške banke, masovna otpuštanja, povećanje socijalnih razlika, štetnost vakcina protiv “nekog nedefinisanog gripa”, itd. I da, naravno, legalizacija homoseksualnih brakova.Dakle, ekološka katastrofa, socijala, masoni, pljackasška privatizacija, nametanje zapadnjačkih vrednosti – standardni repertoar kolektivisticke gluposti i zatucanosti (by the way dominantne idelogeme zapadnjačke kulturne imaginacije, koju autori, inače, vide kao još jedno žarište zla koje je spopalo Srbe) – sve su to, po autorima ovog pamfleta, uzroci koji dovode do raspada porodice. Ali, koliko god ovo može izgledati bizarno i paranoično, kao sto i jeste, nesumnjivo je da, nezavisno od (pogrešnog) detektovanja uzroka krize, ova grupa skrece pažnju na veoma vaznu stvar, a to je sustinška uloga porodice i porodičnih vrednosti u društvu, kao nesumnjivo, kako to oni kazu “vecne vrednosti”.
Svakako, usled pogrešnog prepoznavanja uzroka problema, nudi se i pogrešna terapija. Recimo, za problem “bele kuge” od države se zahtevaju “ozbiljne državne mere za obnovu stanovništva”. Autori na drzžvu, cini se, gledaju kao na nekog polno potetnog mužjaka koji treba da se aktivno ukljuci u biološku reprodukciju populacije. Ne znam da li autori imaju neki konkretan obrazac kako bi država značajnije mogla da utiče na biolosku reprodukciju? Možda osnivanje Ministarstva Ljubavi, koje bi “regulisalo” i kanalisalo upotrebu seksualnih aktivnosti u bračnoj postelji? Da li su pred ocima imali konkretan primer za sprovođenje tih mera – recimo Platonovu Državu, pravo prve bracne noći u otomanskoj imperiji, Hitlerov program eugenike (radjen po Državi) ili Pol Potove prisilne brakove radi reprodukcije (masakriranog) stanovništva (radjeno po Marksu)… Da ne ulazim u detalje tipa šta ako država, recimo, počne da koristi seks ne samo radi biološke reprodukcije…
Na sličan način bi se moglo ići tačku po tacku ovog Programa i ukazati na manjkavosti u njegovoj izvedbi. Ali, pogledajmo i drugu stranu, koja je neposredan povod ove manifestacije, takozvana gej-parada. Ova grupa se zalaže za vrednosti koje možete videti u njihovoj Platformi. Njihov Proglas glasi:
Mi dole potpisane/i,Pozdravljamo usvajanje Zakona o zabrani diskriminacije kao znak spremnosti državnih institucija da postave osnove zaštite prava manjinskih društvenih grupa, sa svešću o tome da država i svaka/o od nas pojedinačno može i mora da utiče na smanjenje diskriminacije i izgradnju tolerantnog društva koje poštuje univerzalna ljudska prava i vrednosti.
Ukratko, oni traže izvesna “prava” za manjinske grupe, takozvana “pozitivna prava”, zahtevajući od države da donese niz zakonskih akata koji bi dodatno regulisali ta prava. Ajde da zanemarimo na trenutak opscenu okolnost da se i ova grupacija, poput njihovih protivnika, podaje državi i od nje traži zaštitu svojih “prava”. Država svakako treba da štiti bezbednost gradjana, sigurnost njihove imovine i svetinju života. To su prirodna prava svakog pojedinca, i uloga (liberalne) države je da ih štiti. Insistiranje na nekim dodatnim, manjinskim etc. pravima, smatram štetnim i usmerenim na podrivanje osnovnih prirodnih prava, jer vode narastanju državne moći i ukidaju univerzalnost kao princip prava. “Pozitivna diskriminacija” je možda nekom lepa i humana stvar, ali je opet diskriminacija.
Kratko, samo jedan primer. U trci na 100 metara, jedan učesnik svojom brzinom daleko nadmašuje ostale i pobeđuje. Pravila su jednostavna i ista za sve. Pobednik je do svoje pozicije došao usled raznih okolnosti – svojih fizičkih predispozicija, mukotrpnog i disciplinovanog rada na sebi i usavršavanju, dugogodišnjim odricanjem i posvećenosti svom cilju, itd. Drugi igrači se žale, tvrdeći da je ishod nepravedan, te sudija poništava trku, uspostavljajući nova pravila, koja će poništiti sve uticaje koje su doveli do “nepravednog” ishoda trke. To čini, recimo, tako što stavlja utege na noge bržim igračima, kako bi svi zajedno stigli na cilj i ishod bio “pravedan”. Ali lepota igre je nestala, kao što bi nestala i sama igra, zarad “pravednog cilja”, naravno.
I upravo je to ono što kao temeljnu društvenu vrednost promovišu ove grupe. Oni to i ne kriju. Oni traže radikalne društvene reforme, čiji bi glavni izvodjač bila država, a koje treba da ukinu, da promovišu, da stite, da afirmišu, diskriminišu…
Prva tačka njihove Platforme tako glasi: ukidanje patrijarhata i dekonstrukcija patrijarhalnih struktura u našem društvu.
Pošto je patrijarhalna porodica, dakle, na društvenoj utakmici zvanoj istorija civilizacije i evolucije čovečanstva, pokazala da je apsolutni šampion i nezamenljiv učesnik u igri, sada je treba ukinuti, jer njeno postojanje, zamislite, narušava prava manje uspešnih, marginalnih grupa na tom takmičenju. Ako ne baš ukinuti, jer tvrd je to orah, a i država je humana i nesklona revolucionarnim metodama, onda možda oporezovati sve parove koji stupaju u heteroseksualne bračne zajednice i taj novac podeliti onim manje srećnim za njihovo usrećivanje.
Samo zamišljam kako će moj novac i novac moje “dekonstruisane patrijarhalne strukture” kroz par godina ići za veštačku oplodnju neke nezaposlene lezbejke koja, ne odričući se svojih navika, želi da postane buduća majka da bi joj država omogućila da ostvari svoja “prava”. Ili, možda, za plastičnu operaciju nekog “muškarca zarobljenog u telu žene”, itd.
I uopšte, kako oni to misle da sprovedu? Da li jednakim metodama kao i njihovi suparnici, koji traže “zaštitu” (patrijarhalne) porodice? Omnipotentni mužjak (ili mozda raspusna zenka) zvana država bi i ovde bila glavni izvodjač, samo što bi bila podsticana da promeni seksualnu orijentaciju (ili, možda, da otkrije svoj istinski “rodni” identitet). Brak bi bio ne institucija koja je u isključivoj funkciji biološke reprodikcije, kako to tvrde ovi iz Dveri, nego u funkciji zadovoljavanja perverznih želja jednog dela stanovništva. A i zašto da ne. Sado-mazo, sodomija i slične perverzije su nekako uvek istoriji čovečanstva išle uz lični opis države.
Moram priznati da me je uvek radovala povišena socijalna aktivnost “nevladinih organizacija” i širenje takozvanog nevladnog sektora. Smatrao sam to korakom ka deetatizaciji društva. Smatrao sam da je aktivnost društva izuzetan mehanizam za ograničavanje uloge države u životu pojedinaca i da negovanje društvenih vrednosti (kao što su tradicija, porodica, religija, itd.) vodi kao samoosvešćivanju društva a da takvo društvo predstavlja pravi bedem za pokušaje države da porobi pojedinca. Jer, društvo to i jeste – pribežište od državne moći i glavni instrument odbrane individualnih sloboda.
Međutim, kako pokazuju ove dve manifestacije, u Srbiji takva aktivnost neminovno vodi zahtevima za sve većom ulogom države u društvu. Država bi trebalo, tako, da preuzme ulogu društva, tj. da ga, kako kažu “zagovornici/e vrednosti” Parade ponosa, ukinu. Zagovornici vrednosti porodice, slično tome, govore da je porodica ugrožena i prizivaju državu da je zaštiti (očigledno nesvesni snage institucije porodice i njenog anti-državnog karaktera). Samo je pitanje čije će se podavanje vladi učiniti primamljivije u ovoj opscenoj i kapitulantskoj igri seksualizacije državne moći.
Neiskorenjivi etatistički instinkt vrste homo sapiens dobio je, tako, ovih dana u Srbiji svoju novu metastazu. Proto-totalitarne fantazije o omnipotentnoj vladi otkrile su svoje libidinalno poreklo. Celokupno srpsko biračko telo se seksualizovalo i sada otvoreno flertuje sa državom. Kao u Frojdovoj fantaziji o prvobitnoj hordi, čiji se svi članovi pokoravaju fizički i polno najpotentnijem članu kao ocu čitavog plemena – pater tribalis – tako su pristalice i protivnici ove manifestacije otvoreno iskazale svoju seksualnu želju želeći da pridobiju pažnju države za svoje ciljeve.
Zato su obe nemoralne, i zato prema njima mogu da osećam samo gađenje. Uz ovaj moj lični moralni protest, uradiću, dakle, što i moji prijatelji libertarijanci sa početka teksta i svi drugi kojima su na srcu individualna sloboda i osnovne civilizacijske vrednosti, kao sto su porodica, religija, moral – rezignirano i sa gađenjem ću posmatrati i Šaradu i Paradu.
Borislav Ristić
