Internet – nevidljiva ruka slobodnog privatnog informisanja

Novi Zakon o javnom informisanju, koji je pre par dana izglasala Skupština Srbije, donesen sa prećutnim obrazloženjem, koje smo čuli toliko puta do sada, da se u sferi medija mora “napraviti red”, da je država obavezna da reguliše oblast u kojoj vlada “potpuni haos”, da je potrebno sprečiti “negativne pojave i zloupotrebe slobode novinarstva”, itd. Standardni retori

čka municija autoritarizma na delu. S druge strane, mnogi su već ovaj zakon ocenili kao “represivan” i “antievropski”, čak kao zakon koji je donesen sa isključivom (jednokratnom) svrhom ličnog obračuna ministra Mlađana Dinkića sa dnevnim listom Kurir. Zakon bi potom, ide dalje argument, trebalo da bude vraćen Skupštini “na doradu”, gde bi amandmanima bile korigovane njegove represivne odredbe.Činjenica je, međutim, da je zakon donesen i da je represivan po svom sadržaju, kao i da će naneti veliku štetu slobodi informisanja u Srbiji. Isto tako, tvrdnje većine kritičara ovog zakona, ma koliko kritički ona zvučala, da je ovo “zakon za Kurir”, zasenjuju suštinu. Kao da bi nekakav zakon koji ne bi bio “jednokratne” i “ciljane” prirode, koji bi bio “načelniji” i čija “opštost” ne bi bila samo krinka ličnih obračuna, uopšte u ovoj sferi potreban. Kao da nije golim okom vidljivo da je

Kurirovde samo crvena marama kojom vlada ljudima maše ispred nosa kako bi omrzli na slobodu. Ono što je u javnoj debati, koja je prethodila donošenju (ove verzije, konačne?) Zakona, ostalo potpuno zamagljeno, jeste pitanje – šta će Srbiji uopšte zakon o javnom informisanju?Kraljevina Srbija je početkom ovog veka imala samo jedan član zakona koji je definisao – a ne “regulisao”! – sferu slobode informisanja. On je glasio: “Štampa je slobodna.” (Wikipedia) I tačka. Nikakva regulacija, osim krivičnog zakona, ne treba. Sloboda je sloboda, a ne efikasno regulisanje određene oblasti ljudskog delovanja (informisanje, trgovina, kultura, itd.) od strane države. To su naši preci znali. To je znala većina ljudi u XIX veku. To što većina ljudi u Srbiji, i ne samo u Srbiji, danas smatra da je nešto više od ovoga potrebno, samo govori šta se sa Srbijom i svetom u međuvremenu desilo. Danas, tako, malo ko u Srbiji spori da je zakon o informisanju potreban, samo se koplja lome još oko toga kakav zakon.

Ali, šta da se radi dok ovakav zakon ne bude povučen ili korigovan? Jedna od nenameravanih posledica donosilaca ovog zakona biće procvat interneta kao informativnog medija u Srbiji. To nije ništa novo, a bilo je i predvidljivo. Internet je svoje “zlatne trenutke” u Srbiji doživeo i razvijao se upravo u vreme najvećeg gušenja medija. Prvi talas “internetizacije” Srbije je bio za vreme zimskih demonstracija 1996., povodom krađe glasova na lokalnim izborima. Te demonstracije su od nekih zapadnih mediologa nazvane i “prvom internet revolucijom”. Drugi talas je bio iniciran donošenjem čuvenog “Vučićevog” zakona iz 1998., nazvanog i “zakonom o Nedeljnom telegrafu”. Svaki pokušaj da se sloboda ugura u neki obrazac poželjnog ponašanja ruši sam taj obrazac i dovodi do nepredviđenih posledica. Neke od njih su dobre, kao što je ovaj “bum” u razvoju interneta u nas, na primer.

Ovo nije nimalo čudno, jer internet znači pravu slobodu informisanja – i to, da naglasim, slobodnog privatnoginformisanja. Mogućnost da se informacije o nekim događajima plasiraju i primaju u trenutku dešavanja, gotovo su neograničene. Mogućnost da pišete šta hoćete i da to objavite kad god hoćete, takođe su neograničene. Disperzivnost tog medija čini ga gotovo u potpunosti nepodesnim za ikakvu kontrolu od strane države ili neke naddržavne agencije. On izmiče svim obrascima, ruši ih, obrazujući potpuno neuhvatljive i “anonimne” – privatne – mreže komunikacije. I nema ni jednu slabost koja je tradicionalne medije činila ranjivima na državnu kontrolu ili zakonsku “regulaciju”. Internet ima gotovo magijsku moć. Internet je čovečanstvu pružio sredstvo kojim svaki pojedinac može, neometano od strane države, da u potpunosti zadovolji svoju radoznalost o bilo čemu i da u potpunosti ostvari i izrazi svoju slobodu mišljenja, neometan od ma koga.

Srbija koja se okreće internetu kao glavnom sredstvu informisanja biće slobodnija i informisanija od Srbije koja dominantno koristi tradicionalne, štampane i elektronske medije – sa ovim zakonom ili bez njega. Tako će nas represivna zakonska regulativa, pomalo bizarno, gotovo primorati da malo brže krenemo i uhvatimo korak sa svetskim standardima internet kulture, za kojima dobrano kaskamo. Taj trend će, istovremeno, obesmisliti svaki pokušaj države da uspostavi kontrolu ili da “reguliše” slobodu u sferi informisanja. Internet je nevidljiva ruka slobodnog privatnog informisanja koja će uzvratiti svaki udarac državnim represalijama i svesti ih na ono što jesu – paradigmu gluposti i osionosti vlasti.

Naravno, država će u dogledno vreme pokušati da se uhvati u koštac sa ovim trendom, te da na značajniji način kontroliše internet. Ne verujem da će pri tome baš krenuti revolucionarnim stopama Suzane Mančić, koja je iznela zahtev da se nekako “ukine internet”. To nije uspelo ni mulama u Iranu, ni kineskim komunistima, pa ne bi ni Mlađanu Dinkiću ili kome već. Takođe, mislim da internet pruža sredstvo da se vrlo lako izbegnu nezgodne posledice ovog represivnog zakona. Registrovati internet novine na nekog stranog državljanina rešava stvar. Isto tako, mogu da zamislim da vlast zaplenjuje i spaljuje ceo tiraž Blica ili Kurira (iako je to malo verovatno i bilo bi malo over the top), ali ne vidim način da zapleni ili zabrani Internet magazin Katalaksiju, na primer.

Ono što mi se čini mnogo verovatnijim razvojem, jeste pokušaj nekih interesnih grupa da preko lobiranja kod države, od nje traže “zaštitu svojih ugroženih prava”, odnosno regulaciju interneta kao medija. Internet plaši kulturnu, političku, naučnu i medijsku elitu, jer sloboda koju on pruža slabi njihovu moć i izbacuje ih iz njihovih tradicionalnih i dobro utvrđenih pozicija. Naime, želja za regulacijom interneta danas predstavlja klasičan primer traženja renti (rent-seeking) od strane štampanih i konvencionalnih medija, koji, kao i svuda u svetu, žele da zakonski ograniče konkurenciju. Mnogi štampani mediji propadaju zbog interneta i, kao i sve industrije na zalasku, pokušavaju da lobiraju vladu da spreči “nelojalnu konkurenciju”. Internet je moćna industrija koja svojim mnogobrojnim komparativnim prednostima potiskuje tradicionalne medije. To je klasičan primer “kreativne destrukcije”, kako je to nazvao Šumpeter, kada inovativne i efikasnije industrije zamenjuju inferiornija rešenja tradicionalne industrije. Zahtev da se zakonski reguliše internet, jeste pokušaj da se zaustavi tržišna evolucija korišćenjem države. Danas sa podsmehom možemo da gledamo na ludistički pokret protiv uvođenja parnih mašina u Engleskoj, ali mnogo je ludista još među nama, tako da ćemo još dosta emisija iz tog tragikomičnog serijala da gledamo. Ono što od današnjih tradicionalnih (štampanih i elektronskih) medija u Srbiji ne uništi novi Zakon o javnom informisanju, uništiće internet – ali prirodnim i nenasilnim procesom evolucije medija. I to je dobro. Ono što nije dobro, jesu pokušaji da se ovaj trend zaustavi, jeste sama ideja i pokušaj vlade da se na bilo koji način meša u oblast medija i informisanja, pokušaj da kontroliše ili “reguliše” oblast slobode mišljenja i izražavanja. I nije dobra ova negativna evolucija mnogih od današnjih medijskih perjanica, koja već oštre svoja koplja i stupaju u koaliciju sa državom zbog borbe protiv većeg i grđeg zla – interneta. No, internet poseduje savršena sredstva da se od toga sam odbrani.

Ali, ono što je najvažnija stvar u vezi čitave priče o slobodi mišljenja i informisanja, jeste okolnost da su znanje i obrazovanje dva najvažnija resursa u svakom civilizovanom društvu. Znanje i ideje upravljaju svetom. Koliko su oni važni, može nam pokazati jedan jednostavan poperovski intelektualni eksperiment. Zamislite da, usled neke katastrofe, nestanu svi proizvodi ljudske civilizacije, a da ostane samo čitavo milenijumima gomilano ljudsko znanje. Čovečanstvo bi se veoma brzo oporavilo od takve iznenadne katastrofe i obnovilo civilizaciju. Zamislite suprotan slučaj – čovečanstvo usled kolektivne amnezije izgubi svo svoje znanje, a sve drugo ostane netaknuto. Civilizacija bi stagnirala ili ubrzo propala.

Nacija koja sebi dozvoli da ima ovakav Zakon o informisanju, u kojoj su dominantne ideje da je sloboda nešto loše, sama sebe osuđuje na stagnaciju i ubrzano propadanje. Možda je ovo trenutak da se vratimo mudrosti naših predaka – istoj onoj mudrosti kojoj civilizacija duguje sav svoj napredak i sve dobre stvari na ovom svetu – da odbacimo papirnatu paškvilu političke arogancije i gluposti zvanu “Zakon o javnom informisanju u Srbiji”, i u kamen uklešemo: “Informisanje je slobodno!” Tačka. To bi ionako bio samo znak zdravog razuma i prihvatanja neminovne realnosti od strane političke elite u Srbiji, za koje ona nema ,niti treba da ima, ikakvih zasluga.

Borislav Ristić