Normirana sloboda
Knjigu Modern Liberty Čarls Frid (Charles Fried) započinje ambiciozno. Izjavljuje da želi da "učini za svoje vreme" ono što je "Hajek učinio za svoje" ali bez "apokaliptičke grmljavine" i uz uvažavanje "svega onog dobrog što je doneo postnjudilovski svet". Frid je poznati harvardski profesor prava i nekadašnji član Reganove administracije iz drugog mandanta, takođe je i pisac mnogih knjiga iz teorije i filozofije prava. Dakle, reč je o autoru od koga se ne bi mogla očekivati ishitrena i neostvarljiva obećanja. Međutim, to je upravo ono što smo dobili. I to zbog više stvari. Krenimo redom.
Sudeći po navodu sa početka autor sebe otvoreno svrstava u "ljubitelje slobode", zapravo u tabor "klasičnih liberala". Pozivajući se na Hajeka on na to eksplicitno upućuje. Kao klasični liberal on bi morao da uvažava vrednosti individualne slobode, slobodnog tržišta i vladavine prava. Stoga je opravdano da čitalac očekuje klasično liberalnu studiju slobode. U dobrom delu knjige čitalac se može uveriti da je autor dosledan u tom pogledu. To potvrđuju i njegova česta upućivanja na negativni smisao pojma slobode (poznat još iz radova Džona Loka i drugih klasičnih teoretičara), kao i uspelo demistifikovanje pojma razmene, kojeg Frid — što predstavlja najsvetliji momenat knjige, izmešta iz uobičajenog razumevanja (fenomena trgovine u uobičajenom smislu reči), i smelo proteže na emotivne relacije, smeštajući, s pravom, ovaj fenomen u samo središte ljudske prirode. Međutim, već same reči posvete upućene prijateljima Ronaldu Dvorkinu (Ronald Dworkin), Tomasu Nejgelu (Thomas Nagel), Džonu Rolsu (John Ralws), kao i Robertu Noziku (Robert Nozick), kod poznavaoca radova ovih teoretičara mogu stvoriti izvesnu zadršku i opreznost u recepciji ove knjige u klasično liberalnom ključu a onda i veru u mogućnost da je njen autor uspeo da uradi ono "što je Hajek uradio" za svoje vreme. Upravo to se potvrđuje tokom čitanja ove knjige. Čitalac koji očekujući da će u Modern Liberty pronaći beskompromisnu i nadasve potkrepljenu studiju jednog bazičnog političkog fenomena, biva tokom knjige sve više i više iznenađen stepenom relativizacije stanovišta klasičnog liberalizma i opasnom približavanju poziciji "trećeg puta". Čini se, zapravo, da je autor u svoje "libertarijansko" stanovište ubacio mnogo toga što u idejnom smislu pripada autorima iz pomenute posvete. A većina njih (osim naravno Roberta Nozika) nisu zastupnici klasičnog liberalizma, već socijalizma.
Da bi objasnio šta je to moderna sloboda, aludirajući na čuveni tekst Bendžamina Konstana, autor se odriče radikalnih primera ugrožavanja slobode i poduzima se ekspliciranja tri grupe "blažih" primera (ili "zagonetki" kako sam kaže) prekoračenja slobode (blažih u odnosu na primere drastičnih ugrožavanja individualnih sloboda poznatih u istoriji). Prva grupa se odnosi na slučajeve takozvane "jezičke policije". Tako, na primer, obaveza korišćenja francuskog jezika u Kvebeku se toliko rigidno primenjuje da dobija gotovo komične obrise, kao što je slučaj sa primerom lutke koja govori na engleskom i koja zbog kvebeških propisa ne može da se kupi-naruči iz susednog dela Kanade. Tu je i slučaj jednog roditelja kome je zabranjeno da školuje svoje dete u školi u kojoj se govori engleski jezik sa obrazloženjem da se otac tog deteta školovao u francuskoj školi (iako je reč o Ukrajincu koji govori engleski).
Druga grupa primera tiče se kanadske zdravstvene politike u kojoj se država u najvećoj meri stara za zdravlje svoga stanovništva. To "staranje" je toliko zastuplejno da se pacijenti mogu lečiti isključivo u državnim institucijama. Drugim rečima, pacijenti osim državnog zdravstva nemaju nikakvu drugu mogućnost. To znači da samo bogatiji članovi kanadskog društva mogu da se leče negde drugde, tako što će na primer otputovati na lečenje u neku drugu zemlju.
Frid nudi i treću grupu primera u kojoj navodi slučaj poznatog trgovačkog lanca Wall Mart kome je onemogućeno da na periferiji Vermonta otvori novi centar njer su lokalni zvaničnici smatrali da će to ugroziti male prodavnice u centru grada i to uprkos činjenici, koju navodi Frid, da su isti proizvodi u Wall Martu daleko jeftiniji od onih u centru grada kao i to da veliki deo stanovništva želi otvaranje ovakvog centra.
Izbor primera koje Frid daje je dobar, jer su u pitanju paradigmatični slučajevi ugrožavanja slobode u demokratskim društvima. Ono što nije dobro jeste način na koji autor pokušava da ponudi odgovore na ove izazove. Umesto da izloži čvrstu i argumentovanu odbranu slobode, i prikaže svu pogubnost logike koja stoji iza ovih pokušaja njenog ograničavanja (što bi se očekivalo od jednog "reganovca"), on se okreće strategiji upćivanja na "svu kompleksnost" samog problema definisanja slobode. Strategiji koja će nas rukovođena pokušajima hegelijanskih obrta uveriti da su argumenti druge strane čvrsti, i da slobodu nije lako odrediti a ni braniti, te da nam jedino ostaje uvid kako su "stvari teške" i "kompleksne" (što po sebi, naravno, nije nikakav argument), pa stoga nije moguće odgovoriti nedvosmilseno na izazove ovih primera. Stoga se iz poglavlja u poglavlje ređaju ne dokazi u prilog "modernog" tipa slobode nego argumetni suparničke strane (strane koja negira prioritet slobode u odnosu na druge vednosti) koji ni sami na kraju ne dovode do razrešenja pomenutih zagonetki već samo do toga da pokažu kako stvari nisu jednostavne. To smo već odranije znali.
Ipak, Frid nastoji da ponudi i svoje određenje moderne slobode. On već na početku knjige, pored definicije koje preuzima od klasičnih teoretičara, navodi i svoju po kojoj je sloboda "individualnost koja postaje normativ" ("individuality made normative"). Takva definicija ga nužno odvodi ka promišljanju toposa slobode koji on nalazi, pravilno, u individui. Dakle, sloboda se može pozicionirati isključivo na individualnom planu. U tom pogledu Frid sledi liniju teoretičara klasičnog liberalizma koji usvajaju metodološki individualizam (Frid kaže "individue su prve") kao svoje osnovno intelektualno polazište. Ali odmah zatim on pravi i svoju prvu veliku nedoslednost, koja se ogleda u nepoštovanju metodološkog individualzma. Ako je individua prva i ako je ona topos slobode, i ako rasprava operiše na političkom nivou, a ne na estetskom, etičkom ili nekom drugom, onda je relativizacija pojma slobode u smislu potrebe dokazivanja njenog ravnopravnog statusa u odnosu na druge vrednosti koje Frid navodi (lepota, slava, zadovoljstvo, jednakost…) nešto što ne predstavlja dosledno sprovođenje metodološkog individualizma i zapravo nešto što povratno ukida vrednost individue kao toposa slobode. Reč je naravno o mešanju planova. Da je Frid poredio i vrednovao političke vrednosti i ideje međusobno onda bi takav postupak bio razumljiv iako netipičan za jednog klasično liberalnog teoretičara kako ovaj autor želi sebe da predstavi. Ali uvođenje estetskih, psiholoških i drugih ideja i vrednosti predstavlja (verovatno nenameravano) izbegavanje odgovora na početno pitanje, koje se tiče najpre političkog nivoa razmatranja. A politički plan se, samo da podsetim, u klasično liberalnoj političkoj teoriji odnosi na problematiku određivanja odnosa između pojedinaca– ravnopravnih individua koje poseduju prirodna ili urođena prava – u jednom društvu.
Ovakav postupak bi mu se i mogao oprostiti da nije otišao još dalje sa radikalnijim potezom koji će od ideje slobode napraviti ništa više nego jedan psihološki pojam a ne politički, što on i jeste, ako nas interesuje politička dimenzija problema. Naime, Frid usvaja lokovsku ideju "samovlasništva" (selfownership) ali, nažalost, samo u ograničenom vidu. Prihvatajući argumente Najgela i Marfija (Liam Murphy) koji ideju vlasništva proglašavaju "mitom" on ističe da su su "vlasnička prava neizbežno konvencionalna". U ovom stavu mu pomaže i čuveni Nozikov argument usmeren protiv lokovske ideje vlasničkih prava i teorije radne vrednosti ("da li prosipanjem soka od paradajza u okean, čime se meša moj rad sa okeanom, postajem vlasnik okeana?"). Pritom Frid samo ukratko i ovlaš izlaže ovaj Nozikov argument bez dublje analize konteksta u kome je on iznet kao i bez razumevanja za eksplikativni i oročeni karakter Lokove teorije radne vrednosti (a ne konstitutivni i odlučujući kako mu se to često pripisuje i što su prihvatili i zloupotrebili mnogi marksisitčki teoretičari). Umesto institucije zaštite vlasničkih prava, odnosno ideje vlasništva kao ideje koja omogućuje praktičnu realizaciju slobode (ideje vlasništva u psihološkom i materijalnom smislu) što je bila Lokova pozicija, Frid usvaja samo ideju psihološkog vlasništva, tj. vlasništva nad samim sobom i tim postupkom devalvira ideju vlasništva kao takvu, ideju koja je odlučujuća za klasični liberalizam.
Kamen temeljac slobode Frid, dakle, ne nalazi u ideji čvrste zaštite vlasničkih prava, već u dvama poslednjim "pribežištima" slobode, slobodi mišljenja i seksualnoj slobodi. Ovim postupkom Frid se još više približio tradiciji onoga što se u Americi zove "liberalizam" a što je drugo ime za socijalizam. Ipak, on time smatra da uspeva da odgovori na apsolutističke pretenzije devalviranjacelokupnog koncepta vlasništva. Ako su institucije zaštite materijalnog vlasništva stvar konvencije koje se određuje u svakom društvu na ovaj ili onaj način, onda je vlasništvo u psihološkom smislu nešto što je neotuđivo i što po autoru Moderne slobode predstavlja "prirodno pravo". Za njega privatno vlasništvo nije "prirodno pravo". Problem je samo u tome, naravno za Frida, što bi se slična argumentacija kojom je konvencionalizovao instituciju privatnog vlasništva mogla, doduše više na filozofskoj ravni, sprovesti i na ostatak vlasništva u "Fridovoj" zamisli slobode. Sa ovim bi se složili mnogi autori, naročito leve orijentacije.
Ipak, nesporeći se sa onim sa čime nema spora, a to je da je ideja vlasništva u psihološkom smislu plauzabilna sa pozicije klasičnog liberalizma, preostaje pitanje onoga što je ostalo od ideje slobode ako joj se oduzme materijalni supstrat bez koga je njena praktična realizacija gotovo nemoguća. Ako se ideja legitimnog vlasništva u tradiciji lokovskog mišljenja napusti onda je opravdano postaviti pitanje kako će se ideja slobode operacionalizovati u nekom konkretnom društvu. Frid na to nema odgovora i to otvoreno priznaje. Po njemu će rešenje ponuditi svako demokratsko društvo za sebe, na svoj način. U tom smislu nema ni preciznog odgovora na izazove koje je Frid naveo pominjući ona tri primera.
Ako rešenja nema ima mogućeg upućivanja, davanja pravilnog pravca ili tumačenja u kom smeru bi se trebalo postupiti kada se sloboda nađe ugrožena. Budući da je relativizacijom ideje slobode i legitimizacijom drugih vrednosti (pre svega ideje jednakosti shvaćene u socijalističkoj tradiciji), a imajući u vidu izvorno politički aspekt ovog pitanja (kako je malopre objašnjen), od ideje slobode napravio samo "jednu ideju pored drugih" ostaje mu samo još nešto što će upućivati na pravi put u razmišljanju o rešavanju sporna tri pitanja. To nešto on naziva "duhom slobode".
U duhovnoj sferi Frid, dakle, ostaje klasični liberal. U praktičnom pogledu postaje legalista. Od toga koliko će od "duha slobode" biti u zakonima određene zemlje stvar je konkretnih okolnosti, živosti, jačine i prisutnosti drugih vrednosti u političkom životu jednog društva kao i od stabilnosti institucija slobode. Sloboda nije ništa konkretno, postoji samo njen duh (ili ideal) te se u konkretnoj (kompromiserskoj) igri društvenih zbivanja nalazi odgovor za njenu pravu meru. Zato će Frid reći da je u svakom od ona tri primera ugrožen "duh" slobode ali ne i sloboda sama, jer tako nešto zapravo i ne postoji. Ono što postoji to su zakoni koji u manjoj ili većoj meri daju materijalni prostor za njeno ispoljavanje. Ali, ako je ispoljavanje "duha" ipak moguće, pa makar i posredno preko zakonskog okvira, ako ne samoočevidno kako izgleda Frid očekuje, ne nalazili se onda u pojmu slobode nešto više od pukog naslućivanja, proste duhovne prikaze? Na ovo pitanje Frid i ne odgovara…
Sloboda ostaje metafizička kategorija čije se praktične granice i implementacija ne mogu odrediti. Ono što bi se jedino moglo reći, po Fridu, jeste da li je konkretni postupak, konkretni zakonski predlog ili rešenje u skladu sa njom. Ako nije, to onda nije ogrešenje o ideju pravednog političkog poretka (poretka slobode) već ogrešenje o "duh" slobode. Jer, jednom kada se izvrši relativizacija, pa onda ujednačavanje političkih vrednosti i ideja na bazi argumenta o njihovoj neminovnoj prisutnosti i delovanju u životu konkretnih društava (što Frid čini upućujući na prioritet suda društvene stvarnosti a ne suda idejne i metodološke konzistentnosti), onda značenje iskaza "pravedni politički poredak" ne može po automatizmu biti sinonimno značenju reči "poredak slobode". Stoga postaje razumljivo i zašto Frid priznaje da "zaista" ne može da "reši" probleme proistekle iz ona tri primera. Zato što ako se prihvati, bar načelno, legitimnost i ravnopravnost drugih vrednosti pored vrednosti slobode, onda je vrlo lako opravdati postupke ugrožavanja slobode sa stanovišta drugih vrednosti. Koliko je daleko Frid otišao od klasično liberalnog shvatanja slobode govori i njegova gradacijska teza po kojoj duh slobode preferira "oporezivanje u odnosu na regulaciju". Fridu i ne pada na pamet da pomisli da možda duhu slobode takođe ne odgovara ni oporezivanje.
Imajući rečeno u vidu, jasno je da Fridu ni izdaleka nije uspelo da ponovi ono što je Hajeku tako dobro pošlo za rukom pre mnogo decenija. Frid je, pak, daleko uspešniji u pogledu drugog dela svoje ambiciozne najave. Tokom cele knjige pošlo mu je za rukom da bez "apokaliptičke grmljavine" pokaže samo to koliko uvažava "njudilovska postignuća" i koliko je daleko od tradicije klasičnog liberalizma kojoj, po sopstvenom isticanju, pripada.
Aleksandar Novaković — Charles Fried, Modern Liberty – and the Limits of Government,W.W. Norton & Company, New York, London, 2007.
