Džon Majnard Kejnz u svojoj i našoj epohi

“Praktični ljudi koji veruju da su izuzeti od bilo kakvog intelektualnog uticaja, obično su nesvesni robovi nekog pokojnog profesora”, ovim je rečima Džon Majnard Kejnz, britanski ekonomista sredine prošlog veka opisivao odnos između političara i vodećih intelektualaca svog doba. On pri tom možda nije ni slutio koliko će se ova rečenica u budućnosti odnositi upravo na njega samog, i na uticaj koji će on izvršiti na čitavu jednu generaciju političara koja će oblikovati svet posle II svetskog rata. Njegove ekonomske ideje postaće upravo neka vrsta oficijelne mudrosti koju ponavljaju i ljudi koji nikad nisu pročitali ni jedan njegov ekonomski tekst: svi mi danas “znamo” ili smo bar negde čuli da tržište nije savršeno već da ga treba popraviti državnom intervencijom, da će kapitalizam nužno zapadati u krize ako centralna banka ne stabilizuje finansije a vlada ne pojača državnu potrošnju, da je svetski finansijski sistem nestabilan i da je potrebno da postoje međunarodne finansijske ustanove koje će ga stabilizovati, da kad se privreda nađe u recesiji to je zato što ljudi nemaju dosta para i treba im te pare dati makar i kroz inflaciju, da su špekulanti najveća opasnost po privredu, i tako dalje, i tako dalje.

Ipak, ne znamo svi da su svi ovi stavovi na najpotpuniji način teorijski objašnjeni u knjizi “Opšta teorija proizvodnje, kamate i novca” Džona Majnarda Kejnza iz 1936 godine, da je veliki deo javnog mnenja u prošlom stoleću bio zapravo “rob” pokojnog profesora Kejnza, koji je umro neposredno posle rata, 1946 godine. Teško je naći u XX veku knjigu koja je više uticala na način na koji su kreirane javne politike u zapadnom svetu od nje. Ta je knjiga predstavljala pravi manifest državnog intervencionizma, pisan sa svežim sećanjem na Veliku ekonomsku krizu za koju je krivica svaljena na neregulisani laissez-faire kapitalizam, što joj je omogućilo da bude vrlo blagonaklono dočekana i tumačena od strane javnosti. Pre te knjige, Kejnz je bio malo poznati teoretičar koji je objavio nekoliko knjiga, uključujući i jednu studiju o novcu koju su vodeći ekonomisti tog vremena oštro kritikovali, rečju čovek bez nekog većeg teorijskog značaja. Posle te knjige on će postati jedan od najcenjenijih ekonomista svog vremena, široko čitan i usvajan kako od kolega ekonomista, tako još i više od političara. Stavovi protiv striktne makroekonomske ravnoteže, ograničeno zagovaranje inflacije i javnih radova kao recepata protiv recesije, protivljenje slobodnoj trgovini i zlatnom standardu, zagovaranje visoke državne potrošnje – sve su to stavovi iz Kejnzove knjige koje će javnost pozdraviti kao revolucionarna otkrića, i čak kao jedini način da se kapitalizam spase od sebe samog kroz državnu intervenciju. Drugorazredni kvalitet njegovih izvođenja, protivrečnosti u koje u knjizi često zapada, teze koje bi pojedinačno iznete običnim jezikom služile za podsmeh, u teorijskoj celini saopštene nerazumljivim profesionalnim žargonom zvuče kao uzbudljiva inovacija i teorijski prodor – sve to je bilo u senci sjajnog uklapanja Kejnzovih ideja u intelektualnu modu vremena da se država vidi kao rešenje svih problema, a tržište kao njihov uzrok. Treba će skoro pola veka dok bude prepoznato rđavo dejstvo ovih ideja po same zapadne ekonomije.

Džon Majnard Kejnz je rođen 1883 godine u porodici intelektualaca. Deda mu je bio poslovni čovek koji je povećao porodično bogatstvo poslovanjem na berzi, a otac, Džon Nevil Kejnz, poznati matematičar i profesor na Kembridžu. Dao je značajan doprinos razvoju teorije verovatnoće.

Mladi Kejnz je vrlo rano pokazao svoj talenat za nauku. U prvo vreme nije planirao da studira ekonomiju, više su ga zanimale matematičke nauke. Ipak, po dolasku na Kings koledž na Kembridžu, mladi Kejnz se okreće društvenim naukama, prevashodno političkim i ekonomskim. Iz tog vremena datira i njegov kulturni elitizam, po kome će kasnije biti široko poznat, njegov karakteristični prezir prema običnom narodu i vera u bogomdanost elite da upravlja čitavim društvom. Tih godina je postao član tzv. Apostola, polutajnog društva intelektualaca sa Kembridža koji su verovali da njima pripada mesijanska uloga u vođenju politike. Ideološki levičari, većina sa neskrivenim homoseksualnim afinitetima, cinični i skeptični prema svemu osim prema vlastitoj genijalnosti, pripadnici ove grupe su postali najmoćnije udruženje koje je vladalo Engleskom. Pripadnici ovog kruga su bili i Harold Laski, Bertrand Rasel, Dž. E. Mur, i mnogi drugi. Njihovu aroganciju i uverenost u svoju misiju najbolje odslikava kantovska polu-šala koju su, po rečima Kejnzovog biografa Skiledskog Apostoli često ponavljali: Da su, naime, samo oni “realnost” dok je ceo spoljni svet “fenomenalan” (puko pojavan). Bertrand Rasel, takođe jedan od Apostola piše u svojoj biografiji da je Kejnz ceo spoljni svet doživljavao kao neprijateljsku teritoriju, ili u najboljem slučaju kao teritoriju na kojoj žive divljaci i pagani koje on treba da kao biskup sekte preobrati. Po Raselu, “pravo spasenje se za Kejnza nalazilo među nekolicinom posvećenih u Kembridžu”. Glavni filozofski uticaj na Kejnza i njegove drugove, uključujući samog Rasela, jednog od najcenjenijih filozofa u XX veku, bio je Mur sa svojim Principima etike. Posebno im se sviđao odeljak o ličnoj religiji i ideja o “strasnoj kontemplaciji i zajedništvu pojedinaca”, ali su odbacili bilo kakvu etiku lične odgovornosti.

Ovaj ekstremni elitizam Kejnzov igrao je važnu ulogu u formiranju njegovih političkih stavova i njegove ekonomske teorije. Stvari u koje su Kejnz i drugi Apostoli najviše verovali bio je neuporedivi značaj lične naklonosti i ljubavi među pojedincima, uz odbacivanje bilo kakvih opštih principa i pravila koja bi mogla ograničiti ljudski ego. Takođe, iskazivali su najveći mogući prezir prema moralnim vrednostima srednjih klasa, porodici, radu, štednji itd. Verovali su da je homoseksualnost moralno superiorna u odnosu na tradicionalne odnose među polovima (uz eventualno biseksualnost kao rezervnu varijantu). Bili su hedonisti, uvek usredsređeni na trenutak i trenutna uživanja, prezirući sve dugoročne obzire i opšte principe. Malo je poznato da je čak i čuvena Kejnzova sentenca iz kasnijeg vremena da smo “svi mi na dugi rok mrtvi” zapravo samo verna parafraza životnog “vjeruju” kembričkih Apostola. Kejnz i njegovi drugovi su bili prototip onih generacija koje će se masovnije pojaviti 60-ih godina, razmaženih, dobro stojećih sinova srednjih i višihklasa koji odbacuju svet svojih roditelja, obožavaju hedonizam, ovde i sada, manjka im bilo kakve sistematičnosti u teoriji i bilo kakvog opšteg principa.

Celokupna Kejnzova ekonomska teorija predstavljala je pokušaj da se da teorijsko objašnjenje mogućnosti životnog stila koji je praktikovao. U “Opštoj teoriji” napadnute su sve tradicionalne kategorije ekonomske teorije, od ponude i tražnje, preko kamatnih stopa kao cena kapitala, štednje kao odložene investicije, itd. Trebalo je objasniti zašto može postojati besplatni ručak, i zašto dobra ekonomija nije stvar poštovanja određenih principa, već stvar uspešnog rukovođenja od strane prosvećene elite.

Magnum opus

Opšta teorija zaposlenosti, kamate i novca iz 1936, kao glavno Kejnzovo delo donela je malo toga teorijski novog i kvalitetnog. Ispod naslaga nerazumljivog i na momente potpuno konfuznog akademističkog žargona, nalazila se stara merkantilistička filozofija ekonomskog zatvaranja i državnih intervencija u privredu. Kejnz je suštinski tvrdio da krize i depresije proizvodi slobodno tržište, a na vladi je da ih zauzda ili eliminiše. Njegova receptura je sadržavala predlog da se poveća državna potrošnja u trenucima kad privreda zapadne u krizu, recimo kroz javne radove ili širenje sistema socijalnog osiguranja. Da se pronađe neki način za povećanje državne potrošnje koje će ljudima dati više para na osnovu zakonskih prava na nadnice ili neke fiksne beneficije. Taj višak tražnje (para) se onda pretvara u višu potrošnju domaćinstava, ovaj višak potrošnje podstiče rast industrije potrošnih roba, ovaj onda u sledećem koraku industriju kapitalnih dobara i tako dalje, pri čemu se ceo ekonomski sistem zahuktava i privreda izlazi iz recesije. To je često poređeno sa efektom bacanja kamička u vodu, koji stvara više koncentričnih krugova. Tako se i prosperitet u kejnzijansjoj filozofiji inicijalnim bacanjem kamička državne potrošnje u ekonomsku vodu koncentrično širi sve dalje ka rubovima sistema. Kasniji sistematičari Kejnzove teorije će ovo nazvati “efektom multiplikatora”.

Najpopularnije i najzgodnije mesto u celoj Kejnzovoj teoriji bila je njegova tvrdnja da državni izdaci u vreme recesije moraju biti takvi da ne zadovoljavaju nikakvu realnu potrebu tržišta. Po njegovoj doktrini recesiju je stvarao manjak tražnje (novca) u odnosu na ponudu dobara, to se zvalo hiperprodukcija, pa je državnom politikom trebalo izjednačiti ponudu i tražnju u društvu. Drugim rečima, državnom politikom stvoriti novčanu tražnju koja neće kreirati svoju vlastitu ponudu (neka korisna dobra za koja je neko spreman da plati). To je značilo da je idealni oblik kejnzijanske anticiklične državne potrošnje bilo finansiranje besmislenih javnih radova, recimo kopanja i zatrpavanja rupa i plaćanje radnika za taj posao. Kejnz u Opštoj teoriji otvoreno izjavljuje da je najbriljantnija anticiklična politika bila ona egipatskih faranona, koji su gradili piramide, trošeći godine i milione radnih sati robova na savršeno beskorisnu i ekonomski bezvrednu aktivnost: izgradnju megalomanskih grobnica. Mogli bismo dodati da je receptura jugoslovenskih komunista sa Golog otoka i Enver Hodžina u Albaniji takođe imala potencijala da, ukoliko se primeni na široj skali, ima snažne anticikličen efekte: recimo legendarno pomeranje gomile kamenja sa jedno mesta na drugo, pa onda vraćanje na prvo – to je savršen primer aktivnosti koja nema neželjeni efekat kreiranja viška ponude. Samo su zatvorenici morali da budu plaćeni, i pušteni preko vikenda da potroše svoje “nadnice”.

Moderni političari koji su sledili Kejnza u osnovi su radili isto što i egipatski faraoni: o trošku poreskih obveznika gradili puteve, pruge, mostove, kuće itd koji nikome ne trebaju, za koje niko drugi nije bio spreman da plati. Ruzveltov Nju Dil, iako personalno nije bio pod Kejnzovim uticajem, sa svojim gigantskim projektima izgradnje brana i nasipa, kao i širenja socijalnog osiguranja, bio je prva šira primena kejnzijanske ekonomske filozofije.

Takođe, Hitlerova ekonomska politika bila je u velikoj meri primena Kejnzovih teorijskih postulata. Reforme ministra fininsija Hjalmara Šahta vodile su gigantskim projektima javnih radova, vojnog naoružanja i socijalnog osiguranja da bi se rešilo pitanje nezaposlenosti. Nije nikakvo čudo da je Kejnz više puta izražavao svoje divljenje prema ekonomskoj politici Hjalmara Šahta i Hitlerove vlade.

Veliki Alhemičar

Jedna istinita priča kaže da je Džon Majnard Kejnz na jednoj aukciji otkupio sva Njutnova alhemičarska dela. Ovo nije samo prilog biografiji Kejnza kao osobe zainteresovane za sve vrste ezoteričnih i bizarnih stvari i učenja, već istovremeno i slikovito objašnjenje njegovog životnog i filozofskog, a nadasve ekonomskog vjeruju. Njegova fascinacija alhemijom odslikava njegovu najdublju intelektualnu prirodu: celokupno ekonomsko učenje ovog mislioca bilo je jedna vrsta alhemije: pokušaja da se dobije nešto ni iz čega, zlato iz bakra, da se rušeći sve standardne zakone ekonomske nauke o ponudi i tražnji, novcu i kamati, štednji, itd, pokaže da je moguće stvoriti ekonomski prosperitet trošenjem a ne štednjom. Čovek koji je ozbiljno propagirao takve stvari, morao je da veruje u beskrajnu plastičnost društva i stvarnosti, u mogućnost njihove promene i prilagođavanja teoriji. On je bio neka vrsta alhemičara po vokaciji.

Missing peace za razumevanje celovite Kejnzove ličnosti je njegov odnos prema politici i elitizam. Pošto nema opštih principa u politici, jasno da nešto mora biti rukovodeća sila u političkim zbivanjima. To je delovanje superiornih elita po Kejnzovom mišljenju. Sećamo se sa kakvom su ozbiljnošću pripadnici kembričkih Apostola videli svoju superiornost i izuzetnost u odnosu na druge ljude. U političkoj sferi se ta megalomanija pokazivala kao snažno osećanje istorijske misije, kao mesijansko poslanstvo sekte intelektualaca u upravljanju svetom. Na neki način je i logično da ideologija državnog intervencionizma postane toliko bliska Apostolima, jer je ona pružala najviše mogućnosti za realizaciju njihovih neograničenih ambicija. Stara ideologija slobodnog tržišta je bila suviše minimalistička, i ostavljala premalo prostora za razmah stvaralačke imaginacije “velikih ljudi”. Ona je previše insistirala na pravima i principima običnog puka, a premalo naglašavala ulogu elita i političke volje u izmeni sveta.

Valja posebno naglasiti Kejnzov potpuni cinizam; on nikada nije podlegao egalitarističkoj ideologiji bilo koje vrste. On nije bio socijalista ni u kom smislu te reči. Njega je bilo baš briga kakve će konsekvence bilo koja ekonomska teorija imati po siromašne i nemoćne. Razlog zašto je on zagovarao preraspodele dohotka i javne radove nije bio taj što je želeo da pomogne nemoćnima, već samo zato što je mislio da je to jedini način da se uravnoteži sistem i ostvari misija Apostola o vladanju svetom. Neke benficije po siromašne koje iz toga slede bile su više nuz-produkt nego namerna posledica njegove ekonomske politike. Recimo, Kejnz je zagovarao javne radove i povećanje izdataka za socijalno osiguranje što prividno ide u korist siromašnih; ali jedini razlog za to je bio što je on verovao da nema drugog načina da se prevaziđe debalans ponude i tražnje koji kreira tržište. Oni sa više kapitala imaju višu graničnu stopu vremenske preferencije, tj skloniji su da štede štogod više imaju. Štednja je po Kejnzu smrtni neprijatelj proizvodnje jer sredstva odvlači od investicija. Treba je sprečiti. Stoga treba uzeti od bogatih i dati siromašnima, ali ne da bi se iz robinhudovskih pobuda ostvarila “socijalna pravda”, već da bi se podstakla ekonomska efikasnost. Jer siromašni ionako nemaju ništa i sve što dobiju oni će odmah da potroše, te time da stimulišu proizvodnju. Državna potrošnja stoga nije dobra zato što što preraspodeljuje od bogatih ka siromašnima već zato što preraspodeljuje od onih koji štede ka onima koji troše (i time održava ekonomiju u životu).

Kejnz je bio jako dobar propagandista i taktičar. On je vrlo dobro osetio izmenjen politički trenutak sredinom 30-ih godina. To je bilo vreme neposredno posle Velike depresije, propraćeno snažnim osećanjem intelektualne krize i nepoverenja kako u nasleđene institucionalne aranžmane, tako i u teorijska objašnjenja koja su ranije preovlađivala. U Rusiji i Nemačkoj su u punom zamahu veliki socijalistički eksperimenti koji podižu državu na moralni i filozofski pijadestal. Na zapadu raste privlačnost socijalizma i nepoverenje u tradicionalno društvo slobodne konkurencije. Zajedno s njima, i nestrpljenje mlađih generacija političkih reformatora, zadojenih socijalističkim viđenjem ekonomskih poslova, koji jedva čekaju da prošire uticaj politike na ekonomiju. Kejnzova teorija im je dala savršen alibi. Došlo je do “kraja laissez-fairea”, kako glasi jedan od ranijih Kejnzovih tekstova, i država je legitimisana kao regulator tržišnih “nesavršenosti”. Na krilima tog uverenja vrše reformu nemački nacional-socijalisti, njudilovci u Americi i fabijanski socijalisti u Engleskoj. Kejnz je sve vreme svestan da preporuke njegove doktrine dovode u pitanje tradicionalno slobodno društvo kakvo ej na Zapadu postojalo; u predogovru nemačkom izdanju “Opšte teorije…” on doslovce tvrdi da se njegova doktrina lakše može primeniti u autoritarnoj državi, tj diktaturi, nego u parlamentarnom sistemu.

Njegova lična beskrupuloznost i gotovo amoralnost su već legendarni. Kada je napisao svoju Studiju o novcu 1922, kasniji nobelovac Hajek je napisao obimniju studiju u kojoj je opovrgao Kejnzovu monetarnu doktrinu. Kejnz se onda odrekao svoje teorije. I tako je postupio u više drugih navrata, menjajući svoja gledišta preko noći i prilagođavajući ih trenutno politički modernim shvatanjima. Hajek, inače Kejnzov lični prijatelj, jednom je izjavio da on nije želeo da traći vreme na opovrganvanje Opšte teorije jer mu se činilo da će Kejnz opet reći da se predomislio i da to više nisu njegova gledišta. Po Hajekovoj sopstvenoj priči, kada se sreo sa Kejnzom marta 1946. godine, nekoliko nedelja pre Kejnzove smrti, prekorevši ga što ne reaguje javno protiv nekih svojih sledbenika zbog zagovaranja inflacije i budžetskog deficita, Kejnz je odgovorio: “ma pustite, to su budale. Ako ikad postanu opasni, okrenuću javno mnenje protiv njih ovako (i karakterističnio škljocnuo prstima)”. Hajek dodaje da ne sumnja da bi Kejnz, da je poživeo, posle rata postao veliki borac protiv inflacije, kao što je ranije bio borac protiv cikličnih depresija.

MMF i Svetska banka

Malo je poznato široj javnosti da je Kejnz (uz Ruzveltovog savetnika H.D.Vajta) bio jedan od glavnih kreatora MMF i Svetske banke, dve institucije koje se danas najčešće povezuju sa radikalnim tržišnim liberalizmom. Inicijalno one su bile smišljene kao regulatori globalnog tržišta. Bile su proizvod hladnoratovskog, socijalističkog nepoverenja u slobodna svetska tržišta i želje da se ona svesno regulišu i kontrolišu. MMF bi brinuo o monetarnoj stabilnosti u sistemu fiksnih deviznih kurseva, Kejnz je čak predlagao da se uvede i jedinstvena svetska valuta (“bankor”), što je predstavljalo prvo i neuspešno lansiranje ideje monetarne harmonizacije koja će biti ostvarena tek u EU. S druge strane Svetska banka je zamišljena kao fond za ekonomsku preraspodelu u korist siromašnijih zemalja (što je ona u najvećem delu svoje posleratne istorije i bila).

Pedesete i šezdesete godine su zlatno doba kejnzijanskog intervencionizma u svetu. To je period privrednog rasta na Zapadu, velikog poverenja u državu blagostanja i potrošačko društvo, ali i period velike inflacije i sve većeg državnog zaduživanja. U manjem obimu i u drugačijim okolnostima, čitav zapadni svet je preživljavao ono što se često pripisuje Titovoj Jugoslaviji: finansiranje velike državne i lične potrošnje inflacijom i zaduživanjem.

Sa naftnom krizom 70-ih čarolija je počela da se raspada. Dvocifrena inflacija čak i u Americi, kolaps sistema fiksnih deviznih kurseva, rastući deficiti – sve je to uticalo da se sredinom osme decenije javno mnenje na Zapadu počne okretati od Kejnzove filozofije i počne prihvatati učenja čikaške škole koja su naglašavala vrednosti slobodnog tržišta i ograničene vlade. Sa pobedom Margaret Tačer u Britaniji i Ronalda Regana u Americi Kejnzova zvezda je jasno izbledela. Sve više se počelo govoriti o “neoliberalizmu” koji je oživeo posle pola veka vladavine kejnzijanskog intervencionizma.

I MMF i Svetska banka su počeli da se drastično transformišu, i da napuštaju svoju raniju ulogu koju im je Kejnz namenio. Na čelo MMF dolazi En Kruger, ekonomistkinja bliska Reganovim ekonomskim savetnicima, koja uvodi politiku uslovaljavanja pomoći siromašnim zemljama politikom suzbijanja inflacije i deficita, te privatizacijom i deregulacijom tržišta. Ta politika će postati poznata kasnije kao “Vašingtonski konsenzus”.

Antiglobalizam i Kejnz

Kejnzove ideje postaju popularne u poslednjih pet-šest godina ponovo sa narastanjem antiglobalističkog pokreta. Teorije o nesavršenostima tržišta i potrebi vladinih regulacija i intervencija ponovo se mogu čuti čak i od mnogih ekonomista. Azijska kriza 1998 godine podsetila je po razmerama i uzrovima mnoge ekonomske istoričare na Veliku depresiju 30-ih. Neki od njih su se setili i Kejnzovih objašnjenja i lekova za taj problem. Najznačajniji ekonomista koji je proteklih godina doprineo oživljavanju kejnzijanske filozofije je nobelovac Dž. Stiglitz, koji je u svojoj knjizi Protivrečnosti globalizacije izneo u osnovi kejnzijansku kritiku MMF i nejgovog Vašingtonskog konsenzusa, svaljujući svu krivicu a krahove u Rusiji i Aziji na njegove “neoliberalne” politike. To je vrlo popularna knjiga i u Srbiji, gde je odmah po objavljivanju na engleskom prevedena. A njena baza je prihvatanje Kejnzove filozofije, i tu knjigu, kao ni okretanje jednog broja intelektualaca državnom intervencionizmu danas, ne možemo shvatiti bez razumevanja samog Kejnza. Ponovo raste broj robova ovog pokojnog profesora, posle određenog pada u prethodnim decenijama.

Ivan Janković