Zašto biti libertarijanac?

Zašto uopšte biti libertarijanac? Drugim rečima, koja je svrha cele stvari? Zašto bismo se iskreno i doživotno zalagali za principe i za postizanje cilja – individualne slobode? Takvo zalaganje u svetu koji je najvećim delom neslobodan neizbežno vodi ka radikalnom neslaganju i otuđenju od status quo-a, otuđenju koje jednako neizbežno dovodi do gubitka novca i statusa. Ako je život kratak a pobeda daleko u budućnosti, zašto se tome podvrgavati?

Iako možda zvuči čudno, među libertarijancima je sve više ljudi sa vrlo uskogrudim viđenjem libertarijanizma. Mnoge od njih sloboda neodoljivo privlači kao intelektualni sistem ili estetički cilj, ali za njih ona ipak ostaje salonska intelektualna igra, potpuno odvojena od onoga što smatraju “stvarnim” aktivnostima svakodnevnog života. Neke druge libertarijance motiviše očekivanje ličnog finansijskog dobitka. Shvatajući da će slobodno tržište doneti mnogo veće mogućnosti za sposobne, nezavisne ljude da steknu preduzetnički dobitak, oni postaju i ostaju libertarijanci samo u očekivanju većih mogućnosti za profitabilan biznis. Iako je tačno da će mogućnosti za zaradu biti mnogo veće i raširenije na slobodnom tržištu i u slobodnom društvu, zasnivati motivaciju za libertarijanizam isključivo na tome zaista je groteskno. Na krivudavom, dugom i mučnom putu koji moramo preći da bi osvojili slobodu, mogućnosti da libertarijanac preduzetnik zaradi najčešće uopšte neće ni biti.

Posledica uskogrudih pogleda kako salonskih igrača tako i budućih profitera je da nijedna od pomenutih grupa nema ni najmanji interes da stvara libertarijanski pokret. A libertarijanski cilj može biti postignut jedino stvaranjem takvog pokreta. Ideje, a naročito radikalne ideje, ne šire se same po sebi. Mogu ih širiti jedino ljudi, i stoga razvoj i napredak ljudi – odnosno pokreta – postaje primarni zadatak libertarijanaca koji su zaista ozbiljni u nameri da ostvare svoj cilj.

Pored ljudi uskih pogleda, za razvoj uspešnog libertarijanskog pokreta takođe je štetan i utilitarizam – zajednička crta većine ekonomista koji zastupaju slobodno tržište. Iako je sasvim sigurno istina i korisno je znati da bi slobodno tržište svima, kako bogatima tako i siromašnima donelo mnogo veće obilje i zdraviju ekonomiju, ključno pitanje je da li ovo saznanje motiviše mnoge ljude da se za čitav život posvete slobodi.

Kratko rečeno, koliko će ljudi ići na barikade i istrpeti žrtve koje dosledna posvećenost slobodi zahteva, samo da bi (na primer) neki procenat ljudi imao bolja kupatila? Zar se oni neće radije okrenuti nekoj lakšoj zabavi i brzo zaboraviti taj procenat boljih kupatila? U krajnjoj analizi, utilitarna ekonomija, iako neophodna za razvijenu libertarijansku misao i akciju, skoro je jednako nefunkcionalna kao osnova libertarijanskog pokreta, kao i oportunističko traženje kratkoročnog profita.

Uspešan libertarijanski pokret, koji će inspirisati ljude da svoje živote posvete slobodi, može da bude zasnovan jedino na pravdoljubivosti. Pravdoljubivost mora da bude izvor snage pokreta i oklop koji će ga štititi od napada, a ne potraga za brzom zaradom, igranje intelektualnih igara ili hladna ekonomska kalkulacija. A da bi bio pravdoljubiv, čovek mora da shvata šta je pravda a šta nepravda. Čoveku je potrebno saznanje o principima pravde i nepravde, saznanje koje ne može da mu pruži utilitarna ekonomija.

To što oko sebe vidimo svet u kome nepravda seže do neba pokreće nas da učinimo sve što je u našoj moći da potražimo svet u kome će nepravda biti iskorenjena. Za razliku od ovog cilja, iskorenjivanja nepravde, tradicionalni radikalni ciljevi – kao što je “iskorenjivanje siromaštva” – su zaista utopijski, jer ljudi ne mogu da iskorene siromaštvo samo zato što to žele. Iskorenjivanje siromaštva može doći samo kao posledica delovanja određenih ekonomskih faktora – konkretno, investiranja ušteđenog kapitala – koji menjaju svet tokom dužeg vremenskog perioda. Ukratko, čovekova volja je ograničena delovanjem zakona prirode. Ali nepravda se odnosi na ono što ljudi čine drugim ljudima, to su ljudske aktivnosti i stoga je i činjenje i nečinjenje nepravde pod potpunom i trenutnom kontrolom ljudske volje.

Da damo jedan primer: viševekovna okupacija i brutalno nasilje engleske države nad irskim narodom. Da smo 1900-tegodine sagledali Irsku i siromaštvo Iraca, morali bi da zaključimo: siromaštvo bi bilo umanjeno ako bi Englezi otišli i ukinuli zemljišne monopole. Konačna eliminacija siromaštva u Irskoj međutim, i u najboljim uslovima zahteva vreme i podleže ekonomskim zakonima. Ali, cilj da se okonča englesko nasilje – taj cilj je mogao biti postignut trenutno: dovoljno je bilo da Englezi jednostavno odluče da se povuku iz Irske.

Činjenica da se takve odluke ne donose trenutno nije bitna. Bitno je da to što takva odluka nije doneta predstavlja nepravdu, koju u ovom slučaju čini engleska država. Kad se radi o pravdi i nepravdi, radi se isključivo o ljudskoj volji. Tu ljudi mogu da pomere planine, dovoljno je da tako odluče. Želja da se pravda sprovede trenutno nije utopija, kao što bi bila želja da se trenutno eliminiše siromaštvo ili da trenutno svi postanemo koncertni pijanisti. Pravda se može postići trenutno ako dovoljno ljudi to zaista želi.

Prema tome, istinska pravdoljubivost mora biti radikalna, mora težiti tome da postigne ciljeve korenito i trenutno. Leonard Rid, prvi predsednik Fondacije za ekonomsko obrazovanje, izrazio je ovaj radikalni stav vrlo rečito u svom pamfletu Pritisnuo bih dugme. Pitanje je bilo šta raditi sa sveobuhvatnom kontrolom cena i plata u privredi, koju je vršio Biro za cenovnu administraciju. Većina ekonomskih liberala je bojažljivo ili “realno” predlagala neki oblik postepenog ili faznog smanjivanja kontrole. Leonard Rid je u tom momentu izrazio nedvosmislen i radikalan, principijelan stav: “Kad bi postojalo dugme na ovoj govornici,” započeo je svoje izlaganje, “čijim bi pritiskom bila trenutno ukinuta kompletna kontrola plata i cena, stavio bih prst na to dugme i pritisnuo ga!” ((Leonard E. Read, I’d Push the Button (New York: Joseph D.McGuire, 1946), str. 3. ))

Prava proba radikalnog duha je prema tome test pritiska na dugme: kad bismo pritiskom na dugme mogli trenutno da ukinemo sve nepravedne napade na slobodu, da li bismo to uradili? Uradili bi to ako bi bili vođeni pravdoljubivošću. Ako to ne bismo učinili, teško da bi sebe mogli da nazivamo libertarijancima.

Istinski libertarijanac je, prema tome, u najširem smislu reči “abolicionista”. On bi, kad bi mogao,trenutno ukinuo sve napade na slobodu, bilo da je reč o porobljavanju ili nekom drugom obliku državnog nasilja. On bi, prema rečima jednog drugog libertarijanca u sličnom kontekstu, “nažuljao palac pritiskajući dugme!”

Libertarijanac ne može biti ništa drugo nego “pritiskivač dugmeta” i “abolicionista”. Pošto je motivisan pravdoljubivošću, na njega nikakav poseban utisak ne ostavljaju amoralna utilitarna nastojanja da se spreči sprovođenje pravde dok kriminalci ne budu “obeštećeni”. Kada se u ranom 19. veku pojavio veliki abolicionistički pokret, čuli su se i zahtevi umerenjaka da pre ukidanja ropstva robovlasnici budu finansijski obeštećeni. Drugim rečima, posle vekovnog nasilja i izrabljivanja, robovlasnici bi trebalo da budu bogato nagrađeni novcem koji poreznici otmu od nedužnog stanovništva. Najrečitiji komentar ovog zahteva dao je engleski radikalni filozof Bendžamin Pirson kada je rekao da “je očekivao da robovi (a ne robovlasnici!) budu obeštećeni”. Jasno je da bi jedino pravedno bilo da robove obeštete upravo i samo robovlasnici. ((William D. Grampp, The Manchester Schoolof Economics (Stanford, Calif.: Stanford University Press, 1960), str. 59. ))

Antilibertarijanci i umerenjaci uopšte obično tvrde da je abolicionizam “nerealan”. Ovo konfuzno tvrđenje ne pravi razliku između željenog cilja i strateške procene o verovatnosti ishoda u nekom vremenskom okviru.

Kada postavljamo principe, ključno je da ne pomešamo naše strateške procene sa definicijom ciljeva. Prvo treba formulisati cilj, što je u ovom slučaju ukidanje ropstva i svih vrsta državnog nasilja. Cilj usvajamo bez obzira na verovatnoću da ga brzo postignemo. Libertarijanski cilj je “realan” u smislu da bi mogao biti postignut ako bi dovoljno ljudi želelo da ga postigne i verovalo da bi svet tada bio mnogo bolji nego sada. “Realnost” cilja može da se napada kritikom samog cilja a ne pričom o teškoćama da se cilj postigne. Nakon definisanja cilja, u drugom koraku, rešava se problem najbržeg mogućeg postizanja cilja, dakle kako izgraditi pokret da bi se cilj postigao.

U tom smislu, Vilijem Lojd Gerison nije bio “nerealan” kada je 1830-ih proklamovao neodložno oslobođenje robova. Njegov cilj je bio ispravan a njegov strateški realizam ogleda se učinjenici da on nije očekivao brzo ostvarenje cilja. Rečima samog Garisona:

“Koliko god mi zahtevali trenutno oslobođenje robova, oslobođenje će, avaj, biti postepeno. Nikada nismo tvrdili da će ropstvo biti ukinuto jednim potezom. Ali uvek ćemo to zahtevati.” (( Citirano u: William H. and Jane H. Pease, eds., The Antislavery Argument (Indianapolis: Robbs-Merrill, 1965), str. xxxv. ))

U stvari, u strategijskom smislu, isticanje čistog i radikalnog principa je najbrži put da se postigne radikalan cilj. Ako cilj nije jasan, nikada se nećemo ni pokrenuti ka njemu. Ropstvo nikada ne bi bilo ukinuto da abolicionisti nisu tačno to zahtevali trideset godina. Kada je taj cilj postao opšte prihvaćen, abolicija je bila gotovo trenutna (a ne postepena) i bez ikakve kompenzacije. ((U zaključku sjajne filozofske kritike optužbi za “nerealnost” i konfuzije oko toga šta je dobro a šta verovatno ostvarivo u datim uslovima, profesor Filbruk kaže: “Za ekonomistu ili bilo koga drugog postoji samo jedna vrsta ozbiljne odbrane neke politike: on mora biti uveren da je ta politika dobra. Istinski “realizam” je ono što ljudi nazivaju mudrost: donošenje odluka u sadašnjosti sa svešću o konačnom.” Clarence Philbrook,”‘Realism’ in Policy Espousal”, American Economic Review (December, 1953): 859. ))

Zahtevi za pravdu su iznad potreba strategije. U svom čuvenom uvodnom tekstu prvog broja Liberator-a (Oslobodilac) početkom 1831.godine, Vilijam Lojd Garison odrekao se doktrine postepene abolicije:

“Koristim ovu priliku da se potpuno i nedvosmisleno odreknem, i javno zamolim Boga, narod i moju braću, sirote robove, što sam ikada izrekao ovaj malodušan, nepravedan i apsurdan stav.”

Kada su mu zamerili preteranu žestinu i razjarenost u izražavanju, Garison je odvratio: “Moram da budem vatren, oko mene su planine leda koji treba istopiti”. To je duh istinske posvećenosti ideji slobode. ((Za citate Garisona, pogledati Louis Ruchames, ed., The Abolitionists (New York: Capricorn Books, 1964), str. 31, i Fawn M.Brodie, “Who Defends the Abolitionist?” u Martin Duberman, ed., The Antislavery Vanguard (Princeton, N.J.: Princeton University Press, 1965),str. 67. Dubermanova knjiga je pravo skladište vrednog materijala, uključujućii pobijanje stavova zastupnika očuvanja status quo-a koje iznose u pokušaju da psihološki diskredituju radikale uopšte i abolicioniste posebno. Videti: Martin Duberman, “The Northern Response to Slavery,” u ibid., str.406–13.))

Marej Rotbard 

Prevod: Andrej Stanimirović