Kakve promene donosi Obama?
U horu hvalospeva novom američkom predsedniku Baraku Obami, jedan napev se stalno ponavlja: da on donosi velike promene koje su potrebne Americi i svetu. Ne samo da je Amerika izabrala prvog crnca za svog predsednika, već i čoveka koji će promeniti pogubno nasleđe Džordža Buša, i vratiti Americi pravo lidersko mesto u svetu koje joj je uvek pripadalo.
Međutim, ono o čemu se ređe raspravlja jeste koju to vrstu promena Obama simbolizuje i najavljuje? Kakav je tačan sadržaj tih promena i da li su one, i za koga, dobre? Bojim se da odgovori na ova pitanja uveliko pomračuju tu slavljeničku, euforičnu optiku kroz koju skoro ceo svet njega gleda u ovom trenutku. Tip promena koji Obama obećava nije mnogo ohrabrujući.
„Prljava mala tajna“ Baraka Obame je da on zapravo ne donosi nikakve promene; da budem precezniji, on najavljuje promene u ekonomskoj i spoljnoj politici koje su sve samo ne nešto novo: to je program radikalnog kolektivizma, čije su osnovne ideje vodilje poništavanje američkog Ustava kroz radikalno preoblikvanje američkog društva u skladu sa socijalističkom ideologijom redistribucije (kako sam obama kaže u jednom i ntervjuu). To je promena u pravcu radikalizma progresivne ere ranog XX veka, starogumornog državnog dirižizma i paternalzma ruzveltovske ere, samo obučena tj prepakovana u zavodljivo post-političko, post-rasno i podstmoderno marketinško pakovanje. U spoljnoj politici, to je povratak „internacionalizmu“ američkih i zapadnih levičara kakav znamo već sto godina i koji je svoj vrhunac doživeo u pokušajima appeasmenta Hitlera i Staljina. Neko je već Obamin mandat nazvao drugim mandatom Džimija Kartera, dobrog prijatelja Fidel Kastra i Huga Čaveza.
Kome se ovo čini kao preterivanje treba da razmotri sledeći skup činjenica:
1. Barak Obama je po tradicionalnoj anketi National Instituta iz Vašingtona bio „najliberalniji“ senator u američkom Kongresu 2007 godine, što u američkom vokabularu znači „najveći levičar ili socijalista“. Istorijat glasanja i zakonodavnih predloga Baraka Obame je takav da je on najviše od svih100 senatora podržavao visoke poreze, programe državne potrošnje, regulacijiu biznisa, socijalne transfere itd. Džo Bajden, njegov potpredsednik je u istom istraživanju treći "najliberalniji". Obama stalno govori u mesijanskom tonu o "novom osećanju kolektivne svrhe" koje njegova pobeda treba da donese, retorikom koja ponekad jezovito podseća na totalitarizam. Na sajtu Obaminog tranzicionog tima piše da će oni tražiti uvođenje obavezne "službe zajednici" (radne akcije!) 50 sati godišnje za osnovce, a 100 sati godišnje za srednjoškolce, a ohrabriti i penzionere da uzmu učešća! Izbor takvog predsednika jeste promena, ali samo u smislu dolaska na vlast ekstremne levice u Americi, a ne pronalaženja nečeg revolucionarno novog, najmanje obećavajućeg za prosečnog glasača.
2. Predlozi i programska načela koja je Barak Obama iznosio u kampanji su takvi da ga čine možda najsocijalističkijim predsedničkim kandidatom u poslednjih pola veka. I svi ti konkretni predlozi i načela nisu ništa „novo“, već naprotiv vrlo "staro" – filozofija „oporezuj i troši“, odnosno paternalistička ideologija države Božić Bate koja brine o pojedincu od kolevke pa do groba. Ne samo da je zagovarao povećanje skoro svih poreza i državne potrošnje, i to značajno, nego i povećanje mnogih programa državnih intervencija. Gde god postoji neki problem ili „problem“, Obama misli da država treba da ga reši. Zdravstveno osiguranje nije zadovoljavajuće – rešenje je da se ukine ili znatno oslabi konkurencija u zdravstvu, poveća državna kontrola i dramatično suzi sloboda izbora potrošača – osiguranika. Privreda usporava – podigni potrošnju za javne radove i socijalne izdatke. Obrazovanje ne valja – povećaj državni budžet. Firme su u problemu – proširi Bušovu nacionalizaciju sa Wall Streeta i na njih. U jasnom aktu etatizacije bez presedana, Bušova amdinistracija je (uz pomoć demokrata u Kongresu i samog Obame) dodelila 700 milijardi dolara za "spasavanje" bankarskog sistema. Obama sad traži da se isti princip primeni i na ostatak privrede i na građane: Kad bankari mogu, što ne bi i običan narod dobio koju milijardu od Ujka Sema. Kome god treba malo para, nek dođe kod vlade. Ford i GM su prvi na listi, onda su tu vlasnici kuća, pa siromašni. Ne treba sumnjati da će se i farmeri uskoro pojaviti. A ko će sve to da plati? Na to pitanje nismo dobili odgovor. Možda novi predsednik, koga mnoge njegove pristalice smatraju Mesijom, ima neke moći transupstancijacije slične Hristovim, pa pretvara vodu u vino ili hrani buljuke hodočasnika iz ničega. Ipak, dok se tako šta ne dokaže van razumne sumnje, nama ne preaostaje ništa drugo nego da smatramo će Obama svoja dobročinstva fakturisati poreskom obvezniku kroz više dažbine, inflaciju ili deficit budžeta, što će reći, slabljenje ekonomije, i smanjenje dohotka i zarada. Samo, to je i Stanko Radmilović znao, čak i bez prosvetljujućeg otkrovenja Mesije.
Jedna od mantri Obamine kampanje bilo je „smanjenje poreza za 95% građana“. U stvari, reč je o čisto semantičkoj prevari: ne možete u Americi da smanjite poreze za 95% ljudi, jer tamo 40% ljudi i ne plaća nikakve poreze na dohodak. Suština Obaminog predloga je bila da oni koji zarađuju manje od određenog praga, dobijaju takozvane poreske kredite, odnosno budžetske dotacije od strane vlade. Dakle, povećanje socijalne pomoći. Obama je tako „prodao“ kao „smanjenje poreza“ povećanje budžetskih dotacija siromašnima! Obama će zapravo povećati radikalno sve poreze. Recimo porez na korporativnu dobit koji je u Americi već među najvišim u zapadnom svetu, 35%, Obama će povećati na oko 42 % efektivno (Mekejn je predlagao smanjenje na 25%), povećati značajno doprinose za socijalno osiguranje i podići troškove zdravstvenog, kao i stepen progresivnosti poreza na dohodak. Profesor sa Harvarda Greg Menkju je izračunao da će najveće poreske stope pod Obamom ići i do 93%. Ne-partijski Cato insitut, vrlo kritičan prema republikancima poslednjih godina napisao je o Obaminim poreskim predlozima: "Za ekonomiju, za komplikovanost poreskih zakona i za američki ideal jednakosti pred zakonom, Obamini poreski predlozi predstavljaće katastrofu". Ne bi se reklo da je to neka inovativna i dosad neviđena promena koja će ozdraviti Ameriku. Naprotiv, reč je o vrlo staroj i tradicionalnoj etatističkoj filozofiji „oporezuj i troši“ kao predtekstu koncepta sigurnosti "od kolevke pa do groba". Suštinu očekivanja glasača od Obame izrazila je možda najbolje jedna njegova glasačica na Floridi kada je rekla da je izbor Obame "najznačajniji dan u mom životu. Nikad nisam verovala da će se ovo desiti. Neću morati da brinem o benzinu za moja kola, ni o otplati hipoteke. Ako ja pomognem Obami on će da pomogne meni."
3. Barak Obama obećava da će podržati sindikalni zakon za koji je Buš pretio vetom, a koji je orvelovski naslovjen "Zakon o slobodi sindikalnog organizovanja". Suština predloga je, naprotiv, ukidanje slobode organizovanja, kroz ukidanje obaveze tajnog glasanja pri odlučivanju da li će postojati sindikat u firmi. To praktično daje kart-blanš sindikalnim vođama da uz malo već oprobanog sindikalnog "prijateljskog ubeđivanja" slanjem opasnih momaka na kućne adrese i slično, obezbede većinsku podršku, bez da imaju demokratski legitimitet dat tajnim glasanjem. To će dramatično pojačati uticaj sindikata, oslabiti konkurentnost privrede i povećati nezaposlenost. Nezaposlenost u Americi poslednjih decenija se kreće između 4% inače i 7% u recesiji (sada je nešto preko 6%) dok u visoko sindikalizovanim zemljama Zapadne Evrope normalno iznosi od 8–15%. Obama dodatno zagovara povećanje minimalnih nadnica što je još jedna od sidnikalnih privilegija i ima za posledicu samo porast nezaposlenosti siromašnih, nekvalifikovanih i omladine – onih koji ne mogu na tržištu da zarade platu u visini te veštački postavljene „minimalne“. Oni ostaju bez posla ili prelaze u ilegalu. Kakva je ovo vrsta promena? Promena u pravcu sklerotičnih država blagostanja zapadne Evrope sa nezapslenošću duplo ili tri puta višom nego u Americi. Nisam siguran da američki glasači sanjaju o takvoj budućnosti.
4. Obama se protivi slobodnoj trgovini i zagovara protekcionizam. On i njegovi saveznici u Kongresu su pod vrlo dubioznim obrazloženjima odbili sporazum o slobodnoj trgovni sa Kolumbijom, Južnom Korejom i nekoliko manjih latinoameričkih država, i obećavaju da neće dozvoliti nikakvo dalje liberalizovanje spoljne trgovine. Štaviše, Obamin zvanični ekonomski program kaže da su koristi od sporazuma o slobodnoj trgovini sa Kanadom i Meksikom (NAFTA) "prenaduvane", da je sporazum štetio američkim radnicima i da ga treba promeniti. Obama napušta politiku slobodne trgovine iz Klintonovog i Bušovog vremena i prihvata militantnu protekcionističku politiku koja je najbliža onoj koju već godinama i decenijama zastupa ekstremno desničarski populista Pit Bjukenen. Osnovni predlog Obame kako da se doaka slobodnoj trgovini je povećanje poreza kompanijama koje sele pogone u treće zemlje, uz implicitnu najavu povećanja carina, subvencija i drugih barijera ("fer trgovina", što je politički korektan, orvelovski izraz za protekcionizam). Da li je to ta "sveža promena" o kojoj sanjaju idealisti širom sveta, uključujući i Srbiju? Možda, ako je čovek „neopterećen knjiškim znanjem“, kako bi rekao Slobodan Jovanović, što mnoge Obamine pristalice zaista i jesu.
5. U jednom intervjuu iz 2001 godine koji je isplivao ovih dana Obama pruža dotrinarnu osnovu za ovakve svoje ekonomske politike: on objašnjava kako je američki Ustav "duboko pogrešan" dokument koji predstavlja izraz predrasuda Očeva utemeljivača, i da je njegova najveća slabost u tome što je slobodu definisao negativno i onemogućio „široke mere redistribucije dohotka“. Obama čak kritikuje u istom intervjuu američki pokret za građanska prava iz 1960-ih zbog toga što se ograničavao na borbu za ljudska prava pred američkim sudovima, umesto da obezbedi široku redistribuciju dohotka crncima koristeći politički proces. Pokret nije bio dovoljno radikalan. Obama misli da je sada sazreo trenutak da se ta greška ispravi, i da široka redistribucija treba da postane „administrativno pitanje“, kroz stvaranje „široke političke koalicije“. Dakle, ideal novog predsednika je radikalno preoblikovanje američkog društva u skladu sa socijalističkom filozofijom redistribucije, pri čemu on američki Ustav vidi kao glavnu pretnju svom političkom programu.
Da bi olakšao ovaj prelazak ka društvu u kome će radikalna redistribucija da postane administrativni, a ne konstitucionalni problem, Obama obećava da će u Vrhovni i ostale sudove imenovati sudije koje neće poštovati slovo Ustava i zakona, već koji će „pokazivati razumevanje i empatiju za siromašne i ugnjetene“. Ako je nešto ideal vladavine prava i zakona onda je to ideal slepe pravde, koja nema simpatije ni za koga, ni za ugnjetene ni za ugnjetače, već samo deli pravdu „ni po babu ni po stričevima“. Obama zapravo pripada najekstremnijem krilu pokreta za „živi Ustav“ u Americi koji smatra da nije važno šta u Ustavu piše, već šta mi želimo da piše, i da ustavne odbredbe treba da budu tumačene po željama i ideološkim nagnućima sudija i javnosti, a ne po svom sadržaju i eksplicitnom slovu. U ovom kontekstu, Obamina pobeda liči na neki tihi, demokratski državni udar – 20 januara će se na vernost Ustavu SAD zakleti čovek koji rušenje tog istog Ustava, koji naziva najvećom fundamentalnom greškom američkog društva, smatra svojim glavnim političkim projektom. To svakako jeste promena, samo ne takva koju bi prosečan čovek smatrao mnogo dobrom, pa čak ni mnogi od onih koji su glasali za samog Obamu.
6. Kada je reč o spoljnoj politici, Obama najavljuje takođe velike promene, i njegovi obožavaoci širom sveta papagajski ponavljaju da će te promene biti velike i pozitivne. Međutim, jedino što o Obaminoj spoljnoj politici do sada znamo jeste da će on bez preduslova razgovarati sa iranskim mulama, i da će verovatno biti mekši u odnosima sa glavnim spoljno-političkim rivalima SAD, poput Kine i Rusije. Sve drugo je totalna napoznanica. U kom to tačno smislu ovakva promena treba da donese neki boljitak Americi ili svetu nije jasno. U celoj histeriji oko Obaminog izbora stvorena je jedna smešna iluzija da je jedini problem svetskog poretka zli unilaternalni Džord Buš, i kad on ode, ptičice će zapevati i cveće procvetati. Ceo svet je u redu, samo Amerika ne valja i glavni prblem sveta je američki intervencionizam. Kada Amerika interveniše u Iraku, onda je to unilataralizam i kaubojska politika; kada Rusija interveniše u Gruziji onda je to legitimna zaštita nacionalnog interesa i odraz "jačanja Rusije". Pretpostavlja se da je savršeno normalno da svi slede svoje nacionalne interese svim sredstvima, osim u slučaju Amerike, koja treba da sledi interese drugih o svom trošku, tj da „jača UN“ i „multilateralizam". I veruje se da je Obama predsednik koji će tu viziju da sprovede u delo. On je već obilato podgrejao takve spekulacije upravo svojim pričama o multilateralizmu i "jačanju uloge UN", što su kodne reči svih korumpiranih antiameričkih klika širom sveta za promenu koja bi više moći dala njima, a manje Americi.
Već u samoj kampanji desio se jedan skandal, koji je pokazao sav spoljnopolitički rizik koji Americi sledi sa Obamom, a koji, slandal, su mediji pokušavali maksimalno da zataškaju i minimiziraju. Naime, Džo Bajden je nekoliko dana pred izbore izjavio da će Rusi, Iranci, Kinezi i slični protivnici Amerike u prvim mesecima Obaminog presednikovanja pokušati da ga testiraju izazivajući neku veliku krizu. To su republilkanci odmah iskoristili da kažu kako u tome i jeste problem, jer Mekejna svakako ne bi probali da testiraju na takav način, jer savršeno dobro znaju kakav odgovor od njega mogu da očekuju. Zaista, dan posle izbora Obame, Rusi su prvi krenuli sa "testiranjem" – najavili su postavljanje raketa na granice Poljske, u oblasti Kalinjingrada, koje će uperiti ka Evropi, kao odmazdu za američke radare u Češkoj. Šta će uraditi novi američki predsednik kao odgovor na to? Nemamo pojma. Možda će tužiti Ruse Savetu bezbednosti. U ime multilateralizma…Ili će, kao što izgleda, odustati od radara?
Ako bismo pokušali da opišemo ono što je zajedničko percepciji Obame u Teheranu, Moskvi, Pekingu i sličnim mestima, jeste doživljaj njega kao „korisnog idiota“, da se izrazim lenjinovski. Doživljaj visokopranog, nesikusnog, narcističkog „idealiste“ i „građanina sveta“, koji ide okolo i priča o cveću, humanizmu i ljubavi među ljudima, dok oni rade iza leđa ono što im je volja. To je doživljaj smešnog egzotičnog čudaka koga mogu zarad svojih interesa da manipulišu i vozaju kako hoće (kao što Čavez i Kastro vozaju svog drugara Kartera), dok horovi korisnih idiota na Zapadu slave Obaminu „miroljibivu, kooperativnu politiku“ i spasenje od zlog Buša.
Infatnilna idolatrija Baraka Obame kojoj prisustvujemo ovih dana i u Americi i u svetu, uključujući Srbiju, ponekad poprima razmere pravog kolektivnog ludila. Ljudi odbijaju da sude o ovom političaru na osnovu njegovih principa, izjava, programa i prošlosti (recimo prijatelja poput velečasnog Rajta i teroriste Ejersa), već na osnovu mesijanskih obećanja "kolektivnog iskupljenja" koja daje, i njegove lične "harizme". Ako nas je istorija XX veka, a posebno Evrope, ičemu naučila, to je da se plašimo političara čiji je najjači argument lična harizma i koji obećavaju da će našim privatnim životima dati "kolektivni smisao".
Ivan Janković
