Novo u starom pakovanju – Osvrt na knjigu Kejt Neš “Savremena politička sociologija – globalizacija, politika i moć”

Jedino što se može smatrati uspešnim povodom ove knjige jeste samozavaravanje univerzitetskih bramana da (za njih) bolna promašenost i propast socijalističkih ideologija ne treba da znači i teorijsko-političku pobedu slobode

Kada autor pokuša da u istoj knjizi ponudi i novu kontekstualizaciju politike i udžbenički pregled socioloških teorija o njoj, sasvim je opravdano posumnjati u uspešnu realizaciju takvog poduhvata. Ali kada ta ista knjiga doživi tri izdanja u roku od par godina i kada se odmah pojavi naš prevod, jasno je da neka vrsta uspeha ipak postoji. Ostaje samo pitanje u čemu se on sastoji.

Najkraće rečeno, novina je prvenstveno u proglašavanju političkih pokreta izvorištima politike, ne samo u organizaciono-delatnom smislu već i u strukturno-konstitutivnom. “Novi”, savremeni društveni pokreti su suprotstavljeni “starim”, klasno orijentisanim, na više nivoa. Pre svega, u svojoj usmerenosti na društvo a ne na državu, u konfuznijoj organizaciji, u tome što više zavise od medija nego od ideologije, što se legitimišu moralizatorskim a ne interesnim pobudama i ciljevima i, naravno, što su neomeđeni državnim i partijskim okvirima. Po postmarksističkim stavovima autora, ekonomizam i determinizam isuviše očigledno odudaraju od političke stvarnosti i zato ih treba napustiti. Politika se više ne može niti opisivati niti objašnjavati klasnom borbom. Dakle, marksizam nije prosto pogrešan već više nije ispravan. Jednostavno je zastareo. Eksploatacija i diskriminacija su postale disperzivne i sada počivaju na politizaciji društvenih identiteta umesto na konstruisanju ekonomskih. Nekada je politika nastajala iz klasne borbe (i marksizam je bio ispravan) ali to više nije slučaj (i marksizam je postao pogrešan). Politika nije više proizvod svojinskih odnosa, sada svoje izvorište ima u sferi kulture. Mada je ostalo nejasno po čemu se igra u kojoj više ne postoji lopta i dalje naziva košarkom. Ili je ono prethodno zapravo bio balet?

Globalizacija je učinila klasičnu sociologiju (po ovom autoru – teorijsko-analitičke tradicije koje se pozivaju ili na Marksa ili na Vebera) očigledno promašenom naukom. Izlaz iz te zazorne situacije traži se u redefinisanju osnovnih pojmova, a to važi prvenstveno za marksiste koji su predstavljeni kao podrazumevajuće polazište svakog objašnjavanja društva i politike. Traži se u drugačijoj pojmovnoj aparaturi. Društvo više nije kompaktni entitet izvodiv iz pertinentnog klasnog sukoba, već kopleksna polivalentna formacija politizovanih identiteta. Moć nije autoritet i sposobnost sprovođenja intencija istorijsko-političkih subjekata, nego efekat diskurzivnih praksi proizvodnje i kontrole njemu podređenih subjekata. A politika je zapravo otpor. A on se manifestuje i konkretizuje u političkim pokretima. Tako autor uspeva i da se oslobodi dela balasta marksističkih zabluda i da očuva njihov patos i patetiku nepriznavanja stvarnosti. Takođe izbegava da se suoči s procenjivanjem ispravnosti i adekvatnosti konkretnih ideologija, iako svako političko delovanje podrazumeva, ili bar povlači, neku ideološku perspektivu.

Očekivan je „zaborav“ Nozika, Bjukenena, Rotbarta, Hajeka, možda i Popera, čudno je što nema i Šmita, Burdijea, Dvorkina, Žižeka ili Rolsa, ali prosto je neverovatno da stručnjak za feminizam navodi Batlerovu ali ne i Kristevu ili Irigarajevu. Odlično što je dodat terminološki rečnik, jer retko je ko spreman da uloži napor u olakšavanje pristupa u sadržaj svog teksta. Nažalost, oskudan je, nepotpun (naročito odrednice: diskurs, esencijalizam, globalizacija, nacionalna država, postmodernizam), a u nekim detaljima i netačan (npr. Rorti nije jedini koji prihvata naziv postmoderniste; građansko društvo ne podrazumeva državni paternalizamu svojoj definiciji). Takođe je šteta što je upotrebljivost i onog što je dobro smanjena zbog odsustva indeksa pojmova i autora.

Očigledno, jedino što se može smatrati uspešnim povodom ove knjige jeste samozavaravanje univerzitetskih bramana da (za njih) bolna promašenost i propast socijalističkih ideologija ne treba da znači i teorijsko-političku pobedu slobode. Mada animozitet spram kapitalizma i slobode više nije ogrnut ekonomijom već kulturom, još uvek je očuvan u pretpostavkama. Kao da će zbog modne promene kroja nevidljivog odela car postati obučeniji…