Novo u starom pakovanju — Osvrt na knjigu Kejt Neš "Savremena politička sociologija — globalizacija, politika i moć"

Jedi­no što se može sma­tra­ti uspe­šnim povo­dom ove knji­ge jeste samo­za­va­ra­va­nje uni­ver­zi­tet­skih bra­ma­na da (za njih) bol­na pro­ma­še­nost i pro­past soci­ja­li­stič­kih ide­o­lo­gi­ja ne tre­ba da zna­či i teo­rij­sko-poli­tič­ku pobe­du slobode

Kada autor poku­ša da u istoj knji­zi ponu­di i novu kon­tek­stu­a­li­za­ci­ju poli­ti­ke i udžbe­nič­ki pre­gled soci­o­lo­ških teo­ri­ja o njoj, sasvim je oprav­da­no posum­nja­ti u uspe­šnu rea­li­za­ci­ju takvog podu­hva­ta. Ali kada ta ista knji­ga doži­vi tri izda­nja u roku od par godi­na i kada se odmah poja­vi naš pre­vod, jasno je da neka vrsta uspe­ha ipak posto­ji. Osta­je samo pita­nje u čemu se on sastoji.

Naj­kra­će reče­no, novi­na je prven­stve­no u pro­gla­ša­va­nju poli­tič­kih pokre­ta izvo­ri­šti­ma poli­ti­ke, ne samo u orga­ni­za­ci­o­no-delat­nom smi­slu već i u struk­tur­no-kon­sti­tu­tiv­nom. "Novi", savre­me­ni dru­štve­ni pokre­ti su suprot­sta­vlje­ni "sta­rim", kla­sno ori­jen­ti­sa­nim, na više nivoa. Pre sve­ga, u svo­joj usme­re­no­sti na dru­štvo a ne na drža­vu, u kon­fu­zni­joj orga­ni­za­ci­ji, u tome što više zavi­se od medi­ja nego od ide­o­lo­gi­je, što se legi­ti­mi­šu mora­li­za­tor­skim a ne inte­re­snim pobu­da­ma i cilje­vi­ma i, narav­no, što su neo­me­đe­ni držav­nim i par­tij­skim okvi­ri­ma. Po post­mark­si­stič­kim sta­vo­vi­ma auto­ra, eko­no­mi­zam i deter­mi­ni­zam isu­vi­še oči­gled­no odu­da­ra­ju od poli­tič­ke stvar­no­sti i zato ih tre­ba napu­sti­ti. Poli­ti­ka se više ne može niti opi­si­va­ti niti obja­šnja­va­ti kla­snom bor­bom. Dakle, mark­si­zam nije pro­sto pogre­šan već više nije ispra­van. Jed­no­stav­no je zasta­reo. Eksplo­a­ta­ci­ja i dis­kri­mi­na­ci­ja su posta­le disper­ziv­ne i sada poči­va­ju na poli­ti­za­ci­ji dru­štve­nih iden­ti­te­ta ume­sto na kon­stru­i­sa­nju eko­nom­skih. Neka­da je poli­ti­ka nasta­ja­la iz kla­sne bor­be (i mark­si­zam je bio ispra­van) ali to više nije slu­čaj (i mark­si­zam je postao pogre­šan). Poli­ti­ka nije više pro­i­zvod svo­jin­skih odno­sa, sada svo­je izvo­ri­šte ima u sfe­ri kul­tu­re. Mada je osta­lo neja­sno po čemu se igra u kojoj više ne posto­ji lop­ta i dalje nazi­va košar­kom. Ili je ono pret­hod­no zapra­vo bio balet?

Glo­ba­li­za­ci­ja je uči­ni­la kla­sič­nu soci­o­lo­gi­ju (po ovom auto­ru — teo­rij­sko-ana­li­tič­ke tra­di­ci­je koje se pozi­va­ju ili na Mark­sa ili na Vebe­ra) oči­gled­no pro­ma­še­nom nau­kom. Izlaz iz te zazor­ne situ­a­ci­je tra­ži se u rede­fi­ni­sa­nju osnov­nih poj­mo­va, a to važi prven­stve­no za mark­si­ste koji su pred­sta­vlje­ni kao pod­ra­zu­me­va­ju­će pola­zi­šte sva­kog obja­šnja­va­nja dru­štva i poli­ti­ke. Tra­ži se u dru­ga­či­joj poj­mov­noj apa­ra­tu­ri. Dru­štvo više nije kom­pakt­ni enti­tet izvo­div iz per­ti­nent­nog kla­snog suko­ba, već koplek­sna poli­va­lent­na for­ma­ci­ja poli­ti­zo­va­nih iden­ti­te­ta. Moć nije auto­ri­tet i spo­sob­nost spro­vo­đe­nja inten­ci­ja isto­rij­sko-poli­tič­kih subje­ka­ta, nego efe­kat dis­kur­ziv­nih prak­si pro­i­zvod­nje i kon­tro­le nje­mu podre­đe­nih subje­ka­ta. A poli­ti­ka je zapra­vo otpor. A on se mani­fe­stu­je i kon­kre­ti­zu­je u poli­tič­kim pokre­ti­ma. Tako autor uspe­va i da se oslo­bo­di dela bala­sta mark­si­stič­kih zablu­da i da oču­va nji­hov patos i pate­ti­ku nepri­zna­va­nja stvar­no­sti. Tako­đe izbe­ga­va da se suo­či s pro­ce­nji­va­njem isprav­no­sti i ade­kvat­no­sti kon­kret­nih ide­o­lo­gi­ja, iako sva­ko poli­tič­ko delo­va­nje pod­ra­zu­me­va, ili bar povla­či, neku ide­o­lo­šku perspektivu.

Oče­ki­van je „zabo­rav“ Nozi­ka, Bju­ke­ne­na, Rot­bar­ta, Haje­ka, možda i Pope­ra, čud­no je što nema i Šmi­ta, Bur­di­jea, Dvor­ki­na, Žiže­ka ili Rol­sa, ali pro­sto je neve­ro­vat­no da struč­njak za femi­ni­zam navo­di Batle­ro­vu ali ne i Kri­ste­vu ili Iri­ga­ra­je­vu. Odlič­no što je dodat ter­mi­no­lo­ški reč­nik, jer ret­ko je ko spre­man da ulo­ži napor u olak­ša­va­nje pri­stu­pa u sadr­žaj svog tek­sta. Naža­lost, osku­dan je, nepot­pun (naro­či­to odred­ni­ce: dis­kurs, esen­ci­ja­li­zam, glo­ba­li­za­ci­ja, naci­o­nal­na drža­va, post­mo­der­ni­zam), a u nekim deta­lji­ma i neta­čan (npr. Ror­ti nije jedi­ni koji pri­hva­ta naziv post­mo­der­ni­ste; gra­đan­sko dru­štvo ne pod­ra­zu­me­va držav­ni pater­na­li­zamu svo­joj defi­ni­ci­ji). Tako­đe je šte­ta što je upo­tre­blji­vost i onog što je dobro sma­nje­na zbog odsu­stva indek­sa poj­mo­va i autora.

Oči­gled­no, jedi­no što se može sma­tra­ti uspe­šnim povo­dom ove knji­ge jeste samo­za­va­ra­va­nje uni­ver­zi­tet­skih bra­ma­na da (za njih) bol­na pro­ma­še­nost i pro­past soci­ja­li­stič­kih ide­o­lo­gi­ja ne tre­ba da zna­či i teo­rij­sko-poli­tič­ku pobe­du slo­bo­de. Mada ani­mo­zi­tet spram kapi­ta­li­zma i slo­bo­de više nije ogr­nut eko­no­mi­jom već kul­tu­rom, još uvek je oču­van u pret­po­stav­ka­ma. Kao da će zbog mod­ne pro­me­ne kro­ja nevi­dlji­vog ode­la car posta­ti obučeniji…