Prokockani oktobar
Peti oktobar 2000. i rušenje Miloševića imali su potencijal jedne demokratske revolucije, ali njezine vođe nisu imale niti jedinstvo niti ubeđenje da bi se ta revolucija mogla izvesti do kraja. U ovih osam godina mi smo sve prokockali; pokazali smo se neiskrenima, nesolidnima, nejedinstvenima, slabima i sklonima korupciji, i ni iz daleka nismo ispunili očekivanja građana. Proevropska orijentacija Srbije u ovom trenutku visi o koncu, i što bismo rekli mi ovde, neka je Bog u pomoći Borisu Tadiću 11. maja na izvanrednim izborima. Možda je Srbiji danas, ovakva kakva jeste, potrebno još jedno čistilište
– Pred izvanredne parlamentarne izbore 11. svibnja, kada postoji realna mogućnost da radikali (zajedno s Koštunicom) osvoje vlast, čini se da su anulirani svi pozitivni efekti promjena nakon rušenja Miloševića. Kako to objašnjavate?
– Historijski gledano, Srbija, bolje rečeno njena politička elita, pati u poslednjih trideset godina od jedne bolesti i za tu bolest najprecizniji je onaj naziv koji je došao iz Hrvatske – srbokomunizam. Taj srbokomunizam kao ideologija formirao se krajem 60-ih godina prošlog stoleća kada su se u jednu ideologiju povezali jedan vulgarni nacionalizam zasnovan u dobroj meri na zloupotrebi historijskih činjenica, i jedan rigidni tip vladavine nasleđen iz komunizma. Ta vrsta kontradiktornosti između nacionalne identifikacije i funkcionisanja demokratskih institucija bio je najteži deo problema i za vreme trajanja obe Jugoslavije. Takva ideologija pojavljivala se u Srbiji na različite načine i u različitim trenucima i ona je konačno postala dominantna u 90-ima, na žalost, nastavila je da traje do danas. Milošević, Šešelj i Koštunica samo su protagonisti takve ideologije.
– Ipak, demokratska opozicija protiv Miloševića pojavila se već početkom 90-ih?
– To je istina, ali odgovor na tu mešavinu nacionalizma i autoritarne vladavine nije postojao u dovoljno definisanom obliku ni tada ni danas. Mi smo se trzali i borili protiv Miloševića mnogo više spontano nego što smo bili sposobni da artikulišemo jednu pravu političku suprotnost takvoj vladajućoj ideologiji. Zato je u svim demokratskim pokušajima od 9. marta 1991., preko studentskih demonstracija 1996. i rušenja Miloševića 2000. do danas taj odgovor ostao nedorečen. To je ta nemogućnost srpske elite da pronađe odgovor o budućnosti Srbije, njenom ustrojstvu, mestu u Evropi, odnosu sa susedima i sa samom sobom – nezavisno i od nacionalizma i od nasleđa komunizma. Filozofski gledano, suština tog “trećeg puta” jest to da ja imam pravo da mislim svojom glavom, bez obzira da li pripadam Srbima, Hrvatima, komunistima, hrišćanima ili bilo kome, i da kao građanin mogu da mislim šta hoću i da govorim to što mislim ma koliko to bilo suprotno jednoj, drugoj ili ne znam kojoj vladajućoj ideologiji.
Otpor vlastima
– Kako objašnjavate činjenicu da se devedesete godine pojavljuje jedna Demokratska stranka, s ozbiljnom građanskom tradicijom i respektabilnim ljudima, poput Zorana Đinđića u njezinom vodstvu?
– U Srbiji tradicionalno postoji – ako hoćete od Karađorđa – težnja otpora vlastima. Vrlo često taj je otpor bio buran, šaren i razbarušen; na fotografijama to izgleda veličanstveno kao što je bio 9. mart 1991. ili pobuna studenata koja je trajala tri meseca ili peti oktobar kada su svet obišle snimke rušenja Miloševića. Demokratska stranka, koja je postala dominantna demokratska snaga nakon pada Miloševića, ostala je nejedinstvena i ideološki neujednačena, kakva je bila i pre Drugog svetskog rata i za svo vreme njenog trajanja do danas. Jedno je politička vizija levo orijentisanog Dragoljuba Mićunovića, druga je Zorana Đinđića, treća Borisa Tadića, četvrta Borisovog oca Ljube Tadića, koji je desna ruka Dobrice Ćosića (koji je, pak, u toj stranci uvek imao jedno posebno mesto), peta onog notornog nacionaliste Gojka Đoga koji je i osnivač te stranke…
Generalno gledano, u srpskoj političkoj eliti povezala su se dva strašno opasna elementa. Jedan je ta ideološka nejasnoća opterećena autoritarnim nasleđem; drugi je jedan vrlo visoki stepen neznanja i intelektualne inferiornosti. Ta inferiornost u srpskoj eliti stalno ju je vukla prema poznatim principima nacije, a ne prema emancipatorskim principima razvoja društva.
– Pred parlamentarne izbore u svibnju javno mnijenje u Srbiji čini se više vjeruje onim strankama (Radikalima i Koštuničinom DSS-u) koje kažu da Srbija neće ulaziti u Evropsku Uniju bez Kosova? Zašto je danas toliko moćan jedan povijesni mit iz 14. stoljeća?
– Da je Kosovo ostalo na nivou mita, onda ono ne bi imalo nikakve veze s aktualnim političkim i teritorijalnim zahtevima vezanim za njega. Da li zato što su neki obrazovani i bogati ljudi napravili prelepu pravoslavnu crkvu u Trstu, ja treba da izvučem zaključak da Trst treba da bude srpski? Da li ta činjenica treba da oduzme nešto od mog identiteta? Da li mojoj zaljubljenosti u Marina Držića treba nešto da oduzme činjenica što je Hrvatska međunarodno priznata država ili treba o Krleži da mislim gore ili bolje nego pre zbog toga što je on proglašen najvećim hrvatskim književnikom? Da li razumete o čemu vam govorim? Zar vi stvarno mislite da naša elita zna šta je to Rusija o kojoj se u Srbiji toliko priča? Da ne govorimo o tome da oni uopšte ne znaju rusku istoriju, posebno ne odnose Rusije i Srbije.
Porazno je da je sve to svedeno na jedan krajnje vulgarni odnos: onako kako se na primer doživljava ono žderanje od jutra do mraka na festivalu trubača u Guči ili, recimo, ona pornografija na koncertima Cece Ražnatović, tako se isto doživljava i Rusija. Uveravam vas da naš identitet, na žalost, nisu ni Nušić ni Sterija – BITEF, pozorišna avangarda i novosadski EXIT incidentno funkcionišu otprilike kao stomačni otpor takvom stanju – pa onda ako ne poznajemo svoj sopstveni kulturni obrazac, kako ćemo onda evropski koji je puno zahtevniji. S obzirom da u srpskoj eliti nema tog osećaja šta istinski vredi, a šta ne i šta jest moj identitet pa onda i identitet mog naroda, onda smo tu gde smo.
Realni interes
– Što očekujete da bi srpski političari danas trebali govoriti o Kosovu?
– Šta je funkcija jednog političara? Da ubedi narod u ono što predstavlja realni interes za društvo i državu. De Gaulle je valjda sinonim francuskog nacionalizma, ali je – uz desetak atentata na njega – morao da ubedi naciju da se odrekne Alžira u kojem je u tom trenutku živilo milion i po Francuza. Velika Britanija, koja je stvorila najveću imperiju u istoriji čovečanstva ne samo da se odrekla svih svojih kolonija na principu narodnog samoopredeljenja nego se odrekla i Irske koja je prošla vrlo sličan proces sticanja nezavisnosti – bombe plus pregovori – kao i Kosovo.
Sada bi mi hteli da ubedimo Engleze u ono što oni sami nisu mogli da ostvare i to ne tako davno. A kod nas osim što vlast neprestano manipuliše državotvornošću, mi već dvadeset godina nemamo odgovor na činjenicu da dva miliona Albanaca jednostavno ne želi više da živi pod vlašću Beograda. Proevropska linija u Srbiji na to ne odgovara jasnim stavom nego ili koketira s nacionalizmom, kao što radi Boris Tadić, ili tako što se traže koreni tog problema u mračnim istorijskim naslagama i evropskim zaverama.
– Zašto većina srpskih stranaka danas – to je jedno i od glavnih predizbornih oružja – o Evropi govori s tolikom rezervom?
– Zato što Evropa – kulturalno gledano – deluje zastrašujuće toj srpskoj inferiornosti o kojoj vam govorim. Evropa je suviše moćna, velika i nesavladiva u odnosu na koju se mnogi u srpskoj eliti osećaju beznačajno. Prvo, njihov kontakt i poznavanje Evrope u kulturnom smislu toliko je površno da ih to odbija. Nije slučajno da su moderni srpski književnici – recimo Matija Bećković – neprevodivi na evropske jezike. Ivo Andrić na jednom mestu piše sledeću rečenicu: “Zima je najgora nesreća za siromašne.” Tu rečenicu možete prevesti na svaki jezik i ona će imati istu snagu jer svaka kultura može razumeti ovu misao.
A sada probajte prevesti rečenicu Dobrice Ćosića iz jednog njegovog romana u kojem razgovaraju otac i sin. Sin kaže ocu: “Ti si oče voleo svoje sinove, kao što si voleo konje, samo kada su najbrži u selu.” Na srpskom to zvuči kao dobra misao i verovatno će i u Hrvatskoj i u Bosni to da se razume, ali pokušajte to prevesti i dajte to nekom Škotlanđaninu, Portugalcu ili Norvežaninu da pročita. Taj naš lokalizam je problem – a ja sam uzeo najbolju misao Dobrice Ćosića jer bolju od ove on nema – i od tuda ta odbojnost jer Evropa je za nas previše zahtevna.
– Jednu od vaših knjiga nazvali ste “Izneverena revolucija”?
– Taj naziv sam uzeo od Lava Trockog koji je pod istim naslovom objavio knjigu o iskustvima posle Oktobarske revolucije. Izneverana revolucija zato jer su peti oktobar 2000. i rušenje Miloševića, uz milion ljudi pred skupštinom, imali potencijal jedne demokratske revolucije, shvaćene kao prekid – politički, pravni i moralni – s vremenom Miloševićeve vladavine. Vođe petog oktobra nisu imali niti jedinstvo niti ubeđenje da bi se ta revolucija mogla izvesti do kraja. Nakon petog oktobra demokratska opcija unutar tog pokreta strašno je dugo oklevala i koketirala s pronacionalističkom strujom unutar tog istog pokreta da do danas to nismo raščistili pa i u Srbiji i u svetu nikome nije jasno šta ko ovde zastupa.
Radikalne reforme
– Zar premijer Zoran Đinđić nije platio glavom zato što je prilično energično htio uvesti Srbiju u Evropu i raščistiti s prošlošću?
– Đinđić je platio glavom to što je potcenio svoje neprijatelje. Ili što nije shvatio koliko je on postao neprijatelj postojećem establišmentu koji je preživio Miloševića. Demokratske snage u Srbiji nakon Miloševića imale su vrlo jednostavan izbor; ili da idu do kraja ili da od tog posla dignu ruke. Đinđić nije bio spreman niti da ide do kraja niti da digne ruke. Po mom sudu on je suviše dugo oklevao da se suprotstavi – makar bi to moglo značiti i odlazak u opoziciju – onoj struji koja nije bila za radikalne reforme. On je želio da vidi sebe jačim nego što je realno bio, vrlo brzo postao je tigar od hartije i platio je glavom tu neodlučnost.
Đinđić je od svih nas bio najobrazovaniji i najvredniji, ali ako bismo želeli da budemo analitični do kraja, Đinđić je napravio pogibeljnu grešku u tome što nije odmah presekao, da bi postalo jasno ko kome pripada i ko šta hoće. Koalicija i popuštanje Koštunici suviše je dugo trajalo i dovelo konačno do toga da danas imamo radikale pred vratima za koje smo mislili da smo ih pobedili 2000.
– Policijski rečeno, je li vlada Zorana Đinđića mogla pohapsiti sve te izdanke iz kriminalnog i političkog miljea koji su mu radili o glavi?
– Ako ih ta vlada nije mogla pohapsiti, onda smo morali da se manemo ćorava posla. Znam da je lako biti general posle bitke, ali činjenica je da je nakon ubistva Đinđića, za vreme izvanrednog stanja, u akciji “Sablja”, privedeno 12.000 ljudi i uhapšeno njih tri hiljade. Iza brave su završili šefovi tajnih službi Rade Bulatović i Aca Tomić kao i najveći kriminalci. Zašto to nije moglo da se napravi pre ubistva? Trebali smo riskirati i odigrati do kraja bar što se tiče raskida sa Koštunicom, ako ništa drugo. Mi, na primer, nikada nismo pokušali da ponovo izvedemo milion ljudi na ulicu iako smo godinu dana posle petog oktobra – još dok smo u narodu izgledali kao anđeli revolucije – imali pobunu Crvenih beretki sa Legijom na čelu kojima je Koštunica dao podršku. Posle petog oktobra tim ljudima se mi nikada više nismo vratili.
Prelazak Rubikona
– Sa svim ovim negativnim teretom Srbija je stigla do izvanrednih izbora?
– U Srbiji su se stvari konačno razjasnile i došli smo do dva ogoljena tabora. Sadašnji premijer u ostavci, Koštunica, koji je dugo igrao tu srednju liniju i koji može i sa jednima i sa drugima, sada je prešao Rubikon i svrstao se u tabor radikala. Ukoliko taj zagrljaj sa radikalima do izbora bude još čvršći, a sa druge strane ako se ne ujedini taj proevropski blok koji predstavlja Boris Tadić i njegova Demokratska stranka na principu “Evropa iznad svega” – ishod izbora je više nego izvestan. Međutim, ni ujedinjenje proevropskih partija za pobedu neće biti dovoljno. Ono što je u ovom trenutku potrebno je konkretna garancija Evropljana, gotovo datum, kada će Srbija ući u Evropsku Uniju; prvi januar 2010. ili 2011. svejedno.
– Zar zaista mislite da je takva eksplicitna ponuda Evropske Unije realna?
– Da li je to realno ili nije realno, da li o tome može da se razgovara sa Evropljanima i pod kojim uslovima, nije moje da vam kažem, ali mislim da mi više nemamo šta da izgubimo. Mi smo u ovih osam godina nakon Miloševića sve prokockali; pokazali smo se neiskrenima, nesolidnima, nejedinstvenima, slabima i sklonima korupciji i ni iz daleka nismo ispunili očekivanja građana. Sigurno članstvo u Evropskoj Uniji je pred potpuno dezorijentisanim građanima danas jedino što je proevropskim snagama preostalo kao izborni argument.
– Mislite li da će Boris Tadić o takvoj mogućnosti razgovarati s Evropskom Unijom?
– Mislim da neće kao što mislim da nikome u vrhu Demokratske stranke to nije palo na pamet. U tom smislu zaključak je vrlo jasan: proevropska orijentacija Srbije u ovom trenutku visi o koncu i, što bismo rekli mi ovde, neka je Bog u pomoći Borisu Tadiću 11. maja na izvanrednim izborima. Možda je Srbiji danas, ovakva kakva jeste, potrebno još jedno čistilište.
