Hajekovo shvatanje pravde i slobodnog poretka
Čitajte Hajekove knjige! I to po nekoliko puta istu knjigu. Uvek ćete saznati nešto novo o filozofiji slobode u pravu, politici i ekonomiji, što vam je promaklo prilikom prethodnog čitanja. Ovo su preporučili profesori Ričard Ebeling (Richard Ebeling) i Izrael Kirzner (Israel Kirzner) brojnim studentima osnovnih, magistarskih i doktorskih studija iz čitavog sveta na letnjem seminaru o perspektivi i mogućnostima Austrijske ekonomske škole u XXI veku, jula 2005, u organizaciji Fondacije za ekonomsko obrazovanje (Foundation for Economic Education – FEE) u Ajrvingtonu na Hadsonu (država Njujork), na kojem je učestvovao i autor ovog prikaza. I stvarno, svako novo čitanje bilo koje knjige iz impresivnog naučnog opusa, sigurno najvećeg liberalnog mislioca u drugoj polovini XX veka, nobelovca Fridriha Augusta fon Hajeka (1899–1992) (npr. Teorija novca i konjukture, Cene i proizvodnja, Konstituisanje slobode itd.) predstavlja pravi intelektualni izazov i veliko zadovoljstvo. Hajekove knjige su po svojoj sadržini toliko bogate i višeslojne s raznim nivoima suptilnih analitičkih prikaza, koji se ne mogu identifikovati posle jednog čitanja. To je moguće učiniti tek posle sistematskog čitanja, što podrazumeva njihovo stalno iščitavanje, bez žurbe i nestrpljenja. Sve to pogotovo važi za knjigu Pravo, zakonodavstvo i sloboda (Law, Legislation and Liberty)*, koja predstavlja pravo remek-delo o filozofiji slobode u modernom svetu, i to u svim njenim aspekitma: pravno-političkom, moralnom, kulturnom, ekonomskom. Drugim rečima, u pitanju je analitička studija o suštini i načinu političkog i ekonomskogorganizovanja moderne civilizacije. U vezi s tim, ova knjiga se nadovezuje na Hajekovu prethodnu knjigu Konstituisanje slobode (Constitution of Liberty), i predstavlja njenu dalju razradu.
Niko valjda nije dostigao Hajeka, posebno ne u modernoj filozofiji prava i političkoj ekonomiji, u doslednom, argumentovanom i majstorskom razobličavanju i obaranju istorijskih zabluda, koje su u XX veku pretile da potpuno podriju i unište temelje moderne političke organizacije društva. Reč je o tzv. konstruktivističkom racionalizmu, tj. o fatalnoj ideološkoj zabludi da bilo koje društvo može svesnim usmeravanjem upravljati svojim razvojem, i da može povećati obim svog duhovnog i materijalnog blagostanja ostvarivanjem neposredne vladine (državne) intervencije i detaljnim planiranjem na svim nivoima političkog i ekonomskog odlučivanja. Hajek je u ovoj knjizi ubedljivo dokazao da se u okvirima svesno dirigovanog i usmeravanog političkog poretka sa komandnom ekonomijom razvija arbitrarna država, koja direktno vodi u tiraniju i samovolju. U takvom poretku nema ni slobode ni pravne sigurnosti niti uslova za privredni razvoj, jer je privatno vlasništvo – kao oličenje individualne slobode, razvoja preduzetništva i naučno-tehničkog progresa – sputano državnim interevencionizmom na tržištu, što u krajnjem slučaju dovodi do povećavanja troškova proizvodnje i pada privrednih aktivnosti. I upravo je to glavna odlika socijalističke doktrine, koja je obeležila istoriju XX veka. Ona je imala dve glavne varijante: nacional-socijalizam i marksizam-lenjinizam. Nijedan od njih nije bio u mogućnosti da ostvari obećanja o pravednom društvu, usled sistemskih grešaka socijalizma, koje je Hajek tako uspešno otkrio i objasnio. Ova premisa o pravednom društvu obezbedila je socijalističkim vlastodršcima filozofsko utemeljenje i političko opravdanje za zamenu vladavine prava vladavinom ljudi. Otuda se Hajek i pokazuje kao odlučni protivnik socijalizma, i bilo kakvog socijalnog inženjeringa koji bi poremetio evolutivni proces razvoja moderne civilizacije utemeljene na katalaksiji. To zapravo znači da je Hajek pokazao da je spontani poredak slobodnog tržišta (što ne treba uzimati u strogom ekonomističkomznačenju) imanentan ljudskoj slobodi, i da upravo takav poredak omogućuje punu afirmaciju svih stvaralačkih mogućnosti pojedinaca. Da bi jasnije predstavio suštinsku razliku između spontanog i planiranog (usmerenog) poretka, Hajek je u svoju filozifiju prava i političku ekonomiju uveo dva pojma, vraćajući se starogrčkim leksičkim korenima. To su: kosmos kao spontano izrasli poredak zasnovan na sistemu zakona nomos, i taxis, kao svesno stvoreni i od strane čoveka planirani poredak, kome odgovara zakonski sistem thesis.
Spontani poredak slobodnog tržišta, način njegovog utemeljenja i reprodukcije predstavlja glavnu temu ove knjige. U pitanju je poredak koji izrasta iz negativno definisanih pravila pravičnog ponašanja. To su pravila koja nijednom pojedincu ne propisuju šta treba ili mora da čini nego samo ono što ne sme da se radi, kako bi se obezbedila sloboda za sve pripadnike političke zajednice. Ni ta pravila nisu proizvod nekog svesnog i unapred definisanog plana, nego predstavljaju izdanak spontane i dugotrajne primene odgovarajućih običaja, saobraznih pravno-političkom, ekonomskom i socijalnom nivou razvoja neke lokalne sredine. Da bi se pravila pravičnog ponašanja primenjivala i tako omogućavala samo-reprodukciju spontanog poretka, potrebno je da se nivo državne intervencije svede na potrebnu meru. To zapravo znači da i vlada u svom delovanju mora biti ograničena. Ona ne bi smela da svojim intervencionizmom poremeti evolutivne procese unutar spontanog poretka, jer bi na taj način uvela arbitrernost u jednu vrlo osetljivu sferu ljudskog življenja, što bi vodilo tiraniji i ugrožavanju slobode pojedinaca. To se najbolje može videti na primeru tržišta, kao jednog od najvažnijih podsistema u okviru spontanog poretka, koji ima svoju logiku i zakonitosti funkcionisanja. Ako bi se državi dozvolilo da, iz sebi znanog razloga, svojim merama poremeti uspotavljeni mehanizam odnosa ponude i tražnje i veštački preusmeri deo nacionalnog bogatstva u korist određenih političkih ili socijalnih grupa, stvorili bi se osnovni preduslovi kako za političku i ekonomsku paralizu društva. Upravo se to dogodilo u svim oblicima socijalističkog poretka. Hajek je ubedljivo i argumentovano pokazao da nikakav državni intervencionizam u postojeću sferu ponude i tražnje ne može ostvariti tzv. društvenu pravdu, što je oduvek bila omiljena parola raznih socijalističkih doktrinara. Pravedno je zapravo ono što je ostvareno na tržištu, pa makar ono i bilo stečeno bez rada. Jer tržište (baš kao i svaki drugi podsistem u okviru spontanog poretka) uvek podrazumeva rizik. Tu se ishod nikada unapred ne zna. Znaju se samo pravila koja kanališu tržišne procese. Na tržištu se može ostvariti basnoslovno bogatstvo ali i izgubiti sva imovina. I zbog toga to jeste pravedno. To je onaj motivacioni elemenat koji podstiče konkurenciju među različitim pojedincima — učesnicima u tržišnoj utakmici. Takvi procesi spontano vode efikasnoj upotrebi znanja, razvoju tehničko-tehnološke opremljenosti u proizvodnji i podizanju nivoa nacionalnog bogatstva. Nasuprot ovome, u strogo kontrolisanom poretku obeleženom komandnom ekonomijom i visokim stepenom državnog intervencionizma, nema prave konkurencije među pojedincima, jer se ishod ekonomskih procesa unapred zna, ili se bar osnovano može predvideti. U takvom poretku i nema istinskih takmičenja među ljudima, pošto nema ni motivacionih mehanizama. Ekonomski procesi se odvijaju u znaku prinude, što je oličenje autoritarnosti i neslobode.
Fridrih Hajek je došao do svojih naučnih otkrića i objašnjenja razrađujući ideje klasičnih liberalnih mislilaca koji su pripadali raznim izvorima rane liberalne političke filozofije: engleskoj vigovskoj tradiciji od 1688. (Džon Lok – John Locke) i nešto kasnijoj liberalnoj misli (Džon Stjuart Mil – John Stuart Mill, Dajvid Hjum – David Hume, Džon Akton – John Acton), francuskom garantizmu (Benžamen Konstan – Benjamin Constant, Fransoa Gizo – Francois Guizot), škotskoj prosvećenosti (Adam Smit – Adam Smith, Adam Ferguson – Adam Fergusson, Dejvid Rikardo – David Ricardo) i američkom konstitucionalizmu (Tomas Džeferson – Thomas Jefferson). Oslanjajući se na učenje osnivača Austrijske ekonomske škole Karla Mengera (Karl Menger) i svog učitelja Fridriha fon Vajzera (Friedrich von Wiser), Fridrih Hajek je izgradio jedan sistem pravno-političke i ekonomske teorije u kome su sačuvani najvažniji postulati klasičnih liberala (posebno ekonomista), ali uz potrebnu korekciju i ispravljanje njihovih najupadljivijih zabluda. To posebno važi za Smitovu teoriju radne vrednosti koju je svojevremeno preuzeo i Karl Marks. Prema Hajekovom neoaustrijskom subjektivističkom gledištu, ekonomska vrednost – vrednost nekog preimućstva ili aktive, odnosno izvora – proističe iz preferenci ili vrednovanja koje vrše pojedinci na tržištu, a ne iz bilo kakve njihove objektivne osobine, kao što je npr. količina uloženog rada potrebna da se te vrednosti proizvedu. Presudna su samo zbivanja na tržištu u okvirima spontanog poretka. Hajekova subjektivistička metodologija u oblasti političke ekonomije navela ga je da odbaci ideje generalne ravnoteže za koju su se zalagali neoklasični autori, kao i da ospori vrednost makroekonomike kao takve. Tako su i udareni temelji libertarijanizma tj. moderne posleratne filozofije slobode, koja u osnovnim crtama odstupa od teorijskih postavki klasične liberalne ekonomske misli, usled bitno izmenjenih političkih i eknomskih uslova života. To je ujedno i i glavna osobina Austrijske ekonomske škole, koja je svoj procvat doživela tek posle propasti ekonomske paradigme Džona Majnarda Kejnza (John Maynard Keynes), koja je podrazumevala značajnu intervenciju države u ekonomske procese na tržištu. Tokom Ruzveltovog Nju Dila, i trideset godina posle Drugog svetskog rata kada je liberalnoj ekonomiji na Zapadu ozbiljno zapretio socijalistički oblik privređivanja, argumenti Austrijske ekonomske škole gotovo da i nisu uzimani u obzir. Međutim, tokom sedamdesetih godina XX veka, njeno je učenje ponovo postalo aktuelno i popularno, posebno u Sjedinjenim američkim državama za šta su, osim Hajeka, bili zaslužni i Ludvig fon Mises (Ludwig von Misses), Marej Rodbard (Murray Rothbard) i Izrael Kirzner. Ova pojava je nekako koincidirala s Hajekovim dobijanjem Nobelove nagrade za ekonomiju (1974). Sticao se utisak da je osnovni lek za prevazilaženje privredne recesije, smanjenje nezaposlenosti i inflacije, povlačenje vlade iz privrede i povratak na tržište i sveopštu restrektivnu praksu. Ova Hajekova knjiga je sve to izvrsno opisala i objasnila.
Naposletku, radi intelektualnog poštenja, autor ovog prikaza želi da skrene pažnju da je i sam nekada bio pristalica Kejnzove ekonomske teorije. No, vremenom je autor i sam evoluirao, te je posle letnjeg seminara o Austrijskoj ekonomskoj školi postao pravi austrijanac. Saslušavši argumente ove teorijske škole, duboko zasnovane na mnogim Hajekovim istraživanjima u oblasti prava politike i ekonomije, koja su metodološki izvrsno predstavljena u ovoj knjizi, autor prikaza je definitivno prihvatio njene ideje o razvoju društva, smatrajući ih najadekvatinijim preporukama za savremeno čovečanstvo. Zbog toga, i ovu Hajekovu knjigu iskreno preporučuje za stalno iščitavanje, baš onako kako su njemu i njegovim kolegama iz čitavog sveta, preporučili profesori Ebeling i Kirzner.
mr Miroslav Svirčević je saradnik Balkanološkog instituta u Beogradu. F.A. Hajek, Pravo, zakonodavstvo, sloboda — Novi pogledi na liberalne principe pravde i političke ekonomije, CID Podgorica 2002.
