O jednoj amaterskoj omniologiji

Knjige, knjige, braćo, a ne zvona i praporci – Dositej Obradović

Pre rasprave o tekstu Vladimira Milutinovića “Ništa mi nije jasno”, želim samo da kao sadašnji glavni urednik Katalaksije dam jedno kratko objašnjenje. Kolega Milutinović se požalio da je njegov tekst “objavljen sa zakašnjenjem od nekoliko nedelja” i da se to desilo tek pošto se obratio kolegi Novakoviću “drugim povodom”. Najpre, kao što je čitaocima Katalaksije dobro poznato, polemike različitih vrsta su vrlo dobrodošle na ovom sajtu, i mi smo ih uvek i rado objavljivali u prošlosti, posebno kad su bivale usmerene protiv članova uredničkog tima. Čak smo i prenosili kritičke napise o nama sa drugih sajtova i novina. Stoga, uveravam kolegu Milutinovića da to zakašnjenje nije bilo posledica naše želje da tekst ne objavimo, jer i inače podstičemo rasprave na našem sajtu, već tehničkih razloga. Da je namera da se njegov tekst ne objavi zaista postojala, uveravam ga da njegov naknadni poziv kolegi Novakoviću “drugim povodom” (ipak, “prvim”, kako mi je Novaković potvrdio, no da sad ne zamaramo čitaoce nevažnim detaljima) ne bi mnogo pomogao, jer mi nismo mnogo sugestibilni.

Još jedna “spoljašnja objekcija”. Kolegu Milutinovića takođe interesuje zašto sam ja kasnio osam meseci sa odgovorom i “zašto sam ga baš sada objavio”, posprdno taj odgovor nazivajući “dugo smišljanim”. Moram da priznam, ako je to od ikakvog značaja za čitaoca, da je odgovor odlagan isključivo zato što sam bio zauzet drugim stvarima, i što u prvom trenutku nisam ni nameravao da ga napišem. Prigovore koje je kolega Milutinović izneo na tzv. dosledni liberalizam nisam smatrao mnogo releventnim niti takvim da zahtevaju neki urgentan odgovor. Posebno sam njegov dar da sadržaj majstorski sakrije iza verbalnih mistifikacija (od kojih sam neke citirao u svom odgovoru) smatrao vrlo destimulišućom kontraindikacijom moguće plodotvorne rasprave u budućnosti. Ipak, ako baš (psiho)analiziramo, verovatno je razlog da na kraju ipak nešto napišem bila kombinacija zgodne prilike da se ukaže na neke popularne pogrešne koncepcije koje tekst po mom sudu sadrži, i moje sklonosti ka zapodevanju teorijskih kavgi koja me nekad navodi da ulazim i u neproduktive sporove (što ovaj izgleda da jeste, nažalost). U svakom slučaju ne neke naročite “dubine” ili “inovativnosti” Milutinovićevih “teza” koje bi zahtevale višemesečno razmišljanje. To svakako ne. Moram da priznam da mi saznanje da sam Milutinović po svoj prilici veruje u ovo drugo deluje pomalo komično i megalomanski. Nema šanse da je neko ignorisao moj tekst recimo zato što ga je mrzelo da se njime bakće, ili što je imao pametnija posla, ili bilo šta slično, već jedino zato što je sve vreme grozničavo smišljao kako da doskoči mojoj genijalnosti!

No, da pređem konačno na “stvar”.

1 teza: Podsećam čitaoce da je Milutinović u svom inicijalnom tekstu u prvoj tezi postavio pitanje kako se slučaj kompanije Mobtel, odnosno kompanije koja stiče privatni profit spregom sa državom, može opravdati iz liberalne vizure. Ja sammu odgovorio citiranjem njegovog sopstvenog tvrđenja da treba ukinuti spregu države i biznisa, pa će nestati i privatni profiti iz te sprege. To ne znači samo da ne postoje državna preduzeća, već i da nema dosluha između vlasti i ekonomije, tj. državnog intervencionizma. Pošto je video da sa podmetanjem Bogoljuba Karića kao “problema” liberalizma ne ide baš najbolje, Milutinović je u svom odgovoru smislio novog kandidata za istu ulogu – ovaj put su to “prenaduvane javne nabavke”. No, opet je stvar ista. Zakon o javnim nabavkama mora da postavi “transparentne” procedure javnih tendera sa jasnim kriterijumima, koji bi sveli na minimum diskreciju političara, te time i bogaćenje privatnika iz sprege sa vlašću. Ako nije tako, nema liberalnog, već samo lopovskog i intervencionističkog sistema (kakav je recimo danas u Srbiji). To što javne nabavke gazda Velje i njegovi ugovori o koncesijama idu po principu “burazeru, ja tebi ti meni, pa da se ispoštujemo” ne znači automatski da je to neki problem za liberalnu filozofiju, ništa više od Mobtela. Prenaduvane javne nabavke su tipični fenomen onog istog sistema koji je stvorio i Bogoljuba Karića – sistema sprege i protivzakonitih veza vlasti i biznisa – pa ne znam šta se u tom smislu menja u odnosu na prvi slučaj. Naravno, ponekad se prenaduvane javne nabavke mogu dogoditi i u uređenim sistemima, ali se u uređenim sistemima ponekad desi i da neki ubica umakne ruci pravde, pa nas to još uvek ne navodi (ne znam možda će Milutinović sledeći put i to prebaciti liberalizmu kao nedoslednost) da zbog toga kažemo kako je činjenica da ne bivaju uvek svi krivci kažnjeni argument protiv doktrine o kažnjavanja krivaca (i time “izazov” za liberalnu teoriju o zaštiti prava pojedinca i kažnjavanju prekršilaca istih) . Naprosto, ako se dokaže recimo nameštanje tendera, ili javne nabavke, krivci idu u zatvor ili plaćaju kaznu, slično bilo kom drugom krivičnom prekršaju. Ne vidim šta tu ima sporno i teorijski izazovno, najmanje za liberalnu teoriju.

2 teza: Milutinović i u prvom i u drugom svom tekstu govori o takozvanom “prvobitnom prisvajanju” nečeg što naziva “zajedničkom imovinom”. Meni to zvuči konfuzno – ako je imovina zajednička u smislu da su njeni vlasnici više ljudi (“ortaci” ili možda “deoničari”), onda je to privatna svojina više ljudi, te se ne može “prisvajati” bez njihove saglasnosti, a najmanje “prvobitno” (!). Ako zemlja, pak, nije ni u čijem vlasništvu, onda je to ničija zemlja, i ne znam koja je svrha, osim sejanja konfuzije, da takvu zemlju uporno nazivamo “zajedničkom”? Još gore, na drugim mestima on koristi termin “zajednička imovina” da bi njime opisao državnu svojinu. A kao šlag na tortu, u jednoj od svojih “teza”, i o privatnoj imovini stečenoj pljačkom on takođe govori kao o “zajedničkoj”. Potpuni galimatijas, u kome ja ni uz najbolju volju nisam u stanju da se snađem.

Dalje, oko Loka čiju teoriju prvobitnog prisvajanja kolega Milutinović apostrofira. Kod Loka zaista postoje dva kriterijuma prvobitnog prisvajanja – homestading (nađeš, zaposedneš i obradiš) i proviso (za svakog mora ostati dovoljno posle tvog zaposedanja) između kojih postoji teorijska napetost. Većina tumača govori da čak postoje dva Loka – jedan redistributivni i drugi liberalni. Većina savremenih liberalnih filozofa (da, verovali ili ne, postoje i takve osobe) pristaje uz “liberalnog” Loka, i zaista veruje da je homestading jedini kriterijum. Ono što nađeš i zaposedneš, a nije ničije u tom trenutku, to je tvoje. I ja prihvatam tu teoriju (ponovo je Milutinović sam pogodio), i pošto je Lok ostao fundamentalno neodređen oko konflita između dva principa, imam pravo da se pozivam na njega jednako kao i onaj ko bi potencirao proviso.

Moj argument protiv provisa je sledeći. Pretpostavimo da pojedinac koji je zaposeo neku divljinu nema pravo na nju. Da li to znači da samim tim neko drugi (ili možda država) ima pravo na tu divljinu? Očigledno ne. Onda to znači da uopšteno gledajući niko nema prava ni na koje neposedovane stvari, i da se svaka divljina koja u svetu aktualno postoji mora ostaviti netaknutom do kraja sveta i veka. I da su svi akti aprorpijacije, od onog Rusoovog zlikovca koji je postavio kamen i parče zemlje progasio svojim pa do danas, bili nepravedni! Jedine dosledne alternative su dakle, ili odbaciti bilo kakvu restrikciju homestading kriterijuma (pa bio to proviso ili šta god drugo), ili zabraniti da se neposedovane stvar ikako i ikada prevode u privatno vlasništvo.

3 teza: “Nasilna preraspodela” o kojoj Milutinović govori kao o problemu liberalizma u legitimaciji privatne svojine kroz vreme je ono što se obično zove pljačkom i krađom, i što je direktno kažnjivo po liberalnim principima. Pa događalo se danas, ili unazad kroz vekove, nema nikakve razlike. Stoga je opet nejasno što bi liberalizam s tim imao nekog problema. Dakle, ne samo da postoji moralna, nego i zakonska obaveza da se kažnjava pljačka (“nasilna preraspodela”). Milutinović stoga kuca na otvorena vrata. Ako neko može da sudski dokaže da su njegovi preci u prošlosti opljačkani, kao što često mogu naprimer potomci vlasnika čiju su imovinu komunisti 1945 oteli, onda liberalizam jasno nalaže restituciju vlasničkih prava koja, zavisno od prirode imovine, može biti u naturi ili u monetarnoj nadoknadi. To je, da budemo na nivou filozofije, Nozikov treći, rektifikatorni princip pravde. To što neka pljačka od pre 500 godina negde u svetu, ne može danas da se sudski dokaže, nije problem ni liberalizma, ni sudske prakse, već nesavršenosti sveta koji se menja u prostoru i vremenu; ljudi se rađaju, umiru, najčešće među njima i svedoci prethodnih zlodela, zajedno sa akterima i žrtvama i sistemima u kojima je tako šta bilo moguće. Takav je svet i liberalizam još nije pronašao načina da ukine smrtnost ljudi i prolaznost svega na svetu. I što je najvažnije, u liberalnom poretku “nasilna preraspodela” je apsolutno nemoguća. Ako je bilo koji segment nečije svojine u tekućem liberalnom poretku nastao pljačkom u prošlosti, onda je to stvar koja se baštini iz drugih sistema, a pitanje o tome treba opet preadresirati onima koji takve sisteme (poput socijalizma, klijentelističke države srednjeg veka, ili današnje države blagostanja) brane. Nasilna preraspodela u liberalizmu je contadictio in adjecto.

4 teza: ovde nisam dobio nikakvo pojašnjenje i samo ponavljam da nisam u tanju da se nosim sa “uzvišenom dubinom” (Hegel o svojoj Filozofiji prirode) Milutinovićevih izvođenja u ovoj tezi.

5 teza: Nejasno je šta tačno, osim činjenice da su sve istočnoevropske zemlje u prvih nekoliko godina tranzicije iskusile pad GDP, Milutinović želi da tvrdi ovom tezom. Milutinović misli da je napravio neki zanimljiv “dijalektički obrt” kada kaže da iako su preduzeća u kapitalizmu efikasnija, socijalizam ukupno proizvodi više bogatstva. A u stvari izrekao je čistu besmislicu. Kako “društvo kao celina” može biti bogatije ako preduzeća u tom društvu proizvode manje i skuplje? Ja nemam pojma, možda on možetu originalnu ekonomsku teoriju da bliže objasni. Radi se, po svoj prilici, o nečem drugom – o tome da prvih nekoliko godina tranzicije GDP i zaposlenost privremeno padaju iz razloga koje sam mu objasnio u prethodnom tekstu (to je taj lažni utisak da je “društvo bogatije” u socijalizmu). Dakle, prvih nekoliko godina kapitalizma preduzeća zaista proizvode manje nego u socijalizmu, ali samo zato što je prethodna “napumpana” proizvodnja bila neefikasna i artificijelna, što je mogla da se održava samo zahvaljujući izuzetosti iz slobodne konkurencije i nužnosti traženja profita. To je bilo “sprintanje u mestu” kako je napisao profesor Ljubomir Madžar – gomilanje proizvoda bez ekonomskog opravdanja i kriterijuma alokativne efikasnosti. Posle nekoliko godina tranzicionog čišćenja i “trijerenja” loših od dobrih investicija, firmi i poslovnih praksi, stvar se vraća na svoje mesto: privatne firme podvrgnute disciplini konkurentskog tržišta proizvode mnogo više i kvalitetnije robe od socijalističkih i mogu da konkurišu na svetskom tržištu. Propali giganti idu po led, a radnici u novi biznis koji u međuvremenu niče.

Ovaj efekat će laici lakše uočiti kad pogledaju podatke o “proizvodnji” i “zaposlenosti” u Srbiji pod Miloševićem, koje nostalgične Miloševićeve pristalice danas često potežu da bi pokazali kako je 90-ih godina bilo bolje nego sada: zar pod Slobom fabrike nisu kako-tako radile i proizvodile, a ljudi imali radna mesta? Da, samo što je ta proizvodnja bila u “prazno”, što nije donosila profit nego gubitke, što je trošila akumulaciju i stvatrala dugove, a fiktivna zaposlenost održavana visokom inflacijom i selektivnom prodajom delova javnih preduzeća, čiji prihodi su prelivani u budžet, dok su radncici dobijali bedne plate svakih 5 meseci, bez uplata penzionih i zdravstvenih doprinosa. Ulje i brašno su bili vrlo jeftini, mnogo jeftiniji nego sad, samo nigde niste mogli da ih kupite. Isto tako su i Titov GDP, zaposlenost i proizvodnja bili fikcija, samo na višem nivou, jer nije bilo rata i sankcija, a jeste stranih kredita. Proizvođene su Zastave koje nigde napolju niste mogli da prodate i deljene pare od stand by aranžmana i apanaža od monopola u trgovini Istoka i Zapada, i krckane u propala preduzeća i propale poslovne projekte. Slično je bilo i u drugim zemljama istočnog bloka, samo sa više siromaštva i nižim dohotkom. Tranziciona recesija nije bila proizvod slabosti liberalizma (inače bi Amerika ekonomski propadala sve vreme, zar ne) već trošak koji je morao da se plati za ispravljanje ovakvih distorzija socijalizma, kroz uvođenje cenovnog mehanizma u privredu, oslobađanje trgovine i uvođenje odgovonog komercijalnog poslovanja itd. Sve to vodi kratkoročnom šoku zatvaranja preduzeća nesposobnih za konkurentsku utakmicu i povećanja nezaposlenosti. Ali, što se taj šok brže preživi to će, kako je iskustvo pokazalo, kasniji oporavak takođe biti brži i na zdravijim osnovama.

Dakle, nema boljih rezultata i većeg bogatstva u socijalizmu. Kolega je nešto polovično natuknuo, ali nije razumeo sam mehanizam ekonomske tranzicije i razloge za tranzicionu recesiju. I nije shvatio da je problem o kome govori zapravo tranziciona recesija, a ne komparativna ekonomska efikasnost socijalizam u odnosu na kapitalizam.

6 teza: A da je u celoj stvari po sredi prevashodno ekonomsko neznanje autora najbolje svedoči sledeći odgovor na moju 6 kontratezu: Moja teza nije bila da interno privatizovano i klasično privatno preduzeće mogu da budu jednako efikasna nego da u slobodnom društvu nije zabranjeno biti manje efikasan. Dakle, ako neko želi da pokuša treba mu dozvoliti. Ali, dragi kolega, u slobodnom društvu niko ne sprečava ljude da pokušaju sa samoupravnim preduzećima. Ni danas ni pre sto ni 200 godina. Eksperimenti sa samoupravnim firmama o kojima moj neobavešteni kolega govori kao o nečemu čega nema, su itekako postojali kroz ceo XIX i XX vek (setimo se samo Sen Simona ili raznih drugih pokušaja sa kooperativama), ali su svi oni propadali zbog neefikasnosti. I danas u Americi vi možete osnovati firmu u čijem osnivačkom dokumentu piše da su zaposleni vlasnici, to vam zakon ne zabranjuje, ali niko nije dovoljno lud da tako nešto uradi sa svojim novcem. Čak i najglasniji marksisti, komunisti i zagovornici raznih levičarskih ideoloških novotarija, ipak drže svoju štednju u deonicama starih, dobrih korporacija, ili u privatnim investicionim fondovima. Za razliku od pokušaja, ono što je u tržišnoj privredi VRLO zabranjeno, jeste biti manje efikasan a tražiti da opstaneš kao poslovni čovek. To ti ne daju potrošači, jer oni nagrađuju profitom one koje smatraju boljim i efikasnijim a kažnjavaju ignorisanjem i na kraju bankrotom one koje smatraju lošim i neefikasnim. I jedini način da opstaneš kao biznismen u slobodnom društvu je da nekako ubediš potrošače da si dobar, ili da tražiš subvencije od države, što je već u neskladu sa tržišnom privredom. I problem sa samoupravnim preduzećima jeste što ona u tržišnoj privredi (iz razloga koje sam objasnio u prethodom odgovoru) nikada nisu mogla da se takmiče sa velikom korporacijom i malom privatnom radnjom, a ne zato šti su, sačuvaj bože, bila zabranjena zakonom.

7 teza: Kolega Milutinović u ovoj tezi konačno otvoreno priznaje, uprko stalnom bavljenju njome i čak predlaganju nekih teorijskih inovacija, da se ne razume u ekonomiju, i obećava da se ubuduće neće njome baktati (što od srca pozdravljam) već da će govoriti samo o filozofiji u koju se razume. Ali, avaj, već na prvom koraku opet počinje sa ekonomskim temama. Vraća se na staru tezu da se bogatstvo stiče uz pomoć političke moći, i pita se da li je bogatstvo Engleske donela trgovina, ili vojska koja je otišla u Indiju. Ne, kolega, bogatstvo nije donela vojska nego slobodna trgovina i slobodno tržište. U suprotnom očekivali bismo da Carska Rusija bude vrlo bogata, ili da Prusija ili Napoleonova Francuska, a ne Britanija, budu predvodnici Industrijske revolucije. Bogatstvo stečeno pljačkom može koristiti samo ako postoji veliki stepen ekonomske slobode i preduzetničkih veština da se opljačkani kapital produktivno uposli, naprave proizvodi i usluge koji se prodaju i na njima zaradi. Bez toga, nikakva količina statičkog kapitala ne može doneti bogatstvo jednoj zemlji. Ali, ako ima sloboda i preduzetništva, onda pljačka nije ni potrebna! Štaviše, kontraproduktivna je u najvećem broju slučajeva, jer umrtvljuje preduzetnički instinkt i konkurentsku sposobnost. To najbolje dokazuju zemlje poput Japana, Švajcarske, Luksemburga, Irske, koje namaju skoro nikakvih prirodnih bogatstava, a spadaju u sam vrh visokorazvijenih zemalja, ali i obratno – mnoge zemlje koje su počele da propadaju kada su se oslanjale isključivo na pljačku drugih ili prirodne resurse. Dostupnost prirodnih resursa kroz pljačku ili njihovo postojanje na teritoriji neke zemlje pre može obeshrabriti preduzetništvo, jer će vlada takve zemlje težiti ekonomskom zatvaranju i lošim ekonomskim politikama. Tipični primeri su zemlje poput Saudijske Arabije ili Rusije. Zašto Rusija nije najbogatija zemlja na svetu kad je ubedljivo najbogatija prirodnim resursima? Zato što nikad nije bila slobodna, već uvek tiranska zemlja, bez mogućnosti da se prirodni i ljudski resursi koriste u produktivne svrhe, već samo za pljačku i bogaćenje uskih elita oko vlasti. Jedino oni koji i dalje veruju u smehotvorne marksističke “teorije” o “prvobitnoj akumulaciji kapitala” kao razlogu za bogatstvo Zapada mogu nastaviti da veruju da se bogatstvo otima, ili zasnova na prirodnim bogatstvima a ne proizvodi uz pomoć slobodnog tržišta.

8 teza: Milutinović želi da brani dubioznu tezu da njegova analogija-doskočica između komunizma i liberalizma kao dve forme eshatologije nešto činjenički i realno govori i o ekonomskim i političkim rezultatima i karakteru jednog odnosno drugog sistema. Moju tvrdnju da dosledni liberalizam daje odlične rezultate za razliku od doslednog komunizma koji vodi u katastrofu, on osporava na sledeći način: “dosledni liberalizam nigde nije sproveden, nigde nema države koja je ukinula sva državna preduzeća i krenula ka minimalnoj državi ili njenom ukidanju.”

Moram da razočaram kolegu Milutinovića, ali dosledni liberalizam, upravo onako kako ga je on definisao, itekako postoji i postojao je: Britanija XIX veka o kojoj smo maločas govorili je bila čista minimalna država bez ikakvih državnih preduzeća, osim centralne banke. Danas se u Milutinovićevu shemu minimalne države savršeno uklapaju Hong Kong i Singapur recimo. U Hong Kongu nema državnih preduzeća, potrošnja države je ispod 20% GDP, nema državnog penzionog sistema, carine nula, porezi proporcionalni i vrlo niski. Vrlo slično je i u Singapuru. Odmah korak iza njih su Irska i Novi Zeland koji iako imaju nešto državnih preduzeća i nešto više poreze, još uvek su vrlo blizu ideala laissez-faire. Amerika takođe, koja ima nešto više državne regulacije i trgovinskih ograničenja od Hong Konga i Singapura, takođe nema državna preduzeća. I ne vidim da joj nešto ekonomski fali. Dakle, “proročanstva” doslednog liberalizma su se pokazala istinitim, jer čisto liberalne države postoje i postojale su i postizale su i postižu izvanredne ekonomske i druge rezultate.

9 teza: ovde se više ne radi o neznanju, lošim interpretacijama i sličnom, već usudio bih se reći, o čistoj zameni teza. Da podsetim čitaoce, u svojoj originalnoj 9 tezi Milutinović je napisao: “Čini se da je dosledni liberalizam sklon da čitavu dosadašnju filozofiju posmatra kao pružanje intelektualnih usluga uzurpatorima slobode pojedinaca, kolektivističkim tiranijama.”. I tu se pozvao na Popera kao na primer tog liberalnog otpisivanja celokupne filozofske tradicije u ime liberalizma. Ja sam ga upozorio da Poper ne otpisuje celu filozofsku tradiciju već samo jedan njen deo, i da afirmiše filozofe poput Kanta, Sokrata, Rasela, Loka i drugih. Dodao sam i da se Poper ne uklapa u Milutinovićevu definiciju “doslednog liberala” (štaviše, on sebe bar na 20 mesta u “Otvorenom društvu…” definiše kao zagovornika “državnog intervencionizma”) i da se drugi mislioci poput Loka, Kanta, Konstana, Nozika, Hajeka bolje ukplapaju u tu ideju, a mnogi od njih su i sami filozofi. U svom odgovoru Milutinović kaže da “Izgleda, za razliku od Jankovića, da ja ne smatram da su pravi dosledni liberali od Hajeka od Nozika neka grupa koju treba izdvojiti i iz njihovog malog prsta isisavati svu moguću mudrost,”, kao da je to neko tvrdio, i kao da je to uopšte tema, a ne njegova teza da liberalizam ukida potrebu za filozofijom. Milutinović ne komentariše zapravo moj odgovor već nastavlja sa ponavljanjem mantri o značaju filozofije i o Poperovoj ideološkoj kritici Hegela. Ali, nije reč o tome. Reč je o problemu da kolega želi da kritiku NEKIH filozofa kao antiliberala i neprijatelja otvorenog društva (pa iznosio tu kritiku Poper, Nozik ili Janković) proglasi za napad na Filozofiju kao takvu. On bi prvo da jedno određeno filozofsko stanovište prema politici (antiliberalno, kolektivističko) rezerviše kao dezideratum filozofije kao takve, a da onda svakog ko se s tim stanovištem ne slaže proglasi za ne-filozofa. Pa je tako recimo njegova tvrdnja da su Kant i Hegel pripadnici iste škole mišljenja u političkoj filozofiji – čista i nepatvorena Filozofija, dočim je Poperovo (i moje, recimo) suprotno mišljenje, da nisu pripadnici iste škole mišljenja, tj da je Kant liberal a Hegel neprijatelj slobode, nefilozofsko i ideološko. Takođe, Milutinović dodaje još jednu sadržinsku odrednicu, da filozofija ne sme imati relativističke konsekvence, da bi bila Filozofija. Čime još trećinu filozofa isključujemo iz počasnog domena. A vidimo da i postmoderna filozofija nije Filozofija. Ako je takvo monopolisanje filozofije samo za sebe i sektu svojih istomišljenika “filozofija”, a sve drugo “ideologija”, onda ja priznajem da nisam filozof, i štaviše da dosledni liberalizam ukida potrebu za svakim filozofiranjem.

10 teza: Pošto je prethodno tvrdio da je dosledni liberalizam okrnjen u svojoj doslednosti potrebom da se nalazi zajednički jezik sa drugim ljudima, a ja to opovrgao ukazivanjem da rečeni problem pogađa “nedosledne liberale” a ne “dosledne”, Milutinović sad pribegava sličnom manevru retraoktivnog retuširanja svojih teza kao u slučaju Bogoljuba Karića, e da bi ispalo kao da je tvrdio nešto drugo od onog što je zaista tvrdio. Smišlja zapravo novu ad hoc teoriju zašto je dosledni liberalizam relativistički. Dakle, sad više nije problem ono što je ranije izgledalo da je problem, naime nužnost da ljudi odbace dosledni liberalizam kad se suoče sa nužnošću usaglašavanja stavova i intuicija sa drugim ljudima, već je sada problem što po njemu ima jedna viša vrednost od slobode, a to je “istina”. Milutinovićev dar za unošenje logičke konfuzije je ponovo na delu: ” Nije opasnost po liberalizam u tome što se ljudi mogu složiti da sloboda nije najviša vrednost, pa ih se onda mora slušati u ime većine i demokratije, nego je stvar u tome da ljudi treba da se slože da sloboda nije najviša vrednost, nego da je ograničena višim vrednostima od sebe iz kojih čak povlači svoj značaj.” Dakle, liberalizam je relativistički zbog toga što filozof Vladimir Milutinović smatra da ljudi “treba” da se slože da sloboda nije najviša vrednost, a u ime filozofske istine. Ali, tu nije reč o tome šta neka privatna osoba, ma koliko bila svetsko-istorijski važna, misli da treba da bude najviša vrednost za nju ili za druge u životu – za filozofe će to biti “istina” ili možda ubeđivanje drugih u nju – već je pitanje da li nečije individualno rangiranje težnje ka istini na prvo mesto etičke lestice predstavlja neki argument protiv “doslednog liberalizma” (ili za njega svejedno)? Kao da se za istinom može tragati jedino ako u političkom smislu nisi “dosledni liberal”. Ovo poređenje baba i žaba, individualnih životnih preferencija i političko-teorijskih nazora, predstavlja samo još jedan Milutinovićev konfuzni pokušaj da protivstavi Filozofiju i “dosledni liberalizam”. Ali, liberalizam nije svetonazorna preferencija, već politička teorija. To što za Kanta postoji etička istina nema nikakve veze sa političkim i pravnim ustanovama koje on kao liberal zagovara (ili štaviše, ima veze u tačno suprotnom smislu od Milutinovićevog – u smislu primata praktičnog uma nad teorijskim, slobode nad istinom, i potrebe da pravni sistem oličava zaštitu pojedinca kao svrhe po sebi, a ne “umni nacrt” idealne dražve, kako bi hteli svi totalitarci, od Platona do Marksa). Zato Kant i podvlači razliku između etičkih i juridičkih dužnosti. Laganje je grozno, ali se ne može zakonom zabraniti (govorenje istine je samo etička dužnost kako kaže Kant), kao što je i vrlina, recimo istinoljubivost, dobra, ali se ne može zakonom propisati, tj nametnuti. Ono što liberalizam, u kantovskoj, lokovskoj, nozikovskoj, hajekovskoj i svakoj drugoj “doslednoj” verziji propisuje tj. nameće, jeste zabrana agresije, pljačke i nasilja. To su jedine juridičke dužnosti. Milutinović ovo naziva relativističkom konsekvencom liberalizma, pozivajući se na Kanta i Loka, a potpuno nesvestan da ih zapravo sve vreme kritikuje zbog “relativizma”!

11 teza: Ovde već čitamo pravu provalu monotonog deklamovanja o značaju filozofije u promeni sveta itd, na tragu Fojerbaha i slično, koja nema nikakve bliže veze sa samom temom. Naravno, sve to treba da zamaskira jednu jednostavnu činjenicu: u svojoj originalnoj 11 tezi Milutinović je napisao sledeću stvar: “Osnovna ideja liberalizma – individualna sloboda – može de se uzme kao kraj i rešenje filozofskih problema, kome dalja filozofska rasprava nije potrebna“. Ja sam izvoleo da primetim u svom odgovoru da je to čista besmislica, i obrazložio sam to nekolikim primerima. Tu besmislicu sad Milutinović podupire serijom novih, poput one već komentarisane ideje da ja (liberali) odbacujemo celu filozofsku tradiciju, ili da etička neutralnost liberalizma znači da treba ukinuti etiku kao filozofsku disciplinu. Sve to je već komentarisano i nemam šta da dodam. Jedino mi je ostalo zagonetno zašto je kolega toliko indigniran mojom primedbom da kad predložimo rešenje nekog filozofskog problema, mi time implicite pretendujemo da ukinemo dalje filozofiranje o tom problemu. Pa zašto predlažemo rešenje problema ako ne želimo da rešimo problem? Da bismo pokazali kako ga je nemoguće rešiti? Definisanje smisla teorijskog rada kao rešavanja problema bi jedino moglo da smeta relativisti koji veruje da nema konačne istine i da je definisanje nauke i filozofije kao potrage za istinom (rešavanjem otvorenih problema) besmisleno. Postmodernisti koji govore o filozofiji kao zanimljivoj i provokativnoj vrsti književnosti bez veze sa traganjem za istinom takođe bi se složili sa Milutinovićevim relativizmom.

Ima jedno popularno shvatanje filozofije koje koelga Milutinović na moju žalost svim silama i sa potpunom samosvešću promoviše, a to je da ako si Filozof, onda ti znaš sve i možeš iz eterskih visina da nadmoćno šamaraš naučne konvencije i teorije koje samo bauljaju po “puko postojećem”. To je odjek stare ideje o filozofiji kao kraljici nauka, ali prožet nerazumevanjem čak i tog koncepta; Aristotel jeste kao filozof bio i vodeći naučnik svog doba, ali samo zato što je poznavao nauku (botaniku i uopšte fiziku naprimer), a ne zato što je bio filozof. Filozof Lajbnic je bio i veliki matematičar, ali ne zato što se poput kolege Milutinovića samodeklarisao kao Filozof i onda krenuo da predlaže originalne naučne teorije na osnovu toga, već zato što je znao matematiku (recimo izmislio nezavisno od Njutna infenitezimalni račun). Što važi za prethodnu dvojicu važi per analogiam i za kolegu Milutinovića – ako želi da komentariše naučne, recimo ekonomske stvari, onda mora znati nešto i o ekonomiji, pa makar i sto puta bio Filozof. Ja sam zapanjen njegovom tvrdnjom da se on ne razume u ekonomiju, ali da ga to ne sprečava da komentariše ekonomska pitanja. Izgleda da on nekako veruje da je dovoljna Filozofska iskaznica, pa da tvoja amaterska omniologija automatski preraste u relevantnu socijalnu i ekonomsku teoriju.

Ja ne verujem u takva čuda. Moja deviza je – više fakata, strpljivog štreberskog rada na empiriji, više elementarne logike, skrupuloznog testiranja argumenata, a manje improvizovanih dijalektičkih obrta i filozofiranja na prazan stomak. Što bi rekao stari Dositej: knjige, knjige braćo, a ne (“filozofska”) zvona i praporci!

Ivan Janković