Netipični Francuz – Sarkozijeva ponuda drugačijeg predsednikovanja

Predsednički izbori u Francuskoj obično ne pobuđuju mnogo interesovanja u Sjedinjenim Državama. Izbor kandidata malo se menjao tokom godina: predsednik Žak Širak, bivši premijer Lajonel Žispen, ili lik sa ekstremne desnice Žan Mari Le Pen. Poslednji predsednički izbori na kojima Širak nije učestvovao bili su davne 1974. godine, kada je u Beloj kući sedeo Ričard Nikson, a Harold Vilson u Dauning ulici. Za poslednje četiri decenije, spoljna politika Francuske, bilo prema Evropi, Sjedinjenim Državama, Bliskom Istoku ili Africi, ostala je ista pod predsednicima sa levice i sa desnice. Većina francuskih kandidata Pete Republike bila je čvrsto antiamerički opredeljena, bilo da su u pitanju nezavisni degolovci ili leva, antikapitalistička struja. Ovoga puta stvari su drugačije. I Nikoli Sarkoziju, kao vodećem kandidatu desnice na aprilskim izborima, i njegovom glavnom suparniku, kandidatu socijalističke partije Segolin Rojal, ovo je bilo prvo kandidovanje za predsednika. Oboje u ranim pedesetim, pripadaju generaciji različitoj od Širakove, a internet im nije stran; obećali su da će modernizovati Francusku, kao i da će je pripremiti za dvadeset prvi vek. Medjutim, dok Rojal podržava tradicionalni antiamerikanizam socijalističke stranke, pozivajući se na jaku Evropu koja bi se oduprla “američkoj supersili”, ( kako je to jednom rekao Iber Vedrin, nekadašnji socijalisički ministar spoljnih poslova ), Sarkozi nastupa sa novih pozicija, potpuno drugačijih od polazišta prethodnika.

Ofanziva šarma

Testimony, prva Sarkozijeva knjiga objavljena na engleskom jeziku, predstavlja svojevrsnu neapologetsku ofanzivu šarma upućenu američkoj publici. Veći deo knjige sastoji se iz prevoda Témoignage, najprodavanijeg protomanifesta objavljenog u Francuskoj prošlog leta, a ostatak čine delovi iz Libre, hronike Sarkozijevog političkog samoosvešćivanja od njegovih studentskih dana do danas, kao i manja količina novog materijala. Ono što iznenađuje u ovoj knjizi jesu dva stava, potpuno nesvojstvena francuskim političarima: Sarkozijevo divljenje prema Sjedinjenim Državama i iskrenost povodom francuskih neuspeha. Sarkozijev respekt spram Sjedinjenih Država, eksplicitan još u Témoignage u Testimony-ju, jasno je istaknut već na prvoj strani: “Nemam nameru da se izvinjavam zbog osećanja naklonosti prema najvećoj demokratiji na svetu.” Tokom boravka u Njujorku prošlog septembra, na komemoraciji povodom jedanaestog septembra, kao i prilikom posete Džordžu Bušu u Vašingtonu, Sarkozi je zapanjio francuske izveštače kritikujući “francusku aroganciju” ispoljenu u vezi sa ratom u Iraku. Sarkozi je pozvao na započinjanje “nove ere u transatlanskim odnosima” i izjavio da je “nezmislivo da Evropa gradi svoj identitet u opoziciji spram Sjedinjenih Država”. Prilikom obraćanja američkoj javnosti, Sarkozi je rekao da francuska ambivalentnost, čak podozrenje prema Sjedinjenim Državama “predstavlja svojevrsnu zavist zbog vašeg briljantnog uspeha”. Razmatrajući dalje ovu temu u Testimony-ju, Sarkozi tvrdi da Francuska i Sjedinjene Države ne mogu sebi dozvoliti ništa sem čvrstog prijateljstva. One su prisno povezane zajedničkom revolucionarnom istorijom, koja je počivala na individualnoj slobodi i republikanizmu. Sjedinjene Države zadužile su Francusku oslobađenjem od nacističke okupacije, tokom 1944. godine. Danas su ove dve zemlje pred zajedničkim izazovima: terorizmom, uvećanjem nuklearnog naoružanja i jačanjem Kine, Indije i Brazila. Ovim istorijskim i strategijskim vezama Sarkozi pridodaje i ličnu naklonost: instiktivni antikomunizam koji je nasledio od oca, nastanjenog u Francuskoj nakon bekstva iz komunističke Mađarske 1948. godine. Ponovna izgradnja poverenja između Francuske i Sjedinjenih Država, po Sarkoziju, neće okončati ni iskrenu razmenu mišljenja niti neslaganja. Tako, na primer, on oštro kritikuje neuspešnu ekološku politiku Sjedinjenih Država, ali istovremeno ne želi da takve razlike u mišljenju imaju štetan diplomatski ishod. Ovaj argument, kao i većina njegovih pogleda na spoljnu politiku, Sarkozija direktno suprostavlja degolovcima, nezavisnoj tradiciji bliskoj Arapima, koja je tako dugo dominirala francuskom diplomatijom. Sarkozi traži veću podršku za Izrael: “Ne možemo graditi naše odnose sa Izrelom u zavisnosti od smanjenja ili jačanja našeg interesa u arapskim zemljama”. Autor se zalaže se za prekid one vrste odnosa sa afričkim zemljama koji počivaju na tamnim mrežama i ličnim povezanostima sa liderima tih zemalja i zagovara otvoreniji i demokratskiji pristup Pariza. Ne isključuje ni jednu opciju u rešavanju iranskih nuklearnih ambicija. Čak se zalaže za manju tvrdoglavost po pitanju zaštite francuskog jezika, predlažući Francuzima da češće koriste engleski. Za francuskog političara u kampanji ovo je zaprepašćujuće smelo. Sarkozi je još suzdržaniji u kritici francuske unutrašnje politike. Tokom prošlih dvadeset pet godina, smatra on, Francuska je postala stagnirajuće društvo, u kome je uništena vrednost rada a održana lažna vera u mogućnost održanja postojećeg sistema blagostanja. Nezaposlenost, koja sada iznosi 8,6 %, nije pala ispod 8 % tokom prošlih generacija. Francuska radna nedelja je najkraća u zapadnom svetu. Francuski BND , koji je bio veći od britanskog tokom sedamdesetih godina, danas je za 5 % manji. Francuski javni dug iznosi ogromnih 66 % državnog BND-a, u poređenju sa 42 %, koliko iznosi u Ujedinjenom Kraljevstvu. Dok se ostatak Evrope trudi da se prilagodi procesu globalizacije, Francuska ga poriče, krijući se iza demagoškog kreda antiliberalizma. Zemalja se, kaže Sarkozi, “ne može ponašati poput galskog sela okruženog rimskim vojnim kampovima”, jer “samo u Asteriks crtaćima pobeđuju galska sela.” Štaviše, Sarkozi smatra da se u Francuskoj stepen nejednakosti krije pomoću teorije egalitarizma. Ova kontradikcija je postala očigledna zahvaljujući francuksim manjinama, od kojih, kako je procenjeno, pet miliona čine Muslimani. Mnogi od njih skoncentrisani su u prebukiranim stambenim naseobinama oko većih francuskih gradova. Sarkozi, koji je dvaput bio ministar unutrašnjih poslova, bezrezervno osuđuje nemire iz 2005. godine, i čvrsto veruje u obavezu imigranata da poštuju francuske republikanske vrednosti. Ipak, on takođe smatra da su manjine nedovoljno reprezentovane u vlasti, zato što francuska načela podrazumevaju preferencijalnu politiku. U knjizi se autor zalaže za “francusku verziju afirmativne akcije”, koja je u suptrotnosti sa francuskom tradicijom nepriznavanja postojanja manjina kao takvih, ne bi li izgradio stepenice za izlazak iz de facto getoa. Kao sin mađarskog imigranta i unuk solunskog Jevrejina, on posebno ubedljivo obrazlaže svoje poglede na integraciju: kaže da je kao autsajder bio pod pritiskom tokom odrastanja i da je imao problema zbog “svog stranog imena”, a da je izazvao veliku reakciju kada je izabran za préfet-a (najviši državni predstavnik u regionalnim odelima). Po nekima, ovo je predstavljalo napad na tradiciju sekularizma u zemlji, koja se štiti zakonom kojim se crkva odvaja od države. Ukratko, Sarkozi smatra da je za Francusku neophodno da ponovo otkrije svoj društveni model, ne bi li oživela ekonomski rast. Šta on predlaže? Vratiti radnu etiku “pokazujući da se rad isplati”, pooštriti politiku socijalnog blagostanja i smanjiti poreze na dohodak; podsticati otvaranja radnih mesta u privatnom sektoru, ukidanjem restrikcija koje otežavaju zapošljavanje (poput zakonske radne nedelje od 35 radnih sati); i pomoći kontrolu javne potrošnje, uz isplaćivanje javnog duga smanjenjenjem birokratije. Ipak, Sarkozijev ekonomski liberalizam ima granice: što se industrijske politike tiče, on ostaje deklarisani zagovonik intervencije; a imajući u vidu stanje francuskih javnih finansija, on može biti veoma optimističan u pogledu smanjenja taksi. Imajući sve ovo u vidu, može se zaključiti da su njegove ideje podjednako smele i čak koherentnije u odnosu na ideje bilo kog kandidata za predsednika Francuske svih ovih godina. “Ne trudim se da budem provokativan radi provokativnosti”, kaže on, “već pokušavam da probudim ljude na način koji je hitno potreban.”

Raskid

Veći deo Sarkozijeve analize savremene Francuske naići će na simpatije u Sjedinjenim Državama i Velikoj Britaniji. Ali, šta o tome misle francuski građani? Da li su oni spremni za teške reforme i predsednika koji obećava da će im ukinuti privilegije i prodrmati njihov konformizam, ne uzimajući u obzir njegovu privrženost približavanju Sjedinjenim Državama? Izgleda da Sarkozi smatra da njegov alternativni pristup, “čist raskid” sa prošlošću koji bi podrazumevao određene žrtve, može biti u izbornom smislu povoljan, jer ga razlikuje od Širaka i njegovog dvanaestogodišnjeg predsednikovanja. Mada pripadaju istoj političkoj porodici, njihov međusobni odnos je složen i napet. Sarkozi se u Testimony-ju priseća da je Širak 1975, kao degolovski premijer, pozvao upravo Sarkozija, u to vreme dvadesetogodišnjeg aktivistu, da održi svoj prvi govor na partijskoj konvenciji. Širak je postao Sarkozijev politički mentor, delimično očinska figura, delimično uzor. Kao i mladi Širak i Sarkozi je bio hiperaktivan i talentovan: do svoje 28. godine, postao je izabrani predsednik lepog pariskog predgrađa Neuilly-sur-Seine. Kao i Širak tokom svoje karijere, i Sarkozi je znao kada da ugrabi priliku za pridobijanje podrške na lokalu ili obezbeđivanje kontrole u sopstvenoj partiji. Poverenje između njih dvojice propalo je 1995. godine, kada je Sarkozi podržao Širakovog rivala na predsedničkim izborima. Ubrzo potom, njihov odnos će karakterisati pre nepoverenje nego netrpeljivost. Širak je pokušao da svoga nekadašnjeg protégé-a čvrsto drži uz sebe, ali nije uspeo da zaustavi Sarkozija u preuzimanju kontole nad Union pour un Mouvement Populaire, naslednikom stranke koju je Širak osnovao. Sarkozi je u skorašnjoj kampanji kritikovao rad predsednika, u čijoj vladi je bio član od 2002. godine. Ovo je bio delimično praktičan potez: radi izbornih svrha, trebalo je da se predstavi kao različit, a prihvatanje politike koja je u suprotnosti sa Širakovom erom to mu je omogućilo. Međutim, Sarkozijevo distancijranje delimično je i proizvod istinske razlike u mišljenju. “Nas nerviraju različite stvari. Njega nervira liberalizam, Amerikanci, neki funkcioneri i ljudi koji se s njim ne slažu oko Evrope,” pisao je Sarkozi o Širaku.”, “mene nervira neodlučnost, oklevanje, neispunjavanje datih obećanja, odbijanje da se Francuska sagleda kakva jeste i ustaljena mišljenja”. “Iznad svega”, kaže Sarkozi, “on smatra da je Francuska slaba i da se opire promenama. Ja mislim da je Francuska nestrpljiva, besna zbog odlaganja i željna dubokih promena.” U knjizi Sarkozi često ponavlja ovu smelu ali diskutabilnu tvrdnju: “Francuzi se ne plaše promena. Oni na njih čakaju”, i dodaje: “Politika je ta koja je tokom par poslednjih godina postala sklerotična, predvidljiva i rigidna a ne društvo.” Francuska elita je, smatra autor, izgubila dodir sa običnim ljudima i potcenila njihovu spremnost na prilagođavanje. Sarkozi veruje da je politička elitau Parizu antiamerička, ali ne i običan francuski narod, koji prihvata američku popularnu kulturu i američke vrednosti. Kada bi francuski političari umerili svoje sopstvene impulse i retoriku, francuska javnost bi spremnije prihvatila manje konfrontirajuće veze sa svojim starim transatlanskim saveznikom.

Sarkozi je u pravu kada tvrdi da je stvoren jaz između elite i izbornog tela u Francuskoj. Razočaranje političkim establišmentom predstavljalo je glavnu osobenost poslednjih izbora, i to pomaže u objašnjenju razloga za pojavljivanje kandidata sa oboda političkog spektra, poput kandidata ekstremne desnice Le Pena, koji je pobedio socijalističkog kandidata Žispena u prvom krugu predsedničkih izbora 2002. godine, i koji se dobro kotirao na poslednjim izborima. To takođe objašnjava činjenicu da su na svakim izborima za parlament, od 1981. godine do danas, Francuzi glasali protiv vladajuće partije. Međutim, da li će se ovaj zahtev za promenom nužno pretvoriti u ono što je Sarkozi obećao kada je govorio o “čistom raskidu”? Čak je i sam Sarkozi podgrejao podozrenje po ovom pitanju. Prošlogodišnja kritika francuske diplomatije povodom rata u Iraku dočekana je sa indignacijom u Parizu. Od tada je Sarkozi oseti potrebu da reafirmiše svoj stav da je Širak bio u pravu kada se opirao ratu u Iraku. U sredini kampanje, on je ublažio svoj raniji radikalni diskurs koji se pojavljivao na stranicama Testimony-ja i počeo da balansira, uz obećanje da će zaštititi: “Francusku koja se pati” i da će ublažiti ekcese “finansijskog kapitalizma”. Odrekao se nekih kontroverznih ideja koje je zagovarao u knjizi, poput afimrativne akcije, za koju čak nije uspeo da ubedi ni svoju paritiju da je usvoji. Takođe je smanjio pozivanje na raskid sa prošloću.

Koji Sarkozi?

Sarkozijeva promena mišljenja tokom tako tesne kampanje delimično predstavlja izborni oportunizam. Pokušavao je istovremeno da se oslobodi opasnosti koja je dolazila od Le Pena sa krajnje desnice i Faransoa Bajroua sa centra (izborne zvezde tokom pozne kampanje). Neki od Sarkozijevih iznenađujućih populističkih predloga, kao što je stvaranje ministarstva za imigraciju i nacionalni identitet, ili njegov napad na precenjen evro i izmenjenu stopu kursa Evropske centralne banke, čine se eksplicitno projektovanim radi pridobijanja birača radničke klase krajnje desnice, koji su, ogorčeni pravcem promena u Francuskoj, jedva čekali da dobiju novog žrtvenog jarca.U isto vreme, Sarkozi je pokušao da apeluje na centar (van njegove političke baze), u cilju izgradnje kredibiliteta za drugu, finalnu rundu, ne bi li umanjio prostor dostupan Bajrou, lideru Udruženja za demokratsku Francusku, kao manjinske partije. Bajrou je uzburkao birališta u martu, pretvorivši izbore u široku tročlanu trku, ukazujući na manjkavost Sarkozijevih napora u zauzimanju desnog i centralnog biračkog polja. Bajrouvijevi skromni planovi potrošnje i kompromisni pristup po pitanju premošćivanja levo-desne opozicije privukli su značajnu podršku. On je postao prava opasnost vodećim kandidatima. Na više načina, Sarkozi je shvatio da mu je teže da se suprotstavi Bajrou nego socijalistkinji Rojal. Uprkos uporno istrajavajućoj predstavi određenih krugova da je Rojal naklonjena Bleru, njen program je u potpunosti bio levičarski i staromodan. Na kraju krajeva, svoja najvažnija iskustva stekla je radeći kao savetnik kod predsednika Fransoa Miterana od 1982. do 1988. godine. Ona je obećavala povećanje iznosa najmanje plate, renacionalizaciju i spajanje energetskih preduzeća Electricite de France i Gaz de France, pooštravanje važećih pravila o tridesetpetočasovnoj radnoj nedelji, u cilju “smanjivanja negativnih posledica na radnike”, kao i kažnjavanje kompanija koje razdeljuju dividende akcionarima umesto reinvestiranja u profit. Ona je ustala protiv “moći novca” i “pohlepe profita”. Dok je Sarkozi veselo pozirao pred kamerama sa britanskim premijerom Tonijem Blerom, Rojal ga – uprkos tome što su kolege sa političke levice – nije čak ni upoznala. Pravo pitanje je zapravo to da li manje smela a više populitička pozicija, koju je Sakrozi zauzeo tokom izborne kampanje, dovodi u pitanje njegovu posvećenost vrednostima i politici izrečenim na stranicama Testimony-ja. Zabrinutost je opravdana. Čak i dok je bio u ministarskom kabinetu, Sarkozi nikada nije bio ekonomski liberal ili politički radikal, kako su se nadale neke njegove pristalice. Njegov način upravljanja je ponekad grub: kao ministar finansija (2004) pretio je u medijima “izbacivanjem” šefova supermarketa, ukoliko oni ne obore maloprodajne cene. Svi dobro znaju da je Širak pre njega, čovek koji je bio predsednik tokom više od decenije društvene stagnacije, jednom bio smatran odlučnim reformatorom. Sve u svemu, imajući u vidu goruće francuske probleme, Sarkozi bi ipak mogao da bude tako odlučan kao što je sebe predstavio u knjizi – ili u najmanju ruku spreman da reformama da realnu šansu. Sarkozi naročito razume potrebu deregulacije francuskog tržišta rada, u cilju stvaranja poslova i navikavanja Francuza da rade više, kao i potrebu upravljanja birokratijom i socijalnom državom; i mogao bi dobro pogurati do krajnjeg cilja – brzih i dalekosežnih reformi. U tom smislu, predsednik Sarkozi mogao bi čak doseći smelog političara iz Testimony-ja; hazardera i pragmatika, borbenog neidolopoklonika. Skoro da nema ničega u ovoj knjizi što podseća na tradicionalnog francuskog političara. Tu jedva da postoji referenca na francusku grandioznost ili mitske momente francuske istorije. Šarl de Gol se samo usputno pominje. Nema uljuljkujuće proze, ekstravagantnih sintaksi, već samo aktivnih glagola i kolokvijalnog tona. Sarkozi iz Testimony-ja direktan je političar oštrog jezika, za razliku od čoveka tokom izborne kampanje, onog koji je na liniji sa biračima. Međutim, čovek koji je opisan na stranicama ove neodoljive knjige možda je bliži pravom Nikoli Sarkoziju.

Sophie Pedder – Ovaj tekst je objavljen u junskom broju časopisa Foreign Affairs. Prevod: Aleksandar Novaković