Netipični Francuz — Sarkozijeva ponuda drugačijeg predsednikovanja

Pred­sed­nič­ki izbo­ri u Fran­cu­skoj obič­no ne pobu­đu­ju mno­go inte­re­so­va­nja u Sje­di­nje­nim Drža­va­ma. Izbor kan­di­da­ta malo se menjao tokom godi­na: pred­sed­nik Žak Širak, biv­ši pre­mi­jer Lajo­nel Žispen, ili lik sa ekstrem­ne desni­ce Žan Mari Le Pen. Posled­nji pred­sed­nič­ki izbo­ri na koji­ma Širak nije uče­stvo­vao bili su dav­ne 1974. godi­ne, kada je u Beloj kući sedeo Ričard Nik­son, a Harold Vil­son u Dau­ning uli­ci. Za posled­nje četi­ri dece­ni­je, spolj­na poli­ti­ka Fran­cu­ske, bilo pre­ma Evro­pi, Sje­di­nje­nim Drža­va­ma, Bli­skom Isto­ku ili Afri­ci, osta­la je ista pod pred­sed­ni­ci­ma sa levi­ce i sa desni­ce. Veći­na fran­cu­skih kan­di­da­ta Pete Repu­bli­ke bila je čvr­sto anti­a­me­rič­ki opre­de­lje­na, bilo da su u pita­nju neza­vi­sni dego­lov­ci ili leva, anti­ka­pi­ta­li­stič­ka stru­ja. Ovo­ga puta stva­ri su dru­ga­či­je. I Niko­li Sar­ko­zi­ju, kao vode­ćem kan­di­da­tu desni­ce na april­skim izbo­ri­ma, i nje­go­vom glav­nom supar­ni­ku, kan­di­da­tu soci­ja­li­stič­ke par­ti­je Sego­lin Rojal, ovo je bilo prvo kan­di­do­va­nje za pred­sed­ni­ka. Obo­je u ranim pede­se­tim, pri­pa­da­ju gene­ra­ci­ji razli­či­toj od Šira­ko­ve, a inter­net im nije stran; obe­ća­li su da će moder­ni­zo­va­ti Fran­cu­sku, kao i da će je pri­pre­mi­ti za dva­de­set prvi vek. Medju­tim, dok Rojal podr­ža­va tra­di­ci­o­nal­ni anti­a­me­ri­ka­ni­zam soci­ja­li­stič­ke stran­ke, pozi­va­ju­ći se na jaku Evro­pu koja bi se odu­pr­la "ame­rič­koj super­si­li", ( kako je to jed­nom rekao Iber Vedrin, neka­da­šnji soci­ja­li­sič­ki mini­star spolj­nih poslo­va ), Sar­ko­zi nastu­pa sa novih pozi­ci­ja, pot­pu­no dru­ga­či­jih od pola­zi­šta prethodnika.

Ofan­zi­va šarma

Testi­mo­ny, prva Sar­ko­zi­je­va knji­ga obja­vlje­na na engle­skom jezi­ku, pred­sta­vlja svo­je­vr­snu nea­po­lo­get­sku ofan­zi­vu šar­ma upu­će­nu ame­rič­koj publi­ci. Veći deo knji­ge sasto­ji se iz pre­vo­da Témo­ig­na­ge, naj­pro­da­va­ni­jeg pro­to­ma­ni­fe­sta obja­vlje­nog u Fran­cu­skoj pro­šlog leta, a osta­tak čine delo­vi iz Libre, hro­ni­ke Sar­ko­zi­je­vog poli­tič­kog samo­o­sve­šći­va­nja od nje­go­vih stu­dent­skih dana do danas, kao i manja koli­či­na novog mate­ri­ja­la. Ono što izne­na­đu­je u ovoj knji­zi jesu dva sta­va, pot­pu­no nesvoj­stve­na fran­cu­skim poli­ti­ča­ri­ma: Sar­ko­zi­je­vo divlje­nje pre­ma Sje­di­nje­nim Drža­va­ma i iskre­nost povo­dom fran­cu­skih neu­spe­ha. Sar­ko­zi­jev respekt spram Sje­di­nje­nih Drža­va, ekspli­ci­tan još u Témo­ig­na­ge u Testi­mo­ny-ju, jasno je istak­nut već na prvoj stra­ni: "Nemam name­ru da se izvi­nja­vam zbog ose­ća­nja naklo­no­sti pre­ma naj­ve­ćoj demo­kra­ti­ji na sve­tu." Tokom borav­ka u Nju­jor­ku pro­šlog sep­tem­bra, na kome­mo­ra­ci­ji povo­dom jeda­na­e­stog sep­tem­bra, kao i pri­li­kom pose­te Džor­džu Bušu u Vašing­to­nu, Sar­ko­zi je zapa­njio fran­cu­ske izve­šta­če kri­ti­ku­ju­ći "fran­cu­sku aro­gan­ci­ju" ispo­lje­nu u vezi sa ratom u Ira­ku. Sar­ko­zi je pozvao na zapo­či­nja­nje "nove ere u trans­a­tlan­skim odno­si­ma" i izja­vio da je "nezmi­sli­vo da Evro­pa gra­di svoj iden­ti­tet u opo­zi­ci­ji spram Sje­di­nje­nih Drža­va". Pri­li­kom obra­ća­nja ame­rič­koj jav­no­sti, Sar­ko­zi je rekao da fran­cu­ska ambi­va­lent­nost, čak podo­zre­nje pre­ma Sje­di­nje­nim Drža­va­ma "pred­sta­vlja svo­je­vr­snu zavist zbog vašeg bri­ljant­nog uspe­ha". Raz­ma­tra­ju­ći dalje ovu temu u Testi­mo­ny-ju, Sar­ko­zi tvr­di da Fran­cu­ska i Sje­di­nje­ne Drža­ve ne mogu sebi dozvo­li­ti ništa sem čvr­stog pri­ja­telj­stva. One su pri­sno pove­za­ne zajed­nič­kom revo­lu­ci­o­nar­nom isto­ri­jom, koja je poči­va­la na indi­vi­du­al­noj slo­bo­di i repu­bli­ka­ni­zmu. Sje­di­nje­ne Drža­ve zadu­ži­le su Fran­cu­sku oslo­ba­đe­njem od naci­stič­ke oku­pa­ci­je, tokom 1944. godi­ne. Danas su ove dve zemlje pred zajed­nič­kim iza­zo­vi­ma: tero­ri­zmom, uve­ća­njem nukle­ar­nog nao­ru­ža­nja i jača­njem Kine, Indi­je i Bra­zi­la. Ovim isto­rij­skim i stra­te­gij­skim veza­ma Sar­ko­zi pri­do­da­je i lič­nu naklo­nost: instik­tiv­ni anti­ko­mu­ni­zam koji je nasle­dio od oca, nasta­nje­nog u Fran­cu­skoj nakon bek­stva iz komu­ni­stič­ke Mađar­ske 1948. godi­ne. Ponov­na izgrad­nja pove­re­nja izme­đu Fran­cu­ske i Sje­di­nje­nih Drža­va, po Sar­ko­zi­ju, neće okon­ča­ti ni iskre­nu raz­me­nu mišlje­nja niti nesla­ga­nja. Tako, na pri­mer, on oštro kri­ti­ku­je neu­spe­šnu eko­lo­šku poli­ti­ku Sje­di­nje­nih Drža­va, ali isto­vre­me­no ne želi da takve razli­ke u mišlje­nju ima­ju šte­tan diplo­mat­ski ishod. Ovaj argu­ment, kao i veći­na nje­go­vih pogle­da na spolj­nu poli­ti­ku, Sar­ko­zi­ja direkt­no supro­sta­vlja dego­lov­ci­ma, neza­vi­snoj tra­di­ci­ji bli­skoj Ara­pi­ma, koja je tako dugo domi­ni­ra­la fran­cu­skom diplo­ma­ti­jom. Sar­ko­zi tra­ži veću podr­šku za Izra­el: "Ne može­mo gra­di­ti naše odno­se sa Izre­lom u zavi­sno­sti od sma­nje­nja ili jača­nja našeg inte­re­sa u arap­skim zemlja­ma". Autor se zala­že se za pre­kid one vrste odno­sa sa afrič­kim zemlja­ma koji poči­va­ju na tam­nim mre­ža­ma i lič­nim pove­za­no­sti­ma sa lide­ri­ma tih zema­lja i zago­va­ra otvo­re­ni­ji i demo­krat­ski­ji pri­stup Pari­za. Ne isklju­ču­je ni jed­nu opci­ju u reša­va­nju iran­skih nukle­ar­nih ambi­ci­ja. Čak se zala­že za manju tvr­do­gla­vost po pita­nju zašti­te fran­cu­skog jezi­ka, pre­dla­žu­ći Fran­cu­zi­ma da češće kori­ste engle­ski. Za fran­cu­skog poli­ti­ča­ra u kam­pa­nji ovo je zapre­pa­šću­ju­će sme­lo. Sar­ko­zi je još suzdr­ža­ni­ji u kri­ti­ci fran­cu­ske unu­tra­šnje poli­ti­ke. Tokom pro­šlih dva­de­set pet godi­na, sma­tra on, Fran­cu­ska je posta­la stag­ni­ra­ju­će dru­štvo, u kome je uni­šte­na vred­nost rada a odr­ža­na lažna vera u moguć­nost odr­ža­nja posto­je­ćeg siste­ma bla­go­sta­nja. Neza­po­sle­nost, koja sada izno­si 8,6 %, nije pala ispod 8 % tokom pro­šlih gene­ra­ci­ja. Fran­cu­ska rad­na nede­lja je naj­kra­ća u zapad­nom sve­tu. Fran­cu­ski BND , koji je bio veći od bri­tan­skog tokom sedam­de­se­tih godi­na, danas je za 5 % manji. Fran­cu­ski jav­ni dug izno­si ogrom­nih 66 % držav­nog BND‑a, u pore­đe­nju sa 42 %, koli­ko izno­si u Uje­di­nje­nom Kra­ljev­stvu. Dok se osta­tak Evro­pe tru­di da se pri­la­go­di pro­ce­su glo­ba­li­za­ci­je, Fran­cu­ska ga pori­če, kri­ju­ći se iza dema­go­škog kre­da anti­li­be­ra­li­zma. Zema­lja se, kaže Sar­ko­zi, "ne može pona­ša­ti poput gal­skog sela okru­že­nog rim­skim voj­nim kam­po­vi­ma", jer "samo u Aste­riks crta­ći­ma pobe­đu­ju gal­ska sela." Šta­vi­še, Sar­ko­zi sma­tra da se u Fran­cu­skoj ste­pen nejed­na­ko­sti kri­je pomo­ću teo­ri­je ega­li­ta­ri­zma. Ova kon­tra­dik­ci­ja je posta­la oči­gled­na zahva­lju­ju­ći fran­cuk­sim manji­na­ma, od kojih, kako je pro­ce­nje­no, pet mili­o­na čine Musli­ma­ni. Mno­gi od njih skon­cen­tri­sa­ni su u pre­bu­ki­ra­nim stam­be­nim nase­o­bi­na­ma oko većih fran­cu­skih gra­do­va. Sar­ko­zi, koji je dva­put bio mini­star unu­tra­šnjih poslo­va, bez­re­zerv­no osu­đu­je nemi­re iz 2005. godi­ne, i čvr­sto veru­je u oba­ve­zu imi­gra­na­ta da poštu­ju fran­cu­ske repu­bli­kan­ske vred­no­sti. Ipak, on tako­đe sma­tra da su manji­ne nedo­volj­no repre­zen­to­va­ne u vla­sti, zato što fran­cu­ska nače­la pod­ra­zu­me­va­ju pre­fe­ren­ci­jal­nu poli­ti­ku. U knji­zi se autor zala­že za "fran­cu­sku ver­zi­ju afir­ma­tiv­ne akci­je", koja je u sup­trot­no­sti sa fran­cu­skom tra­di­ci­jom nepri­zna­va­nja posto­ja­nja manji­na kao takvih, ne bi li izgra­dio ste­pe­ni­ce za izla­zak iz de fac­to getoa. Kao sin mađar­skog imi­gran­ta i unuk solun­skog Jevre­ji­na, on poseb­no ube­dlji­vo obra­zla­že svo­je pogle­de na inte­gra­ci­ju: kaže da je kao aut­saj­der bio pod pri­ti­skom tokom odra­sta­nja i da je imao pro­ble­ma zbog "svog stra­nog ime­na", a da je iza­zvao veli­ku reak­ci­ju kada je iza­bran za préfet-a (naj­vi­ši držav­ni pred­stav­nik u regi­o­nal­nim ode­li­ma). Po neki­ma, ovo je pred­sta­vlja­lo napad na tra­di­ci­ju seku­la­ri­zma u zemlji, koja se šti­ti zako­nom kojim se crkva odva­ja od drža­ve. Ukrat­ko, Sar­ko­zi sma­tra da je za Fran­cu­sku neop­hod­no da pono­vo otkri­je svoj dru­štve­ni model, ne bi li oži­ve­la eko­nom­ski rast. Šta on pre­dla­že? Vra­ti­ti rad­nu eti­ku "poka­zu­ju­ći da se rad ispla­ti", poo­štri­ti poli­ti­ku soci­jal­nog bla­go­sta­nja i sma­nji­ti pore­ze na doho­dak; pod­sti­ca­ti otva­ra­nja rad­nih mesta u pri­vat­nom sek­to­ru, uki­da­njem restrik­ci­ja koje ote­ža­va­ju zapo­šlja­va­nje (poput zakon­ske rad­ne nede­lje od 35 rad­nih sati); i pomo­ći kon­tro­lu jav­ne potro­šnje, uz ispla­ći­va­nje jav­nog duga sma­nje­nje­njem biro­kra­ti­je. Ipak, Sar­ko­zi­jev eko­nom­ski libe­ra­li­zam ima gra­ni­ce: što se indu­strij­ske poli­ti­ke tiče, on osta­je dekla­ri­sa­ni zago­vo­nik inter­ven­ci­je; a ima­ju­ći u vidu sta­nje fran­cu­skih jav­nih finan­si­ja, on može biti veo­ma opti­mi­sti­čan u pogle­du sma­nje­nja tak­si. Ima­ju­ći sve ovo u vidu, može se zaklju­či­ti da su nje­go­ve ide­je pod­jed­na­ko sme­le i čak kohe­rent­ni­je u odno­su na ide­je bilo kog kan­di­da­ta za pred­sed­ni­ka Fran­cu­ske svih ovih godi­na. "Ne tru­dim se da budem pro­vo­ka­ti­van radi pro­vo­ka­tiv­no­sti", kaže on, "već poku­ša­vam da pro­bu­dim lju­de na način koji je hit­no potreban."

Ras­kid

Veći deo Sar­ko­zi­je­ve ana­li­ze savre­me­ne Fran­cu­ske nai­ći će na sim­pa­ti­je u Sje­di­nje­nim Drža­va­ma i Veli­koj Bri­ta­ni­ji. Ali, šta o tome misle fran­cu­ski gra­đa­ni? Da li su oni sprem­ni za teške refor­me i pred­sed­ni­ka koji obe­ća­va da će im uki­nu­ti pri­vi­le­gi­je i pro­dr­ma­ti nji­hov kon­for­mi­zam, ne uzi­ma­ju­ći u obzir nje­go­vu pri­vr­že­nost pri­bli­ža­va­nju Sje­di­nje­nim Drža­va­ma? Izgle­da da Sar­ko­zi sma­tra da nje­gov alter­na­tiv­ni pri­stup, "čist ras­kid" sa pro­šlo­šću koji bi pod­ra­zu­me­vao odre­đe­ne žrtve, može biti u izbor­nom smi­slu povo­ljan, jer ga razli­ku­je od Šira­ka i nje­go­vog dva­na­e­sto­go­di­šnjeg pred­sed­ni­ko­va­nja. Mada pri­pa­da­ju istoj poli­tič­koj poro­di­ci, nji­hov među­sob­ni odnos je slo­žen i napet. Sar­ko­zi se u Testi­mo­ny-ju pri­se­ća da je Širak 1975, kao dego­lov­ski pre­mi­jer, pozvao upra­vo Sar­ko­zi­ja, u to vre­me dva­de­se­to­go­di­šnjeg akti­vi­stu, da odr­ži svoj prvi govor na par­tij­skoj kon­ven­ci­ji. Širak je postao Sar­ko­zi­jev poli­tič­ki men­tor, deli­mič­no očin­ska figu­ra, deli­mič­no uzor. Kao i mla­di Širak i Sar­ko­zi je bio hipe­rak­ti­van i talen­to­van: do svo­je 28. godi­ne, postao je iza­bra­ni pred­sed­nik lepog pari­skog pred­gra­đa Neu­il­ly-sur-Sei­ne. Kao i Širak tokom svo­je kari­je­re, i Sar­ko­zi je znao kada da ugra­bi pri­li­ku za pri­do­bi­ja­nje podr­ške na loka­lu ili obez­be­đi­va­nje kon­tro­le u sop­stve­noj par­ti­ji. Pove­re­nje izme­đu njih dvo­ji­ce pro­pa­lo je 1995. godi­ne, kada je Sar­ko­zi podr­žao Šira­ko­vog riva­la na pred­sed­nič­kim izbo­ri­ma. Ubr­zo potom, nji­hov odnos će karak­te­ri­sa­ti pre nepo­ve­re­nje nego netr­pe­lji­vost. Širak je poku­šao da svo­ga neka­da­šnjeg pro­tégé-a čvr­sto drži uz sebe, ali nije uspeo da zau­sta­vi Sar­ko­zi­ja u pre­u­zi­ma­nju kon­to­le nad Uni­on pour un Mou­ve­ment Popu­la­i­re, nasled­ni­kom stran­ke koju je Širak osno­vao. Sar­ko­zi je u sko­ra­šnjoj kam­pa­nji kri­ti­ko­vao rad pred­sed­ni­ka, u čijoj vla­di je bio član od 2002. godi­ne. Ovo je bio deli­mič­no prak­ti­čan potez: radi izbor­nih svr­ha, tre­ba­lo je da se pred­sta­vi kao razli­čit, a pri­hva­ta­nje poli­ti­ke koja je u suprot­no­sti sa Šira­ko­vom erom to mu je omo­gu­ći­lo. Među­tim, Sar­ko­zi­je­vo distan­cij­ra­nje deli­mič­no je i pro­i­zvod istin­ske razli­ke u mišlje­nju. "Nas ner­vi­ra­ju razli­či­te stva­ri. Nje­ga ner­vi­ra libe­ra­li­zam, Ame­ri­kan­ci, neki funk­ci­o­ne­ri i lju­di koji se s njim ne sla­žu oko Evro­pe," pisao je Sar­ko­zi o Šira­ku.", "mene ner­vi­ra neo­dluč­nost, okle­va­nje, nei­spu­nja­va­nje datih obe­ća­nja, odbi­ja­nje da se Fran­cu­ska sagle­da kakva jeste i usta­lje­na mišlje­nja”. “Iznad sve­ga”, kaže Sar­ko­zi, “on sma­tra da je Fran­cu­ska sla­ba i da se opi­re pro­me­na­ma. Ja mislim da je Fran­cu­ska nestr­plji­va, besna zbog odla­ga­nja i želj­na dubo­kih pro­me­na." U knji­zi Sar­ko­zi često pona­vlja ovu sme­lu ali disku­ta­bil­nu tvrd­nju: "Fran­cu­zi se ne pla­še pro­me­na. Oni na njih čaka­ju", i doda­je: "Poli­ti­ka je ta koja je tokom par posled­njih godi­na posta­la skle­ro­tič­na, pred­vi­dlji­va i rigid­na a ne dru­štvo." Fran­cu­ska eli­ta je, sma­tra autor, izgu­bi­la dodir sa obič­nim lju­di­ma i pot­ce­ni­la nji­ho­vu sprem­nost na pri­la­go­đa­va­nje. Sar­ko­zi veru­je da je poli­tič­ka eli­tau Pari­zu anti­a­me­rič­ka, ali ne i obi­čan fran­cu­ski narod, koji pri­hva­ta ame­rič­ku popu­lar­nu kul­tu­ru i ame­rič­ke vred­no­sti. Kada bi fran­cu­ski poli­ti­ča­ri ume­ri­li svo­je sop­stve­ne impul­se i reto­ri­ku, fran­cu­ska jav­nost bi sprem­ni­je pri­hva­ti­la manje kon­fron­ti­ra­ju­će veze sa svo­jim sta­rim trans­a­tlan­skim saveznikom.

Sar­ko­zi je u pra­vu kada tvr­di da je stvo­ren jaz izme­đu eli­te i izbor­nog tela u Fran­cu­skoj. Razo­ča­ra­nje poli­tič­kim esta­bli­šmen­tom pred­sta­vlja­lo je glav­nu oso­be­nost posled­njih izbo­ra, i to poma­že u obja­šnje­nju razlo­ga za poja­vlji­va­nje kan­di­da­ta sa obo­da poli­tič­kog spek­tra, poput kan­di­da­ta ekstrem­ne desni­ce Le Pena, koji je pobe­dio soci­ja­li­stič­kog kan­di­da­ta Žispe­na u prvom kru­gu pred­sed­nič­kih izbo­ra 2002. godi­ne, i koji se dobro koti­rao na posled­njim izbo­ri­ma. To tako­đe obja­šnja­va činje­ni­cu da su na sva­kim izbo­ri­ma za par­la­ment, od 1981. godi­ne do danas, Fran­cu­zi gla­sa­li pro­tiv vla­da­ju­će par­ti­je. Među­tim, da li će se ovaj zahtev za pro­me­nom nužno pre­tvo­ri­ti u ono što je Sar­ko­zi obe­ćao kada je govo­rio o "čistom ras­ki­du"? Čak je i sam Sar­ko­zi pod­gre­jao podo­zre­nje po ovom pita­nju. Pro­šlo­go­di­šnja kri­ti­ka fran­cu­ske diplo­ma­ti­je povo­dom rata u Ira­ku doče­ka­na je sa indig­na­ci­jom u Pari­zu. Od tada je Sar­ko­zi ose­ti potre­bu da rea­fir­mi­še svoj stav da je Širak bio u pra­vu kada se opi­rao ratu u Ira­ku. U sre­di­ni kam­pa­nje, on je ubla­žio svoj rani­ji radi­kal­ni dis­kurs koji se poja­vlji­vao na stra­ni­ca­ma Testi­mo­ny-ja i počeo da balan­si­ra, uz obe­ća­nje da će zašti­ti­ti: "Fran­cu­sku koja se pati" i da će ubla­ži­ti ekce­se "finan­sij­skog kapi­ta­li­zma". Odre­kao se nekih kon­tro­ver­znih ide­ja koje je zago­va­rao u knji­zi, poput afi­mra­tiv­ne akci­je, za koju čak nije uspeo da ube­di ni svo­ju pari­ti­ju da je usvo­ji. Tako­đe je sma­njio pozi­va­nje na ras­kid sa prošloću.

Koji Sar­ko­zi?

Sar­ko­zi­je­va pro­me­na mišlje­nja tokom tako tesne kam­pa­nje deli­mič­no pred­sta­vlja izbor­ni opor­tu­ni­zam. Poku­ša­vao je isto­vre­me­no da se oslo­bo­di opa­sno­sti koja je dola­zi­la od Le Pena sa kraj­nje desni­ce i Faran­soa Baj­ro­ua sa cen­tra (izbor­ne zve­zde tokom pozne kam­pa­nje). Neki od Sar­ko­zi­je­vih izne­na­đu­ju­ćih popu­li­stič­kih pre­dlo­ga, kao što je stva­ra­nje mini­star­stva za imi­gra­ci­ju i naci­o­nal­ni iden­ti­tet, ili nje­gov napad na pre­ce­njen evro i izme­nje­nu sto­pu kur­sa Evrop­ske cen­tral­ne ban­ke, čine se ekspli­cit­no pro­jek­to­va­nim radi pri­do­bi­ja­nja bira­ča rad­nič­ke kla­se kraj­nje desni­ce, koji su, ogor­če­ni prav­cem pro­me­na u Fran­cu­skoj, jedva čeka­li da dobi­ju novog žrtve­nog jarca.U isto vre­me, Sar­ko­zi je poku­šao da ape­lu­je na cen­tar (van nje­go­ve poli­tič­ke baze), u cilju izgrad­nje kre­di­bi­li­te­ta za dru­gu, final­nu run­du, ne bi li uma­njio pro­stor dostu­pan Baj­rou, lide­ru Udru­že­nja za demo­krat­sku Fran­cu­sku, kao manjin­ske par­ti­je. Baj­rou je uzbur­kao bira­li­šta u mar­tu, pre­tvo­riv­ši izbo­re u širo­ku tro­čla­nu trku, uka­zu­ju­ći na manj­ka­vost Sar­ko­zi­je­vih napo­ra u zau­zi­ma­nju desnog i cen­tral­nog birač­kog polja. Baj­ro­u­vi­je­vi skrom­ni pla­no­vi potro­šnje i kom­pro­mi­sni pri­stup po pita­nju pre­mo­šći­va­nja levo-desne opo­zi­ci­je pri­vu­kli su zna­čaj­nu podr­šku. On je postao pra­va opa­snost vode­ćim kan­di­da­ti­ma. Na više nači­na, Sar­ko­zi je shva­tio da mu je teže da se suprot­sta­vi Baj­rou nego soci­ja­list­ki­nji Rojal. Upr­kos upor­no istra­ja­va­ju­ćoj pred­sta­vi odre­đe­nih kru­go­va da je Rojal naklo­nje­na Ble­ru, njen pro­gram je u pot­pu­no­sti bio levi­čar­ski i sta­ro­mo­dan. Na kra­ju kra­je­va, svo­ja naj­va­žni­ja isku­stva ste­kla je rade­ći kao savet­nik kod pred­sed­ni­ka Fran­soa Mite­ra­na od 1982. do 1988. godi­ne. Ona je obe­ća­va­la pove­ća­nje izno­sa naj­ma­nje pla­te, rena­ci­o­na­li­za­ci­ju i spa­ja­nje ener­get­skih pre­du­ze­ća Elec­tri­ci­te de Fran­ce i Gaz de Fran­ce, poo­štra­va­nje važe­ćih pra­vi­la o tri­de­set­pe­to­ča­sov­noj rad­noj nede­lji, u cilju "sma­nji­va­nja nega­tiv­nih posle­di­ca na rad­ni­ke", kao i kažnja­va­nje kom­pa­ni­ja koje raz­de­lju­ju divi­den­de akci­o­na­ri­ma ume­sto rein­ve­sti­ra­nja u pro­fit. Ona je usta­la pro­tiv "moći nov­ca" i "pohle­pe pro­fi­ta". Dok je Sar­ko­zi vese­lo pozi­rao pred kame­ra­ma sa bri­tan­skim pre­mi­je­rom Toni­jem Ble­rom, Rojal ga – upr­kos tome što su kole­ge sa poli­tič­ke levi­ce – nije čak ni upo­zna­la. Pra­vo pita­nje je zapra­vo to da li manje sme­la a više popu­li­tič­ka pozi­ci­ja, koju je Sakro­zi zau­zeo tokom izbor­ne kam­pa­nje, dovo­di u pita­nje nje­go­vu posve­će­nost vred­no­sti­ma i poli­ti­ci izre­če­nim na stra­ni­ca­ma Testi­mo­ny-ja. Zabri­nu­tost je oprav­da­na. Čak i dok je bio u mini­star­skom kabi­ne­tu, Sar­ko­zi nika­da nije bio eko­nom­ski libe­ral ili poli­tič­ki radi­kal, kako su se nada­le neke nje­go­ve pri­sta­li­ce. Nje­gov način upra­vlja­nja je pone­kad grub: kao mini­star finan­si­ja (2004) pre­tio je u medi­ji­ma "izba­ci­va­njem" šefo­va super­mar­ke­ta, uko­li­ko oni ne obo­re malo­pro­daj­ne cene. Svi dobro zna­ju da je Širak pre nje­ga, čovek koji je bio pred­sed­nik tokom više od dece­ni­je dru­štve­ne stag­na­ci­je, jed­nom bio sma­tran odluč­nim refor­ma­to­rom. Sve u sve­mu, ima­ju­ći u vidu goru­će fran­cu­ske pro­ble­me, Sar­ko­zi bi ipak mogao da bude tako odlu­čan kao što je sebe pred­sta­vio u knji­zi – ili u naj­ma­nju ruku spre­man da refor­ma­ma da real­nu šan­su. Sar­ko­zi naro­či­to razu­me potre­bu dere­gu­la­ci­je fran­cu­skog trži­šta rada, u cilju stva­ra­nja poslo­va i navi­ka­va­nja Fran­cu­za da rade više, kao i potre­bu upra­vlja­nja biro­kra­ti­jom i soci­jal­nom drža­vom; i mogao bi dobro pogu­ra­ti do kraj­njeg cilja – brzih i dale­ko­se­žnih refor­mi. U tom smi­slu, pred­sed­nik Sar­ko­zi mogao bi čak dose­ći sme­log poli­ti­ča­ra iz Testi­mo­ny-ja; hazar­de­ra i prag­ma­ti­ka, bor­be­nog nei­do­lo­po­klo­ni­ka. Sko­ro da nema niče­ga u ovoj knji­zi što pod­se­ća na tra­di­ci­o­nal­nog fran­cu­skog poli­ti­ča­ra. Tu jedva da posto­ji refe­ren­ca na fran­cu­sku gran­di­o­znost ili mit­ske momen­te fran­cu­ske isto­ri­je. Šarl de Gol se samo usput­no pomi­nje. Nema uljulj­ku­ju­će pro­ze, ekstra­va­gant­nih sin­tak­si, već samo aktiv­nih gla­go­la i kolo­kvi­jal­nog tona. Sar­ko­zi iz Testi­mo­ny-ja direk­tan je poli­ti­čar oštrog jezi­ka, za razli­ku od čove­ka tokom izbor­ne kam­pa­nje, onog koji je na lini­ji sa bira­či­ma. Među­tim, čovek koji je opi­san na stra­ni­ca­ma ove neo­do­lji­ve knji­ge možda je bli­ži pra­vom Niko­li Sarkoziju.

Sop­hie Ped­der — Ovaj tekst je obja­vljen u jun­skom bro­ju časo­pi­sa Fore­ign Affa­irs. Pre­vod: Alek­san­dar Novaković