„Ništa mi nije jasno“
Ne znam sve osobine liberala, ali se zasad pokazalo makar da su spori: mom poznaniku i kolegi Ivanu Jankoviću je trebalo osam meseci da sroči odgovor na jedan tekst koji nije baš toliko zagonetan koliko se to njemu najpre učinilo. Ali, ipak se nešto dešavalo za tih osam meseci. Tekst je najpre objavljen na Katalaksiji sa zakašnjenjem od nekoliko nedelja, u toku kojih nije bilo ni nekog povratnog mejla o namerama. Tek kada sam po drugom osnovu kontaktirao Aleksandra Novakovića, onda je osvanuo tekst, ali predstavljen sa dve rečenice koje su jedine u mom inače kritičkom tekstu prema stanovištu Katalaksije prepričavale to kritikovano stanovište i na neki način mu, i pored sve kritike, davale neki kredit. Pri rekonstrukciji sajta su čak, nakratko doduše, te dve rečenice ubačene na početak mog teksta kao njegov deo. Tako je ispalo da, spolja gledano, i ja delim isto mišljenje kao i svi ostali autori na sajtu
I tako je 8 meseci tekst, zakamufliran ovim dvema rečenicama, čamio u praznini smisla. Neposredno po objavljivanju, Janković se na svom blogu požalio da mu ništa nije bilo jasno u tekstu, i da ne zna šta je „pesnik“ hteo da kaže. No dobro, posle 8 meseci ipak sam dobio odgovor — ne znam zašto baš sada. U međuvremenu sam Katalaksiju pomenuo još nekoliko puta u tekstovima, ali u svom odgovoru Janković ne komentariše te primedbe. Sačekaćemo još nekoliko meseci pa ćemo videti šta će biti.
A sad da pređemo na taj dugo smišljani odgovor. Na njegovom početku autor se drži one prve misli-strategije sa bloga: mora biti da ova kritika liberala nema smisla. Tako je i previše olako prišao mojim prvim tezama, koje su meni manje značajne od kasnijih više filozofskih, ali ćemo ipak prokomentarisati najpre kontrateze tim tezama (a onda i sve ostale):
Kontrateza 1. Janković kaže da je rešenje za neopravdano stečenu imovinu iz veze privatnog kapitala i države u tome da u budućnosti neće biti državnih preduzeća. Ali, pitanje opet ostaje: šta ćemo sa imovinom koja je stečena na takav način u toku ovog dugog perioda u kome je bilo i u kome će još biti državnih preduzeća? A kad ukinemo državna preduzeća, šta ćemo sa imovinom koja nastaje iz prenaduvanih javnih nabavki? Možda je rešenje da ukinemo i državu uopšte, pa da ne bude ni javnih nabavki? Na ovo očekujem odgovor da sam ponovo pogodio rešenje.
Kontrateza 2. Tu dolaze ljudi i zatiču „ničiju“ zemlju, nekultivisanu šumu ili preriju, uzimaju koliko im treba. Koliko se sećam, kod Loka postoji još jedan uslov koji Janković ne pominje, da za ostale koji još nisu došli na red u raspodeli mora ostati dovoljno jednako kvalitetne zemlje. Međutim, ovaj uslov logički ne može da se održi u nedogled – zemlja, pogotovu plodna, je konačan resurs i mora se iscrpeti. A ljudi je sve više i svi sinovi ne mogu naslediti isti posed, a tu su i ćerke, koje dugo nisu nasleđivale zemlju, tu su ljudi koje loši uslovi, ratovi, suše, poplave pomeraju sa njihovog staništa. Za sve to najnovija verzija liberalizma ima čak oštriji odgovor od Lokovog: ako nađete nešto što je ničije, slobodno prisvojite, ako ne, nikom ništa.
Kontrateza 3. U mojoj tezi 3. se više ne govori o prvobitnom prisvajanju, već o nasilnoj „preraspodeli“ koja postoji „kroz vekove“. Dobijam odgovor da je liberalizam protiv toga da se „danas“ nekome nasilno oduzima imovina. I ja sam protiv toga. Međutim, šta ćemo sa nasilnom preraspodelom koja se nagomilala kroz vekove? Opet nikom ništa? Ne ostaje li pritom makar moralna obaveza da se prizna to „zajedničko“ poreklo te imovine?
Kontrateza 4. Ne postoji, ali se setih da je na početku mog teksta stanovište doslednog liberalizma okarakterisano dvema tezama, što je ostalo bez komentara. Da li je to dobro urađeno ili ne? Ipak ćemo do kraja teksta doći na probleme koji su uvedeni u ovoj tezi, na nov način.
Kontrateza 5. Prava kontrateza ovoj mojoj tezi bila bi tabela svih bivših socijalističkih zamalja sa ukupnim bogatstvom koje su proizvodile kao socijalističke i sada kao tranzicijske, koju bi dobro bilo dopuniti i podacima o zaposlenosti, platama, itd. i sve to po godinama. Ali da se zadržimo na našem slučaju: mi proizvodimo manje, imamo više nezaposlenih. Veću efikasnost pojedinačnog preduzeća nisam dovodio u pitanje ni ja, teza se odnosila na ukupno bogatstvo i uslove života zajednice.
Kontrateza 6. Izgleda da formulacija „ako sam dobro shvatio“ počinje da se koristi kao eufemizam za nešto lakši oblik zamene teza. Moja teza nije bila da interno privatizovano i klasično privatno preduzeće mogu da budu jednako efikasna nego da u slobodnom društvu nije zabranjeno biti manje efikasan. Dakle, ako neko želi da pokuša treba mu dozvoliti. Ovaj problem je sasvim realan u ex-socijalističkim društvima koja ekonomski program liberalizma treba da ostvaruju bez realnih sredstava: jednostavno treba privatizovati sve a nema dovoljno novca u klasičnim privatnim rukama jer su svi živeli u socijalizmu. Ali, kako se došlo do bogatstva nije bitno, kao i u prošlim primerima, važno je da na kraju sve bude privatno.
Kontrateza 7. Sada se već približavamo filozofiji o kojoj ja nešto malo i pretendujem da znam, za razliku od ekonomije ili istorije. Pitanje je o uticaju moći na bogatstvo jedne zemlje a moja teza je bila da nije sasvim jasno u kolikoj meri moć utiče na stvaranje bogatstva. Na to dobijam odgovor da se bogatstvo u osnovi stvara a ne otima i da je osnova bogatstva konkurentska moć privrede. Lepo je to, međutim, pitanje je bilo koliko veze sa trenutnim prednostima najliberalnijih privreda ima to što su to i najmoćnije zemlje sveta. I to pitanje je postavljeno kao otvoreno. A što se tiče otimanja, da pričamo o onom što svi znaju, npr. Engleska ide u Indiju svojevremeno – da li to izgleda tako da gomila preduzetnika sa patentima pod miškom dolazi pred neku zemlju i kaže „bogatstvo se stvara a ne otima“ ili ide sa vojskom? Šta će im vojska? A pri tom se ne radi ni o preriji ni o nekultivisanoj šumi.
Kontrateza 8. Ovde smo zagazili u oblast filozofije, ali nekako teško, iako je moja teza bila jasno filozofska, kontrateza se nekako još ne dotiče filozofije. Temu sveprisutnog Adorna i pitanje kompetentnosti Čomskog ću ovaj put preskočiti, da bi se pozabavili tezom. Ja kažem da postoji sličnost između marksizma i doslednog liberalizma u tome što i jedan i drugi žele da budu čista stanja, dosledno konstruisana prema jednostavnim principima: nema privatne svojine – nema zajedničke svojine. I ovo dobijam kao prigovor. Najpre, traži se od mene da navedem empirijski primer za loše rezultate doslednog liberalizma. Međutim, to ne može da se uradi iz jednostavnog razloga: dosledni liberalizam nigde nije sproveden, nigde nema države koja je ukinula sva državna preduzeća i krenula ka minimalnoj državi ili njenom ukidanju. Inače, mislim da bi zaista dosledno sprovedeni liberalizam doveo do potpuno istih posledica do kojih su dovodili suprotni projekti uključiv logore, masovna pogubljenja, glad i rat. Negativne primere koji se množe oko danas najliberalnijih zemalja, od rata u Iraku, do zatvora u SAD, neću navoditi pošto je to sve za liberale luk i voda, a i uvek se može naći pogodan drugi uzrok za te stvari. Onda, kaže se da su i zdravlje i bolest „čista stanja“ pa je ipak zdravlje dobro, a bolest loša. Mislim da je prelako bilo primetiti da ovakvi dokazi iz analogije ne valjaju: na primer, ne jesti ništa i jesti stalno su takođe logički čista stanja pa oba vode u smrt. Kod doslednosti o kojoj se ovde radi nije sve tako prosto da bi se moglo rešiti ovakvim analogijama. A da, sve to se tiče „dokaza iz eshatologije“ koji Janković pretpostavlja da sam ja preuzeo od Đorđa Vukadinovića a ovaj od Burdijea, i podrazumeva da je on poznat pa ga i ne obrazlaže. Na žalost, nisam čitao ni jedan ni drugi tekst, tako da se ovde možemo osloniti samo na ono što se može zaključiti prema Jankoviću. Međutim, njegovi dalji argumenti su opet oslonjeni na blagu zamenu teza. Kada govorimo o tome da je komunizam ustuknuo i morao da uvede neke elemente tržišta time ne dokazujemo da je suprotno stanovište da nisu potrebni nikakvi elementi zajedničke svojine tačno, nego samo da su neophodni neki elementi tržišta. Isto tako, kada navodimo koristi koje su zemlje u traniziciji imale od prelaska na tržišnu privredu opet govorimo o koristima koje su proizašle iz modela u kome još uvek postoje oba elementa. Dakle, ostvarenih proročanstava doslednog liberalizma nema, jer nema još ni njega. Nema ni govora o nekom „oprobanom receptu“ doslednog liberalizma. On bi upravo bio „nešto novo i neviđeno“ i zbog toga argumenti iz empirije, koji su i inače ograničene snage, ovde slabo drže vodu. A gde nema empirije, može da ima „eshatologije“, ako ćemo već koristiti tu reč mada je ja nisam koristio u svom prvom tekstu. Eshatologiju, kao u principu nepotvrđeno očekivanje budućnosti sveta koje je povezano sa nekim ličnim nadama pojedinaca, verovatno sam preskočio zbog ovog ličnog momenta; mi se ovde bavimo argumentima, a ne opisom psihologije liberala. Sad ćemo sve više prelaziti na kognitivnu vrednost te kritike koja proizilazi iz kritike doslednosti. Ta kognitivna vrednost, naime, ima veze sa filozofijom
Kontrateza 9. Sada smo kod odbacivanja velikog dela filozofije. Izgleda, za razliku od Jankovića, da ja ne smatram da su pravi dosledni liberali od Hajeka od Nozika neka grupa koju treba izdvojiti i iz njihovog malog prsta isisavati svu moguću mudrost, tako da sam u raspravu slobodno uveo i Popera kao dosta istaknutog kritičara komunističkog totalitarizma i mnogih filozofa. Uzgred, naravno da mislim da je dosledni liberalizam samo deo mnogo širih pokreta u oblasti mišljenja. Međutim, iako nije dosledni liberal, Poper je dobro legao Jankoviću pošto deli njegovu klasifikaciju filozofa na neprijatelje slobode Hegela, Marksa i Platona i pohvaljene liberale Loka, Hjuma, Kanta i Sokrata. Problem je što su ove Poperove ocene u stvari ideološke, date paušalno prema trenutnim političkim potrebama. To se može videti već iz toga što se oštro razdvajaju Sokrat i Platon ili Kant i Hegel koji su pripadnici istih paradigmi mišljenja, što su i sami potvrđivali. No dobro, ovde se radi o nečem mnogo širem i značajnijem od jedne Poperove klasifikacije. Da uvedemo u temu sa jednim primerom iz škole: ko je predavao, zna da ponekad ima situaciju da jedan učenik ne samo da ne govori ništa korisno o temi nego se breca i učutkuje ostale koji kreću da govore sa ciljem da se što manje govori. Na ovog učenika liči dovoljan broj današnjih filozofa koji se još bave filozofijom samo da bi proglasili njen kraj, pobrojali njene grehe iz prošlosti, nedaće i opasnosti do kojih je ona dovela. To su „filozofi“ koji opslužuju interese koji su protiv filozofije i tu su samo još da opišu i poguraju njen nestanak. E sad, oni se naslanjaju na tradicije koje su veoma široke i uključuju marksizam, sa njegovim odbacivanjem prethodne filozofije kao inficirane interesima vladajućih klasa, pozitivizam sa odbacivanjem dotadašnje filozofije kao metafizike, postmodernu sa odbacivanjem metafizike i velikih priča itd. Ako se samo na to skrene pažnja odmah se vidi suprotnost ove prakse u odnosu na „neprijatelja slobode“ Hegela — on je pak smatrao da sve velike ranije filozofije od Heraklita do Kanta poseduju svoju istinu i da smenjuju jedna drugu tako što istinu prethodne preuzimaju u sebe. Tako je i bilo sve do Hegela i do ovih pokreta odbacivanja iz 19. veka (mada je bilo i ima još izuzetaka od tih pokreta). Tako da postoji velika razlika između filozofa ovoga ranijeg perioda i većine filozofa u savremenim pravcima. A tu razliku ćemo objasniti uskoro, povodom sledećih kontrateza, gde ćemo videti i da li dosledni liberalizam i naši dosledni liberali odbacuju filozofiju i filozofsku tradiciju ili ne. Ovde samo još ovoliko: svako ko se bavio filozofijom je filozof, međutim ja preferiram da to ime i njegovo počasno značenje zadržavam za one koji su po mom mišljenju smatrali da je filozofija potrebna u svim vremenima, a ne za one koji bi pospešili njen nestanak. A filozofija najefikasnije nestaje u relativizmu – o tome je bila teza 10
Kontrateza 10. U tezi deset je koncentrisano najviše filozofije do sad. Međutim, povodom nje neće biti puno raz-govora jer je ta širina, sudeći po odgovoru, ostala potpuno neshvaćena, što pokazuje i činjenica da se kritikovano stanovište samo ponavlja kao da argumenata nije ni bilo. Otprilike, Janković se brani da liberalizam nije relativistički jer i on negira da pravo većine postoji u svim pitanjima, tako da postoje intrisične vrednosti kojih se držimo nezavisno od mišljenja drugih itd. Međutim, teza nije u tome da kriterijum istine nije mišljenje većine, što je nešto što sam i sam branio dosta puta. Teza je da sloboda nije jedina takva vrednost, i ne samo to, nego da je i njena bezuslovnost izvedena iz bezuslovnosti jedne druge vrednosti ‑vrednosti istine. U odgovoru Jankovića, istina se čak ni ne pominje. Sve što on misli da treba da negira jeste da je liberalizam pozicija bez ikakvih principa kojih se drži, ali ja to nisam ni tvrdio, nego sam tvrdio da su principi liberalizma takvi da povlače relativizam. Dakle, doslednost i principi liberalizma nisu kompromitovani voljom većine, što bih i ja osuđivao, nego su „kompromitovani“ zahtevima istine. Nije opasnost po liberalizam u tome što se ljudi mogu složiti da sloboda nije najviša vrednost, pa ih se onda mora slušati u ime većine i demokratije, nego je stvar u tome da ljudi treba da se slože da sloboda nije najviša vrednost, nego da je ograničena višim vrednostima od sebe iz kojih čak povlači svoj značaj. I ovo što ja sada podvlačim kao zahtev trebanja nekada je bilo sasvim uobičajeno u filozofiji. Za sve filozofe pre Hegela cilj filozofije jeste da se otkrije istina o nekoj temi. Osim toga svi oni smatraju da postoji i etička istina. To je ono najvažnije što razlikuje Kanta ili Loka od pozitivista i novih liberala. Kant je smatrao da etika može biti nauka, u smislu da je podložna argumentaciji, dok su pozitivisti i sledbenici eksplicitno smatrali da ne može. Značaj ove razlike za filozofiju se ne može dovoljno opisati. Ako postoji etička istina, dakle, široko polje odgovora na najrazličitija pitanja o tome šta je dobro, moral itd, onda je potrebna i filozofija da se bavi tim poljem. Obrnuto, ako etička istina ne postoji onda i filozofija može biti proglašena za stvar prošlosti. Pored toga, ako etička istina ne postoji onda je sve što mislimo o pitanjima iz te oblasti jednako vredno i u principu zavisno od naših partikularnih priroda a to se oduvek naziva relativizam. Tako da neko može odbijati princip većine, koji je i sam relativistički, ali braniti princip partikulariteta koji je takođe relativistički.
Ako se sad setimo kontrateze 2. možemo da objasnimo zašto je potrebno da se imovina koja se zatiče na zemlji shvati kao zajednička a ne kao ničija kako kaže Janković. Naime, ona je i postala ničija zato da bi lakše mogla postati privatna, a kao što vidimo iz kontrateze 1, cilj je da sve postane privatno, i time partikularno. Problem je ovde jednostavan: to nije dobro. Iz trista razloga, od kojih je glavni ovaj: sav napredak, sve nauke, sva umetnost nastaju elementu u kome se ljudi trude da prevaziđu svoju partikularnu prirodu. To je najjasnije na primeru nauke: svi naučni stavovi temelje se na mogućnosti da imaju univerzalno značenje – da jednako važe za sve ljude i da po tome budu zajednički. To da je imovina zajednička može da podseća na ovu filozofsku činjenicu. A kad smo već tu, to što imamo državu dobro je iz istog razloga. Tako da su tu i Aristotel i Hegel u pravu, želja za ukidanjem države (još jedna sličnost marksizma i doslednog liberalizma) je želja da se ukinu ove zajedničke niti koje povezuju ljude i otvaraju mogućnost da ovi postaju bolji. I paralelna je sa željom da nema filozofije.
11. kontrateza na 11. tezu (o Fojerbahu). Da bar ja primetim ovu vezu strukture ovog teksta sa Marksovim tezama o Fojerbahu. Naravno, povezanost je samo u formi. Ali, svejedno, 11. teza o Fojerbahu zaista je jasno pitala o mestu filozofije u svetu: potrebna ili ne? izmenjena ili tradicionalna? Iako je imala svojih pozitivnih momenata ova je teza ipak imala jednu negativnu osobinu: ona je napuštala ovaj idealni ili univerzalni svet u ime promena u materijalnom svetu. Na taj način je na mala vrata filozofija kao takva stavljena u zagrade, suspendovana. Desilo se da je to, možda samo lukavstvo smišljeno za ograničene svrhe, postalo pravilo u celokupnoj narednoj istoriji. Svet ideja, koji je i kod Platona bio sredstvo da se osigura etička istina, jednostavno se srušio i sa njim i ona sama. Moja je teza bila da se moramo vratiti osnovnim filozofskim postavkama u ovom tradicionalnom smislu i da menjamo svet ponovo filozofijom a ne na druge načine. Janković ne vidi ovaj problem sa odustajanjem od filozofije. Sve što je razabrao iz ovog zaključka teksta je da ja kontrastiram liberalizam i filozofiju i ne vidim da je sloboda pojedinca filozofska tema par ekselans tako da liberalizam neće ugroziti filozofiju, pa čak ni etiku, jer liberalizam i ne zastupa nikakvu posebnu etiku. Ovde se, kaže Janković, vidi kako je moj pojam filozofije siromašan i elementaran kad ne uviđa ovo bogatstvo koje liberalizam dodaje filozofiji. I ovde se, naravno, malo moraju zameniti teze. Kao što i kažem na kraju, zalažem se za filozofiju „pa bila ona filozofija liberalizma ili neka druga“, dakle ne isključujem liberalizam iz filozofije. Sloboda zaista jeste filozofska tema par ekselans, ali se ona može obraditi na mnogo bolje načine nego što je to u doslednom liberalizmu. Čak sam u svojoj tezi 10. pokazao da je problem sa tom slobodom u tome što se, neograničena višim vrednostima, izvrće u svoju suprotnost, što je takođe nauk u mnogim filozofijama. Najzad, Janković kaže da je prirodno da kad prihvatimo neko rešenje nekog problema možda ukidamo „dalju potrebu za filozofiranjem u ovom domenu“.
Ovo je zaista zanimljiv pogled na zauzimanje pozicija u filozofiji. Dakle, zauzmemo neku poziciju, odlučimo se za neko rešenje i “ukinemo dalju potrebu za filozofiranjem u tom domenu”? Da se možda upravo tada ne otvara potreba za filozofiranjem? Ili je možda ta potreba konstantna? Sad i ja ne razumem ovo: na koga se odnosi reč “prihvatimo” na pojedinca, ili većinu ili na sve – ko treba da prihvati neko rešenje, pa da se ukine potreba za filozofiranjem u tom domenu? Ovde se pokazuje prava strategija Jankovića: on bi da zadrži svoj pojam o filozofiji, svoj liberalizam, tako što će zadržati sve njegove osobine ignorišući argumente koji su mu upućeni, a ono što se ispostavlja kao rezultat prigovora će prosto, još jednom zamenom teza, okrenuti na oponenta. Pa hajde da uporedimo ta naša filozofska stanovišta po “bogatstvu”: ja se zalažem da se čitava proskribovana filozofska tradicija zajedno sa savremenim filozofima uz sve njihove mane ponovo oživi i iskoristi, a Janković bi da posle, recimo Hajeka, ukine potrebu za filozofiranjem u tom domenu. Ja se zalažem za široko istraživanje etičkih pitanja, dok dosledni liberalizam “ne zagovara nikakvu zasebnu etiku”. Ja se zalažem da se istina stavi iznad slobode i većine, a Janković samo da se pojedinac stavi iznad zajednice i da niko ništa ne monopoliše i ne ugrožava slobodu? Ja moram da pola ovog teksta potrošim na uspostavljanje smisla o kome se uopšte govori, a moj pojam filozofije je siromašan? Najzad, ja se potpisujem kao filozof, dok se Janković u jednom od članaka koji su bili predtekst za moj prvi tekst čak i potpisuje kao ekonomista. Zar smo došli do toga da ćemo odustajanje od filozofije i taj pristanak uz njeno brisanje na najširem mogućem planu čak potvrđivati i odustajanjem od onoga što smo jesmo ili što smo završili? To je uostalom i razlog zašto mi je u poslednje vreme Žižek zanimljiv – ne zato što je levičar, to me mnogo manje interesuje, nego što u ovom vremenu ima snage čak i da glumi pajaca da bi se nešto od filozofije čulo, što ne odustaje od filozofije.
Katalaksiji je, dakle, trebalo tri frtalja godine da prelomi i prizna postojanje jednog drugačijeg teksta među tim jednoumljem koje samo zaoštrenije brani jednu već prihvaćenu ideju. Nekako je i to priznanje uzdržano, zvuči kao zakletva, sve je isto, NIKADA nećemo odustati. Evo, mi smo odustali od filozofije, samo još svi da odustanu i dolazi svetla budućnost.
A šta je filozofija za mene? Recimo: Filozofija je otvoreno kretanje između partikularnog i univerzalnog. U kome je sloboda neophodan sastojak. Moj poznanik Janković može sam da odluči šta mu u ovim rečenicama nije jasno i zašto je to tako.
Vladimir Milutinović — Autor je urednik internet časopisa Filozofija info.
