Intelektualna nedoslednost konzervativizma
Moderni konzervativizam prisutan u Sjedinjenim Državama i Evropi, izvitoperen je i konfuzan. Pod uticajem predstavničke demokratije i sa preobražajem Sjedinjenih Država i Evrope u masovne demokratije nakon Prvog svetskog rata, konzervativizam se preobrazio od anti-egalitarističke, aristokratske, anti-etatističke ideološke snage u pokret konzervativnih etatista u kulturološkom smislu.
Većina današnjih samoproklamovanih konzervativaca je zabrinuta, kao što i treba da bude, zbog propadanja porodice, razvoda, vanbračnih zajednica, slabljenja autoriteta, multikulturalizma, društvenog raslojavanja, seksualnog slobodoumlja i kriminala. Sve ove pojave oni smatraju anomalijama i devijacijama prirodnog poretka, ili onoga što se može nazvati normalnošću.
Ipak, većina današnjih konzervativaca (bar većina glasnogovornika konzervativnog establišmenta) ili ne prepoznaje da njihov cilj restauracije normalnosti zahteva najdrastičnije, najrevolucionarnije, anti-etatističke društvene promene, ili je (ako o tome nešto zna) iznutra uključena u izdaju kulturnog plana konzervativizma radi promocije potpuno drugačijig plana.
Da je to najvećim delom tačno za takozvane neokonzervativce nije potrebno ovde dalje objašnjavati. Zaista, bar što se tiče njihovih lidera, može se posumnjati da većina njih pripada onoj drugoj vrsti. Oni nisu istinski zainteresovani za kulturna pitanja ali shvataju da moraju igrati na kartu kulturnog konzervativizma da ne bi izgubili moć i priliku da promovišu svoj potpuno različit cilj globalne socijaldemokratije. ((O savremenom američkom konzervativizmu posebno videti sledeće knjige: Paul Gottfried, The Conservative Movement, rev. ed. (New York: Twayne Publishers, 1993); George H. Nash, The Conservative Intellectual Movement in America (New York: Basic Books, 1976) Justin Raimondo, Reclaiming the American Right: The Lost Legacy of the Conservative Movement (Burlingame, Calif.: Center for Libertarian Studies, 1993); pogledati dalje poglav. 11)) Osnovni etatistički karakter američkog neokonzervativizma najbolje je sažet izrekom jednog od njegovih vodećih intelektualnih šampiona Ervajna Kristola (Irving Kristol):
Osnovni princip konzervativne države blagostanja treba da bude jednostavan: gde god je to moguće, ljudima treba omogućiti pre da zadrže svoj novac – nego da ga prenesu (preko poreza državi) – pod uslovom da ga iskoriste za neke određene svrhe. (( Two Cheers for Capitalism, New York: Basic Books, 1978, p.119 ))
Ovo shvatanje je suštinski identično onom koje dele savremene, postmarksističke evropske socijaldemokrate. Tako, nemačka Socijaldemokratska partija (SDP), na primer, u svom godezborškom programu iz 1959 godine, usvaja kao jezgro svog mota slogan „što je više moguće tržišta, što više države koliko je potrebno.“
Drugo, nešto starija ali ovih dana skoro neodvojiva grana savremenog američkog konzervativizma predstavljena je novim (nakon Drugog svetskog rata) konzervativizmom koji je zaživeo i bio promovisan, uz pomoć CIA-e, sa Vilijemom Baklijem (William Buckley) i njegovom Nacionalnom revijom (National Review). Dok su raniji (pre Drugog svetskog rata) američki konzervativizam karakterisali odlučni anti-intervencionalistički pogledi u spoljnoj politici, zaštitna marka baklijevskog novog konzervativizma bio je njegov militarizam i intervencionalistička spoljna politika.
U članku, „Pogled mladog republikanca“, izdatom u Komonvelu (Commnweal) 25. januara 1952. godine, tri godine pre izlaska Nacionalne revije, Bakli je sažeo ono što će postati novi konzervativni kredo: U svetlu opasnosti od Sovjetskog Saveza, “mi (novi konzervativci) treba da prihvatimo jaku vladu – jer se i napadački i odbrambeni rat ne može voditi… osim uz pomoć instrumenta totalitarne birokratije i uz našu potporu.”
Konzervativci su bili, pisao je Bakli, obavezani da promovišu “opsežne i korisne poreske zakone potrebne radi podrške snažne anti-komunističke spoljne politike,” kao i “brojčanu vojsku i vazdušne snage, atomsku energiju, obaveštajne službe, odbore za proizvodnju ratova i prateću centralizaciju moći u Vašington.”
Ne iznenađuje da se od vremena propasti Sovjetskog Saveza u kasnim osamdesetim godinama, ništa u ovoj filozofiji suštinski nije promenilo. Neokonzervativci i njima slični sada imaju jednostavan izgovor za očuvanje američke države blagostanja kao i njenu pormociju – ukazivanje na druge strane neprijatelje i opasnosti: Kina, islamski fundamentalizam, Sadam Husein, “država bezakonja”, i pretanja “globalnog terorizma”.
Ipak, istinito je i to da su mnogi konzervativci stvarno zabrinuti zbog rasturanja ili nefunkcionisanja porodice i kulturnog propadanja. Ovde pre svega mislim na onaj konzervativizam koga zastupa Patrik Bjukenen (Patrick Buchanan) i njegov pokret. Nasuprot mišljenju Bjukenena i njegovih pristalica, ovaj konzervativizam uopšte nije toliko različit od onog prisutnog u establišmentu konzervativne Republikanske stranke. U jednom odlučujućem pogledu njihova grana konzervativizma u potpunom je saglasju sa konzervativnim establišmentom: i jedni i drugi su etatisti. Razlikuju se samo po tome šta je to što treba učiniti da bi se normalizovala situacija u Sjedinjenim Državama, ali se slažu da se taj posao ne može obaviti bez države. Ni kod jednog od njih nema ni traga od principijelnog anti-etatizma.
Ovo ću ilustrovati rečima Semjuela Frensisa (Samuel Francis) koji je bio jedan od vodećih teoretičara i stratega bjukenenovskog pokreta. Posle osude “anti-belačke” i “anti-zapadne” propagande, “militantnog sekularizma, pohlepnog egoizma, ekonomskog i političkog globalizma, demografskog porasta i nekontrolisanog državnog centralizma”, on objašnjava novi duh oličen u krilatici “Amerika na prvom mestu”, koji podrazumeva ne samo stavljanje nacionalnih interesa iznad interesa drugih nacija i apstrakcija poput “svetskog lidera”, “globalne harmonije” i “Novog svetskog poretka”, već takođe i davanje prioriteta naciji u odnosu na individuu i podnacionalne interese.”
Koji je njegov predlog za rešenje problema moralnog izopačenja i kulturnog propadanja? On ne uviđa da prirodni poredak u pogledu obrazovanja ne podrazumeva državno uplitanje. Obrazovanje je u potpunosti stvar porodice i trebalo bi da se ostvaruje i širi kroz zajedničko dogovaranje u okviru tržišne ekonomije.
Štaviše, on ne uviđa da moralno izopačenje i kulturno propadanje imaju dublje uzroke i da se ne mogu jednostavno izlečiti izmenom kurikuluma od strane države ili prisiljavanjem i deklamacijama. Nasuprot tome, Frensis predlaže da se kulturni preokret – restauracija normalnosti – može postići bez bitnih promena u strukturi moderne države blagostanja. Zaista, Bjukenen i njegov idolopoklonici eksplicite brane tri ključne institucije države blagostanja: socijalnu zaštitu, medicinsku briga za stare, subvencioniranje nezaposlenih. Oni čak žele da prošire “socijalnu” odgovornost države tako što joj dodeljuju zadatak “zaštite”, na način restrikcije nacionalnog uvoza i izvoza, poslova Amerikanaca, naročito u industrijama od nacionalnog značaja i “odvajanjem plata radnika u SAD, od plata stranih radnika koji moraju da rade za jedan dolar po satu ili manje”.
U stvari bjukenenovci otvoreno priznaju da su etatisti. Oni preziru i ismejavaju kapitalizam, laissez-faire, slobodno tržište i trgovinu, bogatstvo, elitu i otmenost; i zagovaraju novi, populistički – zaista proleterski – konzervativizam koji spaja društveni i kulturni konzervativizam i socijalističku ekonomiju. Tako, nastavlja Frensis,
…dok levica može pridobiti srednji sloj Amerikanaca pomoću ekonomskih mera, ona ga gubi kroz društveni i kulturni radikalizam, i dok desnica može privući srednji sloj Amerikanaca apelovanjem na zakon i red i odbranu seksualne normalnosti, konvencionalnog morala i religije, tradicionalnih društvenih institucija i prizivanjem nacionalizma i patriotizma, ona gubi srednji sloj Amerikanaca kada ponovo isprobava svoje stare buržuaske ekonomske formule.
Odatle je neophodno kombinovati ekonomsku politiku levice i nacionalizam i kulturni konzervativizam desnice, da bi se stvorio “novi identitet koji objedinjuje podjednako ekonomske interese i kulturno-nacionalnu privrženost proleterizovane srednje klase u odvojenom i jedinstvenom političkom pokretu. ((Samuel T. Francis, “From Household to Nation: The Middle American populism of Pat Buchanan,” Chronicles (March 1996): 12-16; videti takođe, idem, Beautiful Losers: Essays on the Failure of American Conservatism (Columbia: University of Missouri Press, 1993); idem, Revolution from the Middle (Raleigh, N.C.: Middle American Press, 1997) ))
Postoji, međutim, izraz za ovakav tip konzervativizma: on se zove socijal-nacionalizam ili nacional-socializam ali iz očiglednih razloga ova doktrina nije tako imenovana.
(Većina lidera takozvane hrišćanske desnice i “moralne većine”, jednostavno priželjkuje zamenu sadašnje, levo-liberalne elite koja se bavi nacionalnim obrazovanjem, jednom drugom elitom, tj. njima samima. “Sledeći Berka (Burke),” Robert Nizbet (Nizbet) je kritikovao ovaj stav, “još se od Ogista Konta (Auguste Comte) konzervativno upustvo i sociološki princip za sigurno slabljenje porodice, ili bilo koje druge vitalne društvene grupe, sastojao u tome da vlada prisvoji, a onda monopolizuje, osnovne istorijske funkcije porodice.” Nasuprot tome, većina današnje američke desnice “manje je zainteresovana za berkovsku imunost od vladine moći nego za prepuštanje maksimalne vladine moći onima kojima se može verovati. Kontrola moći a ne njeno smanjenje, jeste ono što se visoko rangira.”)
Ovde ću se pozabaviti pitanjem da li se Bjukenenov konzervativizam poziva na mase i da li je njegova dijagnoza američke politike sociološki korektna. Sumnjam da je to slučaj, a Bjukenenova sudbina tokom predsedničkih izbora 1995. i 2000. godine, svakako ne ukazuje na suprotno. Pre bih istakao fundamentalnije pitanje; to jest, pretpostavljajući da se na psihološkoj ravni kulturni konzervativizam i socijalistička ekonomija mogu spojiti (to jest, da se ljudi mogu istovremeno držati podjednako i jednog i drugog bez kognitivnog neslaganja), da li se oni takođe mogu efikasno i praktično (ekonomski i prakseološki) sjediniti? Da li je moguće očuvati trenutni nivo ekonomskog socijalizma (socijalne sigurnosti, itd.) i postići cilj restauracije kulturne normalnosti (prirodna porodica i normalna pravila ponašanja)?
Bjukenen i njegovi teoretičari ne smatraju da je ovo pitanje potrebno postaviti, zato što veruju da je politika isključivo stvar volje i moći. Oni ne veruju u takve stvari poput ekonomskih zakona. Ako ljudi nešto dovoljno žele, i ako im je data moć da sprovedu svoju volju, sve se može postići. „Mrtvi austrijski ekonomista“ Ludvig von Mizes (Ludwig von Mises), na koga je Bjukenen stalno s prezirom upućivao tokom svojih presedničkih kampanja, okarakterisao je ovakvo verovanje kao „istoricizam“, intelektualni stav nemačkih Kathedersozialisten, foteljaških akademskih socijalista, koji opravdavaju bilo koju ili svaku državnu meru.
Ali prezir i neznanje istoricista ne menja činjenicu da postoje neumoljivi ekonomski zakoni. Na primer, ne može se istovremeno i jesti i imati kolač. Ili, ono što se sada konzumira ne može se konzumirati i u budućnosti. Ili, veća proizvodnja jednog dobra podrazumeva manju proizvodnju nekog drugog. Nikakvo maštarenje ne može učiniti da takve zakonitosti nestanu. Verovanje u suprotno može samo rezultovati praktičnim neuspehom. “U stvari”, zapazio je Mizes, “ekonomska istorija predstavlja dugu istoriju vladinih politika čija je neuspešnost bila proizvod smelog zanemarivanja ekonomskih zakona .” ((Ludwig von Mises, Human Action: A Treatise on Economics, Scholar’s Edition (Auburn, Ala.: Ludwig von Mises Institute, 1998), p. 67. “Vladar i demokratska većina”, piše Mizes, “su opijeni vlašću. Oni moraju nevoljno priznati da su subjekti zakona prirode. Ali oni odbacuju i sam pojam ekonomske zakonitosti. Nisu li oni vrhovni zakonodavci? Nemaju li oni moć da unište svakog protivnika? Ni jedan gospodar rata nije spreman da prizna bilo kakva ograničenja osim onih koje mu nameće moćnija oružana sila. Servilna piskarala su uvek spremna da podstiču ovakvu ugodnost izlažući odgovarajuće doktrine. Oni nazivaju svoje nameštene pretpostavke „istorijskom ekonomijom“))
U svetlu osnovnih i nepromenljivih ekonomskih zakona, bjukenenovski program socijalnog nacionalizma jeste još jedan smeli ali nemogući san. Nikakvo maštarenje ne može promeniti činjenicu da su očuvanje ključnih institucija današnje države blagostanja i želja za oživljavanjem tradicionalne porodice, normi, upravljanja i kulture, nespojivi ciljevi. Može postojati jedno – socijalizam (blagostanje) – ili drugo – tradicionalni moral – ali ne može se, radi socijal-nacionalističke ekonomije, imati i jedno i drugo, jer stub sadašnje države blagostanja, sistem koji Bjukenen želi da ostavi nepromenjenim, i sâm jeste baš taj uzročnik kulturnih i socijalnih poremećaja.
Da bi se ovo razjasnilo, neophodno je samo podsetiti se najosnovnijih zakona ekonomije koji kažu da svaka prinudna preraspodela bogatstva ili prihoda, bez obzira na osnovu kog kriterijuma se vršila, uključuje uzimanje od nekoga – od imaoca nečega – i davanje nekome – nemaocu nečega. Na taj način se smanjuje podsticaj da se bude imalac a povećava se podsticaj da se bude nemalac. To što imalac ima nekada se na poseban način smatra kao „dobro“, a to što nemalac nema nešto je „loše“ ili nedostatak. I stvarno, baš je to ideja koja prati svaku preraspodelu: neki imaju previše dobrih stvari dok drugi nemaju. Rezultat svake preraspodele sastoji se u tome što će se tako proizvesti manje dobrog a povećati više lošeg, manje kvalitetnog i sa više nedostataka. Subvencionisanje siromašnih putem poreskih sredstava (pomoću sredstava uzetih od drugih) stvoriće više siromaštva (lošeg). Subvencionisanje nezaposlenih, stvoriće veću nezaposlenost (loše). Subvensionisanje samohranih majki stvoriće više samohranih majki i još više vanbračnih porođaja, itd.
Očigledno je da ovaj osnovni uvid važi za celokupan sistem takozvane socijalne zaštite koji se primenjuje u zapadnoj Evropi (od 1880-tih pa nadalje) i u Sjedinjenim Državama (od 1930-tih): prinudno vladino „osiguranje“ za stare, bolesne, povrede na poslu, nezaposlenost, siromašne, itd. U spoju sa još starijim prinudnim sistemom javnog obrazovanja, ove institucije i prakse doprinose snažnom napadu na instituciju porodice i lične odgovornosti.
Redukuje se obim i vremenski horizont privatnog opskrbljivanja tako što se ljudi oslobađaju od obaveze da sami sebi obezbede prihode, bogatstvo, sigurnost, starost i obrazovanje za decu, i smanjuje se vrednost braka, porodice, imanja dece i rođačkih odnosa. Promovišu se neodgovornost, kratkovidost, nemarnost, bolesti, čak i destruktivnost (loše stvari), a kažnjavaju se odgovornost, dalekovidost, marljivost, zdravlje i konzervativizam (dobre stvari).
Posebno je prinudni sistem osiguranja starih ljudi – na osnovu koga se penzioneri (stari) potpomažu iz nameta koji se uvode trenutim donosiocima prihoda (mladi) – sistematski oslabio prirodnu međugeneracijsku povezanost roditelja, njihovih roditelja i dece. Stari više ne moraju da se oslone na pomoć svoje dece ukoliko su odvajali za svoju starost; a mladi (s karakteristično manje akumuliranog bogatstva) moraju da podržavaju stare (s karakteristično više akumuliranog bogatstva) a ne obratno, što je tipično u okviru porodice.
U skladu sa tim, ne samo da ljudi žele da imaju manje dece – i zaista, stopa rađanja se prepolovila od uspostavljanja moderne politike socijalne zaštite (blagostanja) – nego se izgubilo i poštovanje mladih prema svojim starima, a svi pokazatelji rasturanja i nefunkcionisanja porodice, poput stope razvoda, vanbračnih zajednica, zlostavljanja dece, nasilja u kući, zlostavljanja supružnika, jedno-roditeljstva, samačkog života, alternativnih stilova života i abortusa, su povećani.
Osim toga, uz socijalizaciju sistema zdravstvene zaštite putem institucija poput Medikejda (Medicaid) i Medikera (Medicare) i regulacijom industrije osiguranja (ukidanjem prava osiguranika na nepristanak: da se svaki individualni rizik može osigurati, i da se diskriminacija vrši slobodno, u skladu sa akturarskom metodom, među različitim grupama rizika) monstruozna mašinerija preraspodele bogatstva i prihoda – na račun odgovornih pojedinaca i grupa s malim rizikom a u korist neodgovonih aktera grupa visokog rizika – stavljena je u pogon. Subvencionisanje bolesnih, nezdravih, hendikepiranih porađa bolest, zarazu i hendikepiranost, slabi želju da se zaradi za život i vodi zdrav život. Na ovom mestu nema ničeg boljeg od citiranja onoga što je jednom rekao “mrtvi austrijski ekonomista” Ludvig von Mizes:
biti bolestan nije pojava odvojena od svesnog htenja… čovekova učinkovitost nije prosto rezultat njegovog fizičkog stanja; ona umnogome zavisi od njegove svesti i volje…. Destrukcionistički aspekt osiguranja nesreće i bolesti, ometa oporavak, i veoma često stvara, ili bar u svakom slučaju intezivira i produžava, funkcionalne poremećaje koji prate bolesti ili nesreće… Osećati se zdravim nešto je potpuno različito od biti zdravim u medicinskom smislu… Slabljenjem ili potpunim uništenjem volje da se bude dobro i mogućnosti da se radi, socijalno osiguranje stvara bolesti i nesposobnost za rad; ono proizvodi naviku ljudi da se žale – koja je po sebi jedna neuroza – i neuroze drugih vrsta… Kao socijalna institucija ona ljude pravi telesno i mentalno bolesnim ili u najmanjem pogledu pomaže da se bolesti umnože, produže i pojačaju… Socijalno osiguranje je tako stvorilo neurozu osiguranika kao opasnu javnu bolest. Ukoliko se takve institucije prošire i razviju, bolest će se širiti. Nikakva reforma tu ne može pomoći. Ne možemo oslabiti ili uništiti volju za zdravljem a da se ne proizvode bolest. ((Ludwig von Mises, Socialism: An Economic and Sociological Analysis (Indianapolis, md.: Liberty Fund, 1981), pp. 43 1-32))
Ovde ne želim da objašnjavam ekonomsku besmislicu još dalekosežnije ideje protekcionističke politike (zaštite plata Amerikanaca) Bjukenena i njegovih teoretičara. Da su bili u pravu njihov argument u prilog ekonomske zaštite bi potvrdio ispravnost optužbe na račun opšte razmene i odbranio tezu da bi svaka porodica bila uspešnija ukoliko nikada nebi trgovala sa nekim drugim. Izvesno je da u ovom slučaju niko nikada ne bi izgubio posao a nezaposlenost bi zbog „nepravednog“ takmičenja bila svedena na nulu.
Društvo potpune zaposlenosti ipak ne bi bilo uspešno i jako; ono bi se sastojalo od ljudi (porodica) koji bi, uprkos tome što bi radili od jutra do sutra, bili osuđeni na siromaštvo i gladovanje. Bjukenenov međunarodni protekcionizam, iako manje destruktivnog karaktera od politike interpersonalnog ili inter-regionalnog protekcionizma, proizveo bi potpuno isti efekat. To nije konzervativizam (konzervativci žele da porodice budu uspešne i jake). To je ekonomski destrukcionizam.
Ono što je do sada, u svakom slučaju, trebalo da postane jasno jeste to da moralno izopačenje i kulturno propadanje oko nas – znaci decivilizacije – nužno, neizbežno i najvećim delom (ako ne i u potpunosti) predstavljaju rezultat države blagostanja i njenih najvažnijih institucija. Klasični, konzervativci starog kova, znali su za ovo i žilavo se opirali javnom obrazovanju i socijalnoj zaštiti. Znali su da su se države, da bi povećale i ojačale svoju moć, svugde namerno mešale urušavajući i konačno uništavajući porodice, institucije, slojeve i hijerarhije autoriteta koji su predstavljali glavne izdanke zajednica zasnovanih na porodicama. Da bi se to izvelo oni su znali da će države morati da iskoriste prirodno buntovništvo mladih (maloletnih) spram autoriteta roditelja. Oni su znali da su socijalizovano obrazovanje i socijalizovana odgovornost bili sredstva za ostvarivanje ovog cilja.
Socijalno obrazovanje i socijalna zaštita obezbeđuju otvaranje prostora buntovnoj mladeži da se otrgne od autoriteta roditelja (da nastavi da se loše ponaša). Stari konzervativci znali su da će ovakve politike emancipovati individuu od discipline koju nameće porodica i zajednički život, samo na taj način što će je država pridobiti za sebe umesto da je direktno i neposredno kontroliše.
Dalje, oni su znali, ili su bar naslućivali, da će to dovesti do sistemske infantilizacije društva – regresije, emocionalne i mentalne, od nivoa odraslih ljudi ka adolescentnom stupnju ili stupnju detinjstva.
Nasuprot ovome, Bjukenenov populističko-proleterski konzervativizam – socijal-nacionalizam – ukazuje na potpuno neznanje o ovome. Spajajnje kulturnog konzervativizma i etatizama blagostanja je nemoguće, i stoga, ekonomska besmislica. Etatizam blagostanja – socijalna zaštita u bilo kom pogledu, obliku ili formi – porađa moralno i kulturno propadanje i degeneraciju. Stoga, ukoliko je neko zaista zabrinut za američko moralno propadanje i želi da uspostavi normalnost u društvu i kulturi, mora se protiviti svim aspektima moderne socijalne države blagostanja. Povratak na normalnost zahteva ne manje od potpune eliminacije sadašnjeg sistema socijalne zaštite: osiguranja nezaposlenih, socijalne zaštite, Medikera, Medikejda, javnog obrazovanja, itd. – i tako potpuno raspuštanje i dekonstrukciju sadašnjeg državnog aparata i vladine moći. Ukoliko se želi ikad uspostaviti normalnost, vladini fondovi i njena moć moraju se smanjiti ili čak pasti ispod devetnaestovekovnih nivoa. Stoga pravi konzervativci moraju biti tvrdokorni libertarijanci (antietatisti). Bjukenenov konzervativizam je pogrešan: on želi povratak tradicionalnom moralu ali u isto vreme zagovara očuvanje istih onih institucija koje su odgovorne za destrukciju tradicionalnog morala.
Najnoviji konzervativci, tako, posebno oni koji su miljenici medija, nisu konzervativci već socijalisti – bilo internacionalističke vrste (novi i neokonzervativni etatisti blagostanja-ratnog stanja i globalne socijaldemokrate) bilo nacionalističke vrste (Bjukenenovi populisti). Izvorni konzervativci moraju biti protiv jednih drugih. Da bi uspostavili socijalne i kulturne norme, pravi konzervativci mogu biti samo radikalni libertarijanci, i moraju zahtevati uništenje – kako moralnog tako i ekonomskog poremećaja – celokupne strukture intervencionističke države.
Hans-Herman Hope (Hans-Hermann Hoppe) je profesor ekonomije na Univerzitetu Nevada, Las Vegas. Ovaj esej je zasnovan na poglavlju njegove knjige Demokratija, božanstvo koje je izneverilo (videti prikaz ove knjige u rubrici politička misao Katalaksije) koje je izloženo u govornom obliku 1996. godine. Tekst u engleskoj verziji se može naći na sledećoj internet adresi: www.mises.org. Prevod: Aleksandar Novaković
