Zašto sam tržišni fundamentalista

Slo­bo­da je često vodi­la bit­ke za pri­zna­nje i uva­ža­va­nje, a ta isti­na još dobi­ja na sna­zi u sve­tlo­sti nedav­nih kor­po­ra­tiv­nih skan­da­la. Dok smo rani­je slu­ša­li mno­go pri­ča o tome kako slo­bo­da i slo­bod­no trži­šte pro­mo­vi­šu pohle­pu, hedo­ni­zam i “ja-gene­ra­ci­ju”, sada neki denun­ci­ra­ju slo­bo­du zbog nje­nog fun­da­men­ta­li­zma, čistun­stva i odbi­ja­nja da pra­vi kom­pro­mi­se ili da se raz­vod­ni sa dru­gim siste­mi­ma, kao što su nekon­tro­li­sa­na demo­kra­ti­ja ili sna­žan vla­din nadzor.

I zai­sta, na Kon­gres SAD se nedav­no ape­lo­va­lo sa mno­gih stra­na da se otpoč­ne sa novim tala­som vla­di­nih regu­la­ci­ja koje bi slu­ži­le tome da se ukro­ti navod­no neo­bu­zda­ni kapi­ta­li­zam slo­bod­nog trži­šta koji smo nasle­di­li iz ere Ronal­da Rega­na (Ronald Rea­gan) i Mar­ga­ret Tačer (Mar­ga­ret Thatc­her). (Bez obzi­ra na to što takav kapi­ta­li­zam nika­da i nigde nije ni postojao.)

Ali, o čemu se ovde zapra­vo radi? Biti fun­da­men­ta­li­sta, nepo­ko­le­bljiv i bes­kom­pro­mi­san u stva­ri slo­bo­de, da se poslu­žim pozna­tom fra­zom Beri­ja Gol­dvo­te­ra (Bar­ry Gol­dwa­ter), nije porok. Abo­li­ci­o­ni­sti su u vre­me robo­vla­sni­štva zasi­gur­no bili fun­da­men­ta­li­sti u svom odbi­ja­nju da pra­ve kom­pro­mis u vezi sa svo­jim zahte­vom da robo­vi tre­ba da budu pot­pu­no oslo­bo­đe­ni, da nije dovolj­no da im se da malo odmo­ra ili na neki dru­gi način ubla­že ekstre­mi rop­stva. Ne, insti­tu­ci­ja rop­stva mora da se uki­ne, i tačka.

Nije bilo ništa druk­či­je ni sa zahte­vi­ma zago­vor­ni­ka slo­bo­de štam­pe, umet­nič­kog izra­ža­va­nja ili reli­gi­o­znog fun­da­men­ta­li­zma. Nika­kav sistem povre­me­ne, bla­ge kon­tro­le nije bio pri­hva­tljiv. Slo­bo­da mora biti apso­lut­na – samo uko­li­ko je neko optu­žen da je poči­nio zlo­čin kojim je povre­dio pra­va dru­gih, nje­mu slo­bo­da može biti odu­ze­la ili ograničena.

Ja sam trži­šni fun­da­me­ta­li­sta zato što veru­jem da je sva­ki poje­di­nac moral­no, a tre­ba­lo bi da bude i poli­tič­ki, suve­re­na oso­ba čiji posao (kao i dru­ge nje­go­ve aktiv­no­sti) mora biti oslo­bo­đen od meša­nja sa stra­ne, sve dok se uzdr­ža­va od kri­mi­nal­nih rad­nji. Sva­ko dru­go meša­nje sa stra­ne bi tre­ba­lo da iza­zo­ve žesto­ke reak­ci­je lju­di u novi­na­ma, koji bi tre­ba­lo da budu fun­da­men­ta­li­sti kakvi su, nai­me, povo­dom dru­gih pome­nu­tih ograničenja.

Činje­ni­ca je da trži­šni fun­da­men­ta­li­zam pred­sta­vlja ni manje ni više nego samo kon­zi­sten­tan zahtev za indi­vi­du­al­nom slo­bo­dom čove­ka. Sada se ozna­ča­va kao nešto loše zbog toga što se “fun­da­men­ta­li­zam” aso­ci­ra sa tero­ri­zmom i bez­u­mljem. Ali, zbog čega ne biti fun­da­men­ta­li­sta u ovoj stva­ri? Zbog čega bi, na pri­mer, demo­kra­ti­ji bilo dozvo­lje­no da ogra­ni­či našu eko­nom­sku slo­bo­du? Ko je ta veći­na koja ima neku vrstu miste­ri­o­znog moral­nog auto­ri­te­ta da pri­si­li dru­ge da pri­sta­nu na razli­či­ta uslo­vlja­va­nja, ume­sto da ih puste da se bave svo­jim trgo­vin­skim ili eko­nom­skim delat­no­sti­ma. Nije li poen­ta pozna­tog pri­me­ra lin­ča raz­u­la­re­ne rulje ta da poje­din­ce ne može­mo posla­ti na veša­la ili na neki dru­gi način ogra­ni­či­ti nji­ho­vu slo­bo­du, sve dok, putem sud­skog pro­ce­sa, ne bude doka­za­no da su izgu­bi­li svo­je pra­vo na slobodu?

Nebro­je­ne vla­di­ne regu­la­ci­je koje već posto­je u knji­ga­ma a koje se sada pre­dla­žu ne samo da po sve­mu sude­ći nisu spo­sob­ne da isko­re­ne povre­me­ne poslov­ne zlo­u­po­tre­be, već sači­nja­va­ju neku vrstu demo­krat­skog lin­ča, ovaj put kao uza­lud­ne mere pre­do­stro­žno­sti i pre­ven­ci­je. Na taj način može da se odba­ci bilo kakva ide­ja o nevi­no­sti dok se ne doka­že suprot­no i da se oslo­bo­di puza­ju­ći tota­li­ta­ri­zam poli­cij­ske drža­ve. (Šta­vi­še, zastup­ni­ci ove ide­je su naiv­ni u svom shva­ta­nju da su regu­la­to­ri imu­ni od korupcije!)

Uko­li­ko je sistem u osno­vi pode­san za zajed­nič­ki život lju­di, kao što je to slu­čaj sa kapi­ta­li­zmom slo­bod­nog trži­šta, onda zau­zi­ma­nje fun­da­men­ta­li­stič­kog sta­no­vi­šta u toj stva­ri, odbi­ja­ju­ći da se pra­ve kom­pro­mi­si u vezi sa nje­go­vim prin­ci­pi­ma, čak i iz razlo­ga nužno­sti pre­ven­ci­je rđa­vog pona­ša­nja, pred­sta­vlja ispra­von pri­stup. Samo je nepro­mi­šlje­ni, glu­pi fun­da­men­ta­li­zam taj koji je izlo­žen pri­go­vo­ri­ma, kada su prin­ci­pi pri­hva­će­ni na osno­vu sle­pe vere. Ali, iz isto­ri­je eko­nom­skog živo­ta lju­di je oči­gled­no ne samo da je slo­bo­da mno­go pro­duk­tiv­ni­ja i efi­ka­sni­ja od alter­na­tiv­nog siste­ma regu­la­ci­je i pla­ni­ra­nja, već i da više odgo­va­ra ljud­skoj pri­ro­di, koja je kre­a­tiv­na i pro­duk­tiv­na kada nije ugu­še­na tira­ni­jom, bilo demo­krat­skog, monar­hij­skog ili jed­no­par­tij­skog tipa.

U sfe­ri mora­la mi ceni­mo inte­gri­tet i dosled­nost, a one koji pra­ve kom­pro­mi­se s pra­vom sma­tra­mo, u naj­ma­nju ruku, moral­no nei­zgra­đe­nim lič­no­sti­ma. Zašto bismo, onda, od tog sta­va odstu­pi­li pred ovom vrstom fuda­men­ta­li­zma – pot­pu­ne, neu­mo­lji­ve lojal­no­sti raci­o­nal­nim prin­ci­pi­ma – u sfe­ri poli­tič­ke eko­no­mi­je. Ne posto­ji — po uve­re­nju pro­fe­so­ra Benja­mi­na Bar­be­ra sa Uni­ver­zi­te­ta u Meri­len­du, koji sa toli­ko upor­no­sti nasto­ji da vla­da­vi­nu jake demo­kra­ti­je zame­ni vla­da­vi­nom indi­vi­du­al­ne slo­bo­de — nije­dan valjan razlog za to, osim što lju­di koji žele da vla­da­ju nasto­je da nas ube­de da je naše pri­hva­ta­nje i zala­ga­nje za prin­ci­pi­jel­ni poli­tič­ki sistem dog­ma­tič­no, odno­sno flek­si­bil­no, zavi­sno od ide­o­lo­gi­je o kojoj se radi. Može­mo pret­po­sta­vi­ti da to rade u nadi da mogu da ube­de veći­nu u to da se oni bore za nji­ho­vo dobro i da nas uči­ne nemoć­ni­ma pred tom vrstom demo­krat­ske tiranije.

Prin­ci­pi poma­žu lju­di­ma da stek­nu sazna­nje o tome kako bi tre­ba­lo da žive i da li bi i koje alter­na­tiv­ne pre­dlo­ge tre­ba­lo pri­hva­ti­ti, odno­sno, odba­ci­ti. To je razlog zbog kojeg oni koji žele da vla­da­ju nad dru­gim lju­di­ma ne vole mno­go principe.

Elem, to je pri­lič­no otr­can trik i tre­ba ga ras­krin­ka­ti. Trži­šni fun­da­men­ta­li­zam je napro­sto dru­go ime za lojal­nost prin­ci­pi­ma slo­bod­nog dru­štva, poseb­no oni­ma koji se tiču eko­no­mi­je. Oni koji žele da ga ocr­ne zala­žu se za neku vrstu poli­tič­kog eli­ti­zma u kojem izve­sni lju­di, možda veći­na ili dema­go­zi, dola­ze u pozi­ci­ju da nama osta­li­ma odre­đu­ju da sle­di­mo onaj put koji se nji­ma čini ispravnim.

Zala­žem se za to da ova pre­va­ra bude odba­če­na u pri­log – da! – neskri­ve­nog trži­šnog fundamentalizma.

Tibor Mahan — Tibor R. Mac­han, ”Why I Am a Free Mar­ket Fun­da­men­ta­list”. Tekst je pre­u­zet sa saj­ta The Lais­sez Fai­re Elec­tro­nic Times, Vol. 1, br. 25, 5. VIII, 2002. Mahan je pre­da­vač na Uni­ver­zi­te­tu Chap­man u Oran­geu, Kali­for­ni­ja. Pored osta­lih, obja­vio je knji­ge: Liber­ty & Cul­tu­re, Essa­ys on the Idea of a Free Soci­e­ty (Hoo­ver Insti­tu­ti­on Press, 2000), Ini­ti­a­ti­ve — Human Agen­cy and Soci­e­ty, kao i mono­gra­fi­ju Ayn Rand. Pre­vod: Bori­slav Ristić