Katalaksija

Internet magazin za liberalnu Srbiju

Teorija pravde Roberta Nozika

by · Published · Updated

Ne postoji pravedno žrtvovanje bilo koga od nas za nekog drugog. (Robet Nozick)

I want to leave, I want to deal, across the ocean for a heart of gold… (Neil Young)

U svojoj čuvenoj knjizi Anarhija, država, utopija Robert Nozik razvija zanimljivu teoriju pravde koja u velikoj meri osporava većinu savremenih i tradicionalnih koncepcija pravde, koje uglavnom polaze od egalitarističkih premisa. Nasuprot tome, Nozikov pristup bi se mogao okvalifikovati kao liberalni u tradicionalnom smislu te reči, odnosno kao takav koji u razmatranju koncepta pravde ne polazi od gotovih obrazaca egalitarne raspodele (što je karakteristično za sve kolektivističke varijante teorije pravde), već od ideje slobode pojedinca i poštovanja individualnih vlasničkih prava kao neprikosnovenih osnova pravednosti. Posebnu intonaciju i draž njegovom pristupu daje vrlo detaljno i argumentovano osporavanje egalitarističke teorije pravde Džona Rolsa, koja je u poslednjih nekoliko decenija postala nezaobilazno štivo vezano za ovaj problem, i obavezujući referencijalni okvir unutar koga se kreće većina savremenih filozofa morala i politike. ((Na početku poglavlja posvećenog kritici Rolsove teorije u svojojAnarhiji…, sam Nozik će napisati čak da “Politički filozofi sada moraju ili da rade u okvirima Rolsove teorije, ili da objasne zašto to ne čine” (Nozick:1974;183). )) U ovom radu će biti razmotrena kako Nozikova pozitivna teorija pravde, kao i njegova kritika kolektivističkog koncepta distributivne pravde.

Nozik polazi od razlikovanja dve osnovne koncepcije pravde; onih koje se temelje na istorijskim principima i onih koje polaze od principa konačnog rezultata (end-state-principle). Obe ove koncepcije pravde su distributivne u tom smislu što obe objašnjavaju način na koji dolazi do raspodele dobara između različitih pojedinaca, ali je razlika u principima koje one smatraju konstitutivnim za tu raspodelu. Istorijske teorije pravde se temelje na pokušajima rekonstrukcije načina na koji do distribucije zaista dolazi, uz formulisanje apstraktnih pravila u skladu sa kojima se celokupni proces odvija. Nasuprot tome, teorije konačnog rezultata polaze od postuliranja nekog apriornog šablona ili obrasca raspodele, čime se kao osnovni princip pravedne raspodele ili alokacije najčešće uspostavlja princip “tekućeg udela” (current-time slice principle) pojedinca u ukupnom blagostanju. Prva vrsta teorija pravde je funkcionalna, jer objašnjava apstraktne procedure i pravila igre čijim poštovanjem se dolazi do pravednog ishoda, dok drugi tip ovih teorija ima strukturalni karakter, pošto kao svoj osnovni zadatak postavlja definisanje nekog apriornog šablona koji bi zasnovao strukturu raspodele, odnosno raspored i količinu posedovanih dobara među različitim pojedincima (Nozick:1974; 153-154).

U strukturalne i šablonske teorije pravde bi spadale recimo utilitaristička teorija ili teorija Džona Rolsa. Svaka od ovih teorija postulira neko konačno stanje raspodele kao poželjno i zahteva da političke i ekonomske ustanove saobrazimo zahtevima ostvarivanja takvog konačnog stanja. Bez obzira da li je reč o “najvećoj mogućoj sreći najvećeg mogućeg broja ljudi” (utilitarizam), ili pak o uređenju ekonomskih razlika u skladu sa principom da one moraju ići u korist najlošije stojećih (Rols), suština koncepta pravde se ogleda u oktroisanju nekog proizvoljnog etičkog obrasca, u skladu sa kojim se mora primenom političke prinude svesno preurediti celina ekonomskog sistema. U ovim koncepcijama nema mesta za ideju individualnih vlasničkih prava, već se sve svodi na upotrebu sile zarad uspostavljanja nekog “etičkog” obrasca, i pokušaj procene da li strukturalno stanje proisteklo iz neke šeme distribucije odgovara pretpostavljenom željenom rezultatu: “U skladu sa principom sadašnjeg udela, sve što je potrebno da bi se procenila pravednost distribucije, jeste ko šta dobija; u poređenju bilo koje dve distribucije sve što treba uzeti u obzir jeste kalup koji predstavlja distribuciju.“(Nozik:1974;154) To znači da su bilo koje dve strukturalno identične distribucije samim tim jednako pravedne. Moje posedovanje pet i vaše posedovanje deset, i moje posedovanje deset i vaše posedovanje pet bi bile dve strukturalno identične raspodele, bez obzira na to da li sam ja svojih pet stekao krađom a vi svojih deset poklonom, nadnicom ili profitom od kapitala, i obratno. Jedino što je bitno je krajnji rezultat, i da li on odgovara nekom apriornom algoritmu, koji se intuitivno smatra “pravednim”. ((I ako ovde izuzmemo slučaj krađe, još uvek ostaje otvoren problem bližeg određivanja onog što bi Hajek nazvao “pravilima pravednog ponašanja”,ili izraženo u nozikovskom žargonu, istorijskog koncepta pravde koji specifikuje legitimne načine dolaska do nekog dela dohotka. Iako većina savremenih egalitarista otvorenu krađu ne bi smatrala legitimnim putem ispunjavanja moralnog šablona jednakosti, to ne znači da oni ne odobravaju, ili čak zahtevaju, primenu pravila ponašanja čije bi univerzalno praktikovanje dovelo do stanja koje je jedva malo bolje od otvorene krađe. )) Recimo, ekonomija blagostanja bi predstavljala klasičan primer sistema ciljne distributivne pravde koja se ne pita o načinima dolaska do dobara i usluga, već jedino o relativnoj skali posedovanja među različitim pojedincima, odnosno o jednom umereno egalitarnom i redistributivnom strukturalnom shematu koju treba ostvariti ograničenom primenom nasilja nad bolje stojećim pojedincima.

Međutim, kako naglašava Nozik, čak ni većina običnih ljudi neće reći da je ovo “čitava priča” vezana za koncepciju pravde. Čak i za njih, ništa manje neće biti važan ni problem načina dolaska do bilo kakvog ekonomskog ishoda, bez obzira da li on treba da odgovara nekom šablonu ili ne. Oni koji bi sledili Nozikovu koncepciju, rekli bi da je ta procedura generisanja raspodele zapravo jedino i važna. Kad na pravdu prestanemo da gledamo kao na apstraktno “pravo“ na neku svotu i počnemo da se pitamo o legitimnim načinima dolaska do bilo kakve svote, tog trenutka se nalazimo na terenu različitih varijanti istorijskih teorija pravde. Jedna od tradicionalnih teorija ove vrste dolazi iz socijalističkog “tabora“, recimo ona koja tvrdi da radnici “imaju pravo” na udeo u profitu od imovine vlasnika, jer su je oni “stvorili” (ibid.str.154). Očigledno, u ovom slučaju imamo istorijski kriterijum pravde (bez obzira na njegovu pogrešnost koja potiče iz drugih razloga), jer u definisanju pravednog udela više nemamo samo apstraktno pravo na neku svotu, već i pretpostavljenu zaslugu pojedinaca (radnika) za njeno generisanje. Radnici bi bili ovlašćeni na imovinu svojih preduzeća na osnovu jednog viđenja istorije proizvodnje, a ne na osnovu pukog šablona vezanog za ishod. Tako pravda više ne bi bila svojstvo određenog stanja stvari, već svojstvo određenih procedura i postupaka koja vode neproračunljivim rezultatu.

Teorija pravde kao ovlašćenosti

Sopstvena Nozikova teorija pravde spada u potonju, istorijsku vrstu koncepcija pravde. Ona ne pretpostavlja neki gotovi obrazac raspodele ili željeno stanje stvari, već se trudi da specifikuje uslove pravednog ponašanja koji će rezultovati odgovarajućom raspodelom dobara. On svoju teoriju naziva teorijom pravde kao ovlašćenosti (entitlement). Pravda kao ovlašćenost se definiše preko pravila vezanih za sticanje i prenos imovine, kao i obeštećenje povodom neovlašćenog prisvajanja imovine. Ovakva kategorizacija pravila pravde odgovara tradicionalnom liberalnom shvatanju vladavine prava i neutralnosti države u odnosu na individualne projekte pojedinaca.

Izvorno sticanje imovine (original aquisition of holdings) definiše skup pravila pravednog sticanja vlasništva nad dobrima. Osnovno takvo pravilo jeste čuveno pravilo prvog zaposedanja (homestading). Pojedinac je legitimno stekao neku imovinu ukoliko je svojim radom ili na drugi način transformisao prethodno neposedovani objekt, recimo pretvorio preriju u oranicu. Lokovo osnovno gledište na vlasnička prava, od koga polazi i Nozik, jeste da objekat koji nije ni u čijem vlasništvu to postaje putem “dodavanja vrednosti” tom objektu putem rada nekog pojedinca na njemu (Nozik:ibid;175).To je klasični kriterijum za legitimnost vlasničkih prava koji koriste mnogi liberalni teoretičari. ((Ovde bi se kao izuzetak mogao uzeti Kant i neki teoretičari koju u ovom pogledu misle na njegovom tragu, koji preptpostavlja saglasnost drugih, ili bar iskazanu volju vlasnika da je dobije što pre, kao ključ za pravednost posedovanja. )) Ipak, i kod samog Loka, i na njegovom tragu kod Nozika, to izvorno prisvajanje mora da bude u skladu sa tzv. lokovskim uslovom (proviso), koji kao pravednu definiše svaku aproprijaciju dobara posle koje za druge ostaje “dovoljno i isto tako kvalitetno” (Lok:1975;27). Ovaj uslov je uspostavljen sa ciljem da se obezbedi da položaj drugih učesnika u ekonomskim aktivnostima ne bude pogoršan prvobitnim sticanjem jednog ili nekoliko učesnika (Nozik:1974;175). Ovaj drugi uslov se često smatra kontroverznim u sklopu liberalne teorije vlasničkih prava, budući da ostavlja širok arbitrarni prostor za nagađanje koja je to količina neposedovanih dobara “dovoljna” za druge pojedince. (Rothbard:1977;)

Prigovori koje u ovom kontekstu Noziku upućuju kolektivisti, idu u dva pravca: da su u prvobitnom sticanju moguće situacije katastrofa u kojima bi nekolicina pojedinaca skoncentrisala u svojim rukama celokupnu ponudu nekih dobara koja su suštinska i za druge pojedince, zbog čega bi mogli da ih ucenjuju, i zbog čega Lokov uslov više ne bi bio zadovoljen; ((Ovakav prigovor recimo upućuju Dušan Pavlović u “Nozik, Rols i Kantov koncept autonomije ličnosti” u Nova srpska politička misao vol. V. No.2-3, i Nenad Cekić u “Pravda i preraspodela” u Prokopijević (1996). )) i s druge strane da čak i u slučaju da je u prvobitnoj aproprijaciji bio zadovoljen Lokov uslov “da je ostalo dovoljno i jednako kvalitetno za druge”, ukoliko to u nekoj kasnijoj situaciji više ne bi bio slučaj, ukoliko dakle bar za jednog učesnika u igri “ne bi preostalo dovoljno”, onda više ni za jednog učesnika u igri takođe ne bi postojala legitimna vlasnička prava (Nozik,1974,176). Isto tako, postoji teza da lokovsko-nozikovska prvobitna aproprijacija suviše lako nameće obaveze drugim pojedincima od strane onih koji su bili najuspešniji i najveštiji u situaciji prvobitne aproprijacije, čime se mimo njihove volje određuju ograničenja u korišćenju dobara koja nisu zasnovana na konsenzusu i pravednoj raspodeli.

Nijedan od ovih prigovora nije opravdan. Kad se radi o katastrofičkom scenariju kao mogućnosti za pojavu situacije koja ne bi mogla da zadovolji Lokov uslov, ona predstavlja krajnje izveštačenu i nategnutu konstrukciju koja se skoro nikada nije odigrala u realnosti, i u principu je teško očekivati da se desi. No, čak i da pretpostavimo da je tako nešto moguće, ostaje nejasno na koji bi se alternativni način moglo obezbediti da u jednoj tako ekstremnoj situaciji raspodela bude “pravedna”. Ni u jednom ni u drugom slučaju principijelno se ništa ne menja u odnosu na situaciju koju opisuje Nozik.

Osim toga, postoji u čitavoj toj priči o “prisvajanju“ jedan dodatni problem koji Nozik apostrofira, i koji ukazuje na blisku vezu između optužbe za monopolizaciju određenih sredstava ili usluga i onoga što bi se moglo označiti kao preduzetnička inovacija ili pronalazaštvo. U modernoj privredi, prvobitno prisvajanje je vrlo retko bukvalno prisvajanje nekih fizičkih objekata, a mnogo češće naplaćivanje cene posedovanja nekih ekskluzivnih informacija, znanja ili usluga. Standardni Lokov primer sa zemljom i u bukvalnom smislu više nije relevantan, jer zemlja više nije neki resurs sa tolikom relativnom vrednošću kao u ranijim vremenima, budući da ukupnom nacionalnom dohotku savrmenih zemalja poljoprivreda učestvuje u neuporedivo manjem obiimu nego pre 100 ili 200 godina. Shodno tome, prvobitno sticanje nema više dominantni smisao prvog zaposedanja nekog neposedovanog fizičkog dobra, već prvog iskorišćavanja neke ekskluzivne informacije ili pronalaska. Nozik upravo i navodi jedan takav primer – lekara koji otkriva novi lek, što je pre slučaj patenta ili ekskluzivnog proizvoda za razmenu, a ne “otimanje” neke fizičke stvari drugima. Nozik tvrdi da odredbe katastrofičkog scenarija važe i za svaki slučaj iznenadnih pronalazaka i patenata na koje pojedinci poseduju vlasička prava (Nozick:1974;181). Lekar koji pronađe neki novi lek protiv smrtonosne bolesti korišćenjem svima dostupnih materija, i odbije da ga ustupi drugima, osim pod uslovima koje on sam propiše, očigledno bi, u skladu sa argumentacijom Nozikovih socijalističkih kritičara, ostavljao sve druge ljude u situaciji nepravednog lišavanja nečeg što njima pripada, neopravdano “prisvajajući“ lek. Katastrofički misaoni eksperiment je zapravo samo jedna pogrešna stilizacija stanja u kome se pretpostavlja da istaknuti pojedinci koji žele da trguju svojim originalnim proizvodima predstavljaju uzurpatore koji druge ljude lišavaju njihovih legitimnih dobara. Tako je izveden reductio ad apsurdum katastrofičkog prigovora (ili “situacije pustog ostrva”, kako bi još rekao Nozik); on se jedanko mora primeniti i na situacije trgovine unikatnim izumima, i nema načina za prakseološko razlikovanje između tih i situacija pustog ostrva.

Ako pretpostavimo da je odvijanje vrste trgovine koju Nozik opisuje nepravedno (kao što kritičari sugerišu), onda bismo jednim potezom eliminisali svaku mogućnost dobrovoljne saradnje među pojedincima na osnovu obostrano prihvatljivih uslova, a osim toga i jedini podsticaj za usavršavanje proizvoda i usluga, koji omogućava da većini ljudi postanu dostupna mnoga retka dobra. Ako svi pojedinci unapred budu uvereni da neće moći da koriste plodove svog rada na stvaranju takvih retkih stvari za koje pretpostavljaju da ih drugi ljudi žele (zato što će time, navodno, drugima nametati “nepravedne obligacije“), oni će onda odustati od svakog pokušaja da išta u pogledu inovacija učine, i lišiće time i sebe i druge dodatne količine blagostanja koje izostaje zbog izostanka mogućih doborvoljnih transakcija. Posledica toga neće biti “pravednija” dostupnost retkih dobara svim pojedincima, već naprotiv, potpuno odsustvo takvih dobara za sve. Stoga, kada Nozikovi kritičari kažu da njegova teorija “suviše lako nameće obaveze drugim pojedincima” (Pavlović:1998;47), onda je to klasičan primer zbrke u pojmovima, jer lekar koji pronađe neki melem ne duguje ništa drugim ljudima, i on svojim vlasničkim pravima ne nameće obavezu nikom drugom, prosto zato što nužnost života (recimo, nužnost plaćanja određene cene za dolaženje do leka) ne predstavlja obavezu koja se nekome nameće, već cenu za posedovanje neke stvari. Resursi sa tržišnom vrednošću ne rastu na drvetu, niti predstavljaju neko “kolektivno dobro“, da bi se nečije “isključivanje“ iz njegovog korišćenja moglo smatrati nepravdom. Naprotiv, suština privatne svojine jeste pravo na isključivanje drugih iz njenog korišćenja. Protiviti se tome, znači zagovarati pljačku i konfiskaciju, budući da nijedan konzistentan sistem vlasničkih prava ne može biti zasnovan na uključivanju svih. Vrlo je karakteristično da kritičari nepravednosti režima individualnih vlasničkih upravo vide konfiskaciju tuđih stvari kao izlaz za one koji su u trenutno lošijem položaju, nego njihov pokušaj da sami stvore neki svoj proizvod u razmenu za ono što žele.

Zbog svega toga je i sam pojam “prvobitne aproprijacije” pomalo varljiv; on već svojom semantičkom formom upućuje na nekakvo otimanje ili oduzimanje nečeg što je zajedničko, što je fundamentalno pogrešno viđenje izvornog sticanja. Pre bi se prvobitna aproprijacija mogla opisati kao “stvaranje”, jer unikatna dobra, nastala kao posledica inovacije, i ne postoje pre nego što budu pronađena, ((Na to uostalom nedvosmisleno upućuje i sam Nozikov opis procesa sticanja svojine nad objektom kao “dodavanja vrednosti putem rada“ (Nozik:1974;174-178). )) bez obzira da li je reč o kultivisanju divljine ili pronalasku unikatnog leka. Oslanjajući se na pogrešan zaključak koji sugeriše jezički oblik samog načela, kritičari ideje vlasničkih prava pretpostavljaju da nema nikakve razlike između fizičkog otimanja i proizvodnje dobara sa tržišnom vrednošću. Otuda i dramatična emfaza na pojmu “prvobitnosti” koja iščezava onog trenutka kad ispravno shvatimo šta prvobitna aproprijacija zaista jeste – stvaranje određenih dobara sa tržišnom vrednošću koju pre nisu imala, koja se onda nude u zamenu za druga dobra, a ne uzurpacija nečeg što bi trebalo da pripadne nekom drugom.

Vilt Čemberlen i socijalistički preduzetnik kao izazov šablonskim teorijama

Baveći se odnosom između individualne slobode i pokušaja da se u društvu oktroiše obrazac egalitarne raspodele, Nozik u svojoj knjizi razvija nekoliko karakterističnih misaonih eksperimenata. Njegovi zaključci su potpuno na tragu tradicionalne liberalne teorije: dopuštanje i minimalnog stepena individualne slobode automatski narušava svaki pokušaj da se uspostavi egalitarna (ili bilo koja druga) unapred zacrtana raspodela dobara. Dakle, sloboda je apsolutno nespojiva sa bilo kojom obavezujućom šemom apriorne distribucije.

Prvi Nozikov misaoni eksperiment kojim se ova hipoteza obrazlaže vezana je za slučaj košarkaša Vilta Čemberlena (Nozick:1974;161). Radi veće težine čitavog primera, situacija koju on opisuje karakteriše se distribucijom dobara D1 koja odgovara nekom unapred utvrđenom načelu, recimo egalitarnom. Svi članovi društva imaju svoju jednaku deonicu D1, zbog čega se ova situacija u skladu sa načelom distributivne pravde može smatrati “pravednom”. Međutim, nevolja je u tome što u dotičnom društvu ljudima nije zabranjeno da troše svoj novac onako kako žele. Recimo, dozvoljeno im je da posećuju sportske priredbe gde se plaćaju ulaznice. Još dalje, ova situacija se po zagovornike egalitarne raspodele dodatno komplikuje jer se sportisti nalaze u stanju slobodnih agenata i dozvoljeno im je da primaju platu u različitim iznosima (Nozick:1974;161). Vilt Čemberlen je najbolji košarkaš i on sklapa ugovor sa svojim timom po kome 25% svih prihoda od ulaznica pripada njemu. Na ulazu u košarkašku dvoranu nalazi se posebna kutija u koju posetioci ubacuju novac namenjen Viltu Čemberlenu. Svi oni su bez ičije prisile spremni da plate određenu dodatnu sumu da bi gledali njegovu igru. Na kraju sezone, Vilt Čemberlen završava sa sumom dohotka od 250.000 dolara, dakle daleko višom nego što mu “pripada” po inicijalnoj “pravednoj” distribuciji D1.

Sada se postavlja ključno pitanje – da li je nova distribucija D2, nastala dobrovoljnim plaćanjem hiljada pojedinaca Viltu Čemberlenu dodatne sume, nepravedna? Očigledno da bi svaki zagovornik distributivne pravde, ukoliko želi da ostane dosledan, morao da prizna da jeste. U tom slučaju bi se postavilo dodatno pitanje – kako sprečiti da se ovakve “nepravedne” distribucije, poput D2 dešavaju? Jedini način da se upravlja distribucijom dohotka tako da bi ona sprečila ovakve deformacije bilo bi da se to čini iz jednog centra, odnosno da se ljudi silom spreče da svoj novac troše onako kako žele. Recimo, trebalo bi ih sprečiti da plate dodatnu sumu za gledanje Vilta Čemberlena. Ili Viltu Čemberlenu da igra za veću ponuđenu sumu. Ili upravi da tu sumu ikome ponudi…

To zapravo znači da je nemoguće održati bilo koju apriornu šablonsku raspodelu, ukoliko se dozvoli slobodna razmena. Jedini način da se bilo kakva “zakovana” (pa i egalitarna) distribucija održi, bilo bi potpuno ukidanje bilo kog tržišta dobara i usluga, i nametanje vlade kao jedinog preduzetnika i davaoca usluga. Najpre se, u slučaju našeg eksperimenta, ne bi smelo dozvoliti da igrači prodaju svoje usluge klubovima, već im narediti da igraju za vladu (odnosno klubove u državnom vlasništvu). Zatim bi trebalo zabraniti klubovima da sklapaju pojedinačne ugovore pod proizvoljnim uslovima sa igračima, a igračima da dejstvuju kao slobodni agenti, tj. ponuđači sportskih usluga na tržištu koji traže najpovoljnijeg poslodavca, odnosno kupca. Na kraju, trebalo bi zabraniti i samim navijačima da plate dodatnu cenu za gledanje priredbi na kojima učestvuju istaknuti i vanserijski sportisti. Potpuno ista logika bi važila i za pevače, novinare, pisce, tv-voditelje i sve druge vrste ljudi koje mogu nekom poslodavcu ponuditi usluge koje su od široke popularnosti, i za čije korišćenje su drugi ljudi spremni da mnogo plate. Da bi se sprečilo njihovo “nepravedno bogaćenje” potrebno je silom sprečiti slobodnu razmenu između njih i potrošača.

Međutim, kao i u slučaju lekara koji pronalazi novi medikament, jedina posledica sprečavanja pojedinaca koji su po bilo čemu izuzetni (spretnosti, snazi, muzikalnosti, inteligenciji), da se okoriste svojim sposobnostima, bilo bi potpuno lišavanje drugih ljudi proizvoda njihovog delovanja, a ne ravnomerna dostupnost tih proizvoda svima. A ko ima pravo, i na osnovu kog načela da nekog drugog lišava usluga za koje je spreman da plati davaocu tih usluga, i ko ima prava da samog davaoca spreči da nekome uz nadoknadu ustupi svoj proizvod? To je moralni argument, ali postoji i ekonomski, i on je već pomenut: posledica opstruiranja dobrovoljnih transakcija koje generišu razlike, putem državne prisile, nije izravnavanje razlika uz dostupnost rečenih dobara svima, već stanje u kome se sa nejednakošću izbacuje i blagostanje. ((Ovo je klasičan primer onog što možemo opisati kao neuvažavanje teoreme nemogućnosti “besplatnog ručka“, odnosno verovanja da se u slobodnoj razmeni može dobiti nešto ni za šta. Ipak, u osnovi svega je jedna dublja socijalistička zabluda, a to je ideja nečeg što ja zovem teoremom kazana i kutlače, karakterističnim verovanjem da se ukupna ekonomska dobra najpre proizvode, sabiraju na jednom mestu, a onda raspodeljuju, u odvojenom aktu, u skladu sa nekim principima pravde. Onda bi se moglo raspravljati da li je »pravednija« egalitarna ili ne-egalitarna raspodela. No, ovo je groteskno pogrešna slika ljudske kooperacije. Sve stvari stupaju u svet sa svojim vlasnicima (ili o njima nema smisla govoriti kao o predmetu ekonomske razmene), odnosno akt proizvodnje dobra sa tržišnom vrednošću je neodvojiv od akta njegove distribucije (Mizes, Nozik). Dakle, nema nikakvog centralnog kazana s koga se dobra dele nekom kutlačom, već sve što je proizvedeno u istom aktu je i distribuirano. )) Na mestu Vilta Čemberlena možemo zamisliti bilo kog pojedinca koji ima neku natprosečnu sposobnost ili kvalifikaciju koja se može naplatiti više od neke oktroisane deonice D1, koju mu je dodelila vlada. Koliko bi tih ljudi smatralo da ima smisla učenje stranih jezika, obrazovanje, ili vredan rad da se u nekoj oblasti bude bolji od drugih, ukoliko bi znali da je svaki pokušaj da plodove takvog napora unovče dobrovoljnom razmenom sa drugim pojedincima, automatski “nepravedan” i zabranjen? Osim toga, postavlja se još jedan problem. Da bi slobodna razmena usluga koja omogućava nekim ljudima da koristeći svoje sposobnosti narušavaju obrazac raspodele bila zabranjena, i to na osnovu nekog moralnog načela a ne puke sile, potrebno je pretpostaviti da postoji univerzalni moralni kodeks oko koga se svi slažu, i koji je stoga opravdano silom nametnuti svima (Hajek:1993;91-98). Međutim, kako bi u našem savremenom pluralističkom društvu izgledao takav kodeks, i ko bi bio ovlašćen da ga formuliše i nametne?

Drugi misaoni eksperiment koji razvija Nozik tiče se hipotetičke situacije u socijalističkom društvu, gde bi pojedincima bilo dozvoljeno da razmenjuju delove svog dohotka u okviru neke vrste “kućne radinosti“ (Nozik:1974;162). Kao i u prethodnom slučaju, svi pojedinci bi imali jednaku dodeljenu deonicu D1. Međutim, oni bi, takođe kao i u prethodnom slučaju imali mogućnost da međusobno trguju delovima ili celinom svojih “pravednih“ ili jednakih deonica, ukoliko žele da poseduju neke dodatne stvari ili resurse. Recimo, neko bi mogao da dođe na ideju da delom svog dodeljenog dohotka finansira pravljenje neke mašine kojom bi prozvodio artikle koje bi sa drugim ljudima razmenjivao za delove njihovih deonica D1. Ukoliko vlasnik mašine ne ume da je koristi ili nije u stanju da popravi neki kvar, on bi recimo radniku zaposlenom u državnoj fabrici mogao da pruži neke druge usluge (recimo časove stranih jezika), da bi mu ovaj zauzvrat održavao mašinu. Taj radnik čak može i potpuno napustiti posao u državnoj firmi ne bi li celo radno vreme posvetio privatnom poslu kod svog novog poslodavca (Ovakvi scenariji su se zaista vrlo često dešavali u mnogim socijalističkim zemljama. Čim bi politička represija malo popustila bujali su crna berza i “divlje“ privatne radionice i usluge). Zaključak ovog drugog slučaja je jednako upečatljiv: dovoljno je da ljudima koji poseduju egalitarne deonice D1 dopustite da sa njima rade štagod žele, uključujući međusobnu dobrovoljnu razmenu, i svaka šablonska, aritmetički definisana raspodela će biti obesmišljena. Onog trenutka kad se pojedincu dozvoli da iskoristi bilo koji deo svog znanja ili imovine za neke specifične, individualne svrhe, distribucijom dobara više ne upravlja nikakav apriorni aritmetički obrazac, već nepredvidiva igra ponude i tražnje za robama i uslugama koje on može drugima ponuditi. A tu više ne važe nikakvi “centralni planovi“, već isključivo sposobnost tog pojedinca da proizvede nešto korisno što bi drugima ponudio u razmenu. Njegov položaj od tog trenutka prestaje da zavisi od odluka političkog autoriteta, i postaje zavistan od odluka njegovih sugrađana, koji žele ili ne žele da sa njim trguju. I više nama nikakvog smisla pričati o “društvenoj pravdi”: ona onog trenutka kad dozvolimo slobodu individualne inicijative postaje strogo logički besmislena, i jedini smisao koji može imati svodi se na krađu ili otimanje nekome da bi se dalo nekom drugome, bez obzira na vlasnička prava. Tako se pokazuje da je nemoguće sprečiti narušavanje obrazaca raspodele, egalitarnih ili ne, ukoliko se pojedincima dozvoli bilo kakva sloboda inicijative. Društvena pravda i jednakost su mogući samo u društvu robova: “Osnovni zaključak koji ilustruju primeri Vilta Čemberlena i preduzetnika u socijalističkom društvu jeste da ne postoji neki princip konačnog stanja ili distributivni šablonski princip pravde koji može biti kontinuirano ostvarivan bez stalnog nasilja nad ljudskim životima“ (Nozik:1974;163).

Kritika Hajeka i naturalistička greška

Osnovni metodološki prigovor koji Nozik upućuje teorijama distributivne pravde donekle je sličan prigovoru kojeg Patnam naziva “naturalističkom greškom“. To je ideja da suštinu pojmova poput pravde ili istine nije moguće definisati terminima svojstva, odnosno da u definiciji “Pravda je…“, nedostajući predikat ne može biti definisan pozivanjem na neka eksterna načela. Još preciznije rečeno, ne može biti definisana takva funkcija društvenog blagostanja koja bi dodeljivala svakom pojedincu određeni iznos u skladu sa nekim njegovim objektivnim svojstvom. Formula “svakom prema …“ pretpostavlja da su proizvodnja i distribucija dobara dve odvojene operacije kojima se može po želji manipulisati u težnji da se podesi obrazac raspodele, a da se istovremeno ne naruši proizvodnja. Međutim, sve što se na taj način može postići jeste upravo da se uništi ili degradira sama proizvodnja. Takođe, to uništava svaku ideju vlasničkih prava, budući da svakome može biti konfiskovan deo imovine da bi se namirila shema raspodele. Pošto sve stvari koje su proizvedene “stupaju u svet već vezane za ljude koji imaju ovlašćenja na njih“ (ibid. 160), to šablonske teorije distributivne pravde ruše mogućnost da se društvena praksa odvija po nekim unapred utvrđenim pravilima, remeteći vlasnička prava i pozivajući u pomoć svemoćnu diskreciju vlasti. Te teorije “tretiraju objekte kao da dolaze niotkuda, i odlaze nikuda“ (ibid.160). Po Noziku ne postoji nikakav naturalistički predikat kojim bismo mogli supstantivirati praznu, tautološku formu “društvene pravde“, osim same paradigme izbora koja se ostvaruje u tržišnom procesu: “Od svakog kako izabere, svakome kako ga nagrade“ – to je po njemu jedini razuman i primenljiv princip “društvene pravde“ koji se može prihvatiti (“to ti je što ti je”). Jedino taj tautološki pojam pravde (kao što su i jedini smisleni pojmovi istine tautološki) može održati u životu društvo koje počiva na individualnoj slobodi. Svaka koncepcija koja bi kao pravedno pokušala da definiše bilo koje drugo konačno stanje vlasništva osim onog koje je rezultat slobodnog izbora pojedinaca, morala bi da autorizuje primenu sile kao oruđe ostvarivanja takve alternativne strukture posedovanja. Jer da su pojedinci želeli da stvari tako izgledaju, oni bi to svakako i ostvarili na tržištu kroz slobodnu kooperaciju. Zato se postavlja pitanje, ukoliko prethodno ne važi, ko treba da dobije više a ko manje u odnosu na ono stanje koje je rezultat Nozikovog “od svakog kako bira, svakom kako ga nagrade“? Očigledno je da bi svi želeli da imaju više, ali je takođe jasno da samo neki mogu dobiti više, i to oduzimanjem od onih koji ne spadaju u grupu proizvoljno određenih dobitnika preraspodele. ((Savršen primer ove igre imamo u savremenim tržišnim privredama, gde se vrše gigantske preraspodele dohotka od jednih grupa ka drugima, gde najčešće manjina bogatijih služi kao “ovce za šišanje“ koje namiruju razne oblike nezarađenog blagostanja većine, ali je takođe vrlo čest slučaj da i siromašni budu baza za preraspodele. U većini savremenih analiza iz domena public choice-a naglašava se dejstvo takozvanog “Dajrektorovog zakona“ (po profesoru ekonomije iz Čikaga, Aronu Dajrektoru), odnosno načelo da su u većini slučajeva dobitnici političkih redistribucija dohotka preko države upravo srednji slojevi, jer su oni najbrojniji i najbolje politički reprezentovani. ))

Ovaj momenat dosta dobro ilustruje razloge zbog kojih svaki socijalistički pokušaj da se novo društvo uspostavi na izolovanoj primeni centralnog planiranja kao alternativnog mehanizma koordinacije samo na sferu proizvodnje, ali ne i potrošnje, mora doživeti neuspeh. Ponuda i tražnja su samo dve strane jednog istog mehanizma: da bi sam mehanizam valjano funkcionisao, potrebno je da obe strane budu prepuštene slobodnom funkcionisanju. Isto tako, da bi se tržišni mehanizam koordinacije konsekventno zamenio centralnim planiranjem potrebno je ukloniti obe njegove strane, drugim rečima vlada ne može samo dirigovati proizvodnjom, već i time šta će ljudi, i u kojim količinama, da troše. Drugim rečima, obe strane u Nozikovoj “definiciji pravde“ moraju biti zadovoljene, ukoliko globalni društveni aranžman treba da bude pravedan. Svaki pokušaj da se tržišna tautologija pravde supstantivira nekim definisanim sadržinskim principima vodi u naturalističku grešku, odnosno u situaciju da nameće slobodnoj kooperaciji između pojedinaca uslove koje ova nikada ne može zadovoljiti.

Polazeći od ovakve kritike šablonskih teorija, Nozik usmerava kritičke oštrice čak i protiv svog intelektualnog uzora, F. A. Hajeka, ((U jednoj prigodnoj izjavi Nozik opisuje svoje oduševljenje Hajekom i Mizesom tako što kaže da ono što su ova dvojica uradili i napisali on sam “ne bi smislio ni za hiljadu godina“. ))  tvrdeći da i ovaj zastupa jednu, doduše atipičnu, verziju šablonskih teorija distributivne pravde. Hajek odbacuje vrlo raširenu socijalističku ideju o raspodeli resursa u skladu sa pretpostavljenim zaslugama pojedinca, i tvrdi da se jedino pravednom može smatrati raspodela u skladu sa time koliku vrednost nečije usluge ili kvaliteti imaju za druge (Hajek:1998;87-95). Jednostavan Hajekov argument za ovakav pristup pravdi je vezan za naše konstituitivno nezanje o uslovima koji upravljaju procesom tržišne razmene, te stoga nemogućnosti da razumno odredimo, mimo tržišne procene, kolika je “prava vrednost“ ili “zasluga“ aktivnosti nekog pojedinca. Međutim, Nozik se pita, da li bi raspodela u skladu sa moralnim zaslugama bila opravdana ako bismo takvo znanje posedovali, i dodaje da kriterijum “koristi za druge“ ne objašnjava celinu koncepta pravde kao ovlašćenosti, jer isključuje poklone, nasledstvo ili filantropiju, putem kojih se vrši transfer imovine koji se ne uklapa u Hajekov šablon (Nozik:1974;158). Osnovni problem Hajekove pozicije Nozik vidi ovako: “Bez obzira što odbacuje šablonsku koncepciju distributivne pravde, sam Hajek sugeriše šablon za koji misli da je pravedan: distribucija u skladu sa opaženim koristima koje pružamo drugima, ostavljajući prostor za žalbu da slobodno društvo ne realizuje tačno ovaj obrazac “ (ibid.158).

Međutim, ovo je u osnovi samo delimično korektno tumačenje Hajekove koncepcije pravde. Ta koncepcija nije pokušaj da se ustanovi neki apriorni obrazac raspodele, već naprotiv negacija bilo kakvog pokušaja te vrste. Sam Nozik priznaje da Hajek ne prihvata obrazac raspodele u skladu sa moralnim zaslugama. S druge strane, Hajek vrlo oštro i uporno zagovara takozvanu ideju komutativne pravičnosti, odnosno tržišne razmene kao igre katalaksije, u okviru koje se definišu gubici i dobici, bez ikakve naknadne raspodele. Nozik je u pravu utoliko što podseća da Hajekov opis pravednog sticanja u okviru tržišne razmene kao nagrađivanja za korist koju pružamo drugima, ne može biti smatran celovitom teorijom pravde, jer slučajevi nasleđivanja ili poklona ne potpadaju pod taj opis. Međutim, Hajek ni ne želi da od tog svog opisa načini kakvo sveobuhavatno etičko načelo (poput Nozikove “ovlašćenosti“) u kome bi se iscrpljivala suština koncepta pravde. Taj opis je prevashodno jedna polemička figura uperena upravo protiv distributivnih koncepcija moralne zasluge kao kriterijuma raspodele, ili jedna vrsta metafore koja upućuje na uzajamni i razmenski, a ne dodeljivački i primalački karakter tržišnog sticanja dohotka u pravednom društvu. U tom smislu, to nije nikakav gotov obrazac koji može biti realizovan ili nerealizovan u slobodnom društvu, kako se pribojava Nozik. To je samo skraćeni način upravo da se kaže da ne postoji nikakav obrazac te vrste, da ne postoji unapred garantovani prihod za bilo koga, i da se on mora zaraditi u procesu uzajamne razmene i saradnje sa drugim pojedincima, čije će se vrednovanje koristi koje im pružamo kristalizovati u tržišnim cenama roba i usluga koje im nudimo. Nozik pogrešno pretpostavlja da je ono “ prema koristi za druge…“ u Hajekovoj definiciji saradnje u slobodnom društvu, istog reda veličina kao i “prema zaslugama…“ u standardnim socijalističkim koncepcijama pravde, da je reč o jednom zadatom moralnom šablonu koji je neostvariv ukoliko dozvolimo individualnu slobodu. Međutim, stvar stoji tačno suprotno od toga; Hajek samo opisuje načelo koje upravlja kooperacijom između pojedinaca upravo onog trenutka kad individualnu slobodu dozvolimo. Teza o koristi za druge kao kriterijumu pravedne raspodele je samo drugačije izraženo funkcionisanje mehanizma cena, u kome se vrednost nečijeg proizvoda kristalizuje kao rezultanta, kao agregatna suma hiljada individualnih tražnji, i naglašava se da je ta rezultantna procena tržišta zapravo jedini smisao pojma “zasluge“ u kontekstu rasprave o pravednosti institucija društva. Baš kao što Nozik s pravom tvrdi da je nemoguće izolovati neki sadržinski kriterijum pravde koji bi nadilazio ono što pojedinci steknu pod režimom pravde kao ovlašćenosti, tako i Hajek s podjednakim pravom ukazuje na nemogućnost izolovanja nekog kriterijuma “moralne zasluge“ kao distributivnog obrasca, mimo rezultata tržišne igre koja u skladu sa svojim pravilima nagrađuje i kažnjava. Kad Hajek kaže da obrazac pravedne raspodele nije moralna zasluga, već korist za druge, on ne tvrdi ništa što bi Noziku bilo fundamentalno neprihvatljivo, kada kao jedini pravedan obrazac koji možemo prihvatiti predlaže :“od svakog kako je izabrao, svakom kako ga drugi nagrade“. Razlika između dva tvrđenja nije u njihovim polaznim principima, već u različito specifikovanim domenima važenja: tržišnoj, poslovnoj razmeni kod Hajeka i sveukupnoj dobrovoljnoj razmeni kod Nozika (koja uključuje i poklone i nasledstvo). Ta dva tvrđenja nisu kontradiktorna, već komplementarna.

Potrebno je još osvrnuti se na Nozikovu sugestiju da Hajekova teza implicira dozvoljenost uvođenja koncepta moralnih zasluga, ukoliko bismo posedovali ono znanje koje je neophodno, a za koje se on slaže s Hajekom da ga mi u modernom društvu nemamo. Međutim, ta mogućnost je čisto virtuelna. Mi možemo zamisliti skoro doslovno sve, osim logički nemogućih situacija. Mogućnost da neko ima sveobuhvatno znanje o svim okolnostima vezanim za nečije zasluge svakako nije logički nemoguća, ali to nije ni iskaz “Bušmani će izvršiti invaziju Lamanša“, pa mi ipak nećemo zbog toga francuskoj vladi prigovoriti što u svom vojnom budžetu nije predvidela stavku za finansiranje odbrane od bušmanske invazije!

Međutim, ima još jedan razlog zbog koga ironično Nozikovo rezonovanje o Hajekovoj kritici pojma zasluge ne valja. To je činjenica da mi ni ne možemo zamisliti kako bi izgledao svet u kome bi postojao neko ko bi mogao da centralno upravlja ekonomijom, ili u kome bi ljudi imali krila, ili u kome zemljina teža ne bi postojala. Mi ne znamo kako bi u tom svetu izgledali moralni standardi i da li bi ih uopšte bilo. Štaviše, moglo bi se s pravom pretpostaviti da u svetu u kome nema slobode izbora (a svet sveznajućih ljudi bi bio upravo takav) ne bi bilo ni moralnih pravila ni standarda pravednog ponašanja. Moral i pravda se upravo temelje na našoj slobodi izbora koja nam je data zbog našeg nedovoljnog znanja o svetu koji nas okružuje. Pravila pravde i postoje zato što je naše znanje krajnje ograničeno; ona nam pomažu da se orijentišemo i racionalno delujemo u svetu u kome nikad ne možemo imati pouzdanu kognitivnu kontrolu nad svim okolnostima koje su nam od interesa u našem delovanju. Kad bi takvo znanje bilo ko posedovao, nijedna ustanova slobodnog društva koje Nozik preferira, uključujući i tržište i pravo, ne bi bila potrebna. Informacije, koje su najdragocenije dobro slobodnog društva, i koje se u okviru njega prenose indirektno, putem tržišta i mehanizma cena, svako bi posedovao u meri dovoljnoj da mu nikakva kooperacija sa drugim pojedincima ne bi bila neophodna. A onda bi ne samo Hajekova teorija o koristi koju pružamo drugima, već jednako i Nozikov koncept ovlašćenosti, postali potpuno bespredmetni. Ali, to bi istovremeno značilo i da ceo svet kakvim ga danas znamo prestane da postoji, i pretvori se u zajednicu svemogućih i sveznajućih polubogova. A to nije svet o kome Nozik želi da piše kao o slobodnom društvu.

Nozikova teorija i Kantova koncepcija autonomije

Pre nego što se okrenemo nekim zaključnim razmatranjima, potrebno je prethodno raščistiti nekoliko dopunskih pitanja koja se javljaju u nekim razmišljanjima o Nozikovoj teoriji pravde. Jedno od najvažnijih jeste da li se njegova teorija može smatrati kantovskom, u smislu uvažavanja individualne slobode kao svrhe po sebi, a ne sredstva za ostvarenje nekih drugih ciljeva? Jedan od najproblematičnijih argumenata koje sam u ovom pogledu čuo tvrdi da je Nozikova teorija pravde ne-kantovska zato što u njoj nema mesta “Kantovom konceptu autonomije ličnosti, ili bilo kojoj njenoj koncepciji“, da ta teorija “nameće obaveze drugim pojedincima bez njihove saglasnosti“, te da “favorizuje jednu grupu individua u početnoj distribuciji“, i da čak ona, a ne recimo Rolsova koncepcija “tretira objekte kao da dolaze niotkuda“ (Pavlović:1998;47). Neki od ovih prigovora su i ranije pomenuti, a sada ih valja osmotriti u kontekstu rasprave o kantovskom karakteru same Nozikove teorije. Pođimo redom.

Da li je Nozikova teorija zaista nespojiva sa kantovskom koncepcijom autonomije ličnosti? Zavisi od toga šta pod autonomijom ličnosti podrazumevamo. Nozikova pozicija bi se mogla opisati kao jedna vrsta kantovskog “deontološkog liberalizma“, ukoliko prihvatimo deontološki karakter same Kantove pozicije (a ne vidim kako bismo to izbegli). ((Doduše, D. Pavlović u svom ranije navođenom tekstu iznosi jednu vrlo čudnu hipotezu po kojoj je moguće dokazivati kantovski karakter Rolsove, a ne Nozikove teorije, zato što se navodno koncept kategoričkog imperativa može legitimno tumačiti konsekvencijalistički i distributivno, kao nalog da se izvrši redistribucija dohotka da bi pojedinci stekli status slobodnih i jednakih, koji ne uživaju u režimu obične vladavine prava! Moram da priznam da ja nisam u stanju da shvatim na osnovu kog načela ili argumenta se Kantova moralna teorija može tretirati kao konsekvencijalistička, što je neophodno za dokazivanje ne-kantovskog karaktera Nozikove teorije pravde. )) Ona zabranjuje da se bilo koji čovek tretira kao sredstvo namirenja bilo koje oktroisane koncepcije distributivne pravde, i zahteva njegovo eksplicitno tretiranje od strane vlasti kao svrhe po sebi. Ona tretira autonomiju kao mogućnost svakog pojedinca da sledi svoju koncepciju dobra u onoj meri u kojoj ne ugrožava autonomiju drugih. Šta će pojedinac u bilo kom smislu uraditi od sebe primenom svoje koncepcije dobra niko ne može predvideti; da li će i u kojoj meri dozvoljavanje pojedincima da slobodno slede svoj sopstveni put rezultirati jednakošću ili nejednakošću ne može vlada da uređuje i unapred definiše nekom diskriminišućom politikom. Nozik polazi od one formulacije kategoričkog imperativa koja pretpostavlja da “individue nisu samo sredstva, već i ciljevi po sebi, jer ne mogu biti žrtvovani za ostvarenje drugih ciljeva bez njihove saglasnosti“ (Nozick:1974;30-31). Ovaj etički princip ide pod ruku sa političkim konceptom prava kao zaštite pojedinca od samovolje vlasti, a ne tehničkog oruđa za sprovođenje nauma te vlasti (poput nasilnog izjednačavanja dohotka). Ta sinergija etičkog i političkog principa pravde treba da utvrdi naprikosnovenost pojedinca u okvirima zakona i zabranu bilo kojoj vlasti da ga koristi ili žrtvuje kao sredstvo ostvarivanja bilo kakvih “viših“ ili “humanih“ ciljeva. Rolsova teorija recimo opravdava žrtvovanje bolje stojećih grupa ljudi zarad blagostanja najlošije stojeće grupe. No, takvo žrtvovanje bi bilo dozvoljeno samo ako pretpostavimo postojanje nekakvog kolektivnog “društvenog bića“ koje bi zahtevalo tretman čoveka kao oruđa za ostvarenje neke mistične opšte koristi, odnosno ako bismo pretpostavili da je “društvo“, a ne pojedinac, to koje misli, želi, proizvodi i ima preferencije. Međutim, takva opšta korist i takvo “društveno biće“ ne postoje, kategoričan je Nozik: “Postoje samo pojedinačni ljudi, različiti pojedinci sa svojim različitim individualnim životima. Iskorišćavati bilo koga od njih u korist nekog drugog, znači iskorišćavati njih u korist nekog drugog. Ništa više.“ (Nozick:1974;33). To je i jedino, i ujedno potpuno kantovsko, shvatanje slobode i autonomije ličnosti koje ima smisla: zabrana vlastima da pojedinca koriste kao sredstvo za ostvarenje ciljeva koje ovaj ne želi ili ne mora želeti, i pravno garantovanje stanja u kome će taj pojedinac biti neprikosnoven u svom izboru i zaštićen od bilo kakvog iskorišćavanja od strane vlasti.

Izgleda da kritike Noziku da se ne uklapa u kantovsku koncepciju autonomije ličnosti polaze od sasvim suprotnog kolektivističkog shvatanja slobode i autonomije – ne kao garancija neprikosnovenosti pojedinca, već kao moći vlade da putem nasilne i diskriminatorne političke akcije ostvari ambicije koje je većina odlučila da sledi, a prevashodno da raznim oblicima konfiskacije imovine ujednači ekonomske dohotke i bogatstva, i tako ostvari “društvenu pravdu“. Ljudi moraju imati garanciju da će ostvariti svoje planove i neki određeni nivo dohotka, inače nisu slobodni ni autonomni. A to je pojam slobode koji bi Kant svakako smatrao najdublje varvarskim, odnosno “patološkim“ – rušenjem temeljne jednakosti među ljudima u liku uzurpacije moralnog zakona od strane utilitarnih ciljeva. Jer, kako se drugačije ekonomska nejednakost proistekla iz regularnog tržišnog procesa može opisati kao narušavanje autonomije pojedinca, osim ako ne pretpostavimo da mora postojati neko ko će obezbediti ekonomsku jednakost, i mogućnost da svi ostvarimo svoje planove. Međutim, resursi su ograničeni, i pod pretpostavkom da se koriste približno Pareto-optimalno, jedini način za njihovu realokaciju je redistribucija, odnosno jedini način da se struktura posedovanja promeni taj da se na silu otme od nekih i dodeli nekim drugima. ((Ova propozicija samo ilustruje odnos proizvodnje i redistribucije, odnosno okolnost da se promena raspodele može ostvariti samo intenzivirawem proizvodnje i razmene, ili nasilnim preraspodeljivanjem već postojećeg blagostanja. Ona nije zavisna od ravnotežnih pretpostavki neoklasične ekonomije blagostanja iz koje potiče pojam Pareto optimalnosti. Bitno je da su u jednom društvu zaštićena vlasnička prava, i da se odvija maksimalno mogući broj slobodnih transakcija pod tim režimom (ne nužno sve transakcije koje bi neko mogao zamisliti). U takvoj situaciji, promena raspodele je moguća samo nasiljem. ))

Vrlo je moguće da odvijanje tržišnih procesa pod nozikovskim režimom pravde kao ovlašćenosti ostavlja neke ljude bez onoliko sredstava koliko oni smatraju da im pripada, i bez mogućnosti da realizuju neke svoje životne planove koje smatraju opravdanim i realističnim. Međutim, to nije rezultat prinude nijednog drugog pojedinca, već proizvod okolnosti na koje uspešniji od njega mogu da utiču jednako malo kao i on sam. To je neželjena nužnost života u nesavršenom svetu velikih želja i oskudnih resursa za njihovo ostvarenje, za koje pojedinci moraju da se međusobno takmiče. Ništa neće pomoći rešenju problema ako se zbog toga naljutimo, i kažemo: dođavola, ova planeta nije Zemlja Dembelija u kojoj svega ima dovoljno za svakog, ((Ovde ostaje nejasno šta znači da svega ima ili nema “dovoljno” za svakoga? Na ovo pitanje bi se adekvatno moglo odgovoriti samo ako bismo ljudske potrebe definisali na egzistencijalnom minimumu biološkog opstanka paleolitske horde. Jedino u takvom kontekstu ima smisla pričati o nekom konačnom zadovoljenju potreba. U tržišnoj privredi i civilizaciji, ljudi su manje-više uvek nezadovoljni, i uvek teže nečem višem i boljem, dakle, subjektivno veruju da za njih nečeg nema “dovoljno”. )) i nezadovoljstvo ljudi zbog toga što u nečemu nisu uspeli jednako je gaženju njihovog dostojanstva. Jer, postavlja se pitanje, da li postoji neki alternativni konstitucionalni (u Bjukenenovom smislu) aranžman kojim bi se moglo izbeći stanje u kome su neki ljudi nezadovoljni svojim položajem? Ja sada mogu reći da moje životne planove ugrožava to što Bil Gejts ima milijarde dolara, a ja nemam ništa, i da zahtevam da se ta uvredljiva razlika ukloni. Međutim, koju alternativnu sveobuhvatnu konstitucionalnu strukturu sam u stanju da ponudim, u kojoj bi stanje stvari bilo u skladu sa mojim shvatanjem “pravde” i mojim životnim planovima, i da li sam spreman da prihvatim sve logičke posledice te strukture, odnosno da je univerzalizujem? I šta će se desiti ako već sutra neka nova većina upravo mene i moju grupu definiše kao one koji imaju “previše“?

Nozikovi kritičari po pravilu veruju da bi konfiskacija i preraspodela tuđeg dohotka lošije stojećim pojedincima više bili u skladu sa kantovskim konceptom autonomije, nego Nozikovo “svakom kako ga drugi nagrade“. Svakako, neki od lošije stojećih, koji profitiraju od preraspodela, biće ovim zadovoljniji nego pre preraspodele, i smatraće da su autonomniji, da imaju više mogućnosti da realizuju svoju koncepciju dobrog ili ispravnog života i slično tome. Ali, šta je sa bolje stojećima? Kakva su njihova prava? I imaju li uopšte oni neka prava? Recimo da oni svoju autonomiju shvataju kao zarađivanje puno novca dobrovoljnom saradnjom sa onima koji takvu saradnju žele. Ako vlada njima nametne konfiskatorne ili visoko progresivne poreze da bi namirila želje nekih lošije stojećih aristokrata “potreba“, koji veruju da neko drugi mora finansirati njihove ekscentrične životne stilove kojima realizuju svoju “autonomiju”, onda će autonomija produktivnih ljudi sklonih biznisu i riziku biti teško oštećena. Da li oni imaju pravo na svoje “životne planove”? Ili nemaju? Ili ćemo delegirati nekoj grupi državnih birokrata da odredi koji su životni planovi opravdani, a koji nisu? I ko bi ušao u tu grupu diktatora? I na osnovu kojih i čijih kriterijuma bi ta grupa filozofa-kraljeva ocenjivala opravdanost ili neopravdanost pomenutih planova?

Očigledno je da se redistribucija ne može logički univerzalizovati, jer uvek moraju postojati pojedinci čija će imovina biti proizvoljno otimana, i oni kojima će biti proizvoljno dodeljivana. Ljudi sa kolektivističkim moralnim postulatima će reći da ekonomske nejednakosti koje proističu iz klasičnog nozikovskog procesa ugrožavaju ljudsko “dostojanstvo”. ((Nije li možda daleko veći atak na ljudsko dostojanstvo i samopoštovanje način na koji siromašne ljude tretira savremena država blagostanja, videći u njima gomilu urođenih nespososbnjakovića i pasivnih abonenata, koji nikad neće popraviti svoj položaj? Zar podsticaj (kakvim obiluju savremena “socijalna zakonodavstva“) pojedincu da se zadrži na jaslama državne pomoći, kojim se motiviše da ne pokušava ništa na tržištu, ne tretira ljudsko biće na krajnje nedostojan i potcenjivački način? I da li je zaista “moralnija“ država koja globi sposobnije da bi preraspodelila “lošije stojećima“ nezasluženo i nezarađeno, u odnosu na državu koja svakom pojedincu kaže: “prijatelju, ti si odrastao čovek – preuzmi odgovornost za svoj život i snađi se kako znaš i umeš“. )) Ali, u tom režimu bar niko nije izložen proizvoljnoj samovolji i instrumentalnom tretiranju od strane bilo koga (a to je ključni element kantovske autonomije). A u režimu “distributivne pravde“ nema načina da se izbegne podvrgavanje pojedinaca diktatorskoj vlasti drugih ljudi. Nema drugog načina da se stvari u materijalnom domenu urede prema nekom zadatom obrascu osim da se neko ovlasti da ga ostvari silom, jer se ljudi verovatno neće dobrovoljno odreći svog legitimno stečenog dohotka, a prirodne razlike u potrebama i sposobnostima čine da ljudi nikad nemaju isto, a najčešće ni blizu isto. Stoga se treba zapitati, da li smo autonomniji i slobodniji u svojim “životnim planovima“ ako zavisimo od bezličnog tržišnog procesa koji nikog unapred ne favorizuje (tačnije, od dobrovoljnih evaluacija naših aktivnosti od strane drugih ljudi), i u kome uspeh dobrim delom zavisi od naše sposobnosti, ili pak ako zavisimo od procene neke grupe ljudi na vlasti da li imamo “previše“ i koliko nam treba oduzeti da ne bismo svojim bogatstvom ugrožavali “životne planove“ drugih pojedinaca koji veruju da im pripada ono što im ne pripada – deo našeg dohotka? Jasno je da je jedina alternativa mogućnosti da neki pojedinci budu frustrirani jer njihova zarada ne podržava njihove životne planove i njihovu predstavu o tome koliko vrede, stvaranje društva u kome niko ne bi bio slobodan da sledi svoj individualni izbor, i u kome bi celokupna stvarnost bila podvrgnuta samovolji diktatora koji uređuje sve pojedinačne okolnosti života ljudi. Očigledno je, stoga, da je čitava kritika nozikovskog koncepta ovlašćenosti zasnovana na konceptu primanja i prava na neke resurse, koji ne uključuje odgovornost za proizvodnju tih resursa. Njen subjekt je autonoman samo kad treba da ubira plodove posedovanja resursa, ali ne i kada treba da preuzme odgovornost za njihovu proizvodnju (Nozik:1974;180). Idealni posednik “prava“ na blagostanje iz teorije egalitarne distributivne pravde je tako nešto između lopova i kućnog ljubimca. Njegovu životnu filozofiju, najbolje je opisao Ludvig fon Mizes, imenujući je kao teoriju “potrošnje kapitala“ – resursi i udobnosti koje pruža kapitalizam, odnosno slobodno tržište, su poput kruški koje rastu na grani, ((Ovakvo shvatanje prirode nastanka bogatstva Nozik duhovito poredi sa biblijskom pričom o “mani s neba” (manna-from- heaven). )) prirodna datost koja se podrazumeva, i zadatak čoveka je da ih troši. Kako su oni nastali, i kako se njihov obim i kvalitet dalje mogu povećati, to ga se ne tiče, kao što se ni deteta ne tiče, niti ono ima pojma o tome kako mu njegovi roditelji obezbeđuju hranu i odeću.

U bliskoj vezi sa prethodnim je i drugi “biser“ ove argumentacije – teza da prvobitna aproprijacija neopravdano favorizuje neke pojedince nauštrb dugih, namećući ovima potonjima neopravdane obligacije. O ovome je već bilo reči, kada je ukazano da stanje stvari koje proističe iz zakonitog sticanja ovlašćenja nad dobrima ne može biti smatrano nametanjem proizvoljne obaveze bilo kome drugome. Međutim, ovde se javlja još jedna dopunska ideja, na kojoj se, izgleda, i temelji uverenje da je režim pravde kao ovlašćenosti proizvoljan. To je ideja po kojoj pravednost određenih društvenih ustanova ne može biti tretirana nezavisno od eksplicitnog pristanka svih pojedinaca na njihove rezultate. Ovaj kriterijum se onda prenosi i na proces tržišne razmene, i zaključuje se da rezultati ovog procesa i nisu pravedni jer oni koji u njemu lošije prođu neće te rezultate smatrati pravednim, i smatraće da su im nametnute neopravdane obaveze poštovanja tuđih ovlašćenja (Waldron;1988.).

Ovo je dosta čudan zahtev, koji u krajnjoj liniji može da se svodi opet samo na poziv za ovlašćivanje nekog političkog autoriteta da na silu preraspodeljuje dobra koja su legitimno stečena pod delovanjem pravednih pravila. Jer kako je moguće zamisliti funkcionisanje slobodnog tržišta koje bi se temeljilo na potpunom racionalnom konsenzusu, ne o principima, već o rezultatima? Ako prihvatimo principe tržišne privrede kao pravedne, onda se gubi svaki moralni osnov za žalbu na njene rezultate. Ako pak odbacimo tržište kao pravedan princip, onda moramo ponuditi neko drugo načelo koordinacije koje bi se smatralo pravednim. Jedino dosledno alternativno načelo koje može predložiti bilo ko ko veruje u nužnost “racionalnog konsenzusa“ o rezlutatima postupka sticanja dobara jeste komunizam ili centralno dirigovanje. A njihovu vrednost nije potrebno ovde naširoko komentarisati, ni u moralnom ni u ekonomskom smislu. “Levi liberali” kao da bi hteli da se pre podne svi ponašamo kao preduzetnici koji rade za svoju korist, a da se popodne pojavi vlada i najuspešnijima od nas kaže: zaboravite na priču o tržištu i vlasničkim pravima, sad ćemo malo da podelimo ono što ste pre podne stekli sa lošije stojećima, jer u protivnom oni “neće sarađivati“ dalje. ((Ovo je “argument“ koji se može naći i u Rolsovoj Teoriji pravde gde on objašnjava zašto je pravedno da bolje stojeći pojedinci prihvate njegov “princip razlike“. Odgovor je zato što najlošije stojeći u suprotnom neće prihvatiti rezultate tržišne igre kao pravedne, i dovešće vlasnička prava boljestojećih u pitanje. Dakle, reč je o nekoj vrsti teorijske legalizacije reketa; ako boljestojeći ne pristanu da dobrovoljno ustupe najlošije stojećima onoliko koliko je potrebno da bi ovi prošli bolje nego u bilo kojoj alternativnoj konstitucionalnoj shemi, onda će im ovi, uz blagoslov političke filozofije i monopol zakonske sile, poslati “ponudu koju ne mogu da odbiju“.)) Besmisleno je i neprincipijelno zagovarati liberalizam u bilo kom obliku i istovremeno zahtevati da se ljudi racionalno usaglašavaju ne samo o principima pravedne vladavine, već i o njenim ekonomskim rezultatima. To bi bilo kao da se igra fudbalska utakmica po utvrđenim pravilima, sa kojima su se saglasila oba tima, i da onda na kraju tim koji je izgubio kaže: mi smo nezadovoljni jer je protivnički centarfor bio brži od našeg centarhalfa, te je stoga i rezultat “nepravedan“. Mi zahtevamo da se zbog toga izvrši redistribucija rezltata, i da on bude umesto 3:1 za protivnika – 2:2. Da li bi bilo koji nepristrasni sudija smatrao pravednim ovakav zahtev? Da li je pobednička ekipa bila unapred favorizovana, zbog činjenice da je njen centarfor okretniji od svog neposrednog čuvara, ili zbog toga što je golman poražene ekipe možda bio indisponiran zbog porodičnih problema? Ne, svaki ljubitelj fudbala bi rekao da je tim A zasluženo pobedio, a da je loša igra golmana ekipe B njegov lični i problem njegove ekipe.

Zamislimo sada nešto drugačiju situaciju. Ekipa B se žali fudbalskom savezu, ali ovaj put ne na loše raspoloženje svog golmana ili na neuhvatljivost protivničkog centarfora, već recimo na činjenicu da je sudija neopravdano dosudio dva penala za protivničku ekipu, i time izvršio materijalnu povredu pravila igre sa kojima su se oba tima unapred saglasila. Očigledno da ovaj put žalba ne bi išla protiv rezultata utakmice samog po sebi, već protiv kršenja principa na kojima se igra zasniva. Poraženi tim bi zahtevao ono što bi se u nozikovskom žargonu moglo opisati kao obeštećenje za neovlašćeno prisvajanje imovine, pri čemu bi se u ovom slučaju “imovina“ metaforički odnosila na pobedu u igri. Pod uslovom da su pomenuti penali zaista očigledno neopravdano dosuđeni, svaki poklonik fudbala bi suspenziju sudije, ili čak ponavljanje utakmice, smatrao pravednim.

Jasno je da se žalba na rezultate tržišne igre kao na neopravdano favorizovanje nekoga zasniva na nerazlikovanju prethodne dve situacije, odnosno na nerazlikovanju žalbe zbog kršenja utvrđenih pravedniih pravila, i žalbe zbog toga što je određeni pojedinac prošao u doslednom praktikovanju tih pravila lošije nego što misli da zaslužuje. Međutim, kakav bi to fudbalski sudija bio koji bi uvažavao prigovore poput onog o brzini protivničkog centarfora? I zar prihvatanjem takvih žalbi ne bi uništio i samu igru, uništenjem podsticajnih pravila, jer ko bi onda i pristajao da igra fudbal ukoliko zna da mu pobeda može biti proizvoljno oduzeta “slobodnim sudijskim uverenjem“, recimo takvim koje tvrdi da je protivnički tim bio indisponiran? U tom slučaju, ne samo što bi timovima bila kontinuirano nanošena nepravda, već bi i sama igra bila uništena, jer niko više ne bi znao kako da se pripremi za meč; uprava više ne bi angažovala trenere koji obučavaju igrače ze igru bolje od trenera konkurentskih ekipa, već “agente“ zadužene za pretnje, lobiranje i podmićivanje sudija, koji bi taj “posao“ radili bolje od sličnih “agenata“ konkurentskih timova. Igra više ne bi bila na terenu, već van njega – u tome ko će bolje da potplati ili zastraši sudije i delegate. Kako bi se bilo kakav rezultat postignut u takvim uslovima mogao smatrati pravednim? ((Za izvanrednu paralelu fudbalske i tržišne igre, videti Svetozar Pejovich (1990), The Economics of Property Rights, Dodrecht:Kluwer, pp. 31-32. ))

Analogno tome, koliko se pravednom može smatrati vlada koja uništava tržišnu igru stalnim redefinisanjem njenih rezultata koji su ostvareni na tržištu, tako što neprekidno krši pravila i primenjuje silu? I u slučaju ove igre, ne možete se pripremiti savladavanjem njenih pravila i naporom da u okviru njih pobedite, već zavereničkim organizovanjem sa ciljem zaobilaženja pravednih pravila i korišćenjem proizvoljne arbitraže birokratije i političara. Tog trenutka agent na tržištu ne igra igru konkurencije, već igru podmićivanja ili ucenjivanja političara da mu silom dodele deo dohotka drugih (rent-seeking).

Očigledno je glavni problem ovde u tome kako vidimo prirodu socijalne kooperacije: kao igru i takmičenje za resurse koje se odvija po utvrđenim pravilima i sa nepredvidivim rezultatom, kako tvrdi Nozik, ili kao dodeljivanje stvari pojedincima u skladu sa njihovim potrebama i “životnim planovima“, koje vrši vlada, primenom sile i bez ikakvih opštih pravila, kako pretpostavljaju njegovi kritičari. A kako ćemo shvatiti socijalnu kooperaciju pak, zavisi od toga kako shvatamo prirodu samih ljudskih bića; da li čoveka smatramo slobodnim bićem, pa stoga i prinuđenim da preuzme individualnu odgovornost za svoju dobrobit, ili pak nemoćnim kućnim ljubimcem vlade i “humanističkih“ intelektualaca, koji ima “pravo“ na određeni stepen blagostanja koji je neko drugi dužan da mu obezbedi o trošku nekog trećeg.

Zadržimo se još malo na onome što je ranije označeno kao emfatičko insistiranje na “prvobitnoj aproprijaciji“ kao procesu koji stvara nepravedne razlike. Naglašeno je da prvobitno prisvajanje ne postoji ni u kom istorijski utvrdivom smislu reči. U stvari, shvatanje prvobitne aproprijacije kao nekog jednokratnog događaja u kome jači i beskrupulozniji najpre preotmu sve resurse slabijima, a onda im kažu: “hajde da trgujemo“, predstavlja samo daleki odjek marksističke teorije o “prvobitnoj akumulaciji“ koja je čist mit. Nikada u istoriji kapitalističkog društva se sticanje bogatstva nije odvijalo putem neke jednokratne pljačke, niti bi se rezultati takve pljačke mogli dugoročno održati bez preduzetničke sposobnosti, čak i da pretpostavimo da se ona stvarno negde odigrala. Već sam objasnio zašto prvobitno prisvajanje predstavlja stvaranje dobara sa tržišnom vrednošću, a ne njihovo uzurpiranje. Kao takva, ona se dešava uvek kada neko iznese na tržište neki proizvod koji ima određenu vrednost za nekog drugog. To nije samo obrada no mans land, koja radom stiče vrednost koju ranije nije imala; to je jednako tako i obrada bilo kog drugog sirovog materijala, bez obzira da li se radi o prirodnoj sirovini od koje se pravi nameštaj, ili talentu iz koga treba izvući muzičko umeće. Nadasve, kao paradigma prvobitnog prisvajanja bi se mogao uzeti upravo onaj Nozikov lekar koji sintetiše novi lek iz svima dostupnih supstanci, i koji želi da trguje njime pod svojim uslovima. Taj primer nam jasno ilustruje zašto prvobitna aproprijacija nikako nije igra sa “nultom sumom“, odnosno aranžman kojim jedan pojedinac ili nekoliko njih preotimaju vitalne resurse svim drugim grupama. Svakom drugom su bili dostupni materijali od kojih je Nozikov lekar sintetizovao svoju supstancu i od nje profitirao, a drugi nisu. To što su drugi bili nesposobni da pronađu taj lek nije krivica lekara koji je uspeo, niti on treba da im se izvinjava zbog svog uspeha, niti oni imaju moralno pravo da od njega traže nadoknadu za svoju nesposobnost.

Tako vidimo da bi “prvobitnu aproprijaciju“ možda najbolje bilo specifikovati kao profitiranje pojedinaca od iznenadnih pronalazaka koje uspevaju da primene u proizvodnji dobara i usluga, za koje su drugi ljudi voljni da plate značajno veću sumu nego za sve bliske supstitute. Otuda verovatno potiče i nerazumevanje i moralna anatema kolektivista na inovatore i pionire koji mnogo zarađuju; oni ne shvataju jednu od osnovnih ekonomskih zakonitosti, da profitna stopa u svakoj vrsti nove delatnosti ili industrije ima tendenciju strahovitog rasta u prvoj fazi. Klasičan primer su industrijalci prve polovine XIX veka koji su uvodili parnu mašinu, leteći čunak, i druge tehnološke inovacije, zgrćući time za ono vreme ogromna bogatstva. Međutim, te nove i propulzivne grane privrede privukle su ogroman broj konkurenata spremnih da dalje unapređuju i inoviraju modele proizvodnje. Jača konkurencija i povećana kapitalna ponuda vrlo brzo su težili da snize profitnu stopu u novim oblastima, i izjednače je sa nekom srednjom profitnom stopom cele privrede. I to je obrazac koji se ponavljao pri svakoj sledećoj tehnološkoj revoluciji: nekolicina hrabrih pionira koji ulože svu svoju ušteđevinu u nove oblike proizvodnje zgrću fantastična bogatstva, motivišući gomile imitatora da krenu njihovim stopama, i uključe se u konkurentsku borbu. To sa svoje strane vodi naglom obaranju profitnih stopa i snažnom pojeftinjenju proizvoda te nove industrije, koji postaju dostupni i najširim slojevima stanovništva. Najsvežiji primer je sa industrijom visoke tehnologije u zapadnom svetu. 70-ih godina prošlog veka njeni proizvodi poput kompjutera bili su izuzetno luksuzna i retka roba koju su mogli da koriste samo vojska i najbogatiji pojedinci. Malobrojne firme koje se bave proizvodnjom kompjutera ostvarivale su astronomske profite. Međutim, zahvaljujući postojanju slobodnog tržišta, ta činjenica je privukla ogroman broj novih firmi i pojedinaca spremnih da ulože svoj kapital u nove programe, i profiti korporacija u oblasti hi-tech-a su počeli da padaju a kvalitet i dostupnost proizvoda da dramatično rastu. Današnji kompjuteri su u poređenju sa onima pre 20 godina čudo tehnologije o kome ljudi u to vreme jedva da su mogli i da sanjaju, dok istovremeno skoro svaki čovek u razvijenom svetu može da ih kupi za džeparac! ((Istorijski podaci govore, između ostalog, da je prvi kompjuter, proizveden 1946 bio težak preko 20 tona, i posedovao brzinu procesuiranja koja je hiljadama puta bila manja od brzine današnjih PC-uređaja. ))

Ova okolnost, da nagli tehnološki i proizvodni šokovi, kojima se uvode radikalno novi oblici proizvodnje, uvek u prvoj fazi vode enormnom bogaćenju onih koji su inicijatori tog procesa, navodi mnoge kritičare tržišnog procesa da pogrešno zaključe da u tim početnim fazama novih investicionih i tehnoloških ciklusa beneficijeri promena zapravo preotimaju neku vrednost od drugih ljudi. No, to nije slučaj. Oni samo naplaćuju cenu inovacija i njihove primene za opštu korist koju svako društvo mora da plati. Besplatni ručak ne postoji. Zamislimo da inovatora nije bilo; otkuda bi se pojavili svi oni proizvodi koji nam toliko olakšavaju život, i čije prisustvo doživljavamo kao prirodnu datost? Zamislimo koliko je samo truda, napora i ljudske genijalnosti moralo u prethodna dva veka da bude uloženo da bi bio proizveden recimo automobil, a onda usavršen do današnjih fantastičnih razmera. Pa čak i da je proizveden bez po muke (kao što nije), treba pomisliti na to da niko drugi osim inovatora nije bio u stanju da nam to ponudi, kao i na sve koristi koje smo dobili od te proizvodnje. Da li iko veruje da bi tako nešto bilo moguće da učesnicima tog procesa nije bilo dozvoljeno da žestoko naplate svoj doprinos? Niko od nas običnih smrtnika ne bi danas vozio Crysler le Baron, Alfa Romeo Twin Spark, ili čak samo Jugo, da ljudima poput Henrija Forda ili Đovanija Anjelija nije bilo dozvoljeno da steknu mitska bogatstva, prodajući nam i usavršavajući svoje modele u stalnoj konkurentskoj borbi sa drugim proizvođačima. Ti ljudi su u moralnom smislu istinski heroji naše civilizacije, mitski džinovi Atlasi koji na svojim plećima drže ovaj svet, kako ih je slikovito opisala Ejn Rend, a ne uzurpatori koji su nekome nešto oteli. Misle li kritičari prvobitne aproprijacije da su kompjuteri, automobili i mašine za veš koje i sami koriste, pali s neba, i da bi ih bilo da su naši preci primenjivali njihove moralne standarde distributivne pravde, i da su pronalazače i usavršitelje ovih stvari tretirali kao kriminalce (onako kako ih oni tretiraju kritikujući “prvobitnu aproprijaciju“ i nozikovsku teoriju vlasničkih prava kao “nametanje nepravednih obligacija“)?

Na kraju, ostaje da vidimo na čemu se temelji ideja da se u Nozikovoj koncepciji objekti pojavljuju niotkuda, da model njihovog legitimnog sticanja nije specifikovan, što stvara neku vrstu hobsovskog prirodnog stanja u sticanju, koje onda povlači sve one navodne posledice koje su ranije diskutovane. Nema potrebe ponavljati prethodnu analizu pojma prvobitnog prisvajanja koja ukazuje da on ne podrazumeva hobsovsko prirodno stanje, niti marksističku “prvobitnu akumulaciju“. Dovoljno je ukazati na okolnost da Nozikova prvobitna aproprijacija spada u lokovsko, a ne hobsovsko prirodno stanje, te stoga ne podleže argumentima koji se mogu sa stanovišta odsustva zakonitosti i vladavine prava uputiti Hobsovoj koncepciji. Može se prigovoriti tome koliko je opravdano evoluciju slobodnog društva opisivati kao izrastanje države unutar prirodnog stanja procedurom nevidljive ruke, i koliko je u tom smislu analitički plodotvorno razdvajati nastanak prava i države u dve faze, ili čak pitati se da li ima ikakvog opravdanja za bilo kakvu državu, ali nije moguće prigovarati da je izvorno sticanje smešteno u kontekst anarhije u kojoj jači otimaju slabijima, kako sugerišu neki Nozikovi kritičari. Moguće je kritikovati Nozikovo analitičko razdvajanje prirodnog prava i države, ali nije moguće tvrditi kako je njegovo prirodno stanje lišeno vladavine prava, te stoga u okviru njega objekti dolaze niotkuda i distribucija imovine se vrši na nepravedan način.

Zaključak

U čitavom ovom radu razvijao sam tezu o izrazitoj superiornosti Nozikove liberalne teorije pravde u odnosu na konkurentske kolektivističke koncepte distributivne pravde i jednakosti. Potpuno deleći Nozikova osnovna načela, želim sada da ukažem na neke neuralgične tačke njegovog izvođenja, i na svoje predloge kako da se one eliminišu, te jedna u osnovi ispravna teorija pravde dodatno imunizuje u odnosu na kolektivističke prigovore. Mislim da je najvažnija neuralgična tačka Nozikovog pristupa upravo njegov pokušaj da opovrgne libertarijanski anarhizam primenom obrasca nevidljive ruke na nastanak države, odnosno pokušaj da pokaže da država može nastati nizom procesa nevidljive ruke tako da ne ugrozi ničija individualna prava.. Reč je, naravno, o primeni znamenite teorije nevidljive ruke Adama Smita, vrlo omiljene među liberalnim teoretičarima, koju Nozik koristi da bi opisao nastanak države, rizikujući time da poistoveti procese dobrovoljne kooperacije koji nenameravano vode opštem progresu, sa političkom evolucijom, koja je najčepće proizvod unilateralne primene fizičke sile, i preuzimanja fizičkog monopola sile od strane najjačeg uzurpatora. Tu se krije teškoća: da li je moguće objasniti nevidljivom rukom fenomen države koji ne počiva na dobrovoljnoj kooperaciji, već na fizičkoj prinudi?

Ukratko, postupak nastanka države u Nozikovoj rekonstrukciji ide sledećim tokom: nekoliko pojedinaca se udružuje da bi se zaštitilo od nasilja nekih drugih pojedinaca koji krše pravila pravednog ponašanja i vrše nasilje nad imovinom i fizičkim integritetom ljudi, koji već postoje u prirodnom stanju. Oni formiraju neku vrstu zaštitne agencije koja predstavlja oblik privatne firme koja pruža usluge zaštite od nasilja (Nozick:1974;). Drugi ljudi, nezavisno od njih, formiraju slične agencije sa sličnim zadatkom. Među njima se razvija utakmica koja na kraju rezultira formiranjem jedne najjače, dominantne zaštitne agencije, koja preuzima monopol na upotrebu sile i praktično prerasta u prvu “ultraminimalnu” državu. Ta država je ograničena samo na zaštitu individualnih prava, dok konačna minimalna država koju Nozik smatra jedino moralno opravdanom ima još neke funkcije. ((Reč je o obezbeđivanu nekih neprotektivnih javnih dobara, poput recimo infrastrukture, zbog čega ova Nozikova distinkcija podseća na Bjukenenovu distinkciju između države na konstitucionalnom i postkonstitucionalnom stupnju. ))

Postoji u Nozikovoj koncepciji otvoren problem na koji su ukazali mnogi libertarijanski kritičari, na čelu sa Marejem Rotbardom (Murray Rothbard), ((Ovde pre svega mislim na kritičare koji pripadaju tzv. austrijskoj školi, okupljene oko instituta Ludvig fon Mizes iz Alabame (www.mises.org) i časopisa Journal of Libertarian Studies (JLS). Videti recimo, Murray Rothbard, “Robert Nozick and Immaculate Conception of The State”, JLS, Vol.I, No.1,1977, ili Roy Childs, “Invisible Hand Strikes Back”, JLS, vol.I, no.1 (oba teksta su prevedena u ovom broju NSPM, a dostupni su i na internet adresi www.katalaksija.com). )) vezan za pitanje opravdanja samog postojanja države. Po mišljenju tih kritičara, Nozik nije opravdao prelaz sa prirodnog stanja na državu bez nasilja nad privatnim pravima, zato što postoje određeni logički i istorijski razlozi zbog kojih se nijedan takav prelaz ne može osigurati bez kršenja prava pojedinaca. U skladu sa ovom perspektivom, nastanak Nozikove “minimalne države“ nije posledica nevidljive ruke konkurencije više zaštitnih agencija, već posledica vidljive ruke arbitrarnog političkog nasilja (»jači tlači«).

Ovde nema prostora za detaljnije bavljenje ovom kontroverzom. ((Videti ostale tekstove ovog temata za tu raspravu. )) No, čak i da prihvatimo ovu kritiku Nozika “zdesna“, ona ne tangira spor koji Nozik ima sa kritičarima “sleva“, koji osporavaju ne državu, već ustanove prirodnog stanja, poput “apsolutne“ privatne svojine, ugovora i razmene, i ne tangira prigovor koji smo u tom kontekstu uputili, da evolucionističko objašnjenje treba primeniti prevashodno na nastanak i opravdanje tih ustanova, a tek sekundarno, na opravdanje same države. Znači, libertarijanski prigovor Noziku tako glasi da obrascem nevidljive ruke zapravo nastaju ustanove prirodnog stanja, a ne sama država, koja je uvek produkt primene sile i spada u domen prinude, a ne slobodne kooperacije koju opisuje model nevidljive ruke.

Uprkos ovim primedbama koje se Noziku mogu načelno uputiti, mislim da je njegova knjiga jedan od nezaobilaznih putokaza liberalne misli XX veka, da se odlikuje izvanrednom i beskompromisnom intelektualnom hrabrošću da se ideal slobode pojedinca dovede do njegovih krajnjih logičkih i teorijskih konsekvenci, bez obzira na snagu predrasuda i širinu i popularnost opštepropisanih kolektivističkih dogmi, sa kojima će se sukobiti, ili dubinu “humanih“, altruističkih osećanja, koja će povrediti. Činjenica da je Teorija pravde socijaliste Džona Rolsa, a ne Anarhija, država i utopija liberala Roberta Nozika, za većinu pravnih i političkih teoretičara današnjice ne samo najvažnija sistematska studija našeg vremena o problemu pravde, već i pojam i paradigma jedne liberalne teorije, svakako mnogo više govori o nama, i intelektualnoj klimi u kojoj živimo, nego o samom Noziku. On ostaje, uprkos prećutkivanju, marginalizovanju i ideološkim napadima, jedan od retkih doslednih liberala u starom engleskom smislu te reči, jedan od nepokolebljivih apostola individualne slobode u jednom tmurnom vremenu intelektualnih kompromisa, konformističkih sofisterija i nedoslednosti.

 Ivan Janković

Literatura:

  • Robert Nozick (1974), Anarchy, State and Utopia, Basic Books, New York.
  • F.A.Hajek (1993), Put u ropstvo, Global book, Novi Sad.
  • F.A.Hajek (1998), Poredak slobode, Global book, Novi Sad.
  • Ludwig von Mises (2003), Human Action, Mises institute, Alabama.
  • Murray Rothbard (1977), “Robert Nozick and Immaculate Conception of the State”, u: Journal of Libertarian Studies, vol I, no.1. (Up. prevod na Katalaksiji)
  • Roy A. Childs (1977), “Invisible Hand Strikes Back”, JLS, vol. I, no.1. (Up. prevod na Katalaksiji)
  • Randy Barnet (1977), “Whither Anarchy? Does Robert Nozick has Justified the State?”, u: JLS, vol. I, no.1. (up. prevod na Katalaksiji)
  • Svetozar Pejovich (1990), Economics of Property Rights, Dodrecht: Kluwer
  • Džon Rols, Teorija pravde, CID, Podgorica.
  • Dušan Pavlović (1998), “Nozik, Rols i Kantov koncept autonomije ličnosti”, u: Nova srpska politička misao, vol.5, no.2-3, Beograd.
  • Jeremy Waldron (1988), The Right to Private Property, Oxford, Clarendon.