Teorija pravde Roberta Nozika

Ne posto­ji pra­ved­no žrtvo­va­nje bilo koga od nas za nekog dru­gog. (Robet Nozick)

I want to lea­ve, I want to deal, across the oce­an for a heart of gold… (Neil Young)

U svo­joj čuve­noj knji­zi Anar­hi­ja, drža­va, uto­pi­ja Robert Nozik razvi­ja zani­mlji­vu teo­ri­ju prav­de koja u veli­koj meri ospo­ra­va veći­nu savre­me­nih i tra­di­ci­o­nal­nih kon­cep­ci­ja prav­de, koje uglav­nom pola­ze od ega­li­ta­ri­stič­kih pre­mi­sa. Nasu­prot tome, Nozi­kov pri­stup bi se mogao okva­li­fi­ko­va­ti kao libe­ral­ni u tra­di­ci­o­nal­nom smi­slu te reči, odno­sno kao takav koji u raz­ma­tra­nju kon­cep­ta prav­de ne pola­zi od goto­vih obra­za­ca ega­li­tar­ne ras­po­de­le (što je karak­te­ri­stič­no za sve kolek­ti­vi­stič­ke vari­jan­te teo­ri­je prav­de), već od ide­je slo­bo­de poje­din­ca i pošto­va­nja indi­vi­du­al­nih vla­snič­kih pra­va kao nepri­ko­sno­ve­nih osno­va pra­ved­no­sti. Poseb­nu into­na­ci­ju i draž nje­go­vom pri­stu­pu daje vrlo detalj­no i argu­men­to­va­no ospo­ra­va­nje ega­li­ta­ri­stič­ke teo­ri­je prav­de Džo­na Rol­sa, koja je u posled­njih neko­li­ko dece­ni­ja posta­la neza­o­bi­la­zno šti­vo veza­no za ovaj pro­blem, i oba­ve­zu­ju­ći refe­ren­ci­jal­ni okvir unu­tar koga se kre­će veći­na savre­me­nih filo­zo­fa mora­la i poli­ti­ke. ¹ U ovom radu će biti raz­mo­tre­na kako Nozi­ko­va pozi­tiv­na teo­ri­ja prav­de, kao i nje­go­va kri­ti­ka kolek­ti­vi­stič­kog kon­cep­ta distri­bu­tiv­ne pravde.

Nozik pola­zi od razli­ko­va­nja dve osnov­ne kon­cep­ci­je prav­de; onih koje se teme­lje na isto­rij­skim prin­ci­pi­ma i onih koje pola­ze od prin­ci­pa konač­nog rezul­ta­ta (end-sta­te-prin­ci­ple). Obe ove kon­cep­ci­je prav­de su distri­bu­tiv­ne u tom smi­slu što obe obja­šnja­va­ju način na koji dola­zi do ras­po­de­le doba­ra izme­đu razli­či­tih poje­di­na­ca, ali je razli­ka u prin­ci­pi­ma koje one sma­tra­ju kon­sti­tu­tiv­nim za tu ras­po­de­lu. Isto­rij­ske teo­ri­je prav­de se teme­lje na poku­ša­ji­ma rekon­struk­ci­je nači­na na koji do distri­bu­ci­je zai­sta dola­zi, uz for­mu­li­sa­nje apstrakt­nih pra­vi­la u skla­du sa koji­ma se celo­kup­ni pro­ces odvi­ja. Nasu­prot tome, teo­ri­je konač­nog rezul­ta­ta pola­ze od postu­li­ra­nja nekog apri­or­nog šablo­na ili obra­sca ras­po­de­le, čime se kao osnov­ni prin­cip pra­ved­ne ras­po­de­le ili alo­ka­ci­je naj­če­šće uspo­sta­vlja prin­cip "teku­ćeg ude­la" (cur­rent-time sli­ce prin­ci­ple) poje­din­ca u ukup­nom bla­go­sta­nju. Prva vrsta teo­ri­ja prav­de je funk­ci­o­nal­na, jer obja­šnja­va apstrakt­ne pro­ce­du­re i pra­vi­la igre čijim pošto­va­njem se dola­zi do pra­ved­nog isho­da, dok dru­gi tip ovih teo­ri­ja ima struk­tu­ral­ni karak­ter, pošto kao svoj osnov­ni zada­tak posta­vlja defi­ni­sa­nje nekog apri­or­nog šablo­na koji bi zasno­vao struk­tu­ru ras­po­de­le, odno­sno raspo­red i koli­či­nu pose­do­va­nih doba­ra među razli­či­tim poje­din­ci­ma (Nozick:1974; 153–154).

U struk­tu­ral­ne i šablon­ske teo­ri­je prav­de bi spa­da­le reci­mo uti­li­ta­ri­stič­ka teo­ri­ja ili teo­ri­ja Džo­na Rol­sa. Sva­ka od ovih teo­ri­ja postu­li­ra neko konač­no sta­nje ras­po­de­le kao poželj­no i zahte­va da poli­tič­ke i eko­nom­ske usta­no­ve sao­bra­zi­mo zahte­vi­ma ostva­ri­va­nja takvog konač­nog sta­nja. Bez obzi­ra da li je reč o "naj­ve­ćoj mogu­ćoj sre­ći naj­ve­ćeg mogu­ćeg bro­ja lju­di" (uti­li­ta­ri­zam), ili pak o ure­đe­nju eko­nom­skih razli­ka u skla­du sa prin­ci­pom da one mora­ju ići u korist naj­lo­ši­je sto­je­ćih (Rols), sušti­na kon­cep­ta prav­de se ogle­da u oktro­i­sa­nju nekog pro­i­zvolj­nog etič­kog obra­sca, u skla­du sa kojim se mora pri­me­nom poli­tič­ke pri­nu­de sve­sno pre­u­re­di­ti celi­na eko­nom­skog siste­ma. U ovim kon­cep­ci­ja­ma nema mesta za ide­ju indi­vi­du­al­nih vla­snič­kih pra­va, već se sve svo­di na upo­tre­bu sile zarad uspo­sta­vlja­nja nekog "etič­kog" obra­sca, i poku­šaj pro­ce­ne da li struk­tu­ral­no sta­nje pro­i­ste­klo iz neke šeme distri­bu­ci­je odgo­va­ra pret­po­sta­vlje­nom želje­nom rezul­ta­tu: "U skla­du sa prin­ci­pom sada­šnjeg ude­la, sve što je potreb­no da bi se pro­ce­ni­la pra­ved­nost distri­bu­ci­je, jeste ko šta dobi­ja; u pore­đe­nju bilo koje dve distri­bu­ci­je sve što tre­ba uze­ti u obzir jeste kalup koji pred­sta­vlja distri­bu­ci­ju."(Nozik:1974;154) To zna­či da su bilo koje dve struk­tu­ral­no iden­tič­ne distri­bu­ci­je samim tim jed­na­ko pra­ved­ne. Moje pose­do­va­nje pet i vaše pose­do­va­nje deset, i moje pose­do­va­nje deset i vaše pose­do­va­nje pet bi bile dve struk­tu­ral­no iden­tič­ne ras­po­de­le, bez obzi­ra na to da li sam ja svo­jih pet ste­kao kra­đom a vi svo­jih deset poklo­nom, nadni­com ili pro­fi­tom od kapi­ta­la, i obrat­no. Jedi­no što je bit­no je kraj­nji rezul­tat, i da li on odgo­va­ra nekom apri­or­nom algo­rit­mu, koji se intu­i­tiv­no sma­tra "pra­ved­nim". ² Reci­mo, eko­no­mi­ja bla­go­sta­nja bi pred­sta­vlja­la kla­si­čan pri­mer siste­ma cilj­ne distri­bu­tiv­ne prav­de koja se ne pita o nači­ni­ma dola­ska do doba­ra i uslu­ga, već jedi­no o rela­tiv­noj ska­li pose­do­va­nja među razli­či­tim poje­din­ci­ma, odno­sno o jed­nom ume­re­no ega­li­tar­nom i redi­stri­bu­tiv­nom struk­tu­ral­nom she­ma­tu koju tre­ba ostva­ri­ti ogra­ni­če­nom pri­me­nom nasi­lja nad bolje sto­je­ćim pojedincima.

Među­tim, kako nagla­ša­va Nozik, čak ni veći­na obič­nih lju­di neće reći da je ovo "čita­va pri­ča" veza­na za kon­cep­ci­ju prav­de. Čak i za njih, ništa manje neće biti važan ni pro­blem nači­na dola­ska do bilo kakvog eko­nom­skog isho­da, bez obzi­ra da li on tre­ba da odgo­va­ra nekom šablo­nu ili ne. Oni koji bi sle­di­li Nozi­ko­vu kon­cep­ci­ju, rekli bi da je ta pro­ce­du­ra gene­ri­sa­nja ras­po­de­le zapra­vo jedi­no i važna. Kad na prav­du pre­sta­ne­mo da gle­da­mo kao na apstrakt­no “pra­vo“ na neku svo­tu i poč­ne­mo da se pita­mo o legi­tim­nim nači­ni­ma dola­ska do bilo kakve svo­te, tog tre­nut­ka se nala­zi­mo na tere­nu razli­či­tih vari­jan­ti isto­rij­skih teo­ri­ja prav­de. Jed­na od tra­di­ci­o­nal­nih teo­ri­ja ove vrste dola­zi iz soci­ja­li­stič­kog “tabo­ra“, reci­mo ona koja tvr­di da rad­ni­ci "ima­ju pra­vo" na udeo u pro­fi­tu od imo­vi­ne vla­sni­ka, jer su je oni "stvo­ri­li" (ibid.str.154). Oči­gled­no, u ovom slu­ča­ju ima­mo isto­rij­ski kri­te­ri­jum prav­de (bez obzi­ra na nje­go­vu pogre­šnost koja poti­če iz dru­gih razlo­ga), jer u defi­ni­sa­nju pra­ved­nog ude­la više nema­mo samo apstrakt­no pra­vo na neku svo­tu, već i pret­po­sta­vlje­nu zaslu­gu poje­di­na­ca (rad­ni­ka) za nje­no gene­ri­sa­nje. Rad­ni­ci bi bili ovla­šće­ni na imo­vi­nu svo­jih pre­du­ze­ća na osno­vu jed­nog viđe­nja isto­ri­je pro­i­zvod­nje, a ne na osno­vu pukog šablo­na veza­nog za ishod. Tako prav­da više ne bi bila svoj­stvo odre­đe­nog sta­nja stva­ri, već svoj­stvo odre­đe­nih pro­ce­du­ra i postu­pa­ka koja vode nepro­ra­čun­lji­vim rezultatu.

Teo­ri­ja prav­de kao ovlašćenosti

Sop­stve­na Nozi­ko­va teo­ri­ja prav­de spa­da u poto­nju, isto­rij­sku vrstu kon­cep­ci­ja prav­de. Ona ne pret­po­sta­vlja neki goto­vi obra­zac ras­po­de­le ili želje­no sta­nje stva­ri, već se tru­di da spe­ci­fi­ku­je uslo­ve pra­ved­nog pona­ša­nja koji će rezul­to­va­ti odgo­va­ra­ju­ćom ras­po­de­lom doba­ra. On svo­ju teo­ri­ju nazi­va teo­ri­jom prav­de kao ovla­šće­no­sti (enti­tle­ment). Prav­da kao ovla­šće­nost se defi­ni­še pre­ko pra­vi­la veza­nih za sti­ca­nje i pre­nos imo­vi­ne, kao i obe­šte­će­nje povo­dom neo­vla­šće­nog pri­sva­ja­nja imo­vi­ne. Ova­kva kate­go­ri­za­ci­ja pra­vi­la prav­de odgo­va­ra tra­di­ci­o­nal­nom libe­ral­nom shva­ta­nju vla­da­vi­ne pra­va i neu­tral­no­sti drža­ve u odno­su na indi­vi­du­al­ne pro­jek­te pojedinaca.

Izvor­no sti­ca­nje imo­vi­ne (ori­gi­nal aqu­i­si­ti­on of hol­dings) defi­ni­še skup pra­vi­la pra­ved­nog sti­ca­nja vla­sni­štva nad dobri­ma. Osnov­no takvo pra­vi­lo jeste čuve­no pra­vi­lo prvog zapo­se­da­nja (home­sta­ding). Poje­di­nac je legi­tim­no ste­kao neku imo­vi­nu uko­li­ko je svo­jim radom ili na dru­gi način trans­for­mi­sao pret­hod­no nepo­se­do­va­ni objekt, reci­mo pre­tvo­rio pre­ri­ju u ora­ni­cu. Loko­vo osnov­no gle­di­šte na vla­snič­ka pra­va, od koga pola­zi i Nozik, jeste da obje­kat koji nije ni u čijem vla­sni­štvu to posta­je putem "doda­va­nja vred­no­sti" tom objek­tu putem rada nekog poje­din­ca na nje­mu (Nozik:ibid;175).To je kla­sič­ni kri­te­ri­jum za legi­tim­nost vla­snič­kih pra­va koji kori­ste mno­gi libe­ral­ni teo­re­ti­ča­ri. ³ Ipak, i kod samog Loka, i na nje­go­vom tra­gu kod Nozi­ka, to izvor­no pri­sva­ja­nje mora da bude u skla­du sa tzv. lokov­skim uslo­vom (pro­vi­so), koji kao pra­ved­nu defi­ni­še sva­ku apro­pri­ja­ci­ju doba­ra posle koje za dru­ge osta­je "dovolj­no i isto tako kva­li­tet­no" (Lok:1975;27). Ovaj uslov je uspo­sta­vljen sa ciljem da se obez­be­di da polo­žaj dru­gih uče­sni­ka u eko­nom­skim aktiv­no­sti­ma ne bude pogor­šan prvo­bit­nim sti­ca­njem jed­nog ili neko­li­ko uče­sni­ka (Nozik:1974;175). Ovaj dru­gi uslov se često sma­tra kon­tro­ver­znim u sklo­pu libe­ral­ne teo­ri­je vla­snič­kih pra­va, budu­ći da osta­vlja širok arbi­trar­ni pro­stor za naga­đa­nje koja je to koli­či­na nepo­se­do­va­nih doba­ra "dovolj­na" za dru­ge poje­din­ce. (Rothbard:1977;)

Pri­go­vo­ri koje u ovom kon­tek­stu Nozi­ku upu­ću­ju kolek­ti­vi­sti, idu u dva prav­ca: da su u prvo­bit­nom sti­ca­nju mogu­će situ­a­ci­je kata­stro­fa u koji­ma bi neko­li­ci­na poje­di­na­ca skon­cen­tri­sa­la u svo­jim ruka­ma celo­kup­nu ponu­du nekih doba­ra koja su suštin­ska i za dru­ge poje­din­ce, zbog čega bi mogli da ih uce­nju­ju, i zbog čega Lokov uslov više ne bi bio zado­vo­ljen; ⁴ i s dru­ge stra­ne da čak i u slu­ča­ju da je u prvo­bit­noj apro­pri­ja­ci­ji bio zado­vo­ljen Lokov uslov "da je osta­lo dovolj­no i jed­na­ko kva­li­tet­no za dru­ge", uko­li­ko to u nekoj kasni­joj situ­a­ci­ji više ne bi bio slu­čaj, uko­li­ko dakle bar za jed­nog uče­sni­ka u igri "ne bi pre­o­sta­lo dovolj­no", onda više ni za jed­nog uče­sni­ka u igri tako­đe ne bi posto­ja­la legi­tim­na vla­snič­ka pra­va (Nozik,1974,176). Isto tako, posto­ji teza da lokov­sko-nozi­kov­ska prvo­bit­na apro­pri­ja­ci­ja suvi­še lako name­će oba­ve­ze dru­gim poje­din­ci­ma od stra­ne onih koji su bili naj­u­spe­šni­ji i naj­ve­šti­ji u situ­a­ci­ji prvo­bit­ne apro­pri­ja­ci­je, čime se mimo nji­ho­ve volje odre­đu­ju ogra­ni­če­nja u kori­šće­nju doba­ra koja nisu zasno­va­na na kon­sen­zu­su i pra­ved­noj raspodeli.

Nije­dan od ovih pri­go­vo­ra nije oprav­dan. Kad se radi o kata­stro­fič­kom sce­na­ri­ju kao moguć­no­sti za poja­vu situ­a­ci­je koja ne bi mogla da zado­vo­lji Lokov uslov, ona pred­sta­vlja kraj­nje izve­šta­če­nu i nateg­nu­tu kon­struk­ci­ju koja se sko­ro nika­da nije odi­gra­la u real­no­sti, i u prin­ci­pu je teško oče­ki­va­ti da se desi. No, čak i da pret­po­sta­vi­mo da je tako nešto mogu­će, osta­je neja­sno na koji bi se alter­na­tiv­ni način moglo obez­be­di­ti da u jed­noj tako ekstrem­noj situ­a­ci­ji ras­po­de­la bude "pra­ved­na". Ni u jed­nom ni u dru­gom slu­ča­ju prin­ci­pi­jel­no se ništa ne menja u odno­su na situ­a­ci­ju koju opi­su­je Nozik.

Osim toga, posto­ji u čita­voj toj pri­či o “pri­sva­ja­nju“ jedan dodat­ni pro­blem koji Nozik apo­stro­fi­ra, i koji uka­zu­je na bli­sku vezu izme­đu optu­žbe za mono­po­li­za­ci­ju odre­đe­nih sred­sta­va ili uslu­ga i ono­ga što bi se moglo ozna­či­ti kao pre­du­zet­nič­ka ino­va­ci­ja ili pro­na­la­za­štvo. U moder­noj pri­vre­di, prvo­bit­no pri­sva­ja­nje je vrlo ret­ko bukval­no pri­sva­ja­nje nekih fizič­kih obje­ka­ta, a mno­go češće napla­ći­va­nje cene pose­do­va­nja nekih eksklu­ziv­nih infor­ma­ci­ja, zna­nja ili uslu­ga. Stan­dard­ni Lokov pri­mer sa zemljom i u bukval­nom smi­slu više nije rele­van­tan, jer zemlja više nije neki resurs sa toli­kom rela­tiv­nom vred­no­šću kao u rani­jim vre­me­ni­ma, budu­ći da ukup­nom naci­o­nal­nom dohot­ku savr­me­nih zema­lja poljo­pri­vre­da uče­stvu­je u neu­po­re­di­vo manjem obi­i­mu nego pre 100 ili 200 godi­na. Shod­no tome, prvo­bit­no sti­ca­nje nema više domi­nant­ni smi­sao prvog zapo­se­da­nja nekog nepo­se­do­va­nog fizič­kog dobra, već prvog isko­ri­šća­va­nja neke eksklu­ziv­ne infor­ma­ci­je ili pro­na­la­ska. Nozik upra­vo i navo­di jedan takav pri­mer – leka­ra koji otkri­va novi lek, što je pre slu­čaj paten­ta ili eksklu­ziv­nog pro­i­zvo­da za raz­me­nu, a ne "oti­ma­nje" neke fizič­ke stva­ri dru­gi­ma. Nozik tvr­di da odred­be kata­stro­fič­kog sce­na­ri­ja važe i za sva­ki slu­čaj izne­nad­nih pro­na­la­za­ka i pate­na­ta na koje poje­din­ci pose­du­ju vla­sič­ka pra­va (Nozick:1974;181). Lekar koji pro­na­đe neki novi lek pro­tiv smr­to­no­sne bole­sti kori­šće­njem svi­ma dostup­nih mate­ri­ja, i odbi­je da ga ustu­pi dru­gi­ma, osim pod uslo­vi­ma koje on sam pro­pi­še, oči­gled­no bi, u skla­du sa argu­men­ta­ci­jom Nozi­ko­vih soci­ja­li­stič­kih kri­ti­ča­ra, osta­vljao sve dru­ge lju­de u situ­a­ci­ji nepra­ved­nog liša­va­nja nečeg što nji­ma pri­pa­da, neo­prav­da­no “pri­sva­ja­ju­ći“ lek. Kata­stro­fič­ki misa­o­ni ekspe­ri­ment je zapra­vo samo jed­na pogre­šna sti­li­za­ci­ja sta­nja u kome se pret­po­sta­vlja da istak­nu­ti poje­din­ci koji žele da trgu­ju svo­jim ori­gi­nal­nim pro­i­zvo­di­ma pred­sta­vlja­ju uzur­pa­to­re koji dru­ge lju­de liša­va­ju nji­ho­vih legi­tim­nih doba­ra. Tako je izve­den reduc­tio ad apsur­dum kata­stro­fič­kog pri­go­vo­ra (ili "situ­a­ci­je pustog ostr­va", kako bi još rekao Nozik); on se jedan­ko mora pri­me­ni­ti i na situ­a­ci­je trgo­vi­ne uni­kat­nim izu­mi­ma, i nema nači­na za prak­se­o­lo­ško razli­ko­va­nje izme­đu tih i situ­a­ci­ja pustog ostrva.

Ako pret­po­sta­vi­mo da je odvi­ja­nje vrste trgo­vi­ne koju Nozik opi­su­je nepra­ved­no (kao što kri­ti­ča­ri suge­ri­šu), onda bismo jed­nim pote­zom eli­mi­ni­sa­li sva­ku moguć­nost dobro­volj­ne sarad­nje među poje­din­ci­ma na osno­vu obo­stra­no pri­hva­tlji­vih uslo­va, a osim toga i jedi­ni pod­sti­caj za usa­vr­ša­va­nje pro­i­zvo­da i uslu­ga, koji omo­gu­ća­va da veći­ni lju­di posta­nu dostup­na mno­ga ret­ka dobra. Ako svi poje­din­ci una­pred budu uve­re­ni da neće moći da kori­ste plo­do­ve svog rada na stva­ra­nju takvih ret­kih stva­ri za koje pret­po­sta­vlja­ju da ih dru­gi lju­di žele (zato što će time, navod­no, dru­gi­ma name­ta­ti “nepra­ved­ne obli­ga­ci­je“), oni će onda odu­sta­ti od sva­kog poku­ša­ja da išta u pogle­du ino­va­ci­ja uči­ne, i liši­će time i sebe i dru­ge dodat­ne koli­či­ne bla­go­sta­nja koje izo­sta­je zbog izo­stan­ka mogu­ćih dobor­volj­nih trans­ak­ci­ja. Posle­di­ca toga neće biti "pra­ved­ni­ja" dostup­nost ret­kih doba­ra svim poje­din­ci­ma, već napro­tiv, pot­pu­no odsu­stvo takvih doba­ra za sve. Sto­ga, kada Nozi­ko­vi kri­ti­ča­ri kažu da nje­go­va teo­ri­ja "suvi­še lako name­će oba­ve­ze dru­gim poje­din­ci­ma" (Pavlović:1998;47), onda je to kla­si­čan pri­mer zbr­ke u poj­mo­vi­ma, jer lekar koji pro­na­đe neki melem ne dugu­je ništa dru­gim lju­di­ma, i on svo­jim vla­snič­kim pra­vi­ma ne name­će oba­ve­zu nikom dru­gom, pro­sto zato što nužnost živo­ta (reci­mo, nužnost pla­ća­nja odre­đe­ne cene za dola­že­nje do leka) ne pred­sta­vlja oba­ve­zu koja se neko­me name­će, već cenu za pose­do­va­nje neke stva­ri. Resur­si sa trži­šnom vred­no­šću ne rastu na drve­tu, niti pred­sta­vlja­ju neko “kolek­tiv­no dobro“, da bi se neči­je “isklju­či­va­nje“ iz nje­go­vog kori­šće­nja moglo sma­tra­ti neprav­dom. Napro­tiv, sušti­na pri­vat­ne svo­ji­ne jeste pra­vo na isklju­či­va­nje dru­gih iz nje­nog kori­šće­nja. Pro­ti­vi­ti se tome, zna­či zago­va­ra­ti pljač­ku i kon­fi­ska­ci­ju, budu­ći da nije­dan kon­zi­sten­tan sistem vla­snič­kih pra­va ne može biti zasno­van na uklju­či­va­nju svih. Vrlo je karak­te­ri­stič­no da kri­ti­ča­ri nepra­ved­no­sti reži­ma indi­vi­du­al­nih vla­snič­kih upra­vo vide kon­fi­ska­ci­ju tuđih stva­ri kao izlaz za one koji su u tre­nut­no loši­jem polo­ža­ju, nego nji­hov poku­šaj da sami stvo­re neki svoj pro­i­zvod u raz­me­nu za ono što žele.

Zbog sve­ga toga je i sam pojam "prvo­bit­ne apro­pri­ja­ci­je" poma­lo var­ljiv; on već svo­jom seman­tič­kom for­mom upu­ću­je na neka­kvo oti­ma­nje ili odu­zi­ma­nje nečeg što je zajed­nič­ko, što je fun­da­men­tal­no pogre­šno viđe­nje izvor­nog sti­ca­nja. Pre bi se prvo­bit­na apro­pri­ja­ci­ja mogla opi­sa­ti kao "stva­ra­nje", jer uni­kat­na dobra, nasta­la kao posle­di­ca ino­va­ci­je, i ne posto­je pre nego što budu pro­na­đe­na, ⁵ bez obzi­ra da li je reč o kul­ti­vi­sa­nju divlji­ne ili pro­na­la­sku uni­kat­nog leka. Osla­nja­ju­ći se na pogre­šan zaklju­čak koji suge­ri­še jezič­ki oblik samog nače­la, kri­ti­ča­ri ide­je vla­snič­kih pra­va pret­po­sta­vlja­ju da nema nika­kve razli­ke izme­đu fizič­kog oti­ma­nja i pro­i­zvod­nje doba­ra sa trži­šnom vred­no­šću. Otu­da i dra­ma­tič­na emfa­za na poj­mu "prvo­bit­no­sti" koja išče­za­va onog tre­nut­ka kad isprav­no shva­ti­mo šta prvo­bit­na apro­pri­ja­ci­ja zai­sta jeste – stva­ra­nje odre­đe­nih doba­ra sa trži­šnom vred­no­šću koju pre nisu ima­la, koja se onda nude u zame­nu za dru­ga dobra, a ne uzur­pa­ci­ja nečeg što bi tre­ba­lo da pri­pad­ne nekom drugom.

Vilt Čem­ber­len i soci­ja­li­stič­ki pre­du­zet­nik kao iza­zov šablon­skim teorijama

Bave­ći se odno­som izme­đu indi­vi­du­al­ne slo­bo­de i poku­ša­ja da se u dru­štvu oktro­i­še obra­zac ega­li­tar­ne ras­po­de­le, Nozik u svo­joj knji­zi razvi­ja neko­li­ko karak­te­ri­stič­nih misa­o­nih ekspe­ri­me­na­ta. Nje­go­vi zaključ­ci su pot­pu­no na tra­gu tra­di­ci­o­nal­ne libe­ral­ne teo­ri­je: dopu­šta­nje i mini­mal­nog ste­pe­na indi­vi­du­al­ne slo­bo­de auto­mat­ski naru­ša­va sva­ki poku­šaj da se uspo­sta­vi ega­li­tar­na (ili bilo koja dru­ga) una­pred zacr­ta­na ras­po­de­la doba­ra. Dakle, slo­bo­da je apso­lut­no nespo­ji­va sa bilo kojom oba­ve­zu­ju­ćom šemom apri­or­ne distribucije.

Prvi Nozi­kov misa­o­ni ekspe­ri­ment kojim se ova hipo­te­za obra­zla­že veza­na je za slu­čaj košar­ka­ša Vil­ta Čem­ber­le­na (Nozick:1974;161). Radi veće teži­ne čita­vog pri­me­ra, situ­a­ci­ja koju on opi­su­je karak­te­ri­še se distri­bu­ci­jom doba­ra D1 koja odgo­va­ra nekom una­pred utvr­đe­nom nače­lu, reci­mo ega­li­tar­nom. Svi čla­no­vi dru­štva ima­ju svo­ju jed­na­ku deo­ni­cu D1, zbog čega se ova situ­a­ci­ja u skla­du sa nače­lom distri­bu­tiv­ne prav­de može sma­tra­ti "pra­ved­nom". Među­tim, nevo­lja je u tome što u dotič­nom dru­štvu lju­di­ma nije zabra­nje­no da tro­še svoj novac ona­ko kako žele. Reci­mo, dozvo­lje­no im je da pose­ću­ju sport­ske pri­red­be gde se pla­ća­ju ula­zni­ce. Još dalje, ova situ­a­ci­ja se po zago­vor­ni­ke ega­li­tar­ne ras­po­de­le dodat­no kom­pli­ku­je jer se spor­ti­sti nala­ze u sta­nju slo­bod­nih age­na­ta i dozvo­lje­no im je da pri­ma­ju pla­tu u razli­či­tim izno­si­ma (Nozick:1974;161). Vilt Čem­ber­len je naj­bo­lji košar­kaš i on skla­pa ugo­vor sa svo­jim timom po kome 25% svih pri­ho­da od ula­zni­ca pri­pa­da nje­mu. Na ula­zu u košar­ka­šku dvo­ra­nu nala­zi se poseb­na kuti­ja u koju pose­ti­o­ci uba­cu­ju novac name­njen Vil­tu Čem­ber­le­nu. Svi oni su bez iči­je pri­si­le sprem­ni da pla­te odre­đe­nu dodat­nu sumu da bi gle­da­li nje­go­vu igru. Na kra­ju sezo­ne, Vilt Čem­ber­len zavr­ša­va sa sumom dohot­ka od 250.000 dola­ra, dakle dale­ko višom nego što mu "pri­pa­da" po ini­ci­jal­noj "pra­ved­noj" distri­bu­ci­ji D1.

Sada se posta­vlja ključ­no pita­nje – da li je nova distri­bu­ci­ja D2, nasta­la dobro­volj­nim pla­ća­njem hilja­da poje­di­na­ca Vil­tu Čem­ber­le­nu dodat­ne sume, nepra­ved­na? Oči­gled­no da bi sva­ki zago­vor­nik distri­bu­tiv­ne prav­de, uko­li­ko želi da osta­ne dosle­dan, morao da pri­zna da jeste. U tom slu­ča­ju bi se posta­vi­lo dodat­no pita­nje — kako spre­či­ti da se ova­kve "nepra­ved­ne" distri­bu­ci­je, poput D2 deša­va­ju? Jedi­ni način da se upra­vlja distri­bu­ci­jom dohot­ka tako da bi ona spre­či­la ova­kve defor­ma­ci­je bilo bi da se to čini iz jed­nog cen­tra, odno­sno da se lju­di silom spre­če da svoj novac tro­še ona­ko kako žele. Reci­mo, tre­ba­lo bi ih spre­či­ti da pla­te dodat­nu sumu za gle­da­nje Vil­ta Čem­ber­le­na. Ili Vil­tu Čem­ber­le­nu da igra za veću ponu­đe­nu sumu. Ili upra­vi da tu sumu iko­me ponudi…

To zapra­vo zna­či da je nemo­gu­će odr­ža­ti bilo koju apri­or­nu šablon­sku ras­po­de­lu, uko­li­ko se dozvo­li slo­bod­na raz­me­na. Jedi­ni način da se bilo kakva "zako­va­na" (pa i ega­li­tar­na) distri­bu­ci­ja odr­ži, bilo bi pot­pu­no uki­da­nje bilo kog trži­šta doba­ra i uslu­ga, i name­ta­nje vla­de kao jedi­nog pre­du­zet­ni­ka i dava­o­ca uslu­ga. Naj­pre se, u slu­ča­ju našeg ekspe­ri­men­ta, ne bi sme­lo dozvo­li­ti da igra­či pro­da­ju svo­je uslu­ge klu­bo­vi­ma, već im nare­di­ti da igra­ju za vla­du (odno­sno klu­bo­ve u držav­nom vla­sni­štvu). Zatim bi tre­ba­lo zabra­ni­ti klu­bo­vi­ma da skla­pa­ju poje­di­nač­ne ugo­vo­re pod pro­i­zvolj­nim uslo­vi­ma sa igra­či­ma, a igra­či­ma da dej­stvu­ju kao slo­bod­ni agen­ti, tj. ponu­đa­či sport­skih uslu­ga na trži­štu koji tra­že naj­po­volj­ni­jeg poslo­dav­ca, odno­sno kup­ca. Na kra­ju, tre­ba­lo bi zabra­ni­ti i samim navi­ja­či­ma da pla­te dodat­nu cenu za gle­da­nje pri­red­bi na koji­ma uče­stvu­ju istak­nu­ti i van­se­rij­ski spor­ti­sti. Pot­pu­no ista logi­ka bi važi­la i za peva­če, novi­na­re, pisce, tv-vodi­te­lje i sve dru­ge vrste lju­di koje mogu nekom poslo­dav­cu ponu­di­ti uslu­ge koje su od širo­ke popu­lar­no­sti, i za čije kori­šće­nje su dru­gi lju­di sprem­ni da mno­go pla­te. Da bi se spre­či­lo nji­ho­vo "nepra­ved­no boga­će­nje" potreb­no je silom spre­či­ti slo­bod­nu raz­me­nu izme­đu njih i potrošača.

Među­tim, kao i u slu­ča­ju leka­ra koji pro­na­la­zi novi medi­ka­ment, jedi­na posle­di­ca spre­ča­va­nja poje­di­na­ca koji su po bilo čemu izu­zet­ni (spret­no­sti, sna­zi, muzi­kal­no­sti, inte­li­gen­ci­ji), da se oko­ri­ste svo­jim spo­sob­no­sti­ma, bilo bi pot­pu­no liša­va­nje dru­gih lju­di pro­i­zvo­da nji­ho­vog delo­va­nja, a ne rav­no­mer­na dostup­nost tih pro­i­zvo­da svi­ma. A ko ima pra­vo, i na osno­vu kog nače­la da nekog dru­gog liša­va uslu­ga za koje je spre­man da pla­ti dava­o­cu tih uslu­ga, i ko ima pra­va da samog dava­o­ca spre­či da neko­me uz nadok­na­du ustu­pi svoj pro­i­zvod? To je moral­ni argu­ment, ali posto­ji i eko­nom­ski, i on je već pome­nut: posle­di­ca opstru­i­ra­nja dobro­volj­nih trans­ak­ci­ja koje gene­ri­šu razli­ke, putem držav­ne pri­si­le, nije izrav­na­va­nje razli­ka uz dostup­nost reče­nih doba­ra svi­ma, već sta­nje u kome se sa nejed­na­ko­šću izba­cu­je i bla­go­sta­nje. ⁶ Na mestu Vil­ta Čem­ber­le­na može­mo zami­sli­ti bilo kog poje­din­ca koji ima neku nat­pro­seč­nu spo­sob­nost ili kva­li­fi­ka­ci­ju koja se može napla­ti­ti više od neke oktro­i­sa­ne deo­ni­ce D1, koju mu je dode­li­la vla­da. Koli­ko bi tih lju­di sma­tra­lo da ima smi­sla uče­nje stra­nih jezi­ka, obra­zo­va­nje, ili vre­dan rad da se u nekoj obla­sti bude bolji od dru­gih, uko­li­ko bi zna­li da je sva­ki poku­šaj da plo­do­ve takvog napo­ra unov­če dobro­volj­nom raz­me­nom sa dru­gim poje­din­ci­ma, auto­mat­ski "nepra­ve­dan" i zabra­njen? Osim toga, posta­vlja se još jedan pro­blem. Da bi slo­bod­na raz­me­na uslu­ga koja omo­gu­ća­va nekim lju­di­ma da kori­ste­ći svo­je spo­sob­no­sti naru­ša­va­ju obra­zac ras­po­de­le bila zabra­nje­na, i to na osno­vu nekog moral­nog nače­la a ne puke sile, potreb­no je pret­po­sta­vi­ti da posto­ji uni­ver­zal­ni moral­ni kodeks oko koga se svi sla­žu, i koji je sto­ga oprav­da­no silom namet­nu­ti svi­ma (Hajek:1993;91–98). Među­tim, kako bi u našem savre­me­nom plu­ra­li­stič­kom dru­štvu izgle­dao takav kodeks, i ko bi bio ovla­šćen da ga for­mu­li­še i nametne?

Dru­gi misa­o­ni ekspe­ri­ment koji razvi­ja Nozik tiče se hipo­te­tič­ke situ­a­ci­je u soci­ja­li­stič­kom dru­štvu, gde bi poje­din­ci­ma bilo dozvo­lje­no da raz­me­nju­ju delo­ve svog dohot­ka u okvi­ru neke vrste “kuć­ne radi­no­sti“ (Nozik:1974;162). Kao i u pret­hod­nom slu­ča­ju, svi poje­din­ci bi ima­li jed­na­ku dode­lje­nu deo­ni­cu D1. Među­tim, oni bi, tako­đe kao i u pret­hod­nom slu­ča­ju ima­li moguć­nost da među­sob­no trgu­ju delo­vi­ma ili celi­nom svo­jih “pra­ved­nih“ ili jed­na­kih deo­ni­ca, uko­li­ko žele da pose­du­ju neke dodat­ne stva­ri ili resur­se. Reci­mo, neko bi mogao da dođe na ide­ju da delom svog dode­lje­nog dohot­ka finan­si­ra pra­vlje­nje neke maši­ne kojom bi pro­zvo­dio arti­kle koje bi sa dru­gim lju­di­ma raz­me­nji­vao za delo­ve nji­ho­vih deo­ni­ca D1. Uko­li­ko vla­snik maši­ne ne ume da je kori­sti ili nije u sta­nju da popra­vi neki kvar, on bi reci­mo rad­ni­ku zapo­sle­nom u držav­noj fabri­ci mogao da pru­ži neke dru­ge uslu­ge (reci­mo časo­ve stra­nih jezi­ka), da bi mu ovaj zau­zvrat odr­ža­vao maši­nu. Taj rad­nik čak može i pot­pu­no napu­sti­ti posao u držav­noj fir­mi ne bi li celo rad­no vre­me posve­tio pri­vat­nom poslu kod svog novog poslo­dav­ca (Ova­kvi sce­na­ri­ji su se zai­sta vrlo često deša­va­li u mno­gim soci­ja­li­stič­kim zemlja­ma. Čim bi poli­tič­ka repre­si­ja malo popu­sti­la buja­li su crna ber­za i “divlje“ pri­vat­ne radi­o­ni­ce i uslu­ge). Zaklju­čak ovog dru­gog slu­ča­ja je jed­na­ko upe­ča­tljiv: dovolj­no je da lju­di­ma koji pose­du­ju ega­li­tar­ne deo­ni­ce D1 dopu­sti­te da sa nji­ma rade šta­god žele, uklju­ču­ju­ći među­sob­nu dobro­volj­nu raz­me­nu, i sva­ka šablon­ska, arit­me­tič­ki defi­ni­sa­na ras­po­de­la će biti obe­smi­šlje­na. Onog tre­nut­ka kad se poje­din­cu dozvo­li da isko­ri­sti bilo koji deo svog zna­nja ili imo­vi­ne za neke spe­ci­fič­ne, indi­vi­du­al­ne svr­he, distri­bu­ci­jom doba­ra više ne upra­vlja nika­kav apri­or­ni arit­me­tič­ki obra­zac, već nepre­dvi­di­va igra ponu­de i tra­žnje za roba­ma i uslu­ga­ma koje on može dru­gi­ma ponu­di­ti. A tu više ne važe nika­kvi “cen­tral­ni pla­no­vi“, već isklju­či­vo spo­sob­nost tog poje­din­ca da pro­i­zve­de nešto kori­sno što bi dru­gi­ma ponu­dio u raz­me­nu. Nje­gov polo­žaj od tog tre­nut­ka pre­sta­je da zavi­si od odlu­ka poli­tič­kog auto­ri­te­ta, i posta­je zavi­stan od odlu­ka nje­go­vih sugra­đa­na, koji žele ili ne žele da sa njim trgu­ju. I više nama nika­kvog smi­sla pri­ča­ti o "dru­štve­noj prav­di": ona onog tre­nut­ka kad dozvo­li­mo slo­bo­du indi­vi­du­al­ne ini­ci­ja­ti­ve posta­je stro­go logič­ki besmi­sle­na, i jedi­ni smi­sao koji može ima­ti svo­di se na kra­đu ili oti­ma­nje neko­me da bi se dalo nekom dru­go­me, bez obzi­ra na vla­snič­ka pra­va. Tako se poka­zu­je da je nemo­gu­će spre­či­ti naru­ša­va­nje obra­za­ca ras­po­de­le, ega­li­tar­nih ili ne, uko­li­ko se poje­din­ci­ma dozvo­li bilo kakva slo­bo­da ini­ci­ja­ti­ve. Dru­štve­na prav­da i jed­na­kost su mogu­ći samo u dru­štvu robo­va: “Osnov­ni zaklju­čak koji ilu­stru­ju pri­me­ri Vil­ta Čem­ber­le­na i pre­du­zet­ni­ka u soci­ja­li­stič­kom dru­štvu jeste da ne posto­ji neki prin­cip konač­nog sta­nja ili distri­bu­tiv­ni šablon­ski prin­cip prav­de koji može biti kon­ti­nu­i­ra­no ostva­ri­van bez stal­nog nasi­lja nad ljud­skim živo­ti­ma“ (Nozik:1974;163).

Kri­ti­ka Haje­ka i natu­ra­li­stič­ka greška

Osnov­ni meto­do­lo­ški pri­go­vor koji Nozik upu­ću­je teo­ri­ja­ma distri­bu­tiv­ne prav­de done­kle je sli­čan pri­go­vo­ru kojeg Pat­nam nazi­va “natu­ra­li­stič­kom gre­škom“. To je ide­ja da sušti­nu poj­mo­va poput prav­de ili isti­ne nije mogu­će defi­ni­sa­ti ter­mi­ni­ma svoj­stva, odno­sno da u defi­ni­ci­ji “Prav­da je…“, nedo­sta­ju­ći pre­di­kat ne može biti defi­ni­san pozi­va­njem na neka ekster­na nače­la. Još pre­ci­zni­je reče­no, ne može biti defi­ni­sa­na takva funk­ci­ja dru­štve­nog bla­go­sta­nja koja bi dode­lji­va­la sva­kom poje­din­cu odre­đe­ni iznos u skla­du sa nekim nje­go­vim objek­tiv­nim svoj­stvom. For­mu­la “sva­kom pre­ma …“ pret­po­sta­vlja da su pro­i­zvod­nja i distri­bu­ci­ja doba­ra dve odvo­je­ne ope­ra­ci­je koji­ma se može po želji mani­pu­li­sa­ti u težnji da se pode­si obra­zac ras­po­de­le, a da se isto­vre­me­no ne naru­ši pro­i­zvod­nja. Među­tim, sve što se na taj način može posti­ći jeste upra­vo da se uni­šti ili degra­di­ra sama pro­i­zvod­nja. Tako­đe, to uni­šta­va sva­ku ide­ju vla­snič­kih pra­va, budu­ći da sva­ko­me može biti kon­fi­sko­van deo imo­vi­ne da bi se nami­ri­la she­ma ras­po­de­le. Pošto sve stva­ri koje su pro­i­zve­de­ne “stu­pa­ju u svet već veza­ne za lju­de koji ima­ju ovla­šće­nja na njih“ (ibid. 160), to šablon­ske teo­ri­je distri­bu­tiv­ne prav­de ruše moguć­nost da se dru­štve­na prak­sa odvi­ja po nekim una­pred utvr­đe­nim pra­vi­li­ma, reme­te­ći vla­snič­ka pra­va i pozi­va­ju­ći u pomoć sve­moć­nu dis­kre­ci­ju vla­sti. Te teo­ri­je “tre­ti­ra­ju objek­te kao da dola­ze niot­ku­da, i odla­ze niku­da“ (ibid.160). Po Nozi­ku ne posto­ji nika­kav natu­ra­li­stič­ki pre­di­kat kojim bismo mogli sup­stan­ti­vi­ra­ti pra­znu, tau­to­lo­šku for­mu “dru­štve­ne prav­de“, osim same para­dig­me izbo­ra koja se ostva­ru­je u trži­šnom pro­ce­su: “Od sva­kog kako iza­be­re, sva­ko­me kako ga nagra­de“ – to je po nje­mu jedi­ni razu­man i pri­men­ljiv prin­cip “dru­štve­ne prav­de“ koji se može pri­hva­ti­ti ("to ti je što ti je"). Jedi­no taj tau­to­lo­ški pojam prav­de (kao što su i jedi­ni smi­sle­ni poj­mo­vi isti­ne tau­to­lo­ški) može odr­ža­ti u živo­tu dru­štvo koje poči­va na indi­vi­du­al­noj slo­bo­di. Sva­ka kon­cep­ci­ja koja bi kao pra­ved­no poku­ša­la da defi­ni­še bilo koje dru­go konač­no sta­nje vla­sni­štva osim onog koje je rezul­tat slo­bod­nog izbo­ra poje­di­na­ca, mora­la bi da auto­ri­zu­je pri­me­nu sile kao oru­đe ostva­ri­va­nja takve alter­na­tiv­ne struk­tu­re pose­do­va­nja. Jer da su poje­din­ci žele­li da stva­ri tako izgle­da­ju, oni bi to sva­ka­ko i ostva­ri­li na trži­štu kroz slo­bod­nu koo­pe­ra­ci­ju. Zato se posta­vlja pita­nje, uko­li­ko pret­hod­no ne važi, ko tre­ba da dobi­je više a ko manje u odno­su na ono sta­nje koje je rezul­tat Nozi­ko­vog “od sva­kog kako bira, sva­kom kako ga nagra­de“? Oči­gled­no je da bi svi žele­li da ima­ju više, ali je tako­đe jasno da samo neki mogu dobi­ti više, i to odu­zi­ma­njem od onih koji ne spa­da­ju u gru­pu pro­i­zvolj­no odre­đe­nih dobit­ni­ka pre­ra­spo­de­le. ⁷

Ovaj mome­nat dosta dobro ilu­stru­je razlo­ge zbog kojih sva­ki soci­ja­li­stič­ki poku­šaj da se novo dru­štvo uspo­sta­vi na izo­lo­va­noj pri­me­ni cen­tral­nog pla­ni­ra­nja kao alter­na­tiv­nog meha­ni­zma koor­di­na­ci­je samo na sfe­ru pro­i­zvod­nje, ali ne i potro­šnje, mora doži­ve­ti neu­speh. Ponu­da i tra­žnja su samo dve stra­ne jed­nog istog meha­ni­zma: da bi sam meha­ni­zam valja­no funk­ci­o­ni­sao, potreb­no je da obe stra­ne budu pre­pu­šte­ne slo­bod­nom funk­ci­o­ni­sa­nju. Isto tako, da bi se trži­šni meha­ni­zam koor­di­na­ci­je kon­se­kvent­no zame­nio cen­tral­nim pla­ni­ra­njem potreb­no je uklo­ni­ti obe nje­go­ve stra­ne, dru­gim reči­ma vla­da ne može samo diri­go­va­ti pro­i­zvod­njom, već i time šta će lju­di, i u kojim koli­či­na­ma, da tro­še. Dru­gim reči­ma, obe stra­ne u Nozi­ko­voj “defi­ni­ci­ji prav­de“ mora­ju biti zado­vo­lje­ne, uko­li­ko glo­bal­ni dru­štve­ni aran­žman tre­ba da bude pra­ve­dan. Sva­ki poku­šaj da se trži­šna tau­to­lo­gi­ja prav­de sup­stan­ti­vi­ra nekim defi­ni­sa­nim sadr­žin­skim prin­ci­pi­ma vodi u natu­ra­li­stič­ku gre­šku, odno­sno u situ­a­ci­ju da name­će slo­bod­noj koo­pe­ra­ci­ji izme­đu poje­di­na­ca uslo­ve koje ova nika­da ne može zadovoljiti.

Pola­ze­ći od ova­kve kri­ti­ke šablon­skih teo­ri­ja, Nozik usme­ra­va kri­tič­ke oštri­ce čak i pro­tiv svog inte­lek­tu­al­nog uzo­ra, F. A. Haje­ka, ⁸  tvr­de­ći da i ovaj zastu­pa jed­nu, dodu­še ati­pič­nu, ver­zi­ju šablon­skih teo­ri­ja distri­bu­tiv­ne prav­de. Hajek odba­cu­je vrlo raši­re­nu soci­ja­li­stič­ku ide­ju o ras­po­de­li resur­sa u skla­du sa pret­po­sta­vlje­nim zaslu­ga­ma poje­din­ca, i tvr­di da se jedi­no pra­ved­nom može sma­tra­ti ras­po­de­la u skla­du sa time koli­ku vred­nost neči­je uslu­ge ili kva­li­te­ti ima­ju za dru­ge (Hajek:1998;87–95). Jed­no­sta­van Haje­kov argu­ment za ova­kav pri­stup prav­di je vezan za naše kon­sti­tu­i­tiv­no neza­nje o uslo­vi­ma koji upra­vlja­ju pro­ce­som trži­šne raz­me­ne, te sto­ga nemo­guć­no­sti da razum­no odre­di­mo, mimo trži­šne pro­ce­ne, koli­ka je “pra­va vred­nost“ ili “zaslu­ga“ aktiv­no­sti nekog poje­din­ca. Među­tim, Nozik se pita, da li bi ras­po­de­la u skla­du sa moral­nim zaslu­ga­ma bila oprav­da­na ako bismo takvo zna­nje pose­do­va­li, i doda­je da kri­te­ri­jum “kori­sti za dru­ge“ ne obja­šnja­va celi­nu kon­cep­ta prav­de kao ovla­šće­no­sti, jer isklju­ču­je poklo­ne, nasled­stvo ili filan­tro­pi­ju, putem kojih se vrši tran­sfer imo­vi­ne koji se ne ukla­pa u Haje­kov šablon (Nozik:1974;158). Osnov­ni pro­blem Haje­ko­ve pozi­ci­je Nozik vidi ova­ko: “Bez obzi­ra što odba­cu­je šablon­sku kon­cep­ci­ju distri­bu­tiv­ne prav­de, sam Hajek suge­ri­še šablon za koji misli da je pra­ve­dan: distri­bu­ci­ja u skla­du sa opa­že­nim kori­sti­ma koje pru­ža­mo dru­gi­ma, osta­vlja­ju­ći pro­stor za žal­bu da slo­bod­no dru­štvo ne rea­li­zu­je tač­no ovaj obra­zac “ (ibid.158).

Među­tim, ovo je u osno­vi samo deli­mič­no korekt­no tuma­če­nje Haje­ko­ve kon­cep­ci­je prav­de. Ta kon­cep­ci­ja nije poku­šaj da se usta­no­vi neki apri­or­ni obra­zac ras­po­de­le, već napro­tiv nega­ci­ja bilo kakvog poku­ša­ja te vrste. Sam Nozik pri­zna­je da Hajek ne pri­hva­ta obra­zac ras­po­de­le u skla­du sa moral­nim zaslu­ga­ma. S dru­ge stra­ne, Hajek vrlo oštro i upor­no zago­va­ra tako­zva­nu ide­ju komu­ta­tiv­ne pra­vič­no­sti, odno­sno trži­šne raz­me­ne kao igre kata­lak­si­je, u okvi­ru koje se defi­ni­šu gubi­ci i dobi­ci, bez ika­kve nak­nad­ne ras­po­de­le. Nozik je u pra­vu uto­li­ko što pod­se­ća da Haje­kov opis pra­ved­nog sti­ca­nja u okvi­ru trži­šne raz­me­ne kao nagra­đi­va­nja za korist koju pru­ža­mo dru­gi­ma, ne može biti sma­tran celo­vi­tom teo­ri­jom prav­de, jer slu­ča­je­vi nasle­đi­va­nja ili poklo­na ne pot­pa­da­ju pod taj opis. Među­tim, Hajek ni ne želi da od tog svog opi­sa nači­ni kakvo sve­o­bu­ha­vat­no etič­ko nače­lo (poput Nozi­ko­ve “ovla­šće­no­sti“) u kome bi se iscr­plji­va­la sušti­na kon­cep­ta prav­de. Taj opis je pre­vas­hod­no jed­na pole­mič­ka figu­ra upe­re­na upra­vo pro­tiv distri­bu­tiv­nih kon­cep­ci­ja moral­ne zaslu­ge kao kri­te­ri­ju­ma ras­po­de­le, ili jed­na vrsta meta­fo­re koja upu­ću­je na uza­jam­ni i raz­men­ski, a ne dode­lji­vač­ki i pri­ma­lač­ki karak­ter trži­šnog sti­ca­nja dohot­ka u pra­ved­nom dru­štvu. U tom smi­slu, to nije nika­kav gotov obra­zac koji može biti rea­li­zo­van ili nere­a­li­zo­van u slo­bod­nom dru­štvu, kako se pri­bo­ja­va Nozik. To je samo skra­će­ni način upra­vo da se kaže da ne posto­ji nika­kav obra­zac te vrste, da ne posto­ji una­pred garan­to­va­ni pri­hod za bilo koga, i da se on mora zara­di­ti u pro­ce­su uza­jam­ne raz­me­ne i sarad­nje sa dru­gim poje­din­ci­ma, čije će se vred­no­va­nje kori­sti koje im pru­ža­mo kri­sta­li­zo­va­ti u trži­šnim cena­ma roba i uslu­ga koje im nudi­mo. Nozik pogre­šno pret­po­sta­vlja da je ono “ pre­ma kori­sti za dru­ge…“ u Haje­ko­voj defi­ni­ci­ji sarad­nje u slo­bod­nom dru­štvu, istog reda veli­či­na kao i “pre­ma zaslu­ga­ma…“ u stan­dard­nim soci­ja­li­stič­kim kon­cep­ci­ja­ma prav­de, da je reč o jed­nom zada­tom moral­nom šablo­nu koji je neo­stva­riv uko­li­ko dozvo­li­mo indi­vi­du­al­nu slo­bo­du. Među­tim, stvar sto­ji tač­no suprot­no od toga; Hajek samo opi­su­je nače­lo koje upra­vlja koo­pe­ra­ci­jom izme­đu poje­di­na­ca upra­vo onog tre­nut­ka kad indi­vi­du­al­nu slo­bo­du dozvo­li­mo. Teza o kori­sti za dru­ge kao kri­te­ri­ju­mu pra­ved­ne ras­po­de­le je samo dru­ga­či­je izra­že­no funk­ci­o­ni­sa­nje meha­ni­zma cena, u kome se vred­nost neči­jeg pro­i­zvo­da kri­sta­li­zu­je kao rezul­tan­ta, kao agre­gat­na suma hilja­da indi­vi­du­al­nih tra­žnji, i nagla­ša­va se da je ta rezul­tant­na pro­ce­na trži­šta zapra­vo jedi­ni smi­sao poj­ma “zaslu­ge“ u kon­tek­stu raspra­ve o pra­ved­no­sti insti­tu­ci­ja dru­štva. Baš kao što Nozik s pra­vom tvr­di da je nemo­gu­će izo­lo­va­ti neki sadr­žin­ski kri­te­ri­jum prav­de koji bi nadi­la­zio ono što poje­din­ci stek­nu pod reži­mom prav­de kao ovla­šće­no­sti, tako i Hajek s pod­jed­na­kim pra­vom uka­zu­je na nemo­guć­nost izo­lo­va­nja nekog kri­te­ri­ju­ma “moral­ne zaslu­ge“ kao distri­bu­tiv­nog obra­sca, mimo rezul­ta­ta trži­šne igre koja u skla­du sa svo­jim pra­vi­li­ma nagra­đu­je i kažnja­va. Kad Hajek kaže da obra­zac pra­ved­ne ras­po­de­le nije moral­na zaslu­ga, već korist za dru­ge, on ne tvr­di ništa što bi Nozi­ku bilo fun­da­men­tal­no nepri­hva­tlji­vo, kada kao jedi­ni pra­ve­dan obra­zac koji može­mo pri­hva­ti­ti pre­dla­že :“od sva­kog kako je iza­brao, sva­kom kako ga dru­gi nagra­de“. Razli­ka izme­đu dva tvr­đe­nja nije u nji­ho­vim pola­znim prin­ci­pi­ma, već u razli­či­to spe­ci­fi­ko­va­nim dome­ni­ma važe­nja: trži­šnoj, poslov­noj raz­me­ni kod Haje­ka i sve­u­kup­noj dobro­volj­noj raz­me­ni kod Nozi­ka (koja uklju­ču­je i poklo­ne i nasled­stvo). Ta dva tvr­đe­nja nisu kon­tra­dik­tor­na, već komplementarna.

Potreb­no je još osvr­nu­ti se na Nozi­ko­vu suge­sti­ju da Haje­ko­va teza impli­ci­ra dozvo­lje­nost uvo­đe­nja kon­cep­ta moral­nih zaslu­ga, uko­li­ko bismo pose­do­va­li ono zna­nje koje je neop­hod­no, a za koje se on sla­že s Haje­kom da ga mi u moder­nom dru­štvu nema­mo. Među­tim, ta moguć­nost je čisto vir­tu­el­na. Mi može­mo zami­sli­ti sko­ro doslov­no sve, osim logič­ki nemo­gu­ćih situ­a­ci­ja. Moguć­nost da neko ima sve­o­bu­hvat­no zna­nje o svim okol­no­sti­ma veza­nim za neči­je zaslu­ge sva­ka­ko nije logič­ki nemo­gu­ća, ali to nije ni iskaz “Bušma­ni će izvr­ši­ti inva­zi­ju Laman­ša“, pa mi ipak neće­mo zbog toga fran­cu­skoj vla­di pri­go­vo­ri­ti što u svom voj­nom budže­tu nije pred­vi­de­la stav­ku za finan­si­ra­nje odbra­ne od bušman­ske invazije!

Među­tim, ima još jedan razlog zbog koga iro­nič­no Nozi­ko­vo rezo­no­va­nje o Haje­ko­voj kri­ti­ci poj­ma zaslu­ge ne valja. To je činje­ni­ca da mi ni ne može­mo zami­sli­ti kako bi izgle­dao svet u kome bi posto­jao neko ko bi mogao da cen­tral­no upra­vlja eko­no­mi­jom, ili u kome bi lju­di ima­li kri­la, ili u kome zemlji­na teža ne bi posto­ja­la. Mi ne zna­mo kako bi u tom sve­tu izgle­da­li moral­ni stan­dar­di i da li bi ih uop­šte bilo. Šta­vi­še, moglo bi se s pra­vom pret­po­sta­vi­ti da u sve­tu u kome nema slo­bo­de izbo­ra (a svet sve­zna­ju­ćih lju­di bi bio upra­vo takav) ne bi bilo ni moral­nih pra­vi­la ni stan­dar­da pra­ved­nog pona­ša­nja. Moral i prav­da se upra­vo teme­lje na našoj slo­bo­di izbo­ra koja nam je data zbog našeg nedo­volj­nog zna­nja o sve­tu koji nas okru­žu­je. Pra­vi­la prav­de i posto­je zato što je naše zna­nje kraj­nje ogra­ni­če­no; ona nam poma­žu da se ori­jen­ti­še­mo i raci­o­nal­no delu­je­mo u sve­tu u kome nikad ne može­mo ima­ti pou­zda­nu kog­ni­tiv­nu kon­tro­lu nad svim okol­no­sti­ma koje su nam od inte­re­sa u našem delo­va­nju. Kad bi takvo zna­nje bilo ko pose­do­vao, nijed­na usta­no­va slo­bod­nog dru­štva koje Nozik pre­fe­ri­ra, uklju­ču­ju­ći i trži­šte i pra­vo, ne bi bila potreb­na. Infor­ma­ci­je, koje su naj­dra­go­ce­ni­je dobro slo­bod­nog dru­štva, i koje se u okvi­ru nje­ga pre­no­se indi­rekt­no, putem trži­šta i meha­ni­zma cena, sva­ko bi pose­do­vao u meri dovolj­noj da mu nika­kva koo­pe­ra­ci­ja sa dru­gim poje­din­ci­ma ne bi bila neop­hod­na. A onda bi ne samo Haje­ko­va teo­ri­ja o kori­sti koju pru­ža­mo dru­gi­ma, već jed­na­ko i Nozi­kov kon­cept ovla­šće­no­sti, posta­li pot­pu­no bes­pred­met­ni. Ali, to bi isto­vre­me­no zna­či­lo i da ceo svet kakvim ga danas zna­mo pre­sta­ne da posto­ji, i pre­tvo­ri se u zajed­ni­cu sve­mo­gu­ćih i sve­zna­ju­ćih polu­bo­go­va. A to nije svet o kome Nozik želi da piše kao o slo­bod­nom društvu.

Nozi­ko­va teo­ri­ja i Kan­to­va kon­cep­ci­ja autonomije

Pre nego što se okre­ne­mo nekim zaključ­nim raz­ma­tra­nji­ma, potreb­no je pret­hod­no raš­či­sti­ti neko­li­ko dopun­skih pita­nja koja se javlja­ju u nekim raz­mi­šlja­nji­ma o Nozi­ko­voj teo­ri­ji prav­de. Jed­no od naj­va­žni­jih jeste da li se nje­go­va teo­ri­ja može sma­tra­ti kan­tov­skom, u smi­slu uva­ža­va­nja indi­vi­du­al­ne slo­bo­de kao svr­he po sebi, a ne sred­stva za ostva­re­nje nekih dru­gih cilje­va? Jedan od naj­pro­ble­ma­tič­ni­jih argu­me­na­ta koje sam u ovom pogle­du čuo tvr­di da je Nozi­ko­va teo­ri­ja prav­de ne-kan­tov­ska zato što u njoj nema mesta “Kan­to­vom kon­cep­tu auto­no­mi­je lič­no­sti, ili bilo kojoj nje­noj kon­cep­ci­ji“, da ta teo­ri­ja “name­će oba­ve­ze dru­gim poje­din­ci­ma bez nji­ho­ve sagla­sno­sti“, te da “favo­ri­zu­je jed­nu gru­pu indi­vi­dua u počet­noj distri­bu­ci­ji“, i da čak ona, a ne reci­mo Rol­so­va kon­cep­ci­ja “tre­ti­ra objek­te kao da dola­ze niot­ku­da“ (Pavlović:1998;47). Neki od ovih pri­go­vo­ra su i rani­je pome­nu­ti, a sada ih valja osmo­tri­ti u kon­tek­stu raspra­ve o kan­tov­skom karak­te­ru same Nozi­ko­ve teo­ri­je. Pođi­mo redom.

Da li je Nozi­ko­va teo­ri­ja zai­sta nespo­ji­va sa kan­tov­skom kon­cep­ci­jom auto­no­mi­je lič­no­sti? Zavi­si od toga šta pod auto­no­mi­jom lič­no­sti pod­ra­zu­me­va­mo. Nozi­ko­va pozi­ci­ja bi se mogla opi­sa­ti kao jed­na vrsta kan­tov­skog “deon­to­lo­škog libe­ra­li­zma“, uko­li­ko pri­hva­ti­mo deon­to­lo­ški karak­ter same Kan­to­ve pozi­ci­je (a ne vidim kako bismo to izbe­gli). ⁹ Ona zabra­nju­je da se bilo koji čovek tre­ti­ra kao sred­stvo nami­re­nja bilo koje oktro­i­sa­ne kon­cep­ci­je distri­bu­tiv­ne prav­de, i zahte­va nje­go­vo ekspli­cit­no tre­ti­ra­nje od stra­ne vla­sti kao svr­he po sebi. Ona tre­ti­ra auto­no­mi­ju kao moguć­nost sva­kog poje­din­ca da sle­di svo­ju kon­cep­ci­ju dobra u onoj meri u kojoj ne ugro­ža­va auto­no­mi­ju dru­gih. Šta će poje­di­nac u bilo kom smi­slu ura­di­ti od sebe pri­me­nom svo­je kon­cep­ci­je dobra niko ne može pred­vi­de­ti; da li će i u kojoj meri dozvo­lja­va­nje poje­din­ci­ma da slo­bod­no sle­de svoj sop­stve­ni put rezul­ti­ra­ti jed­na­ko­šću ili nejed­na­ko­šću ne može vla­da da ure­đu­je i una­pred defi­ni­še nekom dis­kri­mi­ni­šu­ćom poli­ti­kom. Nozik pola­zi od one for­mu­la­ci­je kate­go­rič­kog impe­ra­ti­va koja pret­po­sta­vlja da “indi­vi­due nisu samo sred­stva, već i cilje­vi po sebi, jer ne mogu biti žrtvo­va­ni za ostva­re­nje dru­gih cilje­va bez nji­ho­ve sagla­sno­sti“ (Nozick:1974;30–31). Ovaj etič­ki prin­cip ide pod ruku sa poli­tič­kim kon­cep­tom pra­va kao zašti­te poje­din­ca od samo­vo­lje vla­sti, a ne teh­nič­kog oru­đa za spro­vo­đe­nje nau­ma te vla­sti (poput nasil­nog izjed­na­ča­va­nja dohot­ka). Ta siner­gi­ja etič­kog i poli­tič­kog prin­ci­pa prav­de tre­ba da utvr­di napri­ko­sno­ve­nost poje­din­ca u okvi­ri­ma zako­na i zabra­nu bilo kojoj vla­sti da ga kori­sti ili žrtvu­je kao sred­stvo ostva­ri­va­nja bilo kakvih “viših“ ili “huma­nih“ cilje­va. Rol­so­va teo­ri­ja reci­mo oprav­da­va žrtvo­va­nje bolje sto­je­ćih gru­pa lju­di zarad bla­go­sta­nja naj­lo­ši­je sto­je­će gru­pe. No, takvo žrtvo­va­nje bi bilo dozvo­lje­no samo ako pret­po­sta­vi­mo posto­ja­nje neka­kvog kolek­tiv­nog “dru­štve­nog bića“ koje bi zahte­va­lo tret­man čove­ka kao oru­đa za ostva­re­nje neke mistič­ne opšte kori­sti, odno­sno ako bismo pret­po­sta­vi­li da je “dru­štvo“, a ne poje­di­nac, to koje misli, želi, pro­i­zvo­di i ima pre­fe­ren­ci­je. Među­tim, takva opšta korist i takvo “dru­štve­no biće“ ne posto­je, kate­go­ri­čan je Nozik: “Posto­je samo poje­di­nač­ni lju­di, razli­či­ti poje­din­ci sa svo­jim razli­či­tim indi­vi­du­al­nim živo­ti­ma. Isko­ri­šća­va­ti bilo koga od njih u korist nekog dru­gog, zna­či isko­ri­šća­va­ti njih u korist nekog dru­gog. Ništa više.“ (Nozick:1974;33). To je i jedi­no, i ujed­no pot­pu­no kan­tov­sko, shva­ta­nje slo­bo­de i auto­no­mi­je lič­no­sti koje ima smi­sla: zabra­na vla­sti­ma da poje­din­ca kori­ste kao sred­stvo za ostva­re­nje cilje­va koje ovaj ne želi ili ne mora žele­ti, i prav­no garan­to­va­nje sta­nja u kome će taj poje­di­nac biti nepri­ko­sno­ven u svom izbo­ru i zašti­ćen od bilo kakvog isko­ri­šća­va­nja od stra­ne vlasti.

Izgle­da da kri­ti­ke Nozi­ku da se ne ukla­pa u kan­tov­sku kon­cep­ci­ju auto­no­mi­je lič­no­sti pola­ze od sasvim suprot­nog kolek­ti­vi­stič­kog shva­ta­nja slo­bo­de i auto­no­mi­je – ne kao garan­ci­ja nepri­ko­sno­ve­no­sti poje­din­ca, već kao moći vla­de da putem nasil­ne i dis­kri­mi­na­tor­ne poli­tič­ke akci­je ostva­ri ambi­ci­je koje je veći­na odlu­či­la da sle­di, a pre­vas­hod­no da raz­nim obli­ci­ma kon­fi­ska­ci­je imo­vi­ne ujed­na­či eko­nom­ske dohot­ke i bogat­stva, i tako ostva­ri “dru­štve­nu prav­du“. Lju­di mora­ju ima­ti garan­ci­ju da će ostva­ri­ti svo­je pla­no­ve i neki odre­đe­ni nivo dohot­ka, ina­če nisu slo­bod­ni ni auto­nom­ni. A to je pojam slo­bo­de koji bi Kant sva­ka­ko sma­trao naj­du­blje var­var­skim, odno­sno “pato­lo­škim“ — ruše­njem temelj­ne jed­na­ko­sti među lju­di­ma u liku uzur­pa­ci­je moral­nog zako­na od stra­ne uti­li­tar­nih cilje­va. Jer, kako se dru­ga­či­je eko­nom­ska nejed­na­kost pro­i­ste­kla iz regu­lar­nog trži­šnog pro­ce­sa može opi­sa­ti kao naru­ša­va­nje auto­no­mi­je poje­din­ca, osim ako ne pret­po­sta­vi­mo da mora posto­ja­ti neko ko će obez­be­di­ti eko­nom­sku jed­na­kost, i moguć­nost da svi ostva­ri­mo svo­je pla­no­ve. Među­tim, resur­si su ogra­ni­če­ni, i pod pret­po­stav­kom da se kori­ste pri­bli­žno Pare­to-opti­mal­no, jedi­ni način za nji­ho­vu rea­lo­ka­ci­ju je redi­stri­bu­ci­ja, odno­sno jedi­ni način da se struk­tu­ra pose­do­va­nja pro­me­ni taj da se na silu otme od nekih i dode­li nekim dru­gi­ma. ¹⁰

Vrlo je mogu­će da odvi­ja­nje trži­šnih pro­ce­sa pod nozi­kov­skim reži­mom prav­de kao ovla­šće­no­sti osta­vlja neke lju­de bez ono­li­ko sred­sta­va koli­ko oni sma­tra­ju da im pri­pa­da, i bez moguć­no­sti da rea­li­zu­ju neke svo­je život­ne pla­no­ve koje sma­tra­ju oprav­da­nim i rea­li­stič­nim. Među­tim, to nije rezul­tat pri­nu­de nijed­nog dru­gog poje­din­ca, već pro­i­zvod okol­no­sti na koje uspe­šni­ji od nje­ga mogu da uti­ču jed­na­ko malo kao i on sam. To je neže­lje­na nužnost živo­ta u nesa­vr­še­nom sve­tu veli­kih želja i oskud­nih resur­sa za nji­ho­vo ostva­re­nje, za koje poje­din­ci mora­ju da se među­sob­no tak­mi­če. Ništa neće pomo­ći reše­nju pro­ble­ma ako se zbog toga nalju­ti­mo, i kaže­mo: dođa­vo­la, ova pla­ne­ta nije Zemlja Dem­be­li­ja u kojoj sve­ga ima dovolj­no za sva­kog, ¹¹ i neza­do­volj­stvo lju­di zbog toga što u neče­mu nisu uspe­li jed­na­ko je gaže­nju nji­ho­vog dosto­jan­stva. Jer, posta­vlja se pita­nje, da li posto­ji neki alter­na­tiv­ni kon­sti­tu­ci­o­nal­ni (u Bju­ke­ne­no­vom smi­slu) aran­žman kojim bi se moglo izbe­ći sta­nje u kome su neki lju­di neza­do­volj­ni svo­jim polo­ža­jem? Ja sada mogu reći da moje život­ne pla­no­ve ugro­ža­va to što Bil Gejts ima mili­jar­de dola­ra, a ja nemam ništa, i da zahte­vam da se ta uvre­dlji­va razli­ka uklo­ni. Među­tim, koju alter­na­tiv­nu sve­o­bu­hvat­nu kon­sti­tu­ci­o­nal­nu struk­tu­ru sam u sta­nju da ponu­dim, u kojoj bi sta­nje stva­ri bilo u skla­du sa mojim shva­ta­njem "prav­de" i mojim život­nim pla­no­vi­ma, i da li sam spre­man da pri­hva­tim sve logič­ke posle­di­ce te struk­tu­re, odno­sno da je uni­ver­za­li­zu­jem? I šta će se desi­ti ako već sutra neka nova veći­na upra­vo mene i moju gru­pu defi­ni­še kao one koji ima­ju “pre­vi­še“?

Nozi­ko­vi kri­ti­ča­ri po pra­vi­lu veru­ju da bi kon­fi­ska­ci­ja i pre­ra­spo­de­la tuđeg dohot­ka loši­je sto­je­ćim poje­din­ci­ma više bili u skla­du sa kan­tov­skim kon­cep­tom auto­no­mi­je, nego Nozi­ko­vo “sva­kom kako ga dru­gi nagra­de“. Sva­ka­ko, neki od loši­je sto­je­ćih, koji pro­fi­ti­ra­ju od pre­ra­spo­de­la, biće ovim zado­volj­ni­ji nego pre pre­ra­spo­de­le, i sma­tra­će da su auto­nom­ni­ji, da ima­ju više moguć­no­sti da rea­li­zu­ju svo­ju kon­cep­ci­ju dobrog ili isprav­nog živo­ta i slič­no tome. Ali, šta je sa bolje sto­je­ći­ma? Kakva su nji­ho­va pra­va? I ima­ju li uop­šte oni neka pra­va? Reci­mo da oni svo­ju auto­no­mi­ju shva­ta­ju kao zara­đi­va­nje puno nov­ca dobro­volj­nom sarad­njom sa oni­ma koji takvu sarad­nju žele. Ako vla­da nji­ma namet­ne kon­fi­ska­tor­ne ili viso­ko pro­gre­siv­ne pore­ze da bi nami­ri­la želje nekih loši­je sto­je­ćih ari­sto­kra­ta “potre­ba“, koji veru­ju da neko dru­gi mora finan­si­ra­ti nji­ho­ve ekscen­trič­ne život­ne sti­lo­ve koji­ma rea­li­zu­ju svo­ju "auto­no­mi­ju", onda će auto­no­mi­ja pro­duk­tiv­nih lju­di sklo­nih bizni­su i rizi­ku biti teško ošte­će­na. Da li oni ima­ju pra­vo na svo­je "život­ne pla­no­ve"? Ili nema­ju? Ili ćemo dele­gi­ra­ti nekoj gru­pi držav­nih biro­kra­ta da odre­di koji su život­ni pla­no­vi oprav­da­ni, a koji nisu? I ko bi ušao u tu gru­pu dik­ta­to­ra? I na osno­vu kojih i čijih kri­te­ri­ju­ma bi ta gru­pa filo­zo­fa-kra­lje­va oce­nji­va­la oprav­da­nost ili neo­prav­da­nost pome­nu­tih planova?

Oči­gled­no je da se redi­stri­bu­ci­ja ne može logič­ki uni­ver­za­li­zo­va­ti, jer uvek mora­ju posto­ja­ti poje­din­ci čija će imo­vi­na biti pro­i­zvolj­no oti­ma­na, i oni koji­ma će biti pro­i­zvolj­no dode­lji­va­na. Lju­di sa kolek­ti­vi­stič­kim moral­nim postu­la­ti­ma će reći da eko­nom­ske nejed­na­ko­sti koje pro­i­sti­ču iz kla­sič­nog nozi­kov­skog pro­ce­sa ugro­ža­va­ju ljud­sko "dosto­jan­stvo". ¹² Ali, u tom reži­mu bar niko nije izlo­žen pro­i­zvolj­noj samo­vo­lji i instru­men­tal­nom tre­ti­ra­nju od stra­ne bilo koga (a to je ključ­ni ele­ment kan­tov­ske auto­no­mi­je). A u reži­mu “distri­bu­tiv­ne prav­de“ nema nači­na da se izbeg­ne pod­vr­ga­va­nje poje­di­na­ca dik­ta­tor­skoj vla­sti dru­gih lju­di. Nema dru­gog nači­na da se stva­ri u mate­ri­jal­nom dome­nu ure­de pre­ma nekom zada­tom obra­scu osim da se neko ovla­sti da ga ostva­ri silom, jer se lju­di vero­vat­no neće dobro­volj­no odre­ći svog legi­tim­no ste­če­nog dohot­ka, a pri­rod­ne razli­ke u potre­ba­ma i spo­sob­no­sti­ma čine da lju­di nikad nema­ju isto, a naj­če­šće ni bli­zu isto. Sto­ga se tre­ba zapi­ta­ti, da li smo auto­nom­ni­ji i slo­bod­ni­ji u svo­jim “život­nim pla­no­vi­ma“ ako zavi­si­mo od bez­lič­nog trži­šnog pro­ce­sa koji nikog una­pred ne favo­ri­zu­je (tač­ni­je, od dobro­volj­nih eva­lu­a­ci­ja naših aktiv­no­sti od stra­ne dru­gih lju­di), i u kome uspeh dobrim delom zavi­si od naše spo­sob­no­sti, ili pak ako zavi­si­mo od pro­ce­ne neke gru­pe lju­di na vla­sti da li ima­mo “pre­vi­še“ i koli­ko nam tre­ba odu­ze­ti da ne bismo svo­jim bogat­stvom ugro­ža­va­li “život­ne pla­no­ve“ dru­gih poje­di­na­ca koji veru­ju da im pri­pa­da ono što im ne pri­pa­da – deo našeg dohot­ka? Jasno je da je jedi­na alter­na­ti­va moguć­no­sti da neki poje­din­ci budu fru­stri­ra­ni jer nji­ho­va zara­da ne podr­ža­va nji­ho­ve život­ne pla­no­ve i nji­ho­vu pred­sta­vu o tome koli­ko vre­de, stva­ra­nje dru­štva u kome niko ne bi bio slo­bo­dan da sle­di svoj indi­vi­du­al­ni izbor, i u kome bi celo­kup­na stvar­nost bila pod­vrg­nu­ta samo­vo­lji dik­ta­to­ra koji ure­đu­je sve poje­di­nač­ne okol­no­sti živo­ta lju­di. Oči­gled­no je, sto­ga, da je čita­va kri­ti­ka nozi­kov­skog kon­cep­ta ovla­šće­no­sti zasno­va­na na kon­cep­tu pri­ma­nja i pra­va na neke resur­se, koji ne uklju­ču­je odgo­vor­nost za pro­i­zvod­nju tih resur­sa. Njen subjekt je auto­no­man samo kad tre­ba da ubi­ra plo­do­ve pose­do­va­nja resur­sa, ali ne i kada tre­ba da pre­u­zme odgo­vor­nost za nji­ho­vu pro­i­zvod­nju (Nozik:1974;180). Ide­al­ni posed­nik “pra­va“ na bla­go­sta­nje iz teo­ri­je ega­li­tar­ne distri­bu­tiv­ne prav­de je tako nešto izme­đu lopo­va i kuć­nog lju­bim­ca. Nje­go­vu život­nu filo­zo­fi­ju, naj­bo­lje je opi­sao Ludvig fon Mizes, ime­nu­ju­ći je kao teo­ri­ju “potro­šnje kapi­ta­la“ – resur­si i udob­no­sti koje pru­ža kapi­ta­li­zam, odno­sno slo­bod­no trži­šte, su poput kru­ški koje rastu na gra­ni, ¹³ pri­rod­na datost koja se pod­ra­zu­me­va, i zada­tak čove­ka je da ih tro­ši. Kako su oni nasta­li, i kako se nji­hov obim i kva­li­tet dalje mogu pove­ća­ti, to ga se ne tiče, kao što se ni dete­ta ne tiče, niti ono ima poj­ma o tome kako mu nje­go­vi rodi­te­lji obez­be­đu­ju hra­nu i odeću.

U bli­skoj vezi sa pret­hod­nim je i dru­gi “biser“ ove argu­men­ta­ci­je – teza da prvo­bit­na apro­pri­ja­ci­ja neo­prav­da­no favo­ri­zu­je neke poje­din­ce nau­štrb dugih, name­ću­ći ovi­ma poto­nji­ma neo­prav­da­ne obli­ga­ci­je. O ovo­me je već bilo reči, kada je uka­za­no da sta­nje stva­ri koje pro­i­sti­če iz zako­ni­tog sti­ca­nja ovla­šće­nja nad dobri­ma ne može biti sma­tra­no name­ta­njem pro­i­zvolj­ne oba­ve­ze bilo kome dru­go­me. Među­tim, ovde se javlja još jed­na dopun­ska ide­ja, na kojoj se, izgle­da, i teme­lji uve­re­nje da je režim prav­de kao ovla­šće­no­sti pro­i­zvo­ljan. To je ide­ja po kojoj pra­ved­nost odre­đe­nih dru­štve­nih usta­no­va ne može biti tre­ti­ra­na neza­vi­sno od ekspli­cit­nog pri­stan­ka svih poje­di­na­ca na nji­ho­ve rezul­ta­te. Ovaj kri­te­ri­jum se onda pre­no­si i na pro­ces trži­šne raz­me­ne, i zaklju­ču­je se da rezul­ta­ti ovog pro­ce­sa i nisu pra­ved­ni jer oni koji u nje­mu loši­je pro­đu neće te rezul­ta­te sma­tra­ti pra­ved­nim, i sma­tra­će da su im namet­nu­te neo­prav­da­ne oba­ve­ze pošto­va­nja tuđih ovla­šće­nja (Waldron;1988.).

Ovo je dosta čudan zahtev, koji u kraj­njoj lini­ji može da se svo­di opet samo na poziv za ovla­šći­va­nje nekog poli­tič­kog auto­ri­te­ta da na silu pre­ra­spo­de­lju­je dobra koja su legi­tim­no ste­če­na pod delo­va­njem pra­ved­nih pra­vi­la. Jer kako je mogu­će zami­sli­ti funk­ci­o­ni­sa­nje slo­bod­nog trži­šta koje bi se teme­lji­lo na pot­pu­nom raci­o­nal­nom kon­sen­zu­su, ne o prin­ci­pi­ma, već o rezul­ta­ti­ma? Ako pri­hva­ti­mo prin­ci­pe trži­šne pri­vre­de kao pra­ved­ne, onda se gubi sva­ki moral­ni osnov za žal­bu na nje­ne rezul­ta­te. Ako pak odba­ci­mo trži­šte kao pra­ve­dan prin­cip, onda mora­mo ponu­di­ti neko dru­go nače­lo koor­di­na­ci­je koje bi se sma­tra­lo pra­ved­nim. Jedi­no dosled­no alter­na­tiv­no nače­lo koje može pre­dlo­ži­ti bilo ko ko veru­je u nužnost “raci­o­nal­nog kon­sen­zu­sa“ o rezlu­ta­ti­ma postup­ka sti­ca­nja doba­ra jeste komu­ni­zam ili cen­tral­no diri­go­va­nje. A nji­ho­vu vred­nost nije potreb­no ovde naši­ro­ko komen­ta­ri­sa­ti, ni u moral­nom ni u eko­nom­skom smi­slu. "Levi libe­ra­li" kao da bi hte­li da se pre podne svi pona­ša­mo kao pre­du­zet­ni­ci koji rade za svo­ju korist, a da se popod­ne poja­vi vla­da i naj­u­spe­šni­ji­ma od nas kaže: zabo­ra­vi­te na pri­ču o trži­štu i vla­snič­kim pra­vi­ma, sad ćemo malo da pode­li­mo ono što ste pre podne ste­kli sa loši­je sto­je­ći­ma, jer u pro­tiv­nom oni “neće sara­đi­va­ti“ dalje. ¹⁴ Besmi­sle­no je i neprin­ci­pi­jel­no zago­va­ra­ti libe­ra­li­zam u bilo kom obli­ku i isto­vre­me­no zahte­va­ti da se lju­di raci­o­nal­no usa­gla­ša­va­ju ne samo o prin­ci­pi­ma pra­ved­ne vla­da­vi­ne, već i o nje­nim eko­nom­skim rezul­ta­ti­ma. To bi bilo kao da se igra fud­bal­ska utak­mi­ca po utvr­đe­nim pra­vi­li­ma, sa koji­ma su se sagla­si­la oba tima, i da onda na kra­ju tim koji je izgu­bio kaže: mi smo neza­do­volj­ni jer je pro­tiv­nič­ki cen­tar­for bio brži od našeg cen­tar­hal­fa, te je sto­ga i rezul­tat “nepra­ve­dan“. Mi zahte­va­mo da se zbog toga izvr­ši redi­stri­bu­ci­ja rezl­ta­ta, i da on bude ume­sto 3:1 za pro­tiv­ni­ka — 2:2. Da li bi bilo koji nepri­stra­sni sudi­ja sma­trao pra­ved­nim ova­kav zahtev? Da li je pobed­nič­ka eki­pa bila una­pred favo­ri­zo­va­na, zbog činje­ni­ce da je njen cen­tar­for okret­ni­ji od svog nepo­sred­nog čuva­ra, ili zbog toga što je gol­man pora­že­ne eki­pe možda bio indi­spo­ni­ran zbog poro­dič­nih pro­ble­ma? Ne, sva­ki lju­bi­te­lj fud­ba­la bi rekao da je tim A zaslu­že­no pobe­dio, a da je loša igra gol­ma­na eki­pe B nje­gov lič­ni i pro­blem nje­go­ve ekipe.

Zami­sli­mo sada nešto dru­ga­či­ju situ­a­ci­ju. Eki­pa B se žali fud­bal­skom save­zu, ali ovaj put ne na loše raspo­lo­že­nje svog gol­ma­na ili na neu­hva­tlji­vost pro­tiv­nič­kog cen­tar­fo­ra, već reci­mo na činje­ni­cu da je sudi­ja neo­prav­da­no dosu­dio dva pena­la za pro­tiv­nič­ku eki­pu, i time izvr­šio mate­ri­jal­nu povre­du pra­vi­la igre sa koji­ma su se oba tima una­pred sagla­si­la. Oči­gled­no da ovaj put žal­ba ne bi išla pro­tiv rezul­ta­ta utak­mi­ce samog po sebi, već pro­tiv krše­nja prin­ci­pa na koji­ma se igra zasni­va. Pora­že­ni tim bi zahte­vao ono što bi se u nozi­kov­skom žar­go­nu moglo opi­sa­ti kao obe­šte­će­nje za neo­vla­šće­no pri­sva­ja­nje imo­vi­ne, pri čemu bi se u ovom slu­ča­ju “imo­vi­na“ meta­fo­rič­ki odno­si­la na pobe­du u igri. Pod uslo­vom da su pome­nu­ti pena­li zai­sta oči­gled­no neo­prav­da­no dosu­đe­ni, sva­ki poklo­nik fud­ba­la bi suspen­zi­ju sudi­je, ili čak pona­vlja­nje utak­mi­ce, sma­trao pravednim.

Jasno je da se žal­ba na rezul­ta­te trži­šne igre kao na neo­prav­da­no favo­ri­zo­va­nje neko­ga zasni­va na nera­zli­ko­va­nju pret­hod­ne dve situ­a­ci­je, odno­sno na nera­zli­ko­va­nju žal­be zbog krše­nja utvr­đe­nih pra­ved­ni­ih pra­vi­la, i žal­be zbog toga što je odre­đe­ni poje­di­nac pro­šao u dosled­nom prak­ti­ko­va­nju tih pra­vi­la loši­je nego što misli da zaslu­žu­je. Među­tim, kakav bi to fud­bal­ski sudi­ja bio koji bi uva­ža­vao pri­go­vo­re poput onog o brzi­ni pro­tiv­nič­kog cen­tar­fo­ra? I zar pri­hva­ta­njem takvih žal­bi ne bi uni­štio i samu igru, uni­šte­njem pod­sti­caj­nih pra­vi­la, jer ko bi onda i pri­sta­jao da igra fud­bal uko­li­ko zna da mu pobe­da može biti pro­i­zvolj­no odu­ze­ta “slo­bod­nim sudij­skim uve­re­njem“, reci­mo takvim koje tvr­di da je pro­tiv­nič­ki tim bio indi­spo­ni­ran? U tom slu­ča­ju, ne samo što bi timo­vi­ma bila kon­ti­nu­i­ra­no nano­še­na neprav­da, već bi i sama igra bila uni­šte­na, jer niko više ne bi znao kako da se pri­pre­mi za meč; upra­va više ne bi anga­žo­va­la tre­ne­re koji obu­ča­va­ju igra­če ze igru bolje od tre­ne­ra kon­ku­rent­skih eki­pa, već “agen­te“ zadu­že­ne za pret­nje, lobi­ra­nje i pod­mi­ći­va­nje sudi­ja, koji bi taj “posao“ radi­li bolje od slič­nih “age­na­ta“ kon­ku­rent­skih timo­va. Igra više ne bi bila na tere­nu, već van nje­ga – u tome ko će bolje da pot­pla­ti ili zastra­ši sudi­je i dele­ga­te. Kako bi se bilo kakav rezul­tat postig­nut u takvim uslo­vi­ma mogao sma­tra­ti pra­ved­nim? ¹⁵

Ana­log­no tome, koli­ko se pra­ved­nom može sma­tra­ti vla­da koja uni­šta­va trži­šnu igru stal­nim rede­fi­ni­sa­njem nje­nih rezul­ta­ta koji su ostva­re­ni na trži­štu, tako što nepre­kid­no krši pra­vi­la i pri­me­nju­je silu? I u slu­ča­ju ove igre, ne može­te se pri­pre­mi­ti savla­da­va­njem nje­nih pra­vi­la i napo­rom da u okvi­ru njih pobe­di­te, već zave­re­nič­kim orga­ni­zo­va­njem sa ciljem zao­bi­la­že­nja pra­ved­nih pra­vi­la i kori­šće­njem pro­i­zvolj­ne arbi­tra­že biro­kra­ti­je i poli­ti­ča­ra. Tog tre­nut­ka agent na trži­štu ne igra igru kon­ku­ren­ci­je, već igru pod­mi­ći­va­nja ili uce­nji­va­nja poli­ti­ča­ra da mu silom dode­le deo dohot­ka dru­gih (rent-see­king).

Oči­gled­no je glav­ni pro­blem ovde u tome kako vidi­mo pri­ro­du soci­jal­ne koo­pe­ra­ci­je: kao igru i tak­mi­če­nje za resur­se koje se odvi­ja po utvr­đe­nim pra­vi­li­ma i sa nepre­dvi­di­vim rezul­ta­tom, kako tvr­di Nozik, ili kao dode­lji­va­nje stva­ri poje­din­ci­ma u skla­du sa nji­ho­vim potre­ba­ma i “život­nim pla­no­vi­ma“, koje vrši vla­da, pri­me­nom sile i bez ika­kvih opštih pra­vi­la, kako pret­po­sta­vlja­ju nje­go­vi kri­ti­ča­ri. A kako ćemo shva­ti­ti soci­jal­nu koo­pe­ra­ci­ju pak, zavi­si od toga kako shva­ta­mo pri­ro­du samih ljud­skih bića; da li čove­ka sma­tra­mo slo­bod­nim bićem, pa sto­ga i pri­nu­đe­nim da pre­u­zme indi­vi­du­al­nu odgo­vor­nost za svo­ju dobro­bit, ili pak nemoć­nim kuć­nim lju­bim­cem vla­de i “huma­ni­stič­kih“ inte­lek­tu­a­la­ca, koji ima “pra­vo“ na odre­đe­ni ste­pen bla­go­sta­nja koji je neko dru­gi dužan da mu obez­be­di o tro­šku nekog trećeg.

Zadr­ži­mo se još malo na ono­me što je rani­je ozna­če­no kao emfa­tič­ko insi­sti­ra­nje na “prvo­bit­noj apro­pri­ja­ci­ji“ kao pro­ce­su koji stva­ra nepra­ved­ne razli­ke. Nagla­še­no je da prvo­bit­no pri­sva­ja­nje ne posto­ji ni u kom isto­rij­ski utvr­di­vom smi­slu reči. U stva­ri, shva­ta­nje prvo­bit­ne apro­pri­ja­ci­je kao nekog jed­no­krat­nog doga­đa­ja u kome jači i beskru­pu­lo­zni­ji naj­pre pre­ot­mu sve resur­se sla­bi­ji­ma, a onda im kažu: “haj­de da trgu­je­mo“, pred­sta­vlja samo dale­ki odjek mark­si­stič­ke teo­ri­je o “prvo­bit­noj aku­mu­la­ci­ji“ koja je čist mit. Nika­da u isto­ri­ji kapi­ta­li­stič­kog dru­štva se sti­ca­nje bogat­stva nije odvi­ja­lo putem neke jed­no­krat­ne pljač­ke, niti bi se rezul­ta­ti takve pljač­ke mogli dugo­roč­no odr­ža­ti bez pre­du­zet­nič­ke spo­sob­no­sti, čak i da pret­po­sta­vi­mo da se ona stvar­no negde odi­gra­la. Već sam obja­snio zašto prvo­bit­no pri­sva­ja­nje pred­sta­vlja stva­ra­nje doba­ra sa trži­šnom vred­no­šću, a ne nji­ho­vo uzur­pi­ra­nje. Kao takva, ona se deša­va uvek kada neko izne­se na trži­šte neki pro­i­zvod koji ima odre­đe­nu vred­nost za nekog dru­gog. To nije samo obra­da no mans land, koja radom sti­če vred­nost koju rani­je nije ima­la; to je jed­na­ko tako i obra­da bilo kog dru­gog siro­vog mate­ri­ja­la, bez obzi­ra da li se radi o pri­rod­noj siro­vi­ni od koje se pra­vi name­štaj, ili talen­tu iz koga tre­ba izvu­ći muzič­ko ume­će. Nada­sve, kao para­dig­ma prvo­bit­nog pri­sva­ja­nja bi se mogao uze­ti upra­vo onaj Nozi­kov lekar koji sin­te­ti­še novi lek iz svi­ma dostup­nih sup­stan­ci, i koji želi da trgu­je nji­me pod svo­jim uslo­vi­ma. Taj pri­mer nam jasno ilu­stru­je zašto prvo­bit­na apro­pri­ja­ci­ja nika­ko nije igra sa “nul­tom sumom“, odno­sno aran­žman kojim jedan poje­di­nac ili neko­li­ko njih pre­o­ti­ma­ju vital­ne resur­se svim dru­gim gru­pa­ma. Sva­kom dru­gom su bili dostup­ni mate­ri­ja­li od kojih je Nozi­kov lekar sin­te­ti­zo­vao svo­ju sup­stan­cu i od nje pro­fi­ti­rao, a dru­gi nisu. To što su dru­gi bili nespo­sob­ni da pro­na­đu taj lek nije kri­vi­ca leka­ra koji je uspeo, niti on tre­ba da im se izvi­nja­va zbog svog uspe­ha, niti oni ima­ju moral­no pra­vo da od nje­ga tra­že nadok­na­du za svo­ju nesposobnost.

Tako vidi­mo da bi “prvo­bit­nu apro­pri­ja­ci­ju“ možda naj­bo­lje bilo spe­ci­fi­ko­va­ti kao pro­fi­ti­ra­nje poje­di­na­ca od izne­nad­nih pro­na­la­za­ka koje uspe­va­ju da pri­me­ne u pro­i­zvod­nji doba­ra i uslu­ga, za koje su dru­gi lju­di volj­ni da pla­te zna­čaj­no veću sumu nego za sve bli­ske sup­sti­tu­te. Otu­da vero­vat­no poti­če i nera­zu­me­va­nje i moral­na ana­te­ma kolek­ti­vi­sta na ino­va­to­re i pio­ni­re koji mno­go zara­đu­ju; oni ne shva­ta­ju jed­nu od osnov­nih eko­nom­skih zako­ni­to­sti, da pro­fit­na sto­pa u sva­koj vrsti nove delat­no­sti ili indu­stri­je ima ten­den­ci­ju stra­ho­vi­tog rasta u prvoj fazi. Kla­si­čan pri­mer su indu­stri­jal­ci prve polo­vi­ne XIX veka koji su uvo­di­li par­nu maši­nu, lete­ći čunak, i dru­ge teh­no­lo­ške ino­va­ci­je, zgr­ću­ći time za ono vre­me ogrom­na bogat­stva. Među­tim, te nove i pro­pul­ziv­ne gra­ne pri­vre­de pri­vu­kle su ogro­man broj kon­ku­re­na­ta sprem­nih da dalje una­pre­đu­ju i ino­vi­ra­ju mode­le pro­i­zvod­nje. Jača kon­ku­ren­ci­ja i pove­ća­na kapi­tal­na ponu­da vrlo brzo su teži­li da sni­ze pro­fit­nu sto­pu u novim obla­sti­ma, i izjed­na­če je sa nekom sred­njom pro­fit­nom sto­pom cele pri­vre­de. I to je obra­zac koji se pona­vljao pri sva­koj sle­de­ćoj teh­no­lo­škoj revo­lu­ci­ji: neko­li­ci­na hra­brih pio­ni­ra koji ulo­že svu svo­ju ušte­đe­vi­nu u nove obli­ke pro­i­zvod­nje zgr­ću fan­ta­stič­na bogat­stva, moti­vi­šu­ći gomi­le imi­ta­to­ra da kre­nu nji­ho­vim sto­pa­ma, i uklju­če se u kon­ku­rent­sku bor­bu. To sa svo­je stra­ne vodi naglom oba­ra­nju pro­fit­nih sto­pa i sna­žnom pojef­ti­nje­nju pro­i­zvo­da te nove indu­stri­je, koji posta­ju dostup­ni i naj­ši­rim slo­je­vi­ma sta­nov­ni­štva. Naj­sve­ži­ji pri­mer je sa indu­stri­jom viso­ke teh­no­lo­gi­je u zapad­nom sve­tu. 70-ih godi­na pro­šlog veka nje­ni pro­i­zvo­di poput kom­pju­te­ra bili su izu­zet­no luk­su­zna i ret­ka roba koju su mogli da kori­ste samo voj­ska i naj­bo­ga­ti­ji poje­din­ci. Malo­broj­ne fir­me koje se bave pro­i­zvod­njom kom­pju­te­ra ostva­ri­va­le su astro­nom­ske pro­fi­te. Među­tim, zahva­lju­ju­ći posto­ja­nju slo­bod­nog trži­šta, ta činje­ni­ca je pri­vu­kla ogro­man broj novih fir­mi i poje­di­na­ca sprem­nih da ulo­že svoj kapi­tal u nove pro­gra­me, i pro­fi­ti kor­po­ra­ci­ja u obla­sti hi-tech-a su poče­li da pada­ju a kva­li­tet i dostup­nost pro­i­zvo­da da dra­ma­tič­no rastu. Dana­šnji kom­pju­te­ri su u pore­đe­nju sa oni­ma pre 20 godi­na čudo teh­no­lo­gi­je o kome lju­di u to vre­me jedva da su mogli i da sanja­ju, dok isto­vre­me­no sko­ro sva­ki čovek u razvi­je­nom sve­tu može da ih kupi za dže­pa­rac! ¹⁶

Ova okol­nost, da nagli teh­no­lo­ški i pro­i­zvod­ni šoko­vi, koji­ma se uvo­de radi­kal­no novi obli­ci pro­i­zvod­nje, uvek u prvoj fazi vode enorm­nom boga­će­nju onih koji su ini­ci­ja­to­ri tog pro­ce­sa, navo­di mno­ge kri­ti­ča­re trži­šnog pro­ce­sa da pogre­šno zaklju­če da u tim počet­nim faza­ma novih inve­sti­ci­o­nih i teh­no­lo­ških ciklu­sa bene­fi­ci­je­ri pro­me­na zapra­vo pre­o­ti­ma­ju neku vred­nost od dru­gih lju­di. No, to nije slu­čaj. Oni samo napla­ću­ju cenu ino­va­ci­ja i nji­ho­ve pri­me­ne za opštu korist koju sva­ko dru­štvo mora da pla­ti. Bes­plat­ni ručak ne posto­ji. Zami­sli­mo da ino­va­to­ra nije bilo; otku­da bi se poja­vi­li svi oni pro­i­zvo­di koji nam toli­ko olak­ša­va­ju život, i čije pri­su­stvo doži­vlja­va­mo kao pri­rod­nu datost? Zami­sli­mo koli­ko je samo tru­da, napo­ra i ljud­ske geni­jal­no­sti mora­lo u pret­hod­na dva veka da bude ulo­že­no da bi bio pro­i­zve­den reci­mo auto­mo­bil, a onda usa­vr­šen do dana­šnjih fan­ta­stič­nih raz­me­ra. Pa čak i da je pro­i­zve­den bez po muke (kao što nije), tre­ba pomi­sli­ti na to da niko dru­gi osim ino­va­to­ra nije bio u sta­nju da nam to ponu­di, kao i na sve kori­sti koje smo dobi­li od te pro­i­zvod­nje. Da li iko veru­je da bi tako nešto bilo mogu­će da uče­sni­ci­ma tog pro­ce­sa nije bilo dozvo­lje­no da žesto­ko napla­te svoj dopri­nos? Niko od nas obič­nih smrt­ni­ka ne bi danas vozio Crysler le Baron, Alfa Romeo Twin Spark, ili čak samo Jugo, da lju­di­ma poput Hen­ri­ja For­da ili Đova­ni­ja Anje­li­ja nije bilo dozvo­lje­no da stek­nu mit­ska bogat­stva, pro­da­ju­ći nam i usa­vr­ša­va­ju­ći svo­je mode­le u stal­noj kon­ku­rent­skoj bor­bi sa dru­gim pro­i­zvo­đa­či­ma. Ti lju­di su u moral­nom smi­slu istin­ski hero­ji naše civi­li­za­ci­je, mit­ski dži­no­vi Atla­si koji na svo­jim ple­ći­ma drže ovaj svet, kako ih je sli­ko­vi­to opi­sa­la Ejn Rend, a ne uzur­pa­to­ri koji su neko­me nešto ote­li. Misle li kri­ti­ča­ri prvo­bit­ne apro­pri­ja­ci­je da su kom­pju­te­ri, auto­mo­bi­li i maši­ne za veš koje i sami kori­ste, pali s neba, i da bi ih bilo da su naši pre­ci pri­me­nji­va­li nji­ho­ve moral­ne stan­dar­de distri­bu­tiv­ne prav­de, i da su pro­na­la­za­če i usa­vr­ši­te­lje ovih stva­ri tre­ti­ra­li kao kri­mi­nal­ce (ona­ko kako ih oni tre­ti­ra­ju kri­ti­ku­ju­ći “prvo­bit­nu apro­pri­ja­ci­ju“ i nozi­kov­sku teo­ri­ju vla­snič­kih pra­va kao “name­ta­nje nepra­ved­nih obligacija“)?

Na kra­ju, osta­je da vidi­mo na čemu se teme­lji ide­ja da se u Nozi­ko­voj kon­cep­ci­ji objek­ti poja­vlju­ju niot­ku­da, da model nji­ho­vog legi­ti­mnog sti­ca­nja nije spe­ci­fi­ko­van, što stva­ra neku vrstu hob­sov­skog pri­rod­nog sta­nja u sti­ca­nju, koje onda povla­či sve one navod­ne posle­di­ce koje su rani­je disku­to­va­ne. Nema potre­be pona­vlja­ti pret­hod­nu ana­li­zu poj­ma prvo­bit­nog pri­sva­ja­nja koja uka­zu­je da on ne pod­ra­zu­me­va hob­sov­sko pri­rod­no sta­nje, niti mark­si­stič­ku “prvo­bit­nu aku­mu­la­ci­ju“. Dovolj­no je uka­za­ti na okol­nost da Nozi­ko­va prvo­bit­na apro­pri­ja­ci­ja spa­da u lokov­sko, a ne hob­sov­sko pri­rod­no sta­nje, te sto­ga ne pod­le­že argu­men­ti­ma koji se mogu sa sta­no­vi­šta odsu­stva zako­ni­to­sti i vla­da­vi­ne pra­va upu­ti­ti Hob­so­voj kon­cep­ci­ji. Može se pri­go­vo­ri­ti tome koli­ko je oprav­da­no evo­lu­ci­ju slo­bod­nog dru­štva opi­si­va­ti kao izra­sta­nje drža­ve unu­tar pri­rod­nog sta­nja pro­ce­du­rom nevi­dlji­ve ruke, i koli­ko je u tom smi­slu ana­li­tič­ki plo­do­tvor­no raz­dva­ja­ti nasta­nak pra­va i drža­ve u dve faze, ili čak pita­ti se da li ima ika­kvog oprav­da­nja za bilo kakvu drža­vu, ali nije mogu­će pri­go­va­ra­ti da je izvor­no sti­ca­nje sme­šte­no u kon­tekst anar­hi­je u kojoj jači oti­ma­ju sla­bi­ji­ma, kako suge­ri­šu neki Nozi­ko­vi kri­ti­ča­ri. Mogu­će je kri­ti­ko­va­ti Nozi­ko­vo ana­li­tič­ko raz­dva­ja­nje pri­rod­nog pra­va i drža­ve, ali nije mogu­će tvr­di­ti kako je nje­go­vo pri­rod­no sta­nje liše­no vla­da­vi­ne pra­va, te sto­ga u okvi­ru nje­ga objek­ti dola­ze niot­ku­da i distri­bu­ci­ja imo­vi­ne se vrši na nepra­ve­dan način.

Zaklju­čak

U čita­vom ovom radu razvi­jao sam tezu o izra­zi­toj supe­ri­or­no­sti Nozi­ko­ve libe­ral­ne teo­ri­je prav­de u odno­su na kon­ku­rent­ske kolek­ti­vi­stič­ke kon­cep­te distri­bu­tiv­ne prav­de i jed­na­ko­sti. Pot­pu­no dele­ći Nozi­ko­va osnov­na nače­la, želim sada da uka­žem na neke neu­ral­gič­ne tač­ke nje­go­vog izvo­đe­nja, i na svo­je pre­dlo­ge kako da se one eli­mi­ni­šu, te jed­na u osno­vi isprav­na teo­ri­ja prav­de dodat­no imu­ni­zu­je u odno­su na kolek­ti­vi­stič­ke pri­go­vo­re. Mislim da je naj­va­žni­ja neu­ral­gič­na tač­ka Nozi­ko­vog pri­stu­pa upra­vo nje­gov poku­šaj da opo­vrg­ne liber­ta­ri­jan­ski anar­hi­zam pri­me­nom obra­sca nevi­dlji­ve ruke na nasta­nak drža­ve, odno­sno poku­šaj da poka­že da drža­va može nasta­ti nizom pro­ce­sa nevi­dlji­ve ruke tako da ne ugro­zi niči­ja indi­vi­du­al­na pra­va.. Reč je, narav­no, o pri­me­ni zna­me­ni­te teo­ri­je nevi­dlji­ve ruke Ada­ma Smi­ta, vrlo omi­lje­ne među libe­ral­nim teo­re­ti­ča­ri­ma, koju Nozik kori­sti da bi opi­sao nasta­nak drža­ve, rizi­ku­ju­ći time da poi­sto­ve­ti pro­ce­se dobro­volj­ne koo­pe­ra­ci­je koji nena­me­ra­va­no vode opštem pro­gre­su, sa poli­tič­kom evo­lu­ci­jom, koja je naj­čep­će pro­i­zvod uni­la­te­ral­ne pri­me­ne fizič­ke sile, i pre­u­zi­ma­nja fizič­kog mono­po­la sile od stra­ne naj­ja­čeg uzur­pa­to­ra. Tu se kri­je teško­ća: da li je mogu­će obja­sni­ti nevi­dlji­vom rukom feno­men drža­ve koji ne poči­va na dobro­volj­noj koo­pe­ra­ci­ji, već na fizič­koj prinudi?

Ukrat­ko, postu­pak nastan­ka drža­ve u Nozi­ko­voj rekon­struk­ci­ji ide sle­de­ćim tokom: neko­li­ko poje­di­na­ca se udru­žu­je da bi se zašti­ti­lo od nasi­lja nekih dru­gih poje­di­na­ca koji krše pra­vi­la pra­ved­nog pona­ša­nja i vrše nasi­lje nad imo­vi­nom i fizič­kim inte­gri­te­tom lju­di, koji već posto­je u pri­rod­nom sta­nju. Oni for­mi­ra­ju neku vrstu zaštit­ne agen­ci­je koja pred­sta­vlja oblik pri­vat­ne fir­me koja pru­ža uslu­ge zašti­te od nasi­lja (Nozick:1974;). Dru­gi lju­di, neza­vi­sno od njih, for­mi­ra­ju slič­ne agen­ci­je sa slič­nim zadat­kom. Među nji­ma se razvi­ja utak­mi­ca koja na kra­ju rezul­ti­ra for­mi­ra­njem jed­ne naj­ja­če, domi­nant­ne zaštit­ne agen­ci­je, koja pre­u­zi­ma mono­pol na upo­tre­bu sile i prak­tič­no pre­ra­sta u prvu "ultra­mi­ni­mal­nu" drža­vu. Ta drža­va je ogra­ni­če­na samo na zašti­tu indi­vi­du­al­nih pra­va, dok konač­na mini­mal­na drža­va koju Nozik sma­tra jedi­no moral­no oprav­da­nom ima još neke funk­ci­je. ¹⁷

Posto­ji u Nozi­ko­voj kon­cep­ci­ji otvo­ren pro­blem na koji su uka­za­li mno­gi liber­ta­ri­jan­ski kri­ti­ča­ri, na čelu sa Mare­jem Rot­bar­dom (Mur­ray Roth­bard), ¹⁸ vezan za pita­nje oprav­da­nja samog posto­ja­nja drža­ve. Po mišlje­nju tih kri­ti­ča­ra, Nozik nije oprav­dao pre­laz sa pri­rod­nog sta­nja na drža­vu bez nasi­lja nad pri­vat­nim pra­vi­ma, zato što posto­je odre­đe­ni logič­ki i isto­rij­ski razlo­zi zbog kojih se nije­dan takav pre­laz ne može osi­gu­ra­ti bez krše­nja pra­va poje­di­na­ca. U skla­du sa ovom per­spek­ti­vom, nasta­nak Nozi­ko­ve “mini­mal­ne drža­ve“ nije posle­di­ca nevi­dlji­ve ruke kon­ku­ren­ci­je više zaštit­nih agen­ci­ja, već posle­di­ca vidlji­ve ruke arbi­trar­nog poli­tič­kog nasi­lja (»jači tlači«).

Ovde nema pro­sto­ra za detalj­ni­je bavlje­nje ovom kon­tro­ver­zom. ¹⁹ No, čak i da pri­hva­ti­mo ovu kri­ti­ku Nozi­ka “zde­sna“, ona ne tan­gi­ra spor koji Nozik ima sa kri­ti­ča­ri­ma “sle­va“, koji ospo­ra­va­ju ne drža­vu, već usta­no­ve pri­rod­nog sta­nja, poput “apso­lut­ne“ pri­vat­ne svo­ji­ne, ugo­vo­ra i raz­me­ne, i ne tan­gi­ra pri­go­vor koji smo u tom kon­tek­stu upu­ti­li, da evo­lu­ci­o­ni­stič­ko obja­šnje­nje tre­ba pri­me­ni­ti pre­vas­hod­no na nasta­nak i oprav­da­nje tih usta­no­va, a tek sekun­dar­no, na oprav­da­nje same drža­ve. Zna­či, liber­ta­ri­jan­ski pri­go­vor Nozi­ku tako gla­si da obra­scem nevi­dlji­ve ruke zapra­vo nasta­ju usta­no­ve pri­rod­nog sta­nja, a ne sama drža­va, koja je uvek pro­dukt pri­me­ne sile i spa­da u domen pri­nu­de, a ne slo­bod­ne koo­pe­ra­ci­je koju opi­su­je model nevi­dlji­ve ruke.

Upr­kos ovim pri­med­ba­ma koje se Nozi­ku mogu načel­no upu­ti­ti, mislim da je nje­go­va knji­ga jedan od neza­o­bi­la­znih puto­ka­za libe­ral­ne misli XX veka, da se odli­ku­je izvan­red­nom i bes­kom­pro­mi­snom inte­lek­tu­al­nom hra­bro­šću da se ide­al slo­bo­de poje­din­ca dove­de do nje­go­vih kraj­njih logič­kih i teo­rij­skih kon­se­kven­ci, bez obzi­ra na sna­gu pre­dra­su­da i širi­nu i popu­lar­nost opšte­pro­pi­sa­nih kolek­ti­vi­stič­kih dog­mi, sa koji­ma će se suko­bi­ti, ili dubi­nu “huma­nih“, altru­i­stič­kih ose­ća­nja, koja će povre­di­ti. Činje­ni­ca da je Teo­ri­ja prav­de soci­ja­li­ste Džo­na Rol­sa, a ne Anar­hi­ja, drža­va i uto­pi­ja libe­ra­la Rober­ta Nozi­ka, za veći­nu prav­nih i poli­tič­kih teo­re­ti­ča­ra dana­šnji­ce ne samo naj­va­žni­ja siste­mat­ska stu­di­ja našeg vre­me­na o pro­ble­mu prav­de, već i pojam i para­dig­ma jed­ne libe­ral­ne teo­ri­je, sva­ka­ko mno­go više govo­ri o nama, i inte­lek­tu­al­noj kli­mi u kojoj živi­mo, nego o samom Nozi­ku. On osta­je, upr­kos pre­ćut­ki­va­nju, mar­gi­na­li­zo­va­nju i ide­o­lo­škim napa­di­ma, jedan od ret­kih dosled­nih libe­ra­la u sta­rom engle­skom smi­slu te reči, jedan od nepo­ko­le­blji­vih apo­sto­la indi­vi­du­al­ne slo­bo­de u jed­nom tmur­nom vre­me­nu inte­lek­tu­al­nih kom­pro­mi­sa, kon­for­mi­stič­kih sofi­ste­ri­ja i nedoslednosti.

 Ivan Jan­ko­vić

Lite­ra­tu­ra:

• Robert Nozick (1974), Anarc­hy, Sta­te and Uto­pia, Basic Books, New York.
• F.A.Hajek (1993), Put u rop­stvo, Glo­bal book, Novi Sad.
• F.A.Hajek (1998), Pore­dak slo­bo­de, Glo­bal book, Novi Sad.
• Ludwig von Mises (2003), Human Acti­on, Mises insti­tu­te, Alabama.
• Mur­ray Roth­bard (1977), “Robert Nozick and Imma­cu­la­te Con­cep­ti­on of the Sta­te”, u: Jour­nal of Liber­ta­ri­an Stu­di­es, vol I, no.1. (Up. pre­vod na Katalaksiji)
• Roy A. Childs (1977), “Invi­si­ble Hand Stri­kes Back”, JLS, vol. I, no.1. (Up. pre­vod na Katalaksiji)
• Ran­dy Bar­net (1977), “Whit­her Anarc­hy? Does Robert Nozick has Justi­fi­ed the Sta­te?”, u: JLS, vol. I, no.1. (up. pre­vod na Katalaksiji)
• Sve­to­zar Pejo­vich (1990), Eco­no­mics of Pro­per­ty Rights, Dodrecht: Kluwer
• Džon Rols, Teo­ri­ja prav­de, CID, Podgorica.
• Dušan Pavlo­vić (1998), “Nozik, Rols i Kan­tov kon­cept auto­no­mi­je lič­no­sti”, u: Nova srp­ska poli­tič­ka misao, vol.5, no.2–3, Beograd.
• Jere­my Wal­dron (1988), The Right to Pri­va­te Pro­per­ty, Oxford, Clarendon.

1. Na počet­ku pogla­vlja posve­će­nog kri­ti­ci Rol­so­ve teo­ri­je u svo­jojAnar­hi­ji…, sam Nozik će napi­sa­ti čak da "Poli­tič­ki filo­zo­fi sada mora­ju ili da rade u okvi­ri­ma Rol­so­ve teo­ri­je, ili da obja­sne zašto to ne čine" (Nozick:1974;183). [↩]
2. I ako ovde izu­zme­mo slu­čaj kra­đe, još uvek osta­je otvo­ren pro­blem bli­žeg odre­đi­va­nja onog što bi Hajek nazvao "pra­vi­li­ma pra­ved­nog ponašanja",ili izra­že­no u nozi­kov­skom žar­go­nu, isto­rij­skog kon­cep­ta prav­de koji spe­ci­fi­ku­je legi­tim­ne nači­ne dola­ska do nekog dela dohot­ka. Iako veći­na savre­me­nih ega­li­ta­ri­sta otvo­re­nu kra­đu ne bi sma­tra­la legi­tim­nim putem ispu­nja­va­nja moral­nog šablo­na jed­na­ko­sti, to ne zna­či da oni ne odo­bra­va­ju, ili čak zahte­va­ju, pri­me­nu pra­vi­la pona­ša­nja čije bi uni­ver­zal­no prak­ti­ko­va­nje dove­lo do sta­nja koje je jedva malo bolje od otvo­re­ne kra­đe. [↩]
3. Ovde bi se kao izu­ze­tak mogao uze­ti Kant i neki teo­re­ti­ča­ri koju u ovom pogle­du misle na nje­go­vom tra­gu, koji prept­po­sta­vlja sagla­snost dru­gih, ili bar iska­za­nu volju vla­sni­ka da je dobi­je što pre, kao ključ za pra­ved­nost pose­do­va­nja. [↩]
4. Ova­kav pri­go­vor reci­mo upu­ću­ju Dušan Pavlo­vić u "Nozik, Rols i Kan­tov kon­cept auto­no­mi­je lič­no­sti" u Nova srp­ska poli­tič­ka misao vol. V. No.2–3, i Nenad Cekić u "Prav­da i pre­ra­spo­de­la" u Pro­ko­pi­je­vić (1996). [↩]
5. Na to uosta­lom nedvo­smi­sle­no upu­ću­je i sam Nozi­kov opis pro­ce­sa sti­ca­nja svo­ji­ne nad objek­tom kao “doda­va­nja vred­no­sti putem rada“ (Nozik:1974;174–178). [↩]
6. Ovo je kla­si­čan pri­mer onog što može­mo opi­sa­ti kao neu­va­ža­va­nje teo­re­me nemo­guć­no­sti “bes­plat­nog ruč­ka“, odno­sno vero­va­nja da se u slo­bod­noj raz­me­ni može dobi­ti nešto ni za šta. Ipak, u osno­vi sve­ga je jed­na dublja soci­ja­li­stič­ka zablu­da, a to je ide­ja nečeg što ja zovem teo­re­mom kaza­na i kutla­če, karak­te­ri­stič­nim vero­va­njem da se ukup­na eko­nom­ska dobra naj­pre pro­i­zvo­de, sabi­ra­ju na jed­nom mestu, a onda ras­po­de­lju­ju, u odvo­je­nom aktu, u skla­du sa nekim prin­ci­pi­ma prav­de. Onda bi se moglo raspra­vlja­ti da li je »pra­ved­ni­ja« ega­li­tar­na ili ne-ega­li­tar­na ras­po­de­la. No, ovo je gro­tesk­no pogre­šna sli­ka ljud­ske koo­pe­ra­ci­je. Sve stva­ri stu­pa­ju u svet sa svo­jim vla­sni­ci­ma (ili o nji­ma nema smi­sla govo­ri­ti kao o pred­me­tu eko­nom­ske raz­me­ne), odno­sno akt pro­i­zvod­nje dobra sa trži­šnom vred­no­šću je neo­dvo­jiv od akta nje­go­ve distri­bu­ci­je (Mizes, Nozik). Dakle, nema nika­kvog cen­tral­nog kaza­na s koga se dobra dele nekom kutla­čom, već sve što je pro­i­zve­de­no u istom aktu je i distri­bu­i­ra­no. [↩]
7. Savr­šen pri­mer ove igre ima­mo u savre­me­nim trži­šnim pri­vre­da­ma, gde se vrše gigant­ske pre­ra­spo­de­le dohot­ka od jed­nih gru­pa ka dru­gi­ma, gde naj­če­šće manji­na boga­ti­jih slu­ži kao “ovce za šiša­nje“ koje nami­ru­ju razne obli­ke neza­ra­đe­nog bla­go­sta­nja veći­ne, ali je tako­đe vrlo čest slu­čaj da i siro­ma­šni budu baza za pre­ra­spo­de­le. U veći­ni savre­me­nih ana­li­za iz dome­na public choice‑a nagla­ša­va se dej­stvo tako­zva­nog “Daj­rek­to­ro­vog zako­na“ (po pro­fe­so­ru eko­no­mi­je iz Čika­ga, Aro­nu Daj­rek­to­ru), odno­sno nače­lo da su u veći­ni slu­ča­je­va dobit­ni­ci poli­tič­kih redi­stri­bu­ci­ja dohot­ka pre­ko drža­ve upra­vo sred­nji slo­je­vi, jer su oni naj­broj­ni­ji i naj­bo­lje poli­tič­ki repre­zen­to­va­ni. [↩]
8. U jed­noj pri­god­noj izja­vi Nozik opi­su­je svo­je odu­še­vlje­nje Haje­kom i Mize­som tako što kaže da ono što su ova dvo­ji­ca ura­di­li i napi­sa­li on sam “ne bi smi­slio ni za hilja­du godi­na“. [↩]
9. Dodu­še, D. Pavlo­vić u svom rani­je navo­đe­nom tek­stu izno­si jed­nu vrlo čud­nu hipo­te­zu po kojoj je mogu­će doka­zi­va­ti kan­tov­ski karak­ter Rol­so­ve, a ne Nozi­ko­ve teo­ri­je, zato što se navod­no kon­cept kate­go­rič­kog impe­ra­ti­va može legi­tim­no tuma­či­ti kon­se­kven­ci­ja­li­stič­ki i distri­bu­tiv­no, kao nalog da se izvr­ši redi­stri­bu­ci­ja dohot­ka da bi poje­din­ci ste­kli sta­tus slo­bod­nih i jed­na­kih, koji ne uži­va­ju u reži­mu obič­ne vla­da­vi­ne pra­va! Moram da pri­znam da ja nisam u sta­nju da shva­tim na osno­vu kog nače­la ili argu­men­ta se Kan­to­va moral­na teo­ri­ja može tre­ti­ra­ti kao kon­se­kven­ci­ja­li­stič­ka, što je neop­hod­no za doka­zi­va­nje ne-kan­tov­skog karak­te­ra Nozi­ko­ve teo­ri­je prav­de. [↩]
10. Ova pro­po­zi­ci­ja samo ilu­stru­je odnos pro­i­zvod­nje i redi­stri­bu­ci­je, odno­sno okol­nost da se pro­me­na ras­po­de­le može ostva­ri­ti samo inten­zi­vi­ra­wem pro­i­zvod­nje i raz­me­ne, ili nasil­nim pre­ra­spo­de­lji­va­njem već posto­je­ćeg bla­go­sta­nja. Ona nije zavi­sna od rav­no­te­žnih pret­po­stav­ki neo­kla­sič­ne eko­no­mi­je bla­go­sta­nja iz koje poti­če pojam Pare­to opti­mal­no­sti. Bit­no je da su u jed­nom dru­štvu zašti­će­na vla­snič­ka pra­va, i da se odvi­ja mak­si­mal­no mogu­ći broj slo­bod­nih trans­ak­ci­ja pod tim reži­mom (ne nužno sve trans­ak­ci­je koje bi neko mogao zami­sli­ti). U takvoj situ­a­ci­ji, pro­me­na ras­po­de­le je mogu­ća samo nasi­ljem. [↩]
11. Ovde osta­je neja­sno šta zna­či da sve­ga ima ili nema "dovolj­no" za sva­ko­ga? Na ovo pita­nje bi se ade­kvat­no moglo odgo­vo­ri­ti samo ako bismo ljud­ske potre­be defi­ni­sa­li na egzi­sten­ci­jal­nom mini­mu­mu bio­lo­škog opstan­ka pale­o­lit­ske hor­de. Jedi­no u takvom kon­tek­stu ima smi­sla pri­ča­ti o nekom konač­nom zado­vo­lje­nju potre­ba. U trži­šnoj pri­vre­di i civi­li­za­ci­ji, lju­di su manje-više uvek neza­do­volj­ni, i uvek teže nečem višem i boljem, dakle, subjek­tiv­no veru­ju da za njih nečeg nema "dovolj­no". [↩]
12. Nije li možda dale­ko veći atak na ljud­sko dosto­jan­stvo i samo­po­što­va­nje način na koji siro­ma­šne lju­de tre­ti­ra savre­me­na drža­va bla­go­sta­nja, vide­ći u nji­ma gomi­lu uro­đe­nih nespo­sosb­nja­ko­vi­ća i pasiv­nih abo­ne­na­ta, koji nikad neće popra­vi­ti svoj polo­žaj? Zar pod­sti­caj (kakvim obi­lu­ju savre­me­na “soci­jal­na zako­no­dav­stva“) poje­din­cu da se zadr­ži na jasla­ma držav­ne pomo­ći, kojim se moti­vi­še da ne poku­ša­va ništa na trži­štu, ne tre­ti­ra ljud­sko biće na kraj­nje nedo­sto­jan i pot­ce­nji­vač­ki način? I da li je zai­sta “moral­ni­ja“ drža­va koja glo­bi spo­sob­ni­je da bi pre­ra­spo­de­li­la “loši­je sto­je­ći­ma“ neza­slu­že­no i neza­ra­đe­no, u odno­su na drža­vu koja sva­kom poje­din­cu kaže: “pri­ja­te­lju, ti si odra­stao čovek – pre­u­zmi odgo­vor­nost za svoj život i sna­đi se kako znaš i umeš“. [↩]
13. Ova­kvo shva­ta­nje pri­ro­de nastan­ka bogat­stva Nozik duho­vi­to pore­di sa biblij­skom pri­čom o "mani s neba" (man­na-from- hea­ven). [↩]
14. Ovo je “argu­ment“ koji se može naći i u Rol­so­voj Teo­ri­ji prav­de gde on obja­šnja­va zašto je pra­ved­no da bolje sto­je­ći poje­din­ci pri­hva­te nje­gov “prin­cip razli­ke“. Odgo­vor je zato što naj­lo­ši­je sto­je­ći u suprot­nom neće pri­hva­ti­ti rezul­ta­te trži­šne igre kao pra­ved­ne, i dove­šće vla­snič­ka pra­va bolje­sto­je­ćih u pita­nje. Dakle, reč je o nekoj vrsti teo­rij­ske lega­li­za­ci­je reke­ta; ako bolje­sto­je­ći ne pri­sta­nu da dobro­volj­no ustu­pe naj­lo­ši­je sto­je­ći­ma ono­li­ko koli­ko je potreb­no da bi ovi pro­šli bolje nego u bilo kojoj alter­na­tiv­noj kon­sti­tu­ci­o­nal­noj she­mi, onda će im ovi, uz bla­go­slov poli­tič­ke filo­zo­fi­je i mono­pol zakon­ske sile, posla­ti “ponu­du koju ne mogu da odbi­ju“.[↩]
15. Za izvan­red­nu para­le­lu fud­bal­ske i trži­šne igre, vide­ti Sve­to­zar Pejo­vich (1990), The Eco­no­mics of Pro­per­ty Rights, Dodrecht:Kluwer, pp. 31–32. [↩]
16. Isto­rij­ski poda­ci govo­re, izme­đu osta­log, da je prvi kom­pju­ter, pro­i­zve­den 1946 bio težak pre­ko 20 tona, i pose­do­vao brzi­nu pro­ce­su­i­ra­nja koja je hilja­da­ma puta bila manja od brzi­ne dana­šnjih PC-ure­đa­ja. [↩]
17. Reč je o obez­be­đi­va­nu nekih nepro­tek­tiv­nih jav­nih doba­ra, poput reci­mo infra­struk­tu­re, zbog čega ova Nozi­ko­va distink­ci­ja pod­se­ća na Bju­ke­ne­no­vu distink­ci­ju izme­đu drža­ve na kon­sti­tu­ci­o­nal­nom i post­kon­sti­tu­ci­o­nal­nom stup­nju. [↩]
18. Ovde pre sve­ga mislim na kri­ti­ča­re koji pri­pa­da­ju tzv. austrij­skoj ško­li, oku­plje­ne oko insti­tu­ta Ludvig fon Mizes iz Ala­ba­me (www.mises.org) i časo­pi­sa Jour­nal of Liber­ta­ri­an Stu­di­es (JLS). Vide­ti reci­mo, Mur­ray Roth­bard, “Robert Nozick and Imma­cu­la­te Con­cep­ti­on of The Sta­te”, JLS, Vol.I, No.1,1977, ili Roy Childs, “Invi­si­ble Hand Stri­kes Back”, JLS, vol.I, no.1 (oba tek­sta su pre­ve­de­na u ovom bro­ju NSPM, a dostup­ni su i na inter­net adre­si www.katalaksija.com). [↩]
19. Vide­ti osta­le tek­sto­ve ovog tema­ta za tu raspra­vu. [↩]