Robert Nozik je etatiste naterao u defanzivu

U toj knjizi je pokazao koliko je teško opravdati državu. Ako “individue imaju prava” (reči kojima počinje knjiga), onda je
“minimalna država, ograničena na mali broj funkcija, kao što su zaštita od pretnje silom, krađe, zastrašivanja, garantija sprovođenja ugovora, i tako dalje – legitimna; bilo kakva šira država bi povređivala prava ličnosti da ne bude primorana da čini izvesne stvari, i bila bi nelegitimna”.

Nozik je bio profesor na Odeljenju za filozofiju na Harvardu i kolega Džona Rolsa, koji je upravo bio ponudio poznato opravdanje ne-minimalne države blagostanja u svojoj čuvenoj knjizi Teorija pravde (1971). Nozik je pokazao na koji način rolsovska država narušava individualna prava. Značajan deo Nozikove Anarhije, države i utopije zaista čini kritika Rolsa.

Tokom duge tradicije ekonomske analize već je bilo dokazivano da privatni aranžmani mogu u većini, ako ne i u svim delatnostima, da zamene državu. Popularni filozofi, poput romanopisca Ejn Rend, ponudili su libertarijansku socijalnu filozofiju. Pa ipak, onovremena filozofija je još uvek bila suštinski etatistička.

Svojim ugledom etabliranog akademskog filozofa, Nozik je promenio tu situaciju. Nakon Anarhije, države i utopije filozofi i društveni naučnici nisu mogli da uzmu zdravo za gotovo da je država, pa makar ona bila i demokratska, legitimna. Osećala se obaveza da se objasni zašto je upotreba sile i pretnje silom nelegitimna kada je koristi mafija, a legitimna kada je u rukama države.

Nozikov stav je bio da možemo zamisliti državu koja bi nastala bez povređivanja bilo čijih prava, ako i samo ako se radi o minimalnoj državi. U društvu bez države mnogi pojedinci bi pristupili privatnim agencijama za zaštitu. Jedna od tih agencija bi, veruje Nozik, došla bi u skoro-pa-monopolsku poziciju. Ona bi, potom, onima koji nisu njeni klijenti zabranila da svoja prava ostvaruju putem riskantnih i nepouzdanih procedura koje bi se odnosile na hapšenje, suđenje i kažnjavanje kriminalaca. Zbog ove zabrane, ona bi morala da ne-klijentima ponudi odštetu u vidu bespsvaka ekstenzivnija država bi koristila silu da bi finansirala i obezbedila “usluge” koje neki pojedinci ne žele.

Nozikova teorija države usko je povezana sa ekonomskom analizom. U svakom slučaju, ona sadrži snažan argument protiv utilitarizma, tj. ideje da ono što predstavlja gubitak za jednog, može da se opravda većim dobitkom za nekog drugog. Nozik je, umesto toga, ponudio “teoriju pravde kao ovlašćenja”, zasnovanu na vlasničkim pravima koje svaki pojedinac ima nad svojim telom, i time nad predmetima koje stvori ili do kojih dođe u dobrovoljnoj razmeni. Pravda je posledica slobode. Bilo kakva druga teorija pravde, uključujući i takozvanu društvenu pravdu, zahteva korišćenje nekih pojedinaca kao sredstava za tuđe ciljeve. Podanici više-od-minimalne države su povremeni robovi.

“Socijalističko društvo bi”, piše Nozik, “moralo da zabrani dobrovoljne kapitalističke delatnosti između odraslih osoba.”

S obzirom na to da individue imaju različite preferencije, ne može postojati samo jedan utopijski društveni ideal. Utopija je, objašnjava Nozik, u stvari “meta-utopija”, što znači, “mesto gde su ljudi slobodni da se dobrovoljno udružuju da bi tragali i nastojali da ostvare vlastite vizije o dobrom životu u idealnoj zajednici u kojoj, međutim, niko ne bi mogao svoju vlastitu utopijsku viziju da namće drugima”. Prava utopija može da bude samo libertarijansko društvo u okvirima
minimalne države.

Braneći ovu netipičnu utopiju, Nozik je reaktualizovao individualistički anarhizam i njegove teoretičare, poput Lisendera Spunera, teoretičara iz 19-og veka, koji je koji je dokazivao da je država udruženje pljačkaša i ubica, a demokratska država, gde se glasači kriju iza tajnih glasačkih listića, “tajno udružanje pljačkaša i ubica”. Sem ukoliko nije, po Nozikovom shvatanju, država minimalna.

Nakon svoje slavne knjige, harvardski profesor se okrenuo drugim filozofskim izazovima i činilo se da se udaljio od libertarijanizma. Ipak, u svom skorašnjem intervjuu, koji je dao za Laissez-Faire Books, rekao je da su “glasine o mom odstupanju (ili uzdržanosti!) od libertarijanizma prilično preterane… Ja sam još uvek unutar opšteg libertarijanskog okvira.”

Verovatno je tačno da se zahvaljujući Nozikovom krčenju puta, u današnjim anglo-američkim akademskim krugovima (mada još uvek ne i u popularnoj i političkoj kulturi), etatisti nalaze u defanzivi. Bez Roberta Nozika, veliko etatističko ispiranje mozga, kakvo je bio 20. vek, bilo bi još nemilosrdnije.