Robert Nozik i bezgrešno začeće države

Prvo, veoma je važno razmotriti da li je, uprkos Nozikovom pokušaju da prikrije svoje izvore, njegova ingeniozna logička konstrukcija ikada odgovarala istorijskoj stvarnosti: naime, da li se bilo koja država ili većina država de facto razvila na nozikovski način.

Raspravljajući o instituciji koja je odveć duboko ukorenjena u istoriskoj stvarnosti, Nozik se nijednom nije pozvao na istoriju aktuelnih država, ili na nju uputio. To već samo po sebi govori o velikom Nozikovom propustu. Naime, ne postoji baš nikakvo svedočanstvo da se neka država pojavila ili razvila na ovaj način. Celokupno istorijsko iskustvo navodi na suprotan zaključak: ono pokazuje da je svaka država nastala procesom nasilja, osvajanja i eksploatacije: ukratko, na način u kojem bi i sam Nozik morao da prepozna kršenje individualnih prava. Kao što je o poreklu kraljeva i država napisao Tomas Pejn u knjizi Zdrav razum (Common Sense):

“Kada bismo samo razgrnuli tamne pokrove starine i pogledali njihove prve uspone, otkrili bismo da oni nisu bili ništa bolji od glavnog nasilnika nemirnih bandi; kome su divlje ponašanje ili prednjačenje u spretnosti doneli titulu glavnog među pljačkašima; i koji je uvećavajući moć i šireći pljačku prisilio mirne i nemoćne da čestim doprinosima kupuju sigurnost “. ((The Compelete Writings of Thomas Paine, ed. P. Foner (New York: Citadel Press, 1945),V.I., str.13))

Uočite da u Pejnovom prikazu “ugovor” pre ima prinudni karakter “zaštitnog reketa”, nego dobrovoljnog pristanka koji bi bio prihvatljiv za liberterarijanca.

Nozikovo opravdanje postojećih država – pod pretpostavkom da jesu ili da će postati minimalne – zasniva se na njihovom navodno bezgrešnom začeću. S obzirom na to, i budući da takva država ne postoji, nema smisla tražiti njeno opravdanje, čak i kada bi kasnije postala minimalna. Štaviše, Nozikov model bi, u najboljem slučaju, mogao opravdati samo onu državu koja se zaista razvila procesom nevidljive ruke. Stoga bi za Nozika bilo prirodno da se priključi anarhistima zahtevajući ukidanje svih postojećih država. Nakon toga bi napokon mogao da odahne čekajući učinak svoje navodno nevidljive ruke. Odatle sledi da bi, u najboljem slučaju, Nozikovo opravdanje bilo ograničeno na minimalnu državu proizašlu iz budućeg anarho-kapitalističkog društva.

Drugo, čak i da neka postojeća država jeste bezgrešno začeta, to još uvek ne opravdava njeno sadašnje postojanje. Problem je u suštinskom nedostatku svih ugovornih teorija države, po kojima je svaki ugovor zasnovan na obećanju obavezujući i primenljiv. Teoretičari društvenog ugovora smatraju da bi u slučaju da u prirodnom stanju svi – ovo je, naravno, odveć smela pretpostavka – predaju sva ili neka prava Državi, dato obećanje bilo zauvek obavezujuće. Međutim, iz ispravne teorije ugovora, koju je Vilijamsons Evers (Williamsons Evers) nazvao teorijom “transfera nadležnosti” sledi da je ugovor validan (i stoga obavezujući) samo u slučaju kada se njime predaje ono što je, u stvari, filozofski otuđivo, kao i da su to samo određene nadležnosti nad imovinom na ovaj način otuđive; s druge strane, čovek ima i druge važne osobine: činjenica je da jedino on raspolaže svojom sopstvenom voljom, svojim telom i sledstveno tome uživa “neotuđiva” prava na ličnost i imovinu koja nije moguće predati obavezujućim ugovorom. Iz toga što niko ne može predati svoju volju, telo ili prava putem ugovora koji bi bio važeći, sledi da je to a fortiori nemoguće i kada je reč o ličnostima ili pravima potomaka. Upravo su na ovo mislili Očevi utemeljivači kada su tvrdili da su prava “neotuđiva” ili, kako je to Džordž Mejson (George Mason) izneo u svojioj “Deklaraciji prava Virdžinije”: “…Svi ljudi su po prirodi podjednako slobodni i nezavisni, i imaju određena urođena prirodna prava, koja, kada se stupi u društveno stanje, nije moguće putem ugovora oduzeti ili uskratiti potomstvu”. ((Vidi Robert A. Rutland, George Mason (Wiliamsburg, Va.: Colonial Wiliamsburg,1961), p.111. ))

Kao što je rekao Evers, “sve filozofske odbrane ljudskih prava na život, slobodu i vlasništvo…zasnivaju se na prirodnoj činjenici da je svaki čovek vlasnik sopstvene volje. Ne bi bilo filozofski valjano upotrebiti prava kao što su pravo na svojinu i ugovornu slobodu za uništenje apsolutnog vlasništva nad sopstevnom voljom, jer je upravo ono temelj iz koga su prethodno izvedena“. ((Wiliamson M. Evers, “Toward a Reformulation of law of Contracts”, str 12. Veliki engleski levelerski vođa iz sedamnaestog veka, Richard Overton je napisao: “Priroda je svakom pojedincu dala individualno svojstvo da ga niko ne napada i ne uznemirava: da bi bio to što jeste, svako mora imati vlast nad samim sobom…Ne mogu postojati ni moje ni tvoje ukoliko ne važi da niko nema moć nad mojim pravima i slobodama, kao ni ja nad tuđim. Ja ne mogu biti ništa drugo do pojedinac, koji uživa u sebi i sopstvenoj svojini”. Citat preuzet iz Silvester Petro, “Feudalism, Property, and Praxeology”, u: S. Blumenfeld, ed., Property in a Humane Economy (La Salle, 111.: Open Court, 1974), str 162. ))

Dakle, videli smo da:

1. nijedna postojeća država nije bezgrešno začeta – naprotiv;
2. jedina minimalna država koju bi možda bilo moguće opravdati, morala bi da nastane nakon uspostavljanja anarhističkog sveta sa slobodnim tržištem;
3. sledstveno tome, i sam Nozik bi trebalo da postane anarhista i da čeka kada će započeti da deluje njegova nevidljiva ruka; i konačno,
4. čak i da je država zaista bezgrešno začeta, iz nedostaka teorije društvenog ugovora proizlazi da ni jedna sadašnja država, pa bila ona i minimalna, ne može biti opravdana. Sada ću početi sa razmatranjem nozikovskih etapa, a posebnu pažnju posvetiću prelasku iz jedne etape u drugu. Taj prelazak bi trebalo da bude ne samo nužan, već i moralno opravdan. Nozik počinje sa pretpostavkom da svaka anarhistička agencija za zaštitu deluje moralno i neagresivno, to jest “dobronamerno, u okviru granica Lokovog prirodnog zakona”.

Kao prvo, Nozik pretpostavlja da bi svaka agencija za zaštitu zahtevala od svojih klijenata da se odreknu prava da lično vrše odmazdu u slučaju agresije, time što bi odbijala da im pruži zaštitu u slučaju odmazde koju bi druga strana mogla učiniti zauzvrat. Možda bi tako i bilo, ali možda i ne bi. To ni u kom slučaju nije samoočigledno i zavisilo bi od odluke različitih agencija za zaštitu koje trenutno deluju na tržištu. Izvesno da je moguće, ako ne i verovatno, da bi ih potisnule druge agencije, koje svoje klijente ne bi ograničavale na ovaj način.

Nozik, u nastavku, prelazi na razmatranje nesuglasica između klijenata različitih agencija za zaštitu. On nudi tri različita scenarija po kojima bi se ova situacija mogla dalje razvijati. Od ponuđenih, dva scenarija (kao i deo trećeg) predviđaju fizičku borbu među agencijama. Kao prvo, ovi scenariji protivreče Nozikovoj sopstvenoj pretpostavci dobronamernosti i neagresivnog ponašanja svake od agencija. Jasno je, naime, da bi u bilo kojoj borbi, barem jedna od agencija vršila agresiju. Osim toga, sa ekonomske tačke gledišta bilo bi apsurdno očekivati da će se agencije za zaštitu fizički obračunavati, pošto bi ratno stanje udaljilo klijente i zahtevalo previše sredstava. Apsurdno je verovati da se agencije za zaštitu koje deluju na tržištu ne bi unapred dogovorile kakvi će biti privatni apelacioni sudovi i arbitri kojima će se obraćati kada budu rešavale nesuglasice. Odista, postojanje dogovora da se svi sukobi rešavaju putem određenih apelacionih sudova, arbitara ili grupa arbitara, predstavlja vitalni deo zaštitne ili sudske usluge koju bi privatna agencija ili sud mogli da ponude svojim klijentima.

Sada bi trebalo razmotriti Nozikov krucijalni treći scenario po kojem se “dve agencije … dogovaraju da mirno rešavaju sukobe u slučaju kada na različite načine sude o datoj situaciji. One se dogovaraju da postave trećeg sudiju čijim bi se odlukama mogle povinovati u slučaju kada se njihova viđenja razlikuju. (Ili bi mogle da uspostave pravila kojima se određuje kojoj agenciji pripada jurisdikcija u datim okolnostima”. Nemam zamerki na ovo što je do sada rečeno. Međutim, u nastavku teksta sledi ogroman skok: “Na ovaj način nastaje sistem apelacionih sudova i pravila oko kojih postoji opšta saglasnost…Uprkos različitosti agencija postoji i jedinstveni federalni sudski sistem čiji su sve one delovi”. Verujem da je u prethodnoj rečenici upotreba sintagme “na ovaj način” potpuno nelegitimna, a da za ostatak važi non sequitur. Činjenica da će se svaka agencija za zaštitu dogovoriti sa drugima da rešavanje nesuglasica prepusti određenim apelacionim sudovima ili arbitrima ne implicira postojanje “jedinstvenog federalnog sudskog sistema”. Naprotiv, moguće su, a verovatno da bi se i pojavile, na stotine, pa čak i hiljade, izabranih arbitara ili sudija apelacionih sudova. Nema potrebe da se svi oni posmatraju kao deo jednog “sudskog sistema”. Na primer, nije neophodno zamisliti ili uspostaviti jedan Vrhovni sud koji bi rešavao nesuglasice. Pošto svaka nesuglasica podrazumeva samo dve strane, dovoljno je da postoji treća strana kao što je sudija apelacionog suda ili arbitar; danas u Sjedinjenim Državama postoji preko 23 000 profesionalnih arbitara, a čini se da bi se njihov broj značajno povećao ukoliko bi bio ukinut sadašnji državni sistem sudova. Svaki od ovih sudija mogao bi da vrši žalbenu ili arbitražnu funkciju. Nozik veruje da bi na ovaj način u svakoj teritorijalnoj oblasti procesom nevidljive ruke iz anarhije nužno proizišla dominantna agencija za zaštitu pod koju bi potpadale “gotovo sve osobe iz te oblasti”.

Međutim, videli smo da je glavna pretpostavka ovog zaključka u potpunosti pogrešna. Pogrešni su i drugi argumenti koje on daje u prilog ovom stavu. Na primer, on kaže da “[n]e mogu postojati agencije za zaštitu u maksimalnoj konkurenciji, što nije slučaj sa drugim dobrima koja se komparativno procenjuju”. Zašto reći “ne mogu”? Čemu upotreba tako jakog izraza? Najpre, zato što, osim nadmetanja oko mušterija, i sama “priroda usluge dovodi različite agencije … u žestok međusobni konflikt “. Međutim, videli smo da je ova pretpostavka o konfliktu netačna. Najpre, na osnovu teze samog Nozika po kojoj svaka agencija dela neagresivno, a zatim, i na osnovu njegovog trećeg scenarija po kojem bi svi sklapali dogovore sa drugima u cilju mirnog rešenja nesuglasica. Nozikov drugi argument u prilog ovom zaključku glasi da se mušterije “ne bi trajno opredeljivale za manje dobar proizvod, pošto vrednost svakog proizvoda koji nije maksimalan opada u disproporciji sa brojem ljudi koji kupuju maksimalni proizvod, pa bi konkurentske kompanije bile uhvaćene u silaznu spiralu”. Ali, zašto?

Ovde Nozik iznosi tvrdnje o ekonomiji tržišta za zaštitu koje su potpuno neosnovane. Zašto se u oblasti zaštite javlja “ekonomija obima” za koju Nozik predoseća da vodi do gotovo-prirodnog monopola u svakoj geografskoj oblasti? To ni u kom slučaju nije očigledno. Naprotiv, sve činjenice – a ovde su, opet, empirijske činjenice o savremenim i prošlim događanjima od neposredne važnosti – navode na suprotan zaključak. Kao što je gore rečeno, postoje na desetine hiljada profesionalnih arbitara u SAD. Takođe, ima i na desetine hiljada advokata i sudija, kao i veliki broj privatnih agencija za zaštitu koje nude stražu, noćne čuvare, itd. a da se ne javlja ni naznaka bilo kakvog prirodnog monopola u nekim od ovih oblasti. Zašto bi to onda važilo za agencije za zaštitu u anarhizmu?

Ako bismo razmotrili ono što je u istoriji ličilo na anarhističke sudove i sisteme za zaštitu, naišli bismo na obilato svedočanstvo protiv Nozikovog zaključka. Stotinama godina, vašari u Šampanji bili su najveća međunarodna trgovačka tržišta u Evropi; veliki broj sudova, koji su pripadali trgovcima, plemićima, Crkvi, itd. nadmetao se oko mušterija; ne samo da nije pojavila nijedna dominanta agencija, već nije postojala ni potreba za apelacionim sudovima. U staroj Irskoj su hiljadu godina, sve do kromvelovskih osvajanja, postojali sistemi mnogobrojnih pravnika, pravnih škola i agencija za zaštitu. One su se nadmetale u okviru određenih geografskih oblasti, a nijedna od njih nije postala dominantna. Nakon pada Rima, razna susedna varvarska plemena mirno su rešavala svoje nesuglsice u okviru svake od oblasti. Svaki pripadnik plemena pokoravao se zakonu svog plemena, a između ovih sudova i zakona postojala je saglasnost o mogućnosti mirnog rešavanja sukoba. Osim toga, danas bi, u vreme moderne tehnologije i jeftinog transporta i komunikacije, bilo još lakše nadmetati se i van geografskih granica; agencijama za zaštitu kao što su “Metropolitan”, “Equitable” i “Prudential” bilo bi veoma lako da otvore filijale na velikom geografskom prostoru.

U stvari, verovatnije da će prirodni monopol nastati u oblasti osiguranja, a ne u oblasti zaštite, jer bi veliki kartel u oblasti osiguranja težio smanjenju premija. Osim toga, u oblasti osiguranja postoji velika konkurencija i ona bi bila još veća kada ne bi bila ograničena državnim propisima.

Tako Nozikova tvrdnja da će se u svakoj geografskoj regiji razviti po jedna dominantna agencija za zaštitu predstavlja nelegitiman pokušaj da se, zanemarujući konkretno istorijsko i institucionalno znanje, a priori odluči šta će se na slobodnom tržištu dešavati. Sigurno je zamislivo da bi dominantna agencija za zaštitu mogla nastati u određenoj geografskoj oblasti, međutim, ne postoje veliki izgledi da će se to dogoditi. I kao što je, kritikujući Nozika, istakao Roj Čajlds (Roy Childs), čak i da je istina, to i dalje ne bi podrazumevalo “jedinstven federalni sistem”. Čajlds, takođe, ispravno ukazuje na činjenicu da nije ništa legitimnije skupiti sve agencije za zaštitu i nazvati ih jedinstvenim monopolom, nego skupiti sve uzgajivače hrane i proizvođače na tržištu i reći da oni imaju kolektivni “sistem” ili “monopol” nad proizvodnjom hrane. ((Roy Childs, “The Invisible Hand Strikes Back”, Journal of Libertarian Studies, str. 23-33. Up. Bruno Leoni, Freedom and the Law (Los Angeles:Nash Publishing,1772) i F.A. Hayek, Law, Legislation and Liberty, Vol.I (Chicago:University of Chicago Press.1973)))

Štaviše, zakon i država su i pojmovno i istorijski odvojivi. Zakon bi se razvio iz anarhističkog tržišnog društva i bez ikakvog oblika države. Tačnije, konkretan oblik anarhističkih pravnih institucija – sudije, arbitri, proceduralni metodi za rešavanja sporova itd.- nastao bi procesom nevidljive ruke. Oko osnovnog člana zakona (koji tvrdi da niko ne sme ugrožavati drugu osobu ili njenu imovinu) nužno bi se složile sve sudske agencije, baš kao što su se sudije, koje su se međusobno nadmetale, složile da primene i prošire osnovne principe običajnog prava. ((Roy Childs, “The Invisible Hand Strikes Back”, str.23-33)) Međutim, to opet ne bi impliciralo postojanje jedinstvenog pravnog sistema ili dominantne agencije za zaštitu. Svaka agencija koja bi prekršila osnovni libertarijanski kodeks bila bi otvoreni odmetnik od zakona i agresor. I sam Nozik priznaje da, u nedostatku legitimiteta, ove odmetničke agencije ne bi dobro prošle u anarhističkom društvu.

Pretpostavimo sada da dominantna agencija za zaštitu zaista postoji, ma koliko to neverovatno bilo. Na koji će nas način ona odvesti do Nozikove ultra-minimalne države, a da pritom ne dođe do narušavanja ničijih prava? Na stranicama 55-56. Nozik piše o neprilici u kojoj se nalazi dominantna agencija za zaštitu kada vidi kako nezavisna lica vrše grubu i nepravednu odmazdu nad njenim klijentima služeći se svojim nepouzdanim procedurama. Zar dominantna agencija ne bi imala pravo da brani svoje klijente od ovih prenagljenih postupaka?

Nozik tvrdi da dominantna agencija ima pravo da zabrani riskantne procedure protiv svojih klijenata i da se na taj način zabranom uspostavlja “ultraminimalna država”, u kojoj jedna agencija prinudno zabranjuje da se druge agencije bave odbranom prava pojedinaca.

Na samom početku javljaju se dva problema. Najpre, šta se dogodilo sa mirnim razrešenjem nesuglasica koje je bilo karakteristično za treći scenario? Zašto dominantna i nezavisne agencije ne mogu da se dogovore da rešavaju nesuglasice sudskom odlukom ili arbitražom, i to po mogućstvu unapred? Ali ovde nailazimo na Nozikovu čudnovatu “Na taj način…” rečenicu, kojom su ovi voljni pristanci odjednom pretvoreni u “ujedinjeni federalni sudski sistem”. Ukratko, svaki put kada dominantne i nezavisne agencije unapred reše svoje nesuglasice, Nozik, misleći na njih, počinje da govori o “jednoj agenciji”. Tako se, po definiciji, sprečava mogućnost mirnog rešavanja sporova bez pribegavanja prisilnom monopolu ultraminimalne države.

Radi nastavka argumenta bi trebalo pretpostaviti da je Nozikova cirkularna definicija “jedne agencije” ipak prihvatljiva. Da li bi i dalje bilo moguće opravdati postupke dominantne agencije koja konkurente stavlja van zakona? Sigurno da ne bi, čak ni u slučaju kada to čini u nameri da spreči sukob. Jer, šta bismo onda radili sa mnogim slučajevima nezavisnih agencija koje se zalažu za pravdu prema svojim sopstvenim klijentima, i nemaju nikakve veze sa klijentima dominantne agencije? Da li je moguće zamisliti pravo na koje bi se dominantna agencija oslanjala u pokušaju da zabrani mirna sudska ili arbitražna rešenja između klijenata nezavisnih agencija, koji ni malo ne utiču na njene klijente. Odgovor je da nije moguće zamisliti takvo pravo, tako da ova agencija sigurno povređuje prava konkurenata i njihovih aktuelnih ili potencijalnih mušterija. Osim toga, kao što naglašava Roj Čajlds, teško da se može reći da je ova odluka da se nametne monopol, delo nevidljive ruke. Ona je odveć svesna i očigledna, pa joj se kao takvoj mora i prići. ((Roy Childs, “The Invisible Hand Strikes Back”, str.23-33 ))

Dominantna agencija, kaže Nozik, ima pravo da ukine “riskantne” aktivnosti kojima se bave nezavisne agencije. Ali šta je sa samim tim agencijama? Zar one nemaju pravo da zabrane riskantne aktivnosti dominantne agencije? I zar, suprotno trećem scenariju, neće iznova nastati rat svih protiv sviju, kao i usputno kršenje prava koje ga nužno prati? Gde su sada moralna delovanja u prirodnom stanju, koja je Nozik sve vreme pretpostavljao? Štaviše, kao što je to istakao Čajlds, šta je sa opasnostima agencije za zaštitu koja ima monopol nad prinudnom moći? Kao što kaže Čajlds, “Ko će kontrolisati njenu moć? Šta će se desiti u slučajui da ona prisvoji pravo na još veću moć? Pošto ona ima monopol, svaku raspravu u vezi sa njenim funkcijama, rešavaće i procenjivati ona sama.“ ((Roy Childs, “The Invisible Hand Strikes Back”, str.23-33)) Kao što nam Nozik eksplicitno kaže: “Ona će u nedostatku konkurencije, budući da su procedure gonjenja skupe, najverovatnije postati manje pažljiva i sama suditi o legitimnosti sopstvenih procedura”.

Ne samo da postojanje stvarno ili potencijalno suparničkih agencija obezbeđuje zaštitu viskokog kvaliteta po vrlo niskim cenama u odnosu na nametnuti mnonopol, već one takođe obezbeđuju istinsku kontrolu i ravnotežu tržišta ne dozvoljavajući da bilo koja agencija podlegne iskušenju da se nađe “van zakona”, to jest, da povređuje osobe i svojinu svojih klijenata, kao i onih koji to nisu. Ukoliko se, od mnogih agencija, jedna nađe “van zakona”, tu su one druge da se bore protiv nje u ime prava svojih klijenata; ali ko bi trebalo da pruži zaštitu od države, bila ona ultraminimalna ili minimalna? Samo jedan osvrt na istorijske podatke, jezive anale zločina i ubistava koje je Država izvršila tokom istorije, dovoljan je da uzdrma poverenje u bezazlenu prirodu njenih aktivnosti. Ja tvrdim da je pretnja državnom tiranijom mnogo veća od opasnosti koju nose jedna ili dve nepouzdane procedure konkurentskih agencija za odbranu.

Ali, ovo nije sve. Jer, kada se jednom dozvoli da se sa odbrane pređe na otvoreni akt stvarne agresije, odnosno, kada se dozvoli korišćenje sile protiv nekoga ko se bavi “rizičnim” aktivnostima, izgleda kao da granica agresije protiv tuđih prava uopšte i ne postoji. Ako jednom dozvoliš da nečiji strah od “riskantnih” aktivnosti drugih dovede do prinudne akcije, onda svaka tiranija postaje opravdana, i Nozikova “minimalna” država ubrzo postaje “maksimalna”. Ja, u stvari, verujem da ne postoji nozikovska prepreka za prelazak ultra-minimalne u maksimalnu, totalitarnu državu. Ne postoji prepreka kojom bi se sprečilo tzv. preventivno ograničavanje i zatvaranje. Naravno, teško da će Nozikov odveć groteskni predlog da se pruži “kompenzacija” u obliku “zatvorskih centara za pomoć” uspeti da odagna duh totalitarizma (142 i dalje). Evo nekoliko primera: Danas su u Sjedinjenim Državama crni tinejdžeri muškog pola verovatno najveća kriminalna grupa. Verovatnoća da će ova grupa izvršiti zločin uveliko prevazilazi verovatnoću da će to uraditi osoba drugog godišta, pola ili rase. Zašto, onda, ne bismo zatvorili sve crne tinejdžere muškog pola, sve dok ne ostare dovoljno da rizik nestane? Pretpostavljam da bismo tada mogli da im nadoknadimo gubitke dajući im zdravu hranu, odeću, igrališta i učeći ih korisnim zanatima u centru za pomoć. Zašto ovo ne bi bilo ispravno? Evo primera: Najvažniji argument za prohibiciju bila je nesumnjivo činjenica da ljudi čine znatno veći broj zločina, da ima mnogo više nepažnje u saobraćaju, kada su pod uticajem alkohola nego kad su trezni. Zašto onda ne bismo zabranili alkohol i smanjili rizik i strah, “nadoknađujući” gubitke nesrećnih žrtava zakonom o slobodnim neoporezovanim nabavkama soka od grejpfruta koji je veoma dobar za zdravlje? Kao primer takođe možemo uzeti ozloglašeni plan dr Arnolda Hačnekera (Arnold Hutchneker) po kojem je u srednjim školama trebalo “prepoznati” one koji su, navodno, budući kriminalci i zatvarati ih radi odgovarajućeg ispiranja mozga. Zašto ovo ne bi bilo prihvatljivo?

Tvrdim da za svaki od ovih slučajeva postoji jedan odgovor na pitanje “Zašto ne?” i to ne bi trebalo da predstavlja novost za libertarijance, koji po pretpostavci veruju u neotuđiva individualna prava: niko nema pravo da bude nasilan prema nekome ko nije upleten u otvoreni akt agresije protiv prava. Slabljenje ovog kriterijuma, koje bi uključivalo prinudu radi sprečavanja udaljenih “rizika”, omogućilo bi nedopustivu agresiju protiv tuđih prava. Svakim daljim slabljenjem otvorio bi se put za neograničeni despotizam. Nijedna država zasnovana na ovim principima nije nastala na bezgrešan način bez ugrožavanja prava, već putem divljeg čina nasilja. Njegov ritual prelaska od dominantne agencije do ultraminimalne države ostao bi agresivan, osvajački i nelegitiman, čak i kada bi rizike bilo moguće izmeriti, odnosno kada bi Nozik mogao da ukaže na graničnu tačku u kojoj aktivnosti postaju “previše rizične”. Štaviše, kao što je Čajlds pokazao, ne postoji način da se izmeri ovaj rizik (njegova verovatnoća), a kamoli strah, jer su obe kategorije u potpunosti subjektivne. ((Roy Childs, “The Invisible Hand Strikes Back”, str.23-33)) Rizik je moguće izmeriti jedno u retkim situacijama – kao što su lutrija ili rulet – gde su pojedinačni događaji uvek homogeni i ponovljaju se veći broj puta. U gotovo svim slučajevima stvarnog ljudskog delanja ovaj uslov nije moguće zadovoljiti, tako da nema ni izmerljive donje granice rizika.

Tako dolazimo i do izuzetno korisnog pojma “sopstvenog izlaganja riziku” koji je smislio Vilijamsons Evers. U svetu u kome živimo neizbežno se susrećemo sa brojnim oblicima neizvesnosti i rizika. U slobodnom društvu, svaki pojedinac sa punim individualnim pravima, sam izlaže riziku svoju ličnost i svoju pravdeno stečenu imovinu. Zato niko nema pravo da primora drugog da smanji sopstvene rizike; mogućnost prinude predstavlja agresiju i nasilje, koje pravni sistem mora zaustaviti i kazniti. Naravno da u slobodnom društvu svako može preduzeti korake ka smanjenju rizika, ako time ne ugrožava tuđa prava ili svojinu; na primer, putem osiguranja, zaštite od gubitaka, osiguranja dela. Međutim, ovde je reč o dobrovoljnim potezima od kojih ni jedan ne podrazumeva oporezivanje ili prinudan monopol. A, kao što kaže Roj Čajlds, svaka prinudna intervencija nad količinom rizika na tržištu sve više udaljava društvenu količinu rizika od optimalne, i tako povećava rizike po samo društvo. ((Roy Childs, “The Invisible Hand Strikes Back”, str.23-33))

Slučaj privatnog zemljoposednika kome neprijateljski nastrojene komšije ne dopuštaju da napusti svoje imanje izložen je u okviru Nozikovog pokušaja da zaštiti svojinska prava. Odgovorajući na libertarijanski prigovor da bi svaki racionalni zemljoposednik uvek prethodno kupio prava na prilaz svom imanju, Nozik se poziva na nešto drugačiju problematičnu situaciju u kojoj bi zemljoposednik bio okružen tako velikim brojem neprijatelja da i dalje ne bi mogao nikuda da se kreće. Međutim, poenta je u tome da se ovde ne radi samo o problemu posedovanja zemlje. To ne mora isključivo važiti za slobodno društvo, nego bismo mogli da pretpostavimo da čitav svet toliko mrzi nekog čoveka da niko ne želi da sa njim trguje ili da mu dozvoli da kroči na njegov posed. U tom slučaju, mogli bismo jednostavno da kažemo da je ovde reč o njegovom sopstevnom izlaganju riziku. Svaki pokušaj da se taj dobrovoljni bojkot prekine prinudom predstavljao bi nelegitimno ugrožavanje njihovih prava. Najbolje bi bilo da momak o kome je reč što pre nađe prijatelje ili barem saveznike.

Kako izgleda sledeći korak kojim Nozik od “ultraminimalne” dolazi do “minimalne” države? On tvrdi da ultraminimalna država ima moralnu obavezu da “kompenzuje” one koji su pogođeni prohibicijom, to jest, nekadašnje potencijalne korisnike usluga nezavisnih agencija. To će učiniti tako što će im pružiti zaštitne usluge – a time i “noćnog čuvara” ili minimalnu državu. Ova odluka je, prvo, odveć svesna i očigledna, pa teško da se do nje došlo procesom nevidljive ruke. Međutim, još je važnije da je Nozikov princip kompenzacije, ukoliko je to uopšte moguće, lošije filozofski uobličen nego njegova teorija rizika. Naime, kompenzacija je, u teoriji kazne, najobičniji metod nadoknade za žrtve zločina; ona se ni u kom smislu ne može shvatiti kao moralna sankcija za sam zločin. Nozik se pita da li pravo na svojinu podrazumeva da je ljudima dozvoljeno da postupaju nasilno, “ukoliko time nadoknađuju gubitak osobi na čiji se posed nedozvoljeno kročilo”.

Suprotno Noziku, odgovor uvek mora biti “ne”. Kao što u svojoj kritici Nozika kaže Rendi Barnet (Randy Barnett): “Suprotno principu kompenzacije, svako ugrožavanje tuđih prava jeste zabranjeno. To sledi iz pravog značenja pojma prava”. A “[d]obrovoljno plaćanje cene čini razmenu dopustivom, ali kompenzacija ni u kom slučaju ne opravdava agresiju”. ((Randy Bernett, “Whither Anarchy? Has Robert Nozick Justified the State?”, The Libertarian Forum (December, 1975) p.5. )) Ne sme doći do kršenja prava, i tačka! Kompenzacija predstavlja puko sredstvo nadoknade ili kazne, nakon što je delo izvršeno; ne može mi biti dopušteno da kavaljerski upadnem u nečiji dom i polomim nameštaj samo zato što sam spreman da to kasnije “nadoknadim”. ((Nozik, štaviše, povećava teret žrtve time što mu nadoknađuje samo za one postupke koji “primereno” odgovaraju na agresiju.)) Na drugom mestu, ne postoji način da se sazna u čemu se kompenzacija mora sastojati. Nozikova teorija zavisi od pretpostavke da su skale korisnosti za različite ljude konstantne, samerljive i očigledne za spoljašnje posmatrače, a ništa od ovoga nije istinito. (( Nozik eksplicitno pretpostavlja da se korisnost može meriti.)) Austrijska teorija subjektivne vrednosti pokazuje da su skale korisnosti uvek podložne promeni, tako da ih spoljnji posmatrač ne može saznati i izmeriti. Kada bih kupio novine za 15 centi o mojoj skali vrednosti ne bismo mogli da zaključimo ništa drugo do da su u trenutku kupovine novine za mene imale vrednost veću od 15 centi. Ta procena vrednosti može se već sutra promeniti, a nijedan drugi deo moje skale vrednosti nije poznat drugima. (Usputna opaska: Nozikova pretenciozna upotreba pojma “krive indiferentnosti” uopšte mu nije neophodna da bi branio svoju tezu, a njome se samo unose dodatne poteškoće: naime, indiferentnost je nesaznatljiva i objektivno nema značenje, jer se po definiciji nikada ne ispoljava u postupcima, odnosno, stvarnim razmenama. Pored toga kriva indiferentnosti postulira dve ose korisnosti – a šta bi obe bile na Nozikovoj takozvanoj krivoj indiferentnosti.) (( Zahvalan sam gospodinu Robertu Graissonu sa odeljenja za ekonomiju, Univerzitet u Virdžiniji, što mi je skrenuo pažnju na ovo tezu.)) Međutim, ako ne postoji način da se sazna šta će određenu osobu učiniti isto onoliko zadovoljnom koliko je bila i pre neke promene, onda nema ni načina da spoljašnji posmatrač, kao što je minimalna država, otkrije količinu neophodne kompenzacije. Čikaška škola pokušava da reši ovaj problem tako što jednostavno pretpostavlja da se gubitak korisnosti za određenu osobu može izmeriti novčanom cenom gubitka; ako je to tako, onda bi u slučaju da neko raseče moju sliku i spoljašnji procenjivači štete ustanove da sam mogao da je prodam za 2000 dolara, ta suma za mene predstavljala ispravnu kompenzaciju. Ali, niko, najpre, ne zna kakva bi bila njena tržišna cena jer se sutrašnje tržište razlikuje od jučerašnjeg. Štaviše, moja psihološka vezanost za tu sliku može mi biti mnogo značajnija od njene tržišne cene: ne bi bilo ispravno upitati kolika je ona bila pošto me ništa ne može sprečiti da slažem kako bih povećao “kompenzaciju”. ((Nozik takođe koncept “transakcionih troškova” kao i drugih troškova da bi došao da aktivnosti koje je moguće zabraniti uz kompenzaciju. Ali ovo je netačno po istom osnovu, to jest, zato što transakcije i svi drugi troškovi relativni u odnosu na pojedinca, a ne objektivni, pa su time i nepoznati za spoljašnjeg posmatrača.))

Štaviše, Nozik ništa ne kaže o tome da bi i dominantna agencija morala svojim klijentima da kompenzuje ukidanje njihovih mogućnosti da vrše razmene sa drugim kompanijama. Njihove mogućnosti su, pak, nasilno ukinute, a moguće je da će se njima ipak učiniti korisnim da konkurentske kompanije postave ograničenja na potencijalne tiranske impulse dominantne agencije. Međutim, kako je moguće odrediti obim ove konkurencije? Osim što je zaboravio na kompenzaciju za klijente dominantne agencije, Nozik ne rešava ni problem iskrenih anarhista u anarhističkom prirodnom stanju. Šta je sa njihovom traumom zbog nastanka države na način koji se ni izdeleka ne čini bezgrešnim? Da li će se njima dati kompenzacija zbog toga što su se suočili sa užasom njenog nastanka? I koliko bi im u tom slučaju trebalo isplatiti? U stvari, postojanje jednog jedinog zagriženog anarhiste kome nije moguće nadoknaditi psihičku traumu koju mu je naneo nastanak države, samo je po sebi dovoljno da dovede u pitanje Nozikov navodno nenasilan model nastanka minimalne države. Nikakva nadoknada ne bi bila dovoljna da se ublaži bol ovog apsolutnog anarhiste.

Ovo nas dovodi do još jednog nedostatka nozikovske sheme: interesantno je da se kompenzacija koju daje dominantna agencija ne plaća u gotovini, već kroz proširenje njenih ponekad dubioznih usluga na klijente drugih agencija. A ipak su zastupnici principa kompenzacije dokazali da je sa nihovog stanovišta mnogo bolje plaćati u kešu nego u naturi, jer tako primaocima ostavlja slobodu da kupe šta god zažele. Uprkos tome, Nozik proširenje zaštite postulira kao oblik kompenzacije, a da prethodno nije ni uzeo u obzir mogućnost plaćanja u kešu. Za anarhistu je ova forma kompenzacije – sama institucija države – i pored svega odista grozna i ironična. Kao što Čajlds snažno ističe: Nozik “želi da nam zabrani da se okrenemo bilo kojoj konkurentskoj agenciji, osim dominantne agencije za zaštitu. A šta nam nudi kao kompenzaciju za takvu zabranu? Zaista je previše velikodušan. Nudi nam ništa manje do samu državu. Dozvolite mi da budem prva osoba koja će javno odbiti njegovu nesumnjivo velikodušnu ponudu. Međutim…problem je u tome što ne možemo da je odbijemo. Utrapili su nam je, hteli mi to ili ne, bili mi spremni da prihvatimo državu kao kompenzaciju ili ne!“ ((Roy Childs, “The Invisible Hand Strikes Back”, str.23-33)) Štaviše, čak i pod samim Nozikovim uslovima, nema baš nikakve garancije da će, kao što je postulirano, minimalna država davati jednaku kompenzaciju svima; sigurno je da smo daleko od toga da su svačije skale vrednosti identične. Međutim, kako je moguće otkriti razlike i sa njima uskladiti kompenzacije?

Čak i kada bismo prihvatili postojanje tih ljudi kojima bi po Noziku trebalo obezbediti kompenzaciju – bivših ili sadašnjih potencijalnih klijenata konkurentskih agencija – postavlja je pitanje: ko su oni? Kako da ih pronađemo? Jer kako sam Nozik kaže, jedino je ovim aktualnim ili potencijalnim konkurentskim klijentima potrebna kompenzacija. Ali kako je moguće napraviti razliku, koja je inače nužna radi ispravne kompenzacije, između onih koji, budući da su lišeni nezavisnih agencija kojima su želeli da se priključe, zaslužuju kompenzaciju i onih koji nisu podržavali nezavisne agencije, pa im stoga kompenzacija i nije potrebna. Pošto ne pravi ove distinkcije, Nozikova minimalna država ne uspeva da zadovolji ni same Nozikove standarde ispravne kompenzacije. Problematizujući teške posledice koje po minimalnu državu nosi činjenica da će isplaćivanje tih kompenzacija nužno povećati troškove, a time i cene koje postavlja dominantna agencija, Čajlds na izvrstan način dovodi u pitanje oblik kompenzacije koji nam Nozik preporučuje. Kao što kaže Čajlds:

“Ako minimalna država mora da pruži zaštitu svakome, pa čak i onima koji ne mogu da plate, dok ostalima istovremeno nadoknađuje za zabranu njihovih riskantnih aktivnosti, onda to mora značiti da će svoje prvobitne mušterije opteretiti više nego što je bio slučaj sa ultraminimalnom državom. Ali, ovo bi, ipso facto, povećalo broj onih koji bi zbog činjenice da imaju takve i takve krive tražnje, radije izabrali nedominantne nego dominantnu agenciju. Da li bi stoga minimalna država morala da ih štiti besplatno ili da im da nadoknadu za zabranu da se obrate drugim agencijama?

Ako je tako, onda joj opet preostaju dve mogućnosti: da poveća cene preostalim mušterijama ili da smanjiti usluge. To u oba slučaja dovodi do pojave onih koji bi, da su uzeli u obzir svoju prirodu i oblik svojih krivih tražnje, i da su mogli da biraju, pre izabrali nedominantne nego dominantnu agenciju. Da li i njima treba dati kompenzaciju? Ako je tako, onda ovaj proces vodi do tačke kada niko sem bogatih fanatika koji zagovaraju minimalnu državu neće biti spreman da plaća za ove, odista, skromnije usluge. Ukoliko bi se ovo dogodilo, bilo bi razumno verovati da bi se minimalna država vrlo brzo našla u nevidljivom smetlištu istorije, gde joj , po mom mišljenju, i jeste pravo mesto”. ((Roy Childs, “The Invisible Hand Strikes Back”, str. 23-33.))

Usputna, ali važna, poenta o kompenzaciji: prihvatajući Lokov nezahvalni “uslov” o zemljišnim svojinskim pravima na neiskorišćenoj zemlji, Nozik proglašava da niko ne sme da prisvoji neiskorišćenu zemlju ukoliko to “pogoršava” položaj preostalog stanovništva koje želi da ima pristup toj teritoriji. Međutim, opet se javlja problem: kako možemo znati da li je tim ljudima zaista gore? U stvari, Lokov uslov može voditi tezi da treba staviti van zakona celokupno privatno vlasništvo nad zemljom, pošto se uvek može tvrditi da smanjenje dostupne zemlje stavlja svakog drugog, ko je mogao da je prisvoji, u gori položaj nego pre. Naime, ne postoji način da se izmeri, ili sazna, da li im je stvarno gore. Čak i da to jeste slučaj, ja tvrdim da je tu opet reč o njihovom sopstevnom preuzimanju rizika. Svako bi trebalo da ima pravo da zemlju ili druge resurese koje prethodno nije posedovao prisvoji kao svoje vlasništvo. Ukoliko to pogoršava položaj onih koji su kasnije došli, to je jednostavno njihovo sopstevno preuzimanje rizika u ovom slobodnom i nesigurnom svetu. Otvorena granica Sjedinjenih Država više ne postoji i nema smisla plakati zbog ove činjenice. U stvari, nama je generalno omogućeno da imamo “pristup” ovim resursima koliko god želimo ukoliko za njih platimo tržišnu cenu. Ali, čak i da vlasnici odbijaju da nam ih prodaju ili iznajme, to bi ostalo njihovo pravo u slobodnom društvu. Ovo bi čak i Lok ponekad podržao. ((Nozik ovde ponavlja Hajekov stav o naplaćivanju rente za korišćenje nečijeg ličnog bunara. ))

Tako dolazimo do još jednog važnog mesta: Nozikova pretpostavka da je, koristeći se kompenzacijom, moguće zabraniti riskantne aktivnosti, zasniva se na njegovom uverenju da niko nema pravo da preduzima “neproduktivne” (uključujući i riskantne) aktivnosti ili vrši “neproduktivnu” razmenu. ((Vidi Barnett, “Whither Anarchy?”, str. 4-5.)) To je zato što Nozik prihvata da zabrana i kompenzacija ne bi bile važeće ako bi riskantne aktivnosti drugih bile legitimne, kao i da bi se od nas “zahtevalo da sa njima pregovaramo ili sklapamo ugovore u kojima bi pristali da ne čine riskantne aktivnosti o kojima je reč. Zar tada ne bismo morali da ih podstaknemo, unajmimo ili podmitimo da se suzdrže od tog čina?” Ukratko, da nije njegove pogrešne teorije nelegitimnih “neproduktivnih aktivnosti”, Nozik bi morao da prizna prava ljudi da ulaze u takve aktivnosti. Zabrana rizika i princip kompenzacije ne bi više važili, pa ni njegove ultra-minimalna i minimalna država ne bi mogle da bude opravdane.

Ovde se susrećemo sa nečim što bismo mogli nazvati Nozikovim principom “da Bog da crk’o”. Reč je, zapravo o tome da on razmenu naziva “produktivnom” ukoliko je svakoj strani bolje kada druga strana postoji nego kada ne postoji; s druge strane, razmena je “neproduktivna” ako bi jednoj strani bilo bolje kada bi druga propala: “ukoliko bih ti platio da me ne povrediš, ne bih od tebe dobio ništaviše od onoga što već ne bih imao da ti uopšte ne postojiš ili bar da nemaš nikakve veze sa mnom”. Nozikovim “principom kompenzacije” se tvrdi da “neproduktivna aktivnost” može biti zabranjena kada zabrana povećava dobrobit oštećene osobe.

Pogledajmo sada kako Nozik primenjuje kriterijume “neproduktivnosti” i kompenzacije na problem ucene. Nozik pokušava da osnaži nezakonski karakter ucene time što tvrdi da bi “neproduktivni ugovori” trebalo da budu zabranjeni i da je ucenjivački ugovor neproduktivan, jer je ucenjenom gore zbog same činjenice da ucenjivač postoji. Ukratko, da je ucenjivač Smit umro, Džounsu (ucenjenom) bilo bi bolje. Ili, da to formulišemo na drugi način, Džons ne plaća Smitu da bi mu bilo bolje već da mu ne bi bilo još gore. Ovo je, međutim, takođe produktivan ugovor, jer je Džonsu ipak bolje kada je razmena izvršena nego što bi mu bilo da se to nije desilo.

Ali, ova teorija odvodi Nozika u zaista mutna razmišljanja, od kojih neka, ali ne i sva, i sam prepoznaje. On, na primer, priznaje da je iz istog razloga iz koga je zabranio ucenu primoran da zabrani i sledeći ugovor: Braun dolazi kod Grina, njegovog prvog komšije, sa ovim predlogom: “Nameravam da izgradim takvu i takvu zgradu roze boje na svom imanju (za koju, inače, zna da će veoma iznervirati Grina). Postoji, međutim, i mogućnost da je ne izgradim ukoliko mi platiš tu i tu sumu novca”. Nozik priznaje da bi njegova shema morala nužno isključila ovaj slučaj kao nelegalan, jer bi u tom slučaju Grin plaćao Braunu da mu ne bi bilo gore, a samim tim bi i ugovor bio neproduktivan. U suštini, Grinu bi bilo bolje da je Braun umro.

Libertarijancu je ipak je teško da ovakvu zabranu uskladi sa bilo kojom lauzibilnom teorijom prava na svojinu. U analogiji sa gornjim primerom ucene, Nozik, štaviše, priznaje da bi u njegovoj šemi bilo legalno da Grin, nakon što je saznao za Braunove planove o izgradnji roze zgrade, dođe kod Brauna i ponudi da mu plati da ovaj ipak to ne učini. Ali, zašto bi takva razmena bila “produktivna” samo zato što je Grin prvi izneo ponudu? ((Nozik uopšte ne odgovara na krucijalno pitanje; on jednosatavno tvrdi da je ovde reč o “produktivnoj razmeni”. Ironična je činjenica da je Nozik na ovaj korak unazad bio očigledno primoran – prihvatajući “produktivnost” razmene ako Grin daje ponudu – argumentima profesora Ronald Hamowaya: ironija je u tome što i sam Hamoway uputio isto tako razornu kritiku sličnoj definiciji prinude profesora Hayeka. )) Na koji je način značajno ko u ovoj situaciji iznosi ponudu? Zar Grinu i dalje ne bi bilo bolje kada bi Braun umro. I opet, zar bi, po analogiji, Nozik smatrao da je nelegalno da Braun odbije Grinovu ponudu i nakon toga zatraži još više novca? Zašto? Da li Nozik veruje da je nelegalno da se Braun potajno postara da Grin sazna za projekat roze zgrade i posle toga pusti da se stvari odvijaju svojim tokom: recimo, da objavi oglas u novinama i Grinu pošalje isečak? Zar ovaj čin ne bi bio izraz uljudnosti? I zašto bi najobičnije reklamiranje bilo nešto nelegalno? Jasno je da razmatranje ovih implikacija čini Nozikov slučaj još slabijim.

Štaviše, Nozik uopše nije uzeo u obzir mnoštvo implikacija svog “da Bog da crk’o” principa. Ukoliko on kaže, kao što izgleda da je slučaj, da A nelegitimno “primorava” B-a ako bi B-u bilo bolje da je A umro, onda treba razmotriti sledeći slučaj: Braun i Grin se takmiče ko će na aukciji kupiti jednu određenu sliku koju obojica žele. Oni su jedina dva preostala kupca. Zar ne bi Grinu tada bilo bolje da je Braun umro? Zar to ne znači da Braun na neki način nelegalno primorava Grina i da bi mu trebalo zakonom zabraniti da učestvuje na aukciji? Ili, per contra, zar Grin ne primorava Brauna na isti taj način i zar ne bi i Grinu trebalo da bude zakonom zabranjeno da učestvuje na aukciji? Zašto ne bi trebalo to učiniti? Ili, pretpostavimo da se Braun i Grin bore za ruku jedne devojke; zar ne bi svakom od njih bilo bolje da je onaj drugi umro, i zar udvaranje obojice ne bi trebalo zakonom zabraniti? Čini se kao da ima beskonačno mnogo posledica ovakvog principa.

Nozik, osim toga, upada u još veću nevolju kada dodaje da razmena koja podrazumeva ucenu nije “produktivna”, jer njena zabrana ne dovodi jednu od strana (ucenjenog) u lošiji položaj. Ali, to naravno nije istina: kao što je pokazao profesor Blok (Block), zabrana ugovora kojim se uspostavlja ucena dovodi do nastanka tajni, a time i omogućava da se od njene prodaje trećoj osobi “zaradi” čak i više od novčanog povraćaja. Ovde, Nozik u stvari diže ruke, priznajući da ucenjivač “koji uživa u prodaji tajni“ može “da ih naplati na razne načine”. Međutim, koja bi spoljašnja agencija za zaštitu prava u tom slučaju mogla da otkrije u kojoj meri ucenjivač uživa u otkrivanju tajni i koju cenu bi mogao legalno da ponudi “žrtvi”? Opštije rečeno, nije moguće zamisliti način da se otkrije postojanje i obim njegovog subjektivnog zadovoljstva ili bilo kojih drugih psihičkih faktora koji bi mogli da utiču na njegovu skalu vrednosti, a samim tim i na razmenu.

I četvrto, pretpostavimo da se desio Nozikov najgori slučaj u kojem ucenjivač ne uspeva da odredi novčanu cenu svoje tajne. Ukoliko bismo ga tada sprečili da ucenjuje, bilo u potpunosti bilo u skladu sa Nozikovom verzijom “pravedne cene”, zaustavljeni ucenjivač bi jednostavno objavio tajnu za džabe – pustio bi da informacija procuri (Blokov “trač ili rekla-kazala”). Čineći tako nešto ucenjivač bi jednostavno iskoristio svoje pravo da se služi svojim telom ili, kao u ovom slučaju, slobodom govora. Ne postoji “pravedna cena” za ograničavanje ovog prava, jer ono nema objektivno izmerljivu vrednost. ((Vidi Barnett, “Whither Anarchy?”, str 4-5. )) Njegova vrednost je relativna u odnosu na ucenjivača, tako da ni njegovo pravo ne može biti ograničeno na pravedan način. Štaviše, “zaštićenoj” žrtvi je u ovom slučaju sigurno gore, a to nije ništa drugo do posledica zabrane ucenjivanja. ((Nozik povećava nedostatke time što u nastavku upoređuje ucenjivača sa “reketašem za zaštitu”, ukazujući na to da, nasuprot zaštiti koja je produktivna, prodaja “reketaševog odustajanja od želje da vam naude” ni u kom slučaju to nije. Ali, “šteta” kojom preti reketaš za zaštitu nije deo slobodnog govora već agresivno nasilje, a pretnja agresivnim nasiljem predstavlja i sama po sebi agresiju. Ovde nema razlike između neprimerenih termina “produktivan” i “neproduktivan”, već između “dobrovoljnog ” i “prinudnog” ili “napadnog” – što je sama suština libertarijanske filozofije. Kao što profesor Block ukazuje, ono što kod agresije predstavlja pretnju jeste agresivno nasilje, koje agresor nema pravo da učini. Kod ucene, međutim, ono što predstavlja “pretnju” je nešto što ucenjivač izvesno ima pravo da učini. Da koristi svoje pravo slobode govora i rastrubljuje okolo naše tajne. Walter Block “The Blackmailer as Hero” Liberatarian Forum (December, 1972), p. 173.)) Stoga se nameće zaključak da se u modernoj, post-srednjovekovnoj ekonomskoj teoriji, “pravedna cena” transakcije poistivećuje sa cenom oko koje su se dve strane dobrovoljno dogovorile. Osim toga i generalno gledano, moramo prihvatiti modernu ekonomsku teoriju koja sve voljne razmene naziva “produktivnim” i koja tvrdi da je obema stranama bolje nakon razmene. Svako dobro ili usluga koje su korisnik ili potrošač dobrovoljno kupili donose im neku korist i stoga su, s njihove tačke gledišta, “produktivni”. Na ovaj način propadaju svi Nozikovi pokušaji da zabrani ucenu ili da joj odredi neku vrstu pravedne cene (što takođe važi i za druge ugovore kojima se neko plaća da ne bi delovao).

Primenjujući svoju teoriju rizika na opasne “neproduktivne” aktivnosti nezavisnih agencija kojima se navodno opravdava nametanje prinudnog monopola ultra-minimalne države, Nozik posebnu pažnju posvećuje “proceduralnim” pravima koja pripisuje svakom pojedincu, i koja, po njegovom mišljenju, predstavljaju “pravo da krivica bude određena najmanje opasnom procedurom, to jest, procedurom za koju je najmanje verovatno da će nevinog nepravedno proglasiti krivim.” Ovde Nozik uobičajenim supstantivnim prirodnim pravima – pravu na ličnost i na neprikosnovenost pravedno stečenog vlasništva – pretpostavlja takozvana “proceduralna prava”, ili prava na određene procedure za utvrđivanje nevinosti ili krivice. Međutim, suštinska razlika između pravih i lažnih “prava” sastoji se u tome što se prvim pravima ni od koga ne zahteva nikakva pozitivna akcija osim neuplitanja.

Otuda, pravo na ličnost i svojinu ne zavisi od vremena, mesta ili broja ljudi u društvu i njihovog bogatstva: Kruso isto tako može imati ova prava u odnosu na Petka kao i bilo koji čovek u industrijskom društvu. S druge strane pravo na “doživotnu nadnicu” nije istinsko pravo, jer njegovo ispunjenje zahteva pozitivnu akciju drugih ljudi; zbog toga ovakvo pravo ne može biti nezavisno od vremena, mesta ili broja i bogatstva drugih ljudi u društvu. Međutim, sigurno da “pravo” na manje riskantne procedure zahteva pozitivnu akciju dovoljno velikog broja stručnjaka koji bi trebalo da ostvare dati zahtev; zato ono nije istinsko pravo. Štaviše, nije moguće dedukovati ovo pravo iz prava na sopstvenu ličnost. Naprotiv, svako ima apsolutno pravo da brani svoju ličnost i imovinu od napada. S druge strane, kriminalac nema pravo da brani svoju nezakonito stečenu zaradu. Ali, koju bi proceduru trebalo da usvoji neka grupa ljudi da bi branila svoja prava – bilo da je reč o napadu, ličnoj samoodbrani ili upotrebi sudova ili posredničkih agencija – zavisi od znanja i veštine pojedinaca o kojima je reč. Verovatno je da slobodno tržište uglavnom navodi većinu ljudi da izaberu da se zaštite pomoću onih privatnih institucija i agencija za zaštitu čije će procedure naići na najveće odobravanje društva. Ti ljudi će biti spremni da ostanu pri svojim odlukama kao najpraktičnijem načinu da se približno odredi ko je u određenom slučaju nevin, a ko kriv. Ali ovo je stvar utilitarističkog otkrića da je tržište najefikasnije sredstvo za ostvarenje samoodbrane, i ni na koji način ne implicira problematičan pojam “proceduralnih prava”. ((Odlična i detaljna kritika Nozikovog koncepta “proceduralnih prava” data je u delu Barnett, “Whither Anarchy?”, str 2-4. Profesor Jeffrey Paul takođe je pokazao da svaki koncept “proceduralnih prava” podrazumeva “pravo” da neka druga procedura stigne to ovakvih procedura, a to sa svoje strane podrazumeva drugi set prava za metode odlučivanja o tim procedurama i tako dalje u beskonačni regres. Jeffrey Paul “Comment on Barnett” (unpublished MS). ))

Konačno, u sjajnom tour de force-u, nakon što je dokazao da se nijedna etapa na putu do Nozikove države ne ostvaruje “nevidljivom rukom” već vidljivom odlukom, Roj Čajlds u potpunosti preokreće Nozikove teze. On dokazuje da bi nas nevidljiva ruka, po shavatanju samog Nozika, iz minimalne države ponovo vratila direktno u anarhizam.

Čajlds piše:

“Pretpostavimo da postoji minimalna država. Tada se pojavljuje agencija koja imitira njene procedure, dozvoljavajući joj pritom da uzme učešća na njenim suđenjima, postupcima itd. U ovakvoj se situaciji ne može prigovoriti da je ova agencija “rizičnija” od države. Ako ipak smatramo da je previše rizična, onda je isto tako opravdano reći da je i država previše rizična, i da treba ukinuti njene aktivnosti ukoliko pritom možemo da nadoknadimo štetu onima koji su oštećeni ovakvom zabranom. Ukoliko se držimo ovog principa, doćićemo do anarhije. U suprotnom će se dominantna agencija koja je postala minimalna država suočiti sa nesumnjivo dobro nadgledanom konkurentskom agencijom. Ali, čekajte: potisnuta i špijunirana, druga konkurentska agencija dolazi do zaključka da bi mogla da smanji cenu svojih usluga, pošto minimalna država mora da kompenzuje one koji bi podržavali agencije sa riskantnim procedurama. Ovo pokreće dva različita procesa: oni kojima je ranije data nadoknada zato što su im se više dopadale druge agencije, hrle da se priključe nezavisnoj agenciji, čime iznova potvrđuju svoje stare preference.

Takođe je učinjen još jedan sudbonosan korak: ukinuvši kompenzaciju, nekada ponosna minimalna država, polako se vraća na stupanj ultraminimalne države. Ovaj proces se, nažalost, ne može zaustaviti. Da bi zadobila klijente ultra-minimalne države nužno je da nezavisna agencija ostvari dobru zaradu, i ona to zaista i čini. Ona je u mogućnosti da nudi usluge koje su raznovrsnije, da se igra sa različitim cenama i generalno postane atraktivnija alternativa, iako sve vreme dozvoljava da je država špijunira, proveravajući njene procese i procedure. Drugi plemeniti preduzetnici slede njene stope. Uskoro, ono što je nekad bila jedva ultra-minimalna država postaje obična dominanta agencija, koja otkriva da su i druge agencije postigleznačajne rezultate i to koristeći bezbedne, nerizične procedure. Nakon toga prestaje da ih špijunira, odlučujući se umesto toga za neke manje skupe dogovore. Njeni rukovodioci su se, avaj, obogatili i postali ravnodušni do srži; njihove računice o tome koga bi trebalo štititi, kako, kakvom vrstom pomoći i kojim sredstvima za koje ciljeve…teško su pogođene činjenicom da su ranije uspeli da se izvuku iz zaista konkurentskog tržišnog sistema cena. Dominantna agencija postaje neefikasna u poređenju sa novim, dinamičnim i razvijenijim agencijama. Uskoro dominantna agencija postaje ništa drugo do još jedna među mnogim agencijama u legalnoj tržišnoj mreži. Nizom moralno dopustivih koraka kojima se ne povređuju ničija prava nesrećna minimalna država svedena je na najobičniju agenciju. Kraće rečeno, nevidljiva ruka je uzvratila udarac”. ((Roy Childs, “The Invisible Hand Strikes Back”, str.23-33))

Slede neke kratke, ali važne poente. Nozik, kao uostalom ni drugi teoretičari ograničene vlasti i principa laissez-faire, nema teoriju poreza: koliki bi porez trebalo da bude, ko bi ga plaćao, kakve bi on bio vrste itd. Porez se zaista veoma retko spominje u Nozikovim etapama ka minimalnoj državi. Izgleda kao da bi Nozikova minimalna država mogla da nametne porez samo onim klijentima koje je imala pre nego što je postala država, ali ne i potencijalnim klijentima konkurentskih agencija. Jasno je, međutim, da postojeće države oprezuju svakoga, bez obzira na to ko koga podržava, tako da je odista teško zamisliti kako bismo mogli da otkrijemo i razdvojimo ove različite hipotetičke grupe.

Nozik, zajedno sa istomišljenicima koji podržavaju ograničenu vlast i barem u slučaju kada je reč o njegovoj minimalnoj državi “zaštitu” posmatra kao rezultat kolektivnog delanja. Ali, koliku je zaštitu potrebno obezbediti i koliko je sredstava potrebno za nju izdvojiti? Problem je u tome što je zamislivo da se potroši gotovo celokupan nacionalni proizvod da bi se za svaku osobu obezbedili jedan tenk i oružana straža. S druge strane, moguće je zamisliti da u zemlji postoje samo jedan policajac i jedan sudija. Ko je taj koji odlučuje o stepenu zaštite i po kojim kriterijumima? Nasuprot tome, na privatnom tržištu se dobra i usluge proizvode na osnovu relativne potražnje i cena u odnosu na potrošače na tržištu. Ali ne postoji nikakav sličan kriterijum u minimalnoj ili bilo kojoj drugoj državi.

Štaviše, Čajlds ističe da minimalna država koju Nozik pokušava da opravda predstavlja posed privatne, dominantne firme. Kod Nozika se još uvek ne može naći objašnjenje ili opravdanje modernog načina glasanja, demokratije, mehanizma kontrole i ravnoteže itd. ((Roy Childs, “The Invisible Hand Strikes Back”, str.23-33))

Konačno, još jedan ozbiljan nedostatak prožima čitavu raspravu o pravima i vlasti u Nozikovom delu: on, kao kantijanski intuicionista, nema nikakvu teoriju prava. Prava su prosto naprosto emocionalno intuitivna i nemaju nikakvog utemeljenja u zakonu prirode – u prirodi čoveka i svemira. U krajnjem slučaju, može se reći da on ne nudi nikakav pravi argument za njihovo postojanje.

Da zaključimo:

1. Pošto nijedna postojeća država nije bila bezgrešno začeta, sam Nozik bi trebalo da se zalaže za anarhizam i da čeka da se država iz njega razvije;
2. Čak i da je neka država odista nastala na ovaj način budući da su prava neotuđiva i dalje nijedna ne može biti opravdana;
3. Nijedan korak u procesu Nozikove nevidlljive ruke nije validan: čitav proces je odveć svestan i vidljiv, a neispravni principi rizika i kompenzacije vode pravo u despotizam;
4. Ni sam Nozik ne može da garantuje da će dominantna agencija za zaštitu zabraniti riskantne procedure nezavisnih agencija čime bi trebalo da se uspostavi ultra-minimalna država;
5. Neispravna je Nozikova teorija “neproduktivne razmene”, a to je dovoljno da propadne zabrana riskantnih aktivnosti kao i ultra-minimalna država;
6. Suprotno Nozikovom mišljenju, ne postoje nikakva “proceduralna prava” tako da nije moguće poći od teorije rizika i “neproduktivne” razmene da bi se došlo do ultramninalne države koja bi imala moć prinude;
7. Ni sam Nozik ne može da garantuje da će minimalna država nametati poreze;
8. Nozikova teorija pruža način da se u bilo kojoj državi opravdaju glasanje i demokratske procedure;
9. Iz same teorije proizlazi da bi minimalna država istovremeno opravdala i maksimalnu;
10. O procesu nevidljive ruke moglo bi se govoriti jedino kao o procesu kojim se društvo sa stupnja Nozikove države vraća nazad u anarhističko prirodno stanje.

Tako je u potpunosti propao najznačajniji ovovekovni pokušaj da se pobije anarhizam i pruži opravdanje države.