Robert Nozik i bezgrešno začeće države

Prvo, veo­ma je važno raz­mo­tri­ti da li je, upr­kos Nozi­ko­vom poku­ša­ju da pri­kri­je svo­je izvo­re, nje­go­va inge­ni­o­zna logič­ka kon­struk­ci­ja ika­da odgo­va­ra­la isto­rij­skoj stvar­no­sti: nai­me, da li se bilo koja drža­va ili veći­na drža­va de fac­to raz­vi­la na nozi­kov­ski način.

Raspra­vlja­ju­ći o insti­tu­ci­ji koja je odveć dubo­ko uko­re­nje­na u isto­ri­skoj stvar­no­sti, Nozik se nijed­nom nije pozvao na isto­ri­ju aktu­el­nih drža­va, ili na nju upu­tio. To već samo po sebi govo­ri o veli­kom Nozi­ko­vom pro­pu­stu. Nai­me, ne posto­ji baš nika­kvo sve­do­čan­stvo da se neka drža­va poja­vi­la ili raz­vi­la na ovaj način. Celo­kup­no isto­rij­sko isku­stvo navo­di na supro­tan zaklju­čak: ono poka­zu­je da je sva­ka drža­va nasta­la pro­ce­som nasi­lja, osva­ja­nja i eksplo­a­ta­ci­je: ukrat­ko, na način u kojem bi i sam Nozik morao da pre­po­zna krše­nje indi­vi­du­al­nih pra­va. Kao što je o pore­klu kra­lje­va i drža­va napi­sao Tomas Pejn u knji­zi Zdrav razum (Com­mon Sen­se):

"Kada bismo samo raz­gr­nu­li tam­ne pokro­ve sta­ri­ne i pogle­da­li nji­ho­ve prve uspo­ne, otkri­li bismo da oni nisu bili ništa bolji od glav­nog nasil­ni­ka nemir­nih ban­di; kome su divlje pona­ša­nje ili pred­nja­če­nje u spret­no­sti done­li titu­lu glav­nog među pljač­ka­ši­ma; i koji je uve­ća­va­ju­ći moć i šire­ći pljač­ku pri­si­lio mir­ne i nemoć­ne da čestim dopri­no­si­ma kupu­ju sigur­nost ". ¹

Uoči­te da u Pej­no­vom pri­ka­zu "ugo­vor" pre ima pri­nud­ni karak­ter "zaštit­nog reke­ta", nego dobro­volj­nog pri­stan­ka koji bi bio pri­hva­tljiv za liberterarijanca.

Nozi­ko­vo oprav­da­nje posto­je­ćih drža­va — pod pret­po­stav­kom da jesu ili da će posta­ti mini­mal­ne – zasni­va se na nji­ho­vom navod­no bez­gre­šnom zače­ću. S obzi­rom na to, i budu­ći da takva drža­va ne posto­ji, nema smi­sla tra­ži­ti nje­no oprav­da­nje, čak i kada bi kasni­je posta­la mini­mal­na. Šta­vi­še, Nozi­kov model bi, u naj­bo­ljem slu­ča­ju, mogao oprav­da­ti samo onu drža­vu koja se zai­sta raz­vi­la pro­ce­som nevi­dlji­ve ruke. Sto­ga bi za Nozi­ka bilo pri­rod­no da se pri­klju­či anar­hi­sti­ma zahte­va­ju­ći uki­da­nje svih posto­je­ćih drža­va. Nakon toga bi napo­kon mogao da odah­ne čeka­ju­ći uči­nak svo­je navod­no nevi­dlji­ve ruke. Oda­tle sle­di da bi, u naj­bo­ljem slu­ča­ju, Nozi­ko­vo oprav­da­nje bilo ogra­ni­če­no na mini­mal­nu drža­vu pro­i­za­šlu iz budu­ćeg anar­ho-kapi­ta­li­stič­kog društva.

Dru­go, čak i da neka posto­je­ća drža­va jeste bez­gre­šno zače­ta, to još uvek ne oprav­da­va nje­no sada­šnje posto­ja­nje. Pro­blem je u suštin­skom nedo­stat­ku svih ugo­vor­nih teo­ri­ja drža­ve, po koji­ma je sva­ki ugo­vor zasno­van na obe­ća­nju oba­ve­zu­ju­ći i pri­men­ljiv. Teo­re­ti­ča­ri dru­štve­nog ugo­vo­ra sma­tra­ju da bi u slu­ča­ju da u pri­rod­nom sta­nju svi — ovo je, narav­no, odveć sme­la pret­po­stav­ka — pre­da­ju sva ili neka pra­va Drža­vi, dato obe­ća­nje bilo zau­vek oba­ve­zu­ju­će. Među­tim, iz isprav­ne teo­ri­je ugo­vo­ra, koju je Vili­jam­sons Evers (Wil­li­am­sons Evers) nazvao teo­ri­jom "tran­sfe­ra nadle­žno­sti" sle­di da je ugo­vor vali­dan (i sto­ga oba­ve­zu­ju­ći) samo u slu­ča­ju kada se nji­me pre­da­je ono što je, u stva­ri, filo­zof­ski otu­đi­vo, kao i da su to samo odre­đe­ne nadle­žno­sti nad imo­vi­nom na ovaj način otu­đi­ve; s dru­ge stra­ne, čovek ima i dru­ge važne oso­bi­ne: činje­ni­ca je da jedi­no on ras­po­la­že svo­jom sop­stve­nom voljom, svo­jim telom i sled­stve­no tome uži­va "neo­tu­đi­va" pra­va na lič­nost i imo­vi­nu koja nije mogu­će pre­da­ti oba­ve­zu­ju­ćim ugo­vo­rom. Iz toga što niko ne može pre­da­ti svo­ju volju, telo ili pra­va putem ugo­vo­ra koji bi bio važe­ći, sle­di da je to a for­ti­o­ri nemo­gu­će i kada je reč o lič­no­sti­ma ili pra­vi­ma poto­ma­ka. Upra­vo su na ovo misli­li Oče­vi ute­me­lji­va­či kada su tvr­di­li da su pra­va "neo­tu­đi­va" ili, kako je to Džordž Mej­son (Geor­ge Mason) izneo u svo­ji­oj "Dekla­ra­ci­ji pra­va Vir­dži­ni­je": "…Svi lju­di su po pri­ro­di pod­jed­na­ko slo­bod­ni i neza­vi­sni, i ima­ju odre­đe­na uro­đe­na pri­rod­na pra­va, koja, kada se stu­pi u dru­štve­no sta­nje, nije mogu­će putem ugo­vo­ra odu­ze­ti ili uskra­ti­ti potom­stvu". ²

Kao što je rekao Evers, "sve filo­zof­ske odbra­ne ljud­skih pra­va na život, slo­bo­du i vlasništvo…zasnivaju se na pri­rod­noj činje­ni­ci da je sva­ki čovek vla­snik sop­stve­ne volje. Ne bi bilo filo­zof­ski valja­no upo­tre­bi­ti pra­va kao što su pra­vo na svo­ji­nu i ugo­vor­nu slo­bo­du za uni­šte­nje apso­lut­nog vla­sni­štva nad sop­stev­nom voljom, jer je upra­vo ono teme­lj iz koga su pret­hod­no izve­de­na“. ³

Dakle, vide­li smo da:

1. nijed­na posto­je­ća drža­va nije bez­gre­šno zače­ta – naprotiv;
2. jedi­na mini­mal­na drža­va koju bi možda bilo mogu­će oprav­da­ti, mora­la bi da nasta­ne nakon uspo­sta­vlja­nja anar­hi­stič­kog sve­ta sa slo­bod­nim tržištem;
3. sled­stve­no tome, i sam Nozik bi tre­ba­lo da posta­ne anar­hi­sta i da čeka kada će zapo­če­ti da delu­je nje­go­va nevi­dlji­va ruka; i konačno,
4. čak i da je drža­va zai­sta bez­gre­šno zače­ta, iz nedo­sta­ka teo­ri­je dru­štve­nog ugo­vo­ra pro­i­zla­zi da ni jed­na sada­šnja drža­va, pa bila ona i mini­mal­na, ne može biti oprav­da­na. Sada ću poče­ti sa raz­ma­tra­njem nozi­kov­skih eta­pa, a poseb­nu pažnju posve­ti­ću pre­la­sku iz jed­ne eta­pe u dru­gu. Taj pre­la­zak bi tre­ba­lo da bude ne samo nužan, već i moral­no oprav­dan. Nozik poči­nje sa pret­po­stav­kom da sva­ka anar­hi­stič­ka agen­ci­ja za zašti­tu delu­je moral­no i nea­gre­siv­no, to jest "dobro­na­mer­no, u okvi­ru gra­ni­ca Loko­vog pri­rod­nog zakona".

Kao prvo, Nozik pret­po­sta­vlja da bi sva­ka agen­ci­ja za zašti­tu zahte­va­la od svo­jih kli­je­na­ta da se odrek­nu pra­va da lič­no vrše odma­zdu u slu­ča­ju agre­si­je, time što bi odbi­ja­la da im pru­ži zašti­tu u slu­ča­ju odma­zde koju bi dru­ga stra­na mogla uči­ni­ti zau­zvrat. Možda bi tako i bilo, ali možda i ne bi. To ni u kom slu­ča­ju nije samo­o­či­gled­no i zavi­si­lo bi od odlu­ke razli­či­tih agen­ci­ja za zašti­tu koje tre­nut­no delu­ju na trži­štu. Izve­sno da je mogu­će, ako ne i vero­vat­no, da bi ih poti­snu­le dru­ge agen­ci­je, koje svo­je kli­jen­te ne bi ogra­ni­ča­va­le na ovaj način.

Nozik, u nastav­ku, pre­la­zi na raz­ma­tra­nje nesu­gla­si­ca izme­đu kli­je­na­ta razli­či­tih agen­ci­ja za zašti­tu. On nudi tri razli­či­ta sce­na­ri­ja po koji­ma bi se ova situ­a­ci­ja mogla dalje razvi­ja­ti. Od ponu­đe­nih, dva sce­na­ri­ja (kao i deo tre­ćeg) pred­vi­đa­ju fizič­ku bor­bu među agen­ci­ja­ma. Kao prvo, ovi sce­na­ri­ji pro­tiv­re­če Nozi­ko­voj sop­stve­noj pret­po­stav­ci dobro­na­mer­no­sti i nea­gre­siv­nog pona­ša­nja sva­ke od agen­ci­ja. Jasno je, nai­me, da bi u bilo kojoj bor­bi, barem jed­na od agen­ci­ja vrši­la agre­si­ju. Osim toga, sa eko­nom­ske tač­ke gle­di­šta bilo bi apsurd­no oče­ki­va­ti da će se agen­ci­je za zašti­tu fizič­ki obra­ču­na­va­ti, pošto bi rat­no sta­nje uda­lji­lo kli­jen­te i zahte­va­lo pre­vi­še sred­sta­va. Apsurd­no je vero­va­ti da se agen­ci­je za zašti­tu koje delu­ju na trži­štu ne bi una­pred dogo­vo­ri­le kakvi će biti pri­vat­ni ape­la­ci­o­ni sudo­vi i arbi­tri koji­ma će se obra­ća­ti kada budu reša­va­le nesu­gla­si­ce. Odi­sta, posto­ja­nje dogo­vo­ra da se svi suko­bi reša­va­ju putem odre­đe­nih ape­la­ci­o­nih sudo­va, arbi­ta­ra ili gru­pa arbi­ta­ra, pred­sta­vlja vital­ni deo zaštit­ne ili sud­ske uslu­ge koju bi pri­vat­na agen­ci­ja ili sud mogli da ponu­de svo­jim klijentima.

Sada bi tre­ba­lo raz­mo­tri­ti Nozi­kov kru­ci­jal­ni tre­ći sce­na­rio po kojem se "dve agen­ci­je … dogo­va­ra­ju da mir­no reša­va­ju suko­be u slu­ča­ju kada na razli­či­te nači­ne sude o datoj situ­a­ci­ji. One se dogo­va­ra­ju da posta­ve tre­ćeg sudi­ju čijim bi se odlu­ka­ma mogle povi­no­va­ti u slu­ča­ju kada se nji­ho­va viđe­nja razli­ku­ju. (Ili bi mogle da uspo­sta­ve pra­vi­la koji­ma se odre­đu­je kojoj agen­ci­ji pri­pa­da juris­dik­ci­ja u datim okol­no­sti­ma". Nemam zamer­ki na ovo što je do sada reče­no. Među­tim, u nastav­ku tek­sta sle­di ogro­man skok: "Na ovaj način nasta­je sistem ape­la­ci­o­nih sudo­va i pra­vi­la oko kojih posto­ji opšta saglasnost…Uprkos razli­či­to­sti agen­ci­ja posto­ji i jedin­stve­ni fede­ral­ni sud­ski sistem čiji su sve one delo­vi". Veru­jem da je u pret­hod­noj reče­ni­ci upo­tre­ba sin­tag­me "na ovaj način" pot­pu­no nele­gi­tim­na, a da za osta­tak važi non sequ­i­tur. Činje­ni­ca da će se sva­ka agen­ci­ja za zašti­tu dogo­vo­ri­ti sa dru­gi­ma da reša­va­nje nesu­gla­si­ca pre­pu­sti odre­đe­nim ape­la­ci­o­nim sudo­vi­ma ili arbi­tri­ma ne impli­ci­ra posto­ja­nje "jedin­stve­nog fede­ral­nog sud­skog siste­ma". Napro­tiv, mogu­će su, a vero­vat­no da bi se i poja­vi­le, na sto­ti­ne, pa čak i hilja­de, iza­bra­nih arbi­ta­ra ili sudi­ja ape­la­ci­o­nih sudo­va. Nema potre­be da se svi oni posma­tra­ju kao deo jed­nog "sud­skog siste­ma". Na pri­mer, nije neop­hod­no zami­sli­ti ili uspo­sta­vi­ti jedan Vrhov­ni sud koji bi reša­vao nesu­gla­si­ce. Pošto sva­ka nesu­gla­si­ca pod­ra­zu­me­va samo dve stra­ne, dovolj­no je da posto­ji tre­ća stra­na kao što je sudi­ja ape­la­ci­o­nog suda ili arbi­tar; danas u Sje­di­nje­nim Drža­va­ma posto­ji pre­ko 23 000 pro­fe­si­o­nal­nih arbi­ta­ra, a čini se da bi se nji­hov broj zna­čaj­no pove­ćao uko­li­ko bi bio uki­nut sada­šnji držav­ni sistem sudo­va. Sva­ki od ovih sudi­ja mogao bi da vrši žal­be­nu ili arbi­tra­žnu funk­ci­ju. Nozik veru­je da bi na ovaj način u sva­koj teri­to­ri­jal­noj obla­sti pro­ce­som nevi­dlji­ve ruke iz anar­hi­je nužno pro­i­zi­šla domi­nant­na agen­ci­ja za zašti­tu pod koju bi pot­pa­da­le "goto­vo sve oso­be iz te oblasti".

Među­tim, vide­li smo da je glav­na pret­po­stav­ka ovog zaključ­ka u pot­pu­no­sti pogre­šna. Pogre­šni su i dru­gi argu­men­ti koje on daje u pri­log ovom sta­vu. Na pri­mer, on kaže da "[n]e mogu posto­ja­ti agen­ci­je za zašti­tu u mak­si­mal­noj kon­ku­ren­ci­ji, što nije slu­čaj sa dru­gim dobri­ma koja se kom­pa­ra­tiv­no pro­ce­nju­ju". Zašto reći "ne mogu"? Čemu upo­tre­ba tako jakog izra­za? Naj­pre, zato što, osim nad­me­ta­nja oko mušte­ri­ja, i sama "pri­ro­da uslu­ge dovo­di razli­či­te agen­ci­je … u žestok među­sob­ni kon­flikt ". Među­tim, vide­li smo da je ova pret­po­stav­ka o kon­flik­tu netač­na. Naj­pre, na osno­vu teze samog Nozi­ka po kojoj sva­ka agen­ci­ja dela nea­gre­siv­no, a zatim, i na osno­vu nje­go­vog tre­ćeg sce­na­ri­ja po kojem bi svi skla­pa­li dogo­vo­re sa dru­gi­ma u cilju mir­nog reše­nja nesu­gla­si­ca. Nozi­kov dru­gi argu­ment u pri­log ovom zaključ­ku gla­si da se mušte­ri­je "ne bi traj­no opre­de­lji­va­le za manje dobar pro­i­zvod, pošto vred­nost sva­kog pro­i­zvo­da koji nije mak­si­ma­lan opa­da u dis­pro­por­ci­ji sa bro­jem lju­di koji kupu­ju mak­si­mal­ni pro­i­zvod, pa bi kon­ku­rent­ske kom­pa­ni­je bile uhva­će­ne u sila­znu spi­ra­lu". Ali, zašto?

Ovde Nozik izno­si tvrd­nje o eko­no­mi­ji trži­šta za zašti­tu koje su pot­pu­no neo­sno­va­ne. Zašto se u obla­sti zašti­te javlja "eko­no­mi­ja obi­ma" za koju Nozik pred­o­se­ća da vodi do goto­vo-pri­rod­nog mono­po­la u sva­koj geo­graf­skoj obla­sti? To ni u kom slu­ča­ju nije oči­gled­no. Napro­tiv, sve činje­ni­ce — a ovde su, opet, empi­rij­ske činje­ni­ce o savre­me­nim i pro­šlim doga­đa­nji­ma od nepo­sred­ne važno­sti — navo­de na supro­tan zaklju­čak. Kao što je gore reče­no, posto­je na dese­ti­ne hilja­da pro­fe­si­o­nal­nih arbi­ta­ra u SAD. Tako­đe, ima i na dese­ti­ne hilja­da advo­ka­ta i sudi­ja, kao i veli­ki broj pri­vat­nih agen­ci­ja za zašti­tu koje nude stra­žu, noć­ne čuva­re, itd. a da se ne javlja ni nazna­ka bilo kakvog pri­rod­nog mono­po­la u nekim od ovih obla­sti. Zašto bi to onda važi­lo za agen­ci­je za zašti­tu u anarhizmu?

Ako bismo raz­mo­tri­li ono što je u isto­ri­ji liči­lo na anar­hi­stič­ke sudo­ve i siste­me za zašti­tu, nai­šli bismo na obi­la­to sve­do­čan­stvo pro­tiv Nozi­ko­vog zaključ­ka. Sto­ti­na­ma godi­na, vaša­ri u Šam­pa­nji bili su naj­ve­ća među­na­rod­na trgo­vač­ka trži­šta u Evro­pi; veli­ki broj sudo­va, koji su pri­pa­da­li trgov­ci­ma, ple­mi­ći­ma, Crkvi, itd. nad­me­tao se oko mušte­ri­ja; ne samo da nije poja­vi­la nijed­na domi­nan­ta agen­ci­ja, već nije posto­ja­la ni potre­ba za ape­la­ci­o­nim sudo­vi­ma. U sta­roj Irskoj su hilja­du godi­na, sve do krom­ve­lov­skih osva­ja­nja, posto­ja­li siste­mi mno­go­broj­nih prav­ni­ka, prav­nih ško­la i agen­ci­ja za zašti­tu. One su se nad­me­ta­le u okvi­ru odre­đe­nih geo­graf­skih obla­sti, a nijed­na od njih nije posta­la domi­nant­na. Nakon pada Rima, razna sused­na var­var­ska ple­me­na mir­no su reša­va­la svo­je nesu­gl­si­ce u okvi­ru sva­ke od obla­sti. Sva­ki pri­pad­nik ple­me­na poko­ra­vao se zako­nu svog ple­me­na, a izme­đu ovih sudo­va i zako­na posto­ja­la je sagla­snost o moguć­no­sti mir­nog reša­va­nja suko­ba. Osim toga, danas bi, u vre­me moder­ne teh­no­lo­gi­je i jef­ti­nog trans­por­ta i komu­ni­ka­ci­je, bilo još lak­še nad­me­ta­ti se i van geo­graf­skih gra­ni­ca; agen­ci­ja­ma za zašti­tu kao što su "Metro­po­li­tan", "Equ­i­ta­ble" i "Pru­den­ti­al" bilo bi veo­ma lako da otvo­re fili­ja­le na veli­kom geo­graf­skom prostoru.

U stva­ri, vero­vat­ni­je da će pri­rod­ni mono­pol nasta­ti u obla­sti osi­gu­ra­nja, a ne u obla­sti zašti­te, jer bi veli­ki kar­tel u obla­sti osi­gu­ra­nja težio sma­nje­nju pre­mi­ja. Osim toga, u obla­sti osi­gu­ra­nja posto­ji veli­ka kon­ku­ren­ci­ja i ona bi bila još veća kada ne bi bila ogra­ni­če­na držav­nim propisima.

Tako Nozi­ko­va tvrd­nja da će se u sva­koj geo­graf­skoj regi­ji razvi­ti po jed­na domi­nant­na agen­ci­ja za zašti­tu pred­sta­vlja nele­gi­ti­man poku­šaj da se, zane­ma­ru­ju­ći kon­kret­no isto­rij­sko i insti­tu­ci­o­nal­no zna­nje, a pri­o­ri odlu­či šta će se na slo­bod­nom trži­štu deša­va­ti. Sigur­no je zami­sli­vo da bi domi­nant­na agen­ci­ja za zašti­tu mogla nasta­ti u odre­đe­noj geo­graf­skoj obla­sti, među­tim, ne posto­je veli­ki izgle­di da će se to dogo­di­ti. I kao što je, kri­ti­ku­ju­ći Nozi­ka, ista­kao Roj Čajlds (Roy Childs), čak i da je isti­na, to i dalje ne bi pod­ra­zu­me­va­lo "jedin­stven fede­ral­ni sistem". Čajlds, tako­đe, isprav­no uka­zu­je na činje­ni­cu da nije ništa legi­tim­ni­je sku­pi­ti sve agen­ci­je za zašti­tu i nazva­ti ih jedin­stve­nim mono­po­lom, nego sku­pi­ti sve uzga­ji­va­če hra­ne i pro­i­zvo­đa­če na trži­štu i reći da oni ima­ju kolek­tiv­ni "sistem" ili "mono­pol" nad pro­i­zvod­njom hra­ne. ⁴)

Šta­vi­še, zakon i drža­va su i poj­mov­no i isto­rij­ski odvo­ji­vi. Zakon bi se raz­vio iz anar­hi­stič­kog trži­šnog dru­štva i bez ika­kvog obli­ka drža­ve. Tač­ni­je, kon­kre­tan oblik anar­hi­stič­kih prav­nih insti­tu­ci­ja — sudi­je, arbi­tri, pro­ce­du­ral­ni meto­di za reša­va­nja spo­ro­va itd.- nastao bi pro­ce­som nevi­dlji­ve ruke. Oko osnov­nog čla­na zako­na (koji tvr­di da niko ne sme ugro­ža­va­ti dru­gu oso­bu ili nje­nu imo­vi­nu) nužno bi se slo­ži­le sve sud­ske agen­ci­je, baš kao što su se sudi­je, koje su se među­sob­no nad­me­ta­le, slo­ži­le da pri­me­ne i pro­ši­re osnov­ne prin­ci­pe obi­čaj­nog pra­va. ⁵ Među­tim, to opet ne bi impli­ci­ra­lo posto­ja­nje jedin­stve­nog prav­nog siste­ma ili domi­nant­ne agen­ci­je za zašti­tu. Sva­ka agen­ci­ja koja bi pre­kr­ši­la osnov­ni liber­ta­ri­jan­ski kodeks bila bi otvo­re­ni odmet­nik od zako­na i agre­sor. I sam Nozik pri­zna­je da, u nedo­stat­ku legi­ti­mi­te­ta, ove odmet­nič­ke agen­ci­je ne bi dobro pro­šle u anar­hi­stič­kom društvu.

Pret­po­sta­vi­mo sada da domi­nant­na agen­ci­ja za zašti­tu zai­sta posto­ji, ma koli­ko to neve­ro­vat­no bilo. Na koji će nas način ona odve­sti do Nozi­ko­ve ultra-mini­mal­ne drža­ve, a da pri­tom ne dođe do naru­ša­va­nja niči­jih pra­va? Na stra­ni­ca­ma 55–56. Nozik piše o nepri­li­ci u kojoj se nala­zi domi­nant­na agen­ci­ja za zašti­tu kada vidi kako neza­vi­sna lica vrše gru­bu i nepra­ved­nu odma­zdu nad nje­nim kli­jen­ti­ma slu­že­ći se svo­jim nepo­u­zda­nim pro­ce­du­ra­ma. Zar domi­nant­na agen­ci­ja ne bi ima­la pra­vo da bra­ni svo­je kli­jen­te od ovih pre­na­glje­nih postupaka?

Nozik tvr­di da domi­nant­na agen­ci­ja ima pra­vo da zabra­ni riskant­ne pro­ce­du­re pro­tiv svo­jih kli­je­na­ta i da se na taj način zabra­nom uspo­sta­vlja "ultra­mi­ni­mal­na drža­va", u kojoj jed­na agen­ci­ja pri­nud­no zabra­nju­je da se dru­ge agen­ci­je bave odbra­nom pra­va pojedinaca.

Na samom počet­ku javlja­ju se dva pro­ble­ma. Naj­pre, šta se dogo­di­lo sa mir­nim raz­re­še­njem nesu­gla­si­ca koje je bilo karak­te­ri­stič­no za tre­ći sce­na­rio? Zašto domi­nant­na i neza­vi­sne agen­ci­je ne mogu da se dogo­vo­re da reša­va­ju nesu­gla­si­ce sud­skom odlu­kom ili arbi­tra­žom, i to po moguć­stvu una­pred? Ali ovde nai­la­zi­mo na Nozi­ko­vu čud­no­va­tu "Na taj način…" reče­ni­cu, kojom su ovi volj­ni pri­stan­ci odjed­nom pre­tvo­re­ni u "uje­di­nje­ni fede­ral­ni sud­ski sistem". Ukrat­ko, sva­ki put kada domi­nant­ne i neza­vi­sne agen­ci­je una­pred reše svo­je nesu­gla­si­ce, Nozik, misle­ći na njih, poči­nje da govo­ri o "jed­noj agen­ci­ji". Tako se, po defi­ni­ci­ji, spre­ča­va moguć­nost mir­nog reša­va­nja spo­ro­va bez pri­be­ga­va­nja pri­sil­nom mono­po­lu ultra­mi­ni­mal­ne države.

Radi nastav­ka argu­men­ta bi tre­ba­lo pret­po­sta­vi­ti da je Nozi­ko­va cir­ku­lar­na defi­ni­ci­ja "jed­ne agen­ci­je" ipak pri­hva­tlji­va. Da li bi i dalje bilo mogu­će oprav­da­ti postup­ke domi­nant­ne agen­ci­je koja kon­ku­ren­te sta­vlja van zako­na? Sigur­no da ne bi, čak ni u slu­ča­ju kada to čini u name­ri da spre­či sukob. Jer, šta bismo onda radi­li sa mno­gim slu­ča­je­vi­ma neza­vi­snih agen­ci­ja koje se zala­žu za prav­du pre­ma svo­jim sop­stve­nim kli­jen­ti­ma, i nema­ju nika­kve veze sa kli­jen­ti­ma domi­nant­ne agen­ci­je? Da li je mogu­će zami­sli­ti pra­vo na koje bi se domi­nant­na agen­ci­ja osla­nja­la u poku­ša­ju da zabra­ni mir­na sud­ska ili arbi­tra­žna reše­nja izme­đu kli­je­na­ta neza­vi­snih agen­ci­ja, koji ni malo ne uti­ču na nje­ne kli­jen­te. Odgo­vor je da nije mogu­će zami­sli­ti takvo pra­vo, tako da ova agen­ci­ja sigur­no povre­đu­je pra­va kon­ku­re­na­ta i nji­ho­vih aktu­el­nih ili poten­ci­jal­nih mušte­ri­ja. Osim toga, kao što nagla­ša­va Roj Čajlds, teško da se može reći da je ova odlu­ka da se namet­ne mono­pol, delo nevi­dlji­ve ruke. Ona je odveć sve­sna i oči­gled­na, pa joj se kao takvoj mora i pri­ći. ⁶

Domi­nant­na agen­ci­ja, kaže Nozik, ima pra­vo da uki­ne "riskant­ne" aktiv­no­sti koji­ma se bave neza­vi­sne agen­ci­je. Ali šta je sa samim tim agen­ci­ja­ma? Zar one nema­ju pra­vo da zabra­ne riskant­ne aktiv­no­sti domi­nant­ne agen­ci­je? I zar, suprot­no tre­ćem sce­na­ri­ju, neće izno­va nasta­ti rat svih pro­tiv svi­ju, kao i usput­no krše­nje pra­va koje ga nužno pra­ti? Gde su sada moral­na delo­va­nja u pri­rod­nom sta­nju, koja je Nozik sve vre­me pret­po­sta­vljao? Šta­vi­še, kao što je to ista­kao Čajlds, šta je sa opa­sno­sti­ma agen­ci­je za zašti­tu koja ima mono­pol nad pri­nud­nom moći? Kao što kaže Čajlds, "Ko će kon­tro­li­sa­ti nje­nu moć? Šta će se desi­ti u slu­ča­jui da ona pri­svo­ji pra­vo na još veću moć? Pošto ona ima mono­pol, sva­ku raspra­vu u vezi sa nje­nim funk­ci­ja­ma, reša­va­će i pro­ce­nji­va­ti ona sama.“ ⁷ Kao što nam Nozik ekspli­cit­no kaže: "Ona će u nedo­stat­ku kon­ku­ren­ci­je, budu­ći da su pro­ce­du­re gonje­nja sku­pe, naj­ve­ro­vat­ni­je posta­ti manje pažlji­va i sama sudi­ti o legi­tim­no­sti sop­stve­nih procedura".

Ne samo da posto­ja­nje stvar­no ili poten­ci­jal­no supar­nič­kih agen­ci­ja obez­be­đu­je zašti­tu visko­kog kva­li­te­ta po vrlo niskim cena­ma u odno­su na namet­nu­ti mno­no­pol, već one tako­đe obez­be­đu­ju istin­sku kon­tro­lu i rav­no­te­žu trži­šta ne dozvo­lja­va­ju­ći da bilo koja agen­ci­ja pod­leg­ne isku­še­nju da se nađe "van zako­na", to jest, da povre­đu­je oso­be i svo­ji­nu svo­jih kli­je­na­ta, kao i onih koji to nisu. Uko­li­ko se, od mno­gih agen­ci­ja, jed­na nađe "van zako­na", tu su one dru­ge da se bore pro­tiv nje u ime pra­va svo­jih kli­je­na­ta; ali ko bi tre­ba­lo da pru­ži zašti­tu od drža­ve, bila ona ultra­mi­ni­mal­na ili mini­mal­na? Samo jedan osvrt na isto­rij­ske podat­ke, jezi­ve ana­le zlo­či­na i ubi­sta­va koje je Drža­va izvr­ši­la tokom isto­ri­je, dovo­ljan je da uzdr­ma pove­re­nje u beza­zle­nu pri­ro­du nje­nih aktiv­no­sti. Ja tvr­dim da je pret­nja držav­nom tira­ni­jom mno­go veća od opa­sno­sti koju nose jed­na ili dve nepo­u­zda­ne pro­ce­du­re kon­ku­rent­skih agen­ci­ja za odbranu.

Ali, ovo nije sve. Jer, kada se jed­nom dozvo­li da se sa odbra­ne pre­đe na otvo­re­ni akt stvar­ne agre­si­je, odno­sno, kada se dozvo­li kori­šće­nje sile pro­tiv neko­ga ko se bavi "rizič­nim" aktiv­no­sti­ma, izgle­da kao da gra­ni­ca agre­si­je pro­tiv tuđih pra­va uop­šte i ne posto­ji. Ako jed­nom dozvo­liš da neči­ji strah od "riskant­nih" aktiv­no­sti dru­gih dove­de do pri­nud­ne akci­je, onda sva­ka tira­ni­ja posta­je oprav­da­na, i Nozi­ko­va "mini­mal­na" drža­va ubr­zo posta­je "mak­si­mal­na". Ja, u stva­ri, veru­jem da ne posto­ji nozi­kov­ska pre­pre­ka za pre­la­zak ultra-mini­mal­ne u mak­si­mal­nu, tota­li­tar­nu drža­vu. Ne posto­ji pre­pre­ka kojom bi se spre­či­lo tzv. pre­ven­tiv­no ogra­ni­ča­va­nje i zatva­ra­nje. Narav­no, teško da će Nozi­kov odveć gro­tesk­ni pre­dlog da se pru­ži "kom­pen­za­ci­ja" u obli­ku "zatvor­skih cen­ta­ra za pomoć" uspe­ti da oda­gna duh tota­li­ta­ri­zma (142 i dalje). Evo neko­li­ko pri­me­ra: Danas su u Sje­di­nje­nim Drža­va­ma crni tinej­dže­ri muškog pola vero­vat­no naj­ve­ća kri­mi­nal­na gru­pa. Vero­vat­no­ća da će ova gru­pa izvr­ši­ti zlo­čin uve­li­ko pre­va­zi­la­zi vero­vat­no­ću da će to ura­di­ti oso­ba dru­gog godi­šta, pola ili rase. Zašto, onda, ne bismo zatvo­ri­li sve crne tinej­dže­re muškog pola, sve dok ne osta­re dovolj­no da rizik nesta­ne? Pret­po­sta­vljam da bismo tada mogli da im nadok­na­di­mo gubit­ke daju­ći im zdra­vu hra­nu, ode­ću, igra­li­šta i uče­ći ih kori­snim zana­ti­ma u cen­tru za pomoć. Zašto ovo ne bi bilo isprav­no? Evo pri­me­ra: Naj­va­žni­ji argu­ment za pro­hi­bi­ci­ju bila je nesum­nji­vo činje­ni­ca da lju­di čine znat­no veći broj zlo­či­na, da ima mno­go više nepa­žnje u sao­bra­ća­ju, kada su pod uti­ca­jem alko­ho­la nego kad su tre­zni. Zašto onda ne bismo zabra­ni­li alko­hol i sma­nji­li rizik i strah, "nadok­na­đu­ju­ći" gubit­ke nesreć­nih žrta­va zako­nom o slo­bod­nim neo­po­re­zo­va­nim nabav­ka­ma soka od grejp­fru­ta koji je veo­ma dobar za zdra­vlje? Kao pri­mer tako­đe može­mo uze­ti ozlo­gla­še­ni plan dr Arnol­da Hač­ne­ke­ra (Arnold Hutch­ne­ker) po kojem je u sred­njim ško­la­ma tre­ba­lo "pre­po­zna­ti" one koji su, navod­no, budu­ći kri­mi­nal­ci i zatva­ra­ti ih radi odgo­va­ra­ju­ćeg ispi­ra­nja mozga. Zašto ovo ne bi bilo prihvatljivo?

Tvr­dim da za sva­ki od ovih slu­ča­je­va posto­ji jedan odgo­vor na pita­nje "Zašto ne?" i to ne bi tre­ba­lo da pred­sta­vlja novost za liber­ta­ri­jan­ce, koji po pret­po­stav­ci veru­ju u neo­tu­đi­va indi­vi­du­al­na pra­va: niko nema pra­vo da bude nasi­lan pre­ma neko­me ko nije uple­ten u otvo­re­ni akt agre­si­je pro­tiv pra­va. Sla­blje­nje ovog kri­te­ri­ju­ma, koje bi uklju­či­va­lo pri­nu­du radi spre­ča­va­nja uda­lje­nih "rizi­ka", omo­gu­ći­lo bi nedo­pu­sti­vu agre­si­ju pro­tiv tuđih pra­va. Sva­kim daljim sla­blje­njem otvo­rio bi se put za neo­gra­ni­če­ni despo­ti­zam. Nijed­na drža­va zasno­va­na na ovim prin­ci­pi­ma nije nasta­la na bez­gre­šan način bez ugro­ža­va­nja pra­va, već putem divljeg čina nasi­lja. Nje­gov ritu­al pre­la­ska od domi­nant­ne agen­ci­je do ultra­mi­ni­mal­ne drža­ve ostao bi agre­si­van, osva­jač­ki i nele­gi­ti­man, čak i kada bi rizi­ke bilo mogu­će izme­ri­ti, odno­sno kada bi Nozik mogao da uka­že na gra­nič­nu tač­ku u kojoj aktiv­no­sti posta­ju "pre­vi­še rizič­ne". Šta­vi­še, kao što je Čajlds poka­zao, ne posto­ji način da se izme­ri ovaj rizik (nje­go­va vero­vat­no­ća), a kamo­li strah, jer su obe kate­go­ri­je u pot­pu­no­sti subjek­tiv­ne. ⁸ Rizik je mogu­će izme­ri­ti jed­no u ret­kim situ­a­ci­ja­ma – kao što su lutri­ja ili rulet – gde su poje­di­nač­ni doga­đa­ji uvek homo­ge­ni i pono­vlja­ju se veći broj puta. U goto­vo svim slu­ča­je­vi­ma stvar­nog ljud­skog dela­nja ovaj uslov nije mogu­će zado­vo­lji­ti, tako da nema ni izmer­lji­ve donje gra­ni­ce rizika.

Tako dola­zi­mo i do izu­zet­no kori­snog poj­ma "sop­stve­nog izla­ga­nja rizi­ku" koji je smi­slio Vili­jam­sons Evers. U sve­tu u kome živi­mo nei­zbe­žno se susre­će­mo sa broj­nim obli­ci­ma nei­zve­sno­sti i rizi­ka. U slo­bod­nom dru­štvu, sva­ki poje­di­nac sa punim indi­vi­du­al­nim pra­vi­ma, sam izla­že rizi­ku svo­ju lič­nost i svo­ju prav­de­no ste­če­nu imo­vi­nu. Zato niko nema pra­vo da pri­mo­ra dru­gog da sma­nji sop­stve­ne rizi­ke; moguć­nost pri­nu­de pred­sta­vlja agre­si­ju i nasi­lje, koje prav­ni sistem mora zau­sta­vi­ti i kazni­ti. Narav­no da u slo­bod­nom dru­štvu sva­ko može pre­du­ze­ti kora­ke ka sma­nje­nju rizi­ka, ako time ne ugro­ža­va tuđa pra­va ili svo­ji­nu; na pri­mer, putem osi­gu­ra­nja, zašti­te od gubi­ta­ka, osi­gu­ra­nja dela. Među­tim, ovde je reč o dobro­volj­nim pote­zi­ma od kojih ni jedan ne pod­ra­zu­me­va opo­re­zi­va­nje ili pri­nu­dan mono­pol. A, kao što kaže Roj Čajlds, sva­ka pri­nud­na inter­ven­ci­ja nad koli­či­nom rizi­ka na trži­štu sve više uda­lja­va dru­štve­nu koli­či­nu rizi­ka od opti­mal­ne, i tako pove­ća­va rizi­ke po samo dru­štvo. ⁹

Slu­čaj pri­vat­nog zemljo­po­sed­ni­ka kome nepri­ja­telj­ski nastro­je­ne kom­ši­je ne dopu­šta­ju da napu­sti svo­je ima­nje izlo­žen je u okvi­ru Nozi­ko­vog poku­ša­ja da zašti­ti svo­jin­ska pra­va. Odgo­vo­ra­ju­ći na liber­ta­ri­jan­ski pri­go­vor da bi sva­ki raci­o­nal­ni zemljo­po­sed­nik uvek pret­hod­no kupio pra­va na pri­laz svom ima­nju, Nozik se pozi­va na nešto dru­ga­či­ju pro­ble­ma­tič­nu situ­a­ci­ju u kojoj bi zemljo­po­sed­nik bio okru­žen tako veli­kim bro­jem nepri­ja­te­lja da i dalje ne bi mogao niku­da da se kre­će. Među­tim, poen­ta je u tome da se ovde ne radi samo o pro­ble­mu pose­do­va­nja zemlje. To ne mora isklju­či­vo važi­ti za slo­bod­no dru­štvo, nego bismo mogli da pret­po­sta­vi­mo da čitav svet toli­ko mrzi nekog čove­ka da niko ne želi da sa njim trgu­je ili da mu dozvo­li da kro­či na nje­gov posed. U tom slu­ča­ju, mogli bismo jed­no­stav­no da kaže­mo da je ovde reč o nje­go­vom sop­stev­nom izla­ga­nju rizi­ku. Sva­ki poku­šaj da se taj dobro­volj­ni boj­kot pre­ki­ne pri­nu­dom pred­sta­vljao bi nele­gi­tim­no ugro­ža­va­nje nji­ho­vih pra­va. Naj­bo­lje bi bilo da momak o kome je reč što pre nađe pri­ja­te­lje ili barem saveznike.

Kako izgle­da sle­de­ći korak kojim Nozik od "ultra­mi­ni­mal­ne" dola­zi do "mini­mal­ne" drža­ve? On tvr­di da ultra­mi­ni­mal­na drža­va ima moral­nu oba­ve­zu da "kom­pen­zu­je" one koji su pogo­đe­ni pro­hi­bi­ci­jom, to jest, neka­da­šnje poten­ci­jal­ne kori­sni­ke uslu­ga neza­vi­snih agen­ci­ja. To će uči­ni­ti tako što će im pru­ži­ti zaštit­ne uslu­ge — a time i "noć­nog čuva­ra" ili mini­mal­nu drža­vu. Ova odlu­ka je, prvo, odveć sve­sna i oči­gled­na, pa teško da se do nje došlo pro­ce­som nevi­dlji­ve ruke. Među­tim, još je važni­je da je Nozi­kov prin­cip kom­pen­za­ci­je, uko­li­ko je to uop­šte mogu­će, loši­je filo­zof­ski uobli­čen nego nje­go­va teo­ri­ja rizi­ka. Nai­me, kom­pen­za­ci­ja je, u teo­ri­ji kazne, naj­o­bič­ni­ji metod nadok­na­de za žrtve zlo­či­na; ona se ni u kom smi­slu ne može shva­ti­ti kao moral­na sank­ci­ja za sam zlo­čin. Nozik se pita da li pra­vo na svo­ji­nu pod­ra­zu­me­va da je lju­di­ma dozvo­lje­no da postu­pa­ju nasil­no, "uko­li­ko time nadok­na­đu­ju gubi­tak oso­bi na čiji se posed nedo­zvo­lje­no kročilo".

Suprot­no Nozi­ku, odgo­vor uvek mora biti "ne". Kao što u svo­joj kri­ti­ci Nozi­ka kaže Ren­di Bar­net (Ran­dy Bar­nett): "Suprot­no prin­ci­pu kom­pen­za­ci­je, sva­ko ugro­ža­va­nje tuđih pra­va jeste zabra­nje­no. To sle­di iz pra­vog zna­če­nja poj­ma pra­va". A "[d]obrovoljno pla­ća­nje cene čini raz­me­nu dopu­sti­vom, ali kom­pen­za­ci­ja ni u kom slu­ča­ju ne oprav­da­va agre­si­ju". ¹⁰ Ne sme doći do krše­nja pra­va, i tač­ka! Kom­pen­za­ci­ja pred­sta­vlja puko sred­stvo nadok­na­de ili kazne, nakon što je delo izvr­še­no; ne može mi biti dopu­šte­no da kava­ljer­ski upad­nem u neči­ji dom i polo­mim name­štaj samo zato što sam spre­man da to kasni­je "nadok­na­dim". ¹¹ Na dru­gom mestu, ne posto­ji način da se sazna u čemu se kom­pen­za­ci­ja mora sasto­ja­ti. Nozi­ko­va teo­ri­ja zavi­si od pret­po­stav­ke da su ska­le kori­sno­sti za razli­či­te lju­de kon­stant­ne, samer­lji­ve i oči­gled­ne za spo­lja­šnje posma­tra­če, a ništa od ovo­ga nije isti­ni­to. ¹² Austrij­ska teo­ri­ja subjek­tiv­ne vred­no­sti poka­zu­je da su ska­le kori­sno­sti uvek podlo­žne pro­me­ni, tako da ih spolj­nji posma­trač ne može sazna­ti i izme­ri­ti. Kada bih kupio novi­ne za 15 cen­ti o mojoj ska­li vred­no­sti ne bismo mogli da zaklju­či­mo ništa dru­go do da su u tre­nut­ku kupo­vi­ne novi­ne za mene ima­le vred­nost veću od 15 cen­ti. Ta pro­ce­na vred­no­sti može se već sutra pro­me­ni­ti, a nije­dan dru­gi deo moje ska­le vred­no­sti nije poznat dru­gi­ma. (Usput­na opa­ska: Nozi­ko­va pre­ten­ci­o­zna upo­tre­ba poj­ma "kri­ve indi­fe­rent­no­sti" uop­šte mu nije neop­hod­na da bi bra­nio svo­ju tezu, a njo­me se samo uno­se dodat­ne pote­ško­će: nai­me, indi­fe­rent­nost je nesa­zna­tlji­va i objek­tiv­no nema zna­če­nje, jer se po defi­ni­ci­ji nika­da ne ispo­lja­va u postup­ci­ma, odno­sno, stvar­nim raz­me­na­ma. Pored toga kri­va indi­fe­rent­no­sti postu­li­ra dve ose kori­sno­sti — a šta bi obe bile na Nozi­ko­voj tako­zva­noj kri­voj indi­fe­rent­no­sti.) ¹³ Među­tim, ako ne posto­ji način da se sazna šta će odre­đe­nu oso­bu uči­ni­ti isto ono­li­ko zado­volj­nom koli­ko je bila i pre neke pro­me­ne, onda nema ni nači­na da spo­lja­šnji posma­trač, kao što je mini­mal­na drža­va, otkri­je koli­či­nu neop­hod­ne kom­pen­za­ci­je. Čika­ška ško­la poku­ša­va da reši ovaj pro­blem tako što jed­no­stav­no pret­po­sta­vlja da se gubi­tak kori­sno­sti za odre­đe­nu oso­bu može izme­ri­ti nov­ča­nom cenom gubit­ka; ako je to tako, onda bi u slu­ča­ju da neko rase­če moju sli­ku i spo­lja­šnji pro­ce­nji­va­či šte­te usta­no­ve da sam mogao da je pro­dam za 2000 dola­ra, ta suma za mene pred­sta­vlja­la isprav­nu kom­pen­za­ci­ju. Ali, niko, naj­pre, ne zna kakva bi bila nje­na trži­šna cena jer se sutra­šnje trži­šte razli­ku­je od juče­ra­šnjeg. Šta­vi­še, moja psi­ho­lo­ška veza­nost za tu sli­ku može mi biti mno­go zna­čaj­ni­ja od nje­ne trži­šne cene: ne bi bilo isprav­no upi­ta­ti koli­ka je ona bila pošto me ništa ne može spre­či­ti da sla­žem kako bih pove­ćao "kom­pen­za­ci­ju". ¹⁴

Šta­vi­še, Nozik ništa ne kaže o tome da bi i domi­nant­na agen­ci­ja mora­la svo­jim kli­jen­ti­ma da kom­pen­zu­je uki­da­nje nji­ho­vih moguć­no­sti da vrše raz­me­ne sa dru­gim kom­pa­ni­ja­ma. Nji­ho­ve moguć­no­sti su, pak, nasil­no uki­nu­te, a mogu­će je da će se nji­ma ipak uči­ni­ti kori­snim da kon­ku­rent­ske kom­pa­ni­je posta­ve ogra­ni­če­nja na poten­ci­jal­ne tiran­ske impul­se domi­nant­ne agen­ci­je. Među­tim, kako je mogu­će odre­di­ti obim ove kon­ku­ren­ci­je? Osim što je zabo­ra­vio na kom­pen­za­ci­ju za kli­jen­te domi­nant­ne agen­ci­je, Nozik ne reša­va ni pro­blem iskre­nih anar­hi­sta u anar­hi­stič­kom pri­rod­nom sta­nju. Šta je sa nji­ho­vom tra­u­mom zbog nastan­ka drža­ve na način koji se ni izde­le­ka ne čini bez­gre­šnim? Da li će se nji­ma dati kom­pen­za­ci­ja zbog toga što su se suo­či­li sa uža­som nje­nog nastan­ka? I koli­ko bi im u tom slu­ča­ju tre­ba­lo ispla­ti­ti? U stva­ri, posto­ja­nje jed­nog jedi­nog zagri­že­nog anar­hi­ste kome nije mogu­će nadok­na­di­ti psi­hič­ku tra­u­mu koju mu je naneo nasta­nak drža­ve, samo je po sebi dovolj­no da dove­de u pita­nje Nozi­kov navod­no nena­si­lan model nastan­ka mini­mal­ne drža­ve. Nika­kva nadok­na­da ne bi bila dovolj­na da se ubla­ži bol ovog apso­lut­nog anarhiste.

Ovo nas dovo­di do još jed­nog nedo­stat­ka nozi­kov­ske she­me: inte­re­sant­no je da se kom­pen­za­ci­ja koju daje domi­nant­na agen­ci­ja ne pla­ća u goto­vi­ni, već kroz pro­ši­re­nje nje­nih pone­kad dubi­o­znih uslu­ga na kli­jen­te dru­gih agen­ci­ja. A ipak su zastup­ni­ci prin­ci­pa kom­pen­za­ci­je doka­za­li da je sa niho­vog sta­no­vi­šta mno­go bolje pla­ća­ti u kešu nego u natu­ri, jer tako pri­ma­o­ci­ma osta­vlja slo­bo­du da kupe šta god zaže­le. Upr­kos tome, Nozik pro­ši­re­nje zašti­te postu­li­ra kao oblik kom­pen­za­ci­je, a da pret­hod­no nije ni uzeo u obzir moguć­nost pla­ća­nja u kešu. Za anar­hi­stu je ova for­ma kom­pen­za­ci­je — sama insti­tu­ci­ja drža­ve — i pored sve­ga odi­sta gro­zna i iro­nič­na. Kao što Čajlds sna­žno isti­če: Nozik "želi da nam zabra­ni da se okre­ne­mo bilo kojoj kon­ku­rent­skoj agen­ci­ji, osim domi­nant­ne agen­ci­je za zašti­tu. A šta nam nudi kao kom­pen­za­ci­ju za takvu zabra­nu? Zai­sta je pre­vi­še veli­ko­du­šan. Nudi nam ništa manje do samu drža­vu. Dozvo­li­te mi da budem prva oso­ba koja će jav­no odbi­ti nje­go­vu nesum­nji­vo veli­ko­du­šnu ponu­du. Međutim…problem je u tome što ne može­mo da je odbi­je­mo. Utra­pi­li su nam je, hte­li mi to ili ne, bili mi sprem­ni da pri­hva­ti­mo drža­vu kao kom­pen­za­ci­ju ili ne!“ ¹⁵ Šta­vi­še, čak i pod samim Nozi­ko­vim uslo­vi­ma, nema baš nika­kve garan­ci­je da će, kao što je postu­li­ra­no, mini­mal­na drža­va dava­ti jed­na­ku kom­pen­za­ci­ju svi­ma; sigur­no je da smo dale­ko od toga da su sva­či­je ska­le vred­no­sti iden­tič­ne. Među­tim, kako je mogu­će otkri­ti razli­ke i sa nji­ma uskla­di­ti kompenzacije?

Čak i kada bismo pri­hva­ti­li posto­ja­nje tih lju­di koji­ma bi po Nozi­ku tre­ba­lo obez­be­di­ti kom­pen­za­ci­ju — biv­ših ili sada­šnjih poten­ci­jal­nih kli­je­na­ta kon­ku­rent­skih agen­ci­ja — posta­vlja je pita­nje: ko su oni? Kako da ih pro­na­đe­mo? Jer kako sam Nozik kaže, jedi­no je ovim aktu­al­nim ili poten­ci­jal­nim kon­ku­rent­skim kli­jen­ti­ma potreb­na kom­pen­za­ci­ja. Ali kako je mogu­će napra­vi­ti razli­ku, koja je ina­če nužna radi isprav­ne kom­pen­za­ci­je, izme­đu onih koji, budu­ći da su liše­ni neza­vi­snih agen­ci­ja koji­ma su žele­li da se pri­klju­če, zaslu­žu­ju kom­pen­za­ci­ju i onih koji nisu podr­ža­va­li neza­vi­sne agen­ci­je, pa im sto­ga kom­pen­za­ci­ja i nije potreb­na. Pošto ne pra­vi ove distink­ci­je, Nozi­ko­va mini­mal­na drža­va ne uspe­va da zado­vo­lji ni same Nozi­ko­ve stan­dar­de isprav­ne kom­pen­za­ci­je. Pro­ble­ma­ti­zu­ju­ći teške posle­di­ce koje po mini­mal­nu drža­vu nosi činje­ni­ca da će ispla­ći­va­nje tih kom­pen­za­ci­ja nužno pove­ća­ti tro­ško­ve, a time i cene koje posta­vlja domi­nant­na agen­ci­ja, Čajlds na izvr­stan način dovo­di u pita­nje oblik kom­pen­za­ci­je koji nam Nozik pre­po­ru­ču­je. Kao što kaže Čajlds:

"Ako mini­mal­na drža­va mora da pru­ži zašti­tu sva­ko­me, pa čak i oni­ma koji ne mogu da pla­te, dok osta­li­ma isto­vre­me­no nadok­na­đu­je za zabra­nu nji­ho­vih riskant­nih aktiv­no­sti, onda to mora zna­či­ti da će svo­je prvo­bit­ne mušte­ri­je opte­re­ti­ti više nego što je bio slu­čaj sa ultra­mi­ni­mal­nom drža­vom. Ali, ovo bi, ipso fac­to, pove­ća­lo broj onih koji bi zbog činje­ni­ce da ima­ju takve i takve kri­ve tra­žnje, radi­je iza­bra­li nedo­mi­nant­ne nego domi­nant­nu agen­ci­ju. Da li bi sto­ga mini­mal­na drža­va mora­la da ih šti­ti bes­plat­no ili da im da nadok­na­du za zabra­nu da se obra­te dru­gim agencijama?

Ako je tako, onda joj opet pre­o­sta­ju dve moguć­no­sti: da pove­ća cene pre­o­sta­lim mušte­ri­ja­ma ili da sma­nji­ti uslu­ge. To u oba slu­ča­ja dovo­di do poja­ve onih koji bi, da su uze­li u obzir svo­ju pri­ro­du i oblik svo­jih kri­vih tra­žnje, i da su mogli da bira­ju, pre iza­bra­li nedo­mi­nant­ne nego domi­nant­nu agen­ci­ju. Da li i nji­ma tre­ba dati kom­pen­za­ci­ju? Ako je tako, onda ovaj pro­ces vodi do tač­ke kada niko sem boga­tih fana­ti­ka koji zago­va­ra­ju mini­mal­nu drža­vu neće biti spre­man da pla­ća za ove, odi­sta, skrom­ni­je uslu­ge. Uko­li­ko bi se ovo dogo­di­lo, bilo bi razum­no vero­va­ti da bi se mini­mal­na drža­va vrlo brzo našla u nevi­dlji­vom sme­tli­štu isto­ri­je, gde joj , po mom mišlje­nju, i jeste pra­vo mesto". ¹⁶

Usput­na, ali važna, poen­ta o kom­pen­za­ci­ji: pri­hva­ta­ju­ći Lokov neza­hval­ni "uslov" o zemlji­šnim svo­jin­skim pra­vi­ma na nei­sko­ri­šće­noj zemlji, Nozik pro­gla­ša­va da niko ne sme da pri­svo­ji nei­sko­ri­šće­nu zemlju uko­li­ko to "pogor­ša­va" polo­žaj pre­o­sta­log sta­nov­ni­štva koje želi da ima pri­stup toj teri­to­ri­ji. Među­tim, opet se javlja pro­blem: kako može­mo zna­ti da li je tim lju­di­ma zai­sta gore? U stva­ri, Lokov uslov može vodi­ti tezi da tre­ba sta­vi­ti van zako­na celo­kup­no pri­vat­no vla­sni­štvo nad zemljom, pošto se uvek može tvr­di­ti da sma­nje­nje dostup­ne zemlje sta­vlja sva­kog dru­gog, ko je mogao da je pri­svo­ji, u gori polo­žaj nego pre. Nai­me, ne posto­ji način da se izme­ri, ili sazna, da li im je stvar­no gore. Čak i da to jeste slu­čaj, ja tvr­dim da je tu opet reč o nji­ho­vom sop­stev­nom pre­u­zi­ma­nju rizi­ka. Sva­ko bi tre­ba­lo da ima pra­vo da zemlju ili dru­ge resu­re­se koje pret­hod­no nije pose­do­vao pri­svo­ji kao svo­je vla­sni­štvo. Uko­li­ko to pogor­ša­va polo­žaj onih koji su kasni­je došli, to je jed­no­stav­no nji­ho­vo sop­stev­no pre­u­zi­ma­nje rizi­ka u ovom slo­bod­nom i nesi­gur­nom sve­tu. Otvo­re­na gra­ni­ca Sje­di­nje­nih Drža­va više ne posto­ji i nema smi­sla pla­ka­ti zbog ove činje­ni­ce. U stva­ri, nama je gene­ral­no omo­gu­će­no da ima­mo "pri­stup" ovim resur­si­ma koli­ko god želi­mo uko­li­ko za njih pla­ti­mo trži­šnu cenu. Ali, čak i da vla­sni­ci odbi­ja­ju da nam ih pro­da­ju ili iznaj­me, to bi osta­lo nji­ho­vo pra­vo u slo­bod­nom dru­štvu. Ovo bi čak i Lok pone­kad podr­žao. ¹⁷

Tako dola­zi­mo do još jed­nog važnog mesta: Nozi­ko­va pret­po­stav­ka da je, kori­ste­ći se kom­pen­za­ci­jom, mogu­će zabra­ni­ti riskant­ne aktiv­no­sti, zasni­va se na nje­go­vom uve­re­nju da niko nema pra­vo da pre­du­zi­ma "nepro­duk­tiv­ne" (uklju­ču­ju­ći i riskant­ne) aktiv­no­sti ili vrši "nepro­duk­tiv­nu" raz­me­nu. ¹⁸ To je zato što Nozik pri­hva­ta da zabra­na i kom­pen­za­ci­ja ne bi bile važe­će ako bi riskant­ne aktiv­no­sti dru­gih bile legi­tim­ne, kao i da bi se od nas "zahte­va­lo da sa nji­ma pre­go­va­ra­mo ili skla­pa­mo ugo­vo­re u koji­ma bi pri­sta­li da ne čine riskant­ne aktiv­no­sti o koji­ma je reč. Zar tada ne bismo mora­li da ih pod­stak­ne­mo, unaj­mi­mo ili pod­mi­ti­mo da se suzdr­že od tog čina?" Ukrat­ko, da nije nje­go­ve pogre­šne teo­ri­je nele­gi­tim­nih "nepro­duk­tiv­nih aktiv­no­sti", Nozik bi morao da pri­zna pra­va lju­di da ula­ze u takve aktiv­no­sti. Zabra­na rizi­ka i prin­cip kom­pen­za­ci­je ne bi više važi­li, pa ni nje­go­ve ultra-mini­mal­na i mini­mal­na drža­va ne bi mogle da bude opravdane.

Ovde se susre­će­mo sa nečim što bismo mogli nazva­ti Nozi­ko­vim prin­ci­pom "da Bog da crk'o". Reč je, zapra­vo o tome da on raz­me­nu nazi­va "pro­duk­tiv­nom" uko­li­ko je sva­koj stra­ni bolje kada dru­ga stra­na posto­ji nego kada ne posto­ji; s dru­ge stra­ne, raz­me­na je "nepro­duk­tiv­na" ako bi jed­noj stra­ni bilo bolje kada bi dru­ga pro­pa­la: "uko­li­ko bih ti pla­tio da me ne povre­diš, ne bih od tebe dobio ništa­vi­še od ono­ga što već ne bih imao da ti uop­šte ne posto­jiš ili bar da nemaš nika­kve veze sa mnom". Nozi­ko­vim "prin­ci­pom kom­pen­za­ci­je" se tvr­di da "nepro­duk­tiv­na aktiv­nost" može biti zabra­nje­na kada zabra­na pove­ća­va dobro­bit ošte­će­ne osobe.

Pogle­daj­mo sada kako Nozik pri­me­nju­je kri­te­ri­ju­me "nepro­duk­tiv­no­sti" i kom­pen­za­ci­je na pro­blem uce­ne. Nozik poku­ša­va da osna­ži neza­kon­ski karak­ter uce­ne time što tvr­di da bi "nepro­duk­tiv­ni ugo­vo­ri" tre­ba­lo da budu zabra­nje­ni i da je uce­nji­vač­ki ugo­vor nepro­duk­ti­van, jer je uce­nje­nom gore zbog same činje­ni­ce da uce­nji­vač posto­ji. Ukrat­ko, da je uce­nji­vač Smit umro, Džo­un­su (uce­nje­nom) bilo bi bolje. Ili, da to for­mu­li­še­mo na dru­gi način, Džons ne pla­ća Smi­tu da bi mu bilo bolje već da mu ne bi bilo još gore. Ovo je, među­tim, tako­đe pro­duk­ti­van ugo­vor, jer je Džon­su ipak bolje kada je raz­me­na izvr­še­na nego što bi mu bilo da se to nije desilo.

Ali, ova teo­ri­ja odvo­di Nozi­ka u zai­sta mut­na raz­mi­šlja­nja, od kojih neka, ali ne i sva, i sam pre­po­zna­je. On, na pri­mer, pri­zna­je da je iz istog razlo­ga iz koga je zabra­nio uce­nu pri­mo­ran da zabra­ni i sle­de­ći ugo­vor: Bra­un dola­zi kod Gri­na, nje­go­vog prvog kom­ši­je, sa ovim pre­dlo­gom: "Name­ra­vam da izgra­dim takvu i takvu zgra­du roze boje na svom ima­nju (za koju, ina­če, zna da će veo­ma izner­vi­ra­ti Gri­na). Posto­ji, među­tim, i moguć­nost da je ne izgra­dim uko­li­ko mi pla­tiš tu i tu sumu nov­ca". Nozik pri­zna­je da bi nje­go­va she­ma mora­la nužno isklju­či­la ovaj slu­čaj kao nele­ga­lan, jer bi u tom slu­ča­ju Grin pla­ćao Bra­u­nu da mu ne bi bilo gore, a samim tim bi i ugo­vor bio nepro­duk­ti­van. U sušti­ni, Gri­nu bi bilo bolje da je Bra­un umro.

Liber­ta­ri­jan­cu je ipak je teško da ova­kvu zabra­nu uskla­di sa bilo kojom lau­zi­bil­nom teo­ri­jom pra­va na svo­ji­nu. U ana­lo­gi­ji sa gor­njim pri­me­rom uce­ne, Nozik, šta­vi­še, pri­zna­je da bi u nje­go­voj šemi bilo legal­no da Grin, nakon što je saznao za Bra­u­no­ve pla­no­ve o izgrad­nji roze zgra­de, dođe kod Bra­u­na i ponu­di da mu pla­ti da ovaj ipak to ne uči­ni. Ali, zašto bi takva raz­me­na bila "pro­duk­tiv­na" samo zato što je Grin prvi izneo ponu­du? ¹⁹ Na koji je način zna­čaj­no ko u ovoj situ­a­ci­ji izno­si ponu­du? Zar Gri­nu i dalje ne bi bilo bolje kada bi Bra­un umro. I opet, zar bi, po ana­lo­gi­ji, Nozik sma­trao da je nele­gal­no da Bra­un odbi­je Gri­no­vu ponu­du i nakon toga zatra­ži još više nov­ca? Zašto? Da li Nozik veru­je da je nele­gal­no da se Bra­un potaj­no posta­ra da Grin sazna za pro­je­kat roze zgra­de i posle toga pusti da se stva­ri odvi­ja­ju svo­jim tokom: reci­mo, da obja­vi oglas u novi­na­ma i Gri­nu poša­lje ise­čak? Zar ovaj čin ne bi bio izraz uljud­no­sti? I zašto bi naj­o­bič­ni­je rekla­mi­ra­nje bilo nešto nele­gal­no? Jasno je da raz­ma­tra­nje ovih impli­ka­ci­ja čini Nozi­kov slu­čaj još slabijim.

Šta­vi­še, Nozik uop­še nije uzeo u obzir mno­štvo impli­ka­ci­ja svog "da Bog da crk'o" prin­ci­pa. Uko­li­ko on kaže, kao što izgle­da da je slu­čaj, da A nele­gi­tim­no "pri­mo­ra­va" B‑a ako bi B‑u bilo bolje da je A umro, onda tre­ba raz­mo­tri­ti sle­de­ći slu­čaj: Bra­un i Grin se tak­mi­če ko će na auk­ci­ji kupi­ti jed­nu odre­đe­nu sli­ku koju obo­ji­ca žele. Oni su jedi­na dva pre­o­sta­la kup­ca. Zar ne bi Gri­nu tada bilo bolje da je Bra­un umro? Zar to ne zna­či da Bra­un na neki način nele­gal­no pri­mo­ra­va Gri­na i da bi mu tre­ba­lo zako­nom zabra­ni­ti da uče­stvu­je na auk­ci­ji? Ili, per con­tra, zar Grin ne pri­mo­ra­va Bra­u­na na isti taj način i zar ne bi i Gri­nu tre­ba­lo da bude zako­nom zabra­nje­no da uče­stvu­je na auk­ci­ji? Zašto ne bi tre­ba­lo to uči­ni­ti? Ili, pret­po­sta­vi­mo da se Bra­un i Grin bore za ruku jed­ne devoj­ke; zar ne bi sva­kom od njih bilo bolje da je onaj dru­gi umro, i zar udva­ra­nje obo­ji­ce ne bi tre­ba­lo zako­nom zabra­ni­ti? Čini se kao da ima bes­ko­nač­no mno­go posle­di­ca ova­kvog principa.

Nozik, osim toga, upa­da u još veću nevo­lju kada doda­je da raz­me­na koja pod­ra­zu­me­va uce­nu nije "pro­duk­tiv­na", jer nje­na zabra­na ne dovo­di jed­nu od stra­na (uce­nje­nog) u loši­ji polo­žaj. Ali, to narav­no nije isti­na: kao što je poka­zao pro­fe­sor Blok (Block), zabra­na ugo­vo­ra kojim se uspo­sta­vlja uce­na dovo­di do nastan­ka taj­ni, a time i omo­gu­ća­va da se od nje­ne pro­da­je tre­ćoj oso­bi "zara­di" čak i više od nov­ča­nog povra­ća­ja. Ovde, Nozik u stva­ri diže ruke, pri­zna­ju­ći da uce­nji­vač "koji uži­va u pro­da­ji taj­ni“ može "da ih napla­ti na razne nači­ne". Među­tim, koja bi spo­lja­šnja agen­ci­ja za zašti­tu pra­va u tom slu­ča­ju mogla da otkri­je u kojoj meri uce­nji­vač uži­va u otkri­va­nju taj­ni i koju cenu bi mogao legal­no da ponu­di "žrtvi"? Opšti­je reče­no, nije mogu­će zami­sli­ti način da se otkri­je posto­ja­nje i obim nje­go­vog subjek­tiv­nog zado­volj­stva ili bilo kojih dru­gih psi­hič­kih fak­to­ra koji bi mogli da uti­ču na nje­go­vu ska­lu vred­no­sti, a samim tim i na razmenu.

I četvr­to, pret­po­sta­vi­mo da se desio Nozi­kov naj­go­ri slu­čaj u kojem uce­nji­vač ne uspe­va da odre­di nov­ča­nu cenu svo­je taj­ne. Uko­li­ko bismo ga tada spre­či­li da uce­nju­je, bilo u pot­pu­no­sti bilo u skla­du sa Nozi­ko­vom ver­zi­jom "pra­ved­ne cene", zau­sta­vlje­ni uce­nji­vač bi jed­no­stav­no obja­vio taj­nu za dža­be – pustio bi da infor­ma­ci­ja pro­cu­ri (Blo­kov "trač ili rekla-kaza­la"). Čine­ći tako nešto uce­nji­vač bi jed­no­stav­no isko­ri­stio svo­je pra­vo da se slu­ži svo­jim telom ili, kao u ovom slu­ča­ju, slo­bo­dom govo­ra. Ne posto­ji "pra­ved­na cena" za ogra­ni­ča­va­nje ovog pra­va, jer ono nema objek­tiv­no izmer­lji­vu vred­nost. ²⁰ Nje­go­va vred­nost je rela­tiv­na u odno­su na uce­nji­va­ča, tako da ni nje­go­vo pra­vo ne može biti ogra­ni­če­no na pra­ve­dan način. Šta­vi­še, "zašti­će­noj" žrtvi je u ovom slu­ča­ju sigur­no gore, a to nije ništa dru­go do posle­di­ca zabra­ne uce­nji­va­nja. ²¹ Sto­ga se name­će zaklju­čak da se u moder­noj, post-sred­njo­ve­kov­noj eko­nom­skoj teo­ri­ji, "pra­ved­na cena" trans­ak­ci­je poi­sti­ve­ću­je sa cenom oko koje su se dve stra­ne dobro­volj­no dogo­vo­ri­le. Osim toga i gene­ral­no gle­da­no, mora­mo pri­hva­ti­ti moder­nu eko­nom­sku teo­ri­ju koja sve volj­ne raz­me­ne nazi­va "pro­duk­tiv­nim" i koja tvr­di da je obe­ma stra­na­ma bolje nakon raz­me­ne. Sva­ko dobro ili uslu­ga koje su kori­snik ili potro­šač dobro­volj­no kupi­li dono­se im neku korist i sto­ga su, s nji­ho­ve tač­ke gle­di­šta, "pro­duk­tiv­ni". Na ovaj način pro­pa­da­ju svi Nozi­ko­vi poku­ša­ji da zabra­ni uce­nu ili da joj odre­di neku vrstu pra­ved­ne cene (što tako­đe važi i za dru­ge ugo­vo­re koji­ma se neko pla­ća da ne bi delovao).

Pri­me­nju­ju­ći svo­ju teo­ri­ju rizi­ka na opa­sne "nepro­duk­tiv­ne" aktiv­no­sti neza­vi­snih agen­ci­ja koji­ma se navod­no oprav­da­va name­ta­nje pri­nud­nog mono­po­la ultra-mini­mal­ne drža­ve, Nozik poseb­nu pažnju posve­ću­je "pro­ce­du­ral­nim" pra­vi­ma koja pri­pi­su­je sva­kom poje­din­cu, i koja, po nje­go­vom mišlje­nju, pred­sta­vlja­ju "pra­vo da kri­vi­ca bude odre­đe­na naj­ma­nje opa­snom pro­ce­du­rom, to jest, pro­ce­du­rom za koju je naj­ma­nje vero­vat­no da će nevi­nog nepra­ved­no pro­gla­si­ti kri­vim." Ovde Nozik uobi­ča­je­nim sup­stan­tiv­nim pri­rod­nim pra­vi­ma — pra­vu na lič­nost i na nepri­ko­sno­ve­nost pra­ved­no ste­če­nog vla­sni­štva – pret­po­sta­vlja tako­zva­na "pro­ce­du­ral­na pra­va", ili pra­va na odre­đe­ne pro­ce­du­re za utvr­đi­va­nje nevi­no­sti ili kri­vi­ce. Među­tim, suštin­ska razli­ka izme­đu pra­vih i lažnih "pra­va" sasto­ji se u tome što se prvim pra­vi­ma ni od koga ne zahte­va nika­kva pozi­tiv­na akci­ja osim neuplitanja.

Otu­da, pra­vo na lič­nost i svo­ji­nu ne zavi­si od vre­me­na, mesta ili bro­ja lju­di u dru­štvu i nji­ho­vog bogat­stva: Kru­so isto tako može ima­ti ova pra­va u odno­su na Pet­ka kao i bilo koji čovek u indu­strij­skom dru­štvu. S dru­ge stra­ne pra­vo na "doži­vot­nu nadni­cu" nije istin­sko pra­vo, jer nje­go­vo ispu­nje­nje zahte­va pozi­tiv­nu akci­ju dru­gih lju­di; zbog toga ova­kvo pra­vo ne može biti neza­vi­sno od vre­me­na, mesta ili bro­ja i bogat­stva dru­gih lju­di u dru­štvu. Među­tim, sigur­no da "pra­vo" na manje riskant­ne pro­ce­du­re zahte­va pozi­tiv­nu akci­ju dovolj­no veli­kog bro­ja struč­nja­ka koji bi tre­ba­lo da ostva­re dati zahtev; zato ono nije istin­sko pra­vo. Šta­vi­še, nije mogu­će dedu­ko­va­ti ovo pra­vo iz pra­va na sop­stve­nu lič­nost. Napro­tiv, sva­ko ima apso­lut­no pra­vo da bra­ni svo­ju lič­nost i imo­vi­nu od napa­da. S dru­ge stra­ne, kri­mi­na­lac nema pra­vo da bra­ni svo­ju neza­ko­ni­to ste­če­nu zara­du. Ali, koju bi pro­ce­du­ru tre­ba­lo da usvo­ji neka gru­pa lju­di da bi bra­ni­la svo­ja pra­va – bilo da je reč o napa­du, lič­noj samo­od­bra­ni ili upo­tre­bi sudo­va ili posred­nič­kih agen­ci­ja – zavi­si od zna­nja i vešti­ne poje­di­na­ca o koji­ma je reč. Vero­vat­no je da slo­bod­no trži­šte uglav­nom navo­di veći­nu lju­di da iza­be­ru da se zašti­te pomo­ću onih pri­vat­nih insti­tu­ci­ja i agen­ci­ja za zašti­tu čije će pro­ce­du­re nai­ći na naj­ve­će odo­bra­va­nje dru­štva. Ti lju­di će biti sprem­ni da osta­nu pri svo­jim odlu­ka­ma kao naj­prak­tič­ni­jem nači­nu da se pri­bli­žno odre­di ko je u odre­đe­nom slu­ča­ju nevin, a ko kriv. Ali ovo je stvar uti­li­ta­ri­stič­kog otkri­ća da je trži­šte naj­e­fi­ka­sni­je sred­stvo za ostva­re­nje samo­od­bra­ne, i ni na koji način ne impli­ci­ra pro­ble­ma­ti­čan pojam "pro­ce­du­ral­nih pra­va". ²²

Konač­no, u sjaj­nom tour de for­ce-u, nakon što je doka­zao da se nijed­na eta­pa na putu do Nozi­ko­ve drža­ve ne ostva­ru­je "nevi­dlji­vom rukom" već vidlji­vom odlu­kom, Roj Čajlds u pot­pu­no­sti pre­o­kre­će Nozi­ko­ve teze. On doka­zu­je da bi nas nevi­dlji­va ruka, po sha­va­ta­nju samog Nozi­ka, iz mini­mal­ne drža­ve pono­vo vra­ti­la direkt­no u anarhizam.

Čajlds piše:

"Pret­po­sta­vi­mo da posto­ji mini­mal­na drža­va. Tada se poja­vlju­je agen­ci­ja koja imi­ti­ra nje­ne pro­ce­du­re, dozvo­lja­va­ju­ći joj pri­tom da uzme uče­šća na nje­nim suđe­nji­ma, postup­ci­ma itd. U ova­kvoj se situ­a­ci­ji ne može pri­go­vo­ri­ti da je ova agen­ci­ja "rizič­ni­ja" od drža­ve. Ako ipak sma­tra­mo da je pre­vi­še rizič­na, onda je isto tako oprav­da­no reći da je i drža­va pre­vi­še rizič­na, i da tre­ba uki­nu­ti nje­ne aktiv­no­sti uko­li­ko pri­tom može­mo da nadok­na­di­mo šte­tu oni­ma koji su ošte­će­ni ova­kvom zabra­nom. Uko­li­ko se drži­mo ovog prin­ci­pa, doći­će­mo do anar­hi­je. U suprot­nom će se domi­nant­na agen­ci­ja koja je posta­la mini­mal­na drža­va suo­či­ti sa nesum­nji­vo dobro nad­gle­da­nom kon­ku­rent­skom agen­ci­jom. Ali, čekaj­te: poti­snu­ta i špi­ju­ni­ra­na, dru­ga kon­ku­rent­ska agen­ci­ja dola­zi do zaključ­ka da bi mogla da sma­nji cenu svo­jih uslu­ga, pošto mini­mal­na drža­va mora da kom­pen­zu­je one koji bi podr­ža­va­li agen­ci­je sa riskant­nim pro­ce­du­ra­ma. Ovo pokre­će dva razli­či­ta pro­ce­sa: oni koji­ma je rani­je data nadok­na­da zato što su im se više dopa­da­le dru­ge agen­ci­je, hrle da se pri­klju­če neza­vi­snoj agen­ci­ji, čime izno­va potvr­đu­ju svo­je sta­re preference.

Tako­đe je uči­njen još jedan sud­bo­no­san korak: uki­nuv­ši kom­pen­za­ci­ju, neka­da pono­sna mini­mal­na drža­va, pola­ko se vra­ća na stu­pa­nj ultra­mi­ni­mal­ne drža­ve. Ovaj pro­ces se, naža­lost, ne može zau­sta­vi­ti. Da bi zado­bi­la kli­jen­te ultra-mini­mal­ne drža­ve nužno je da neza­vi­sna agen­ci­ja ostva­ri dobru zara­du, i ona to zai­sta i čini. Ona je u moguć­no­sti da nudi uslu­ge koje su raz­no­vr­sni­je, da se igra sa razli­či­tim cena­ma i gene­ral­no posta­ne atrak­tiv­ni­ja alter­na­ti­va, iako sve vre­me dozvo­lja­va da je drža­va špi­ju­ni­ra, pro­ve­ra­va­ju­ći nje­ne pro­ce­se i pro­ce­du­re. Dru­gi ple­me­ni­ti pre­du­zet­ni­ci sle­de nje­ne sto­pe. Usko­ro, ono što je nekad bila jedva ultra-mini­mal­na drža­va posta­je obič­na domi­nan­ta agen­ci­ja, koja otkri­va da su i dru­ge agen­ci­je posti­gle­zna­čaj­ne rezul­ta­te i to kori­ste­ći bezbed­ne, neri­zič­ne pro­ce­du­re. Nakon toga pre­sta­je da ih špi­ju­ni­ra, odlu­ču­ju­ći se ume­sto toga za neke manje sku­pe dogo­vo­re. Nje­ni ruko­vo­di­o­ci su se, avaj, obo­ga­ti­li i posta­li rav­no­du­šni do srži; nji­ho­ve raču­ni­ce o tome koga bi tre­ba­lo šti­ti­ti, kako, kakvom vrstom pomo­ći i kojim sred­stvi­ma za koje ciljeve…teško su pogo­đe­ne činje­ni­com da su rani­je uspe­li da se izvu­ku iz zai­sta kon­ku­rent­skog trži­šnog siste­ma cena. Domi­nant­na agen­ci­ja posta­je nee­fi­ka­sna u pore­đe­nju sa novim, dina­mič­nim i razvi­je­ni­jim agen­ci­ja­ma. Usko­ro domi­nant­na agen­ci­ja posta­je ništa dru­go do još jed­na među mno­gim agen­ci­ja­ma u legal­noj trži­šnoj mre­ži. Nizom moral­no dopu­sti­vih kora­ka koji­ma se ne povre­đu­ju niči­ja pra­va nesreć­na mini­mal­na drža­va sve­de­na je na naj­o­bič­ni­ju agen­ci­ju. Kra­će reče­no, nevi­dlji­va ruka je uzvra­ti­la uda­rac". ²³

Sle­de neke krat­ke, ali važne poen­te. Nozik, kao uosta­lom ni dru­gi teo­re­ti­ča­ri ogra­ni­če­ne vla­sti i prin­ci­pa lais­sez-fai­re, nema teo­ri­ju pore­za: koli­ki bi porez tre­ba­lo da bude, ko bi ga pla­ćao, kakve bi on bio vrste itd. Porez se zai­sta veo­ma ret­ko spo­mi­nje u Nozi­ko­vim eta­pa­ma ka mini­mal­noj drža­vi. Izgle­da kao da bi Nozi­ko­va mini­mal­na drža­va mogla da namet­ne porez samo onim kli­jen­ti­ma koje je ima­la pre nego što je posta­la drža­va, ali ne i poten­ci­jal­nim kli­jen­ti­ma kon­ku­rent­skih agen­ci­ja. Jasno je, među­tim, da posto­je­će drža­ve opre­zu­ju sva­ko­ga, bez obzi­ra na to ko koga podr­ža­va, tako da je odi­sta teško zami­sli­ti kako bismo mogli da otkri­je­mo i raz­dvo­ji­mo ove razli­či­te hipo­te­tič­ke grupe.

Nozik, zajed­no sa isto­mi­šlje­ni­ci­ma koji podr­ža­va­ju ogra­ni­če­nu vlast i barem u slu­ča­ju kada je reč o nje­go­voj mini­mal­noj drža­vi "zašti­tu" posma­tra kao rezul­tat kolek­tiv­nog dela­nja. Ali, koli­ku je zašti­tu potreb­no obez­be­di­ti i koli­ko je sred­sta­va potreb­no za nju izdvo­ji­ti? Pro­blem je u tome što je zami­sli­vo da se potro­ši goto­vo celo­ku­pan naci­o­nal­ni pro­i­zvod da bi se za sva­ku oso­bu obez­be­di­li jedan tenk i oru­ža­na stra­ža. S dru­ge stra­ne, mogu­će je zami­sli­ti da u zemlji posto­je samo jedan poli­ca­jac i jedan sudi­ja. Ko je taj koji odlu­ču­je o ste­pe­nu zašti­te i po kojim kri­te­ri­ju­mi­ma? Nasu­prot tome, na pri­vat­nom trži­štu se dobra i uslu­ge pro­i­zvo­de na osno­vu rela­tiv­ne potra­žnje i cena u odno­su na potro­ša­če na trži­štu. Ali ne posto­ji nika­kav sli­čan kri­te­ri­jum u mini­mal­noj ili bilo kojoj dru­goj državi.

Šta­vi­še, Čajlds isti­če da mini­mal­na drža­va koju Nozik poku­ša­va da oprav­da pred­sta­vlja posed pri­vat­ne, domi­nant­ne fir­me. Kod Nozi­ka se još uvek ne može naći obja­šnje­nje ili oprav­da­nje moder­nog nači­na gla­sa­nja, demo­kra­ti­je, meha­ni­zma kon­tro­le i rav­no­te­že itd. ²⁴

Konač­no, još jedan ozbi­ljan nedo­sta­tak pro­ži­ma čita­vu raspra­vu o pra­vi­ma i vla­sti u Nozi­ko­vom delu: on, kao kan­ti­jan­ski intu­i­ci­o­ni­sta, nema nika­kvu teo­ri­ju pra­va. Pra­va su pro­sto napro­sto emo­ci­o­nal­no intu­i­tiv­na i nema­ju nika­kvog ute­me­lje­nja u zako­nu pri­ro­de — u pri­ro­di čove­ka i sve­mi­ra. U kraj­njem slu­ča­ju, može se reći da on ne nudi nika­kav pra­vi argu­ment za nji­ho­vo postojanje.

Da zaklju­či­mo:

1. Pošto nijed­na posto­je­ća drža­va nije bila bez­gre­šno zače­ta, sam Nozik bi tre­ba­lo da se zala­že za anar­hi­zam i da čeka da se drža­va iz nje­ga razvije;
2. Čak i da je neka drža­va odi­sta nasta­la na ovaj način budu­ći da su pra­va neo­tu­đi­va i dalje nijed­na ne može biti opravdana;
3. Nije­dan korak u pro­ce­su Nozi­ko­ve nevi­dl­lji­ve ruke nije vali­dan: čitav pro­ces je odveć sve­stan i vidljiv, a nei­sprav­ni prin­ci­pi rizi­ka i kom­pen­za­ci­je vode pra­vo u despotizam;
4. Ni sam Nozik ne može da garan­tu­je da će domi­nant­na agen­ci­ja za zašti­tu zabra­ni­ti riskant­ne pro­ce­du­re neza­vi­snih agen­ci­ja čime bi tre­ba­lo da se uspo­sta­vi ultra-mini­mal­na država;
5. Nei­sprav­na je Nozi­ko­va teo­ri­ja "nepro­duk­tiv­ne raz­me­ne", a to je dovolj­no da pro­pad­ne zabra­na riskant­nih aktiv­no­sti kao i ultra-mini­mal­na država;
6. Suprot­no Nozi­ko­vom mišlje­nju, ne posto­je nika­kva "pro­ce­du­ral­na pra­va" tako da nije mogu­će poći od teo­ri­je rizi­ka i "nepro­duk­tiv­ne" raz­me­ne da bi se došlo do ultram­ni­nal­ne drža­ve koja bi ima­la moć prinude;
7. Ni sam Nozik ne može da garan­tu­je da će mini­mal­na drža­va name­ta­ti poreze;
8. Nozi­ko­va teo­ri­ja pru­ža način da se u bilo kojoj drža­vi oprav­da­ju gla­sa­nje i demo­krat­ske procedure;
9. Iz same teo­ri­je pro­i­zla­zi da bi mini­mal­na drža­va isto­vre­me­no oprav­da­la i maksimalnu;
10. O pro­ce­su nevi­dlji­ve ruke moglo bi se govo­ri­ti jedi­no kao o pro­ce­su kojim se dru­štvo sa stup­nja Nozi­ko­ve drža­ve vra­ća nazad u anar­hi­stič­ko pri­rod­no stanje.

Tako je u pot­pu­no­sti pro­pao naj­zna­čaj­ni­ji ovo­ve­kov­ni poku­šaj da se pobi­je anar­hi­zam i pru­ži oprav­da­nje države.