O austrijskoj metodologiji (II deo)
II Apriorna nauka o ljudskom delovanju i njene primene
Jedna grupa austrijskih teoretičara (Mizes, Rotbard) smatra da su (mnogi) najvažniji opšti zakoni koji se tiču međuljudske interakcije n osoba izvedeni iz (kako je oni nazivaju) apriorne nauke o ljudskom delovanju. Ovakva nauka, po njihovom mišljenju, započinje ispitivanjem suštine delovanja (tj. svrhovitog ponašanja) i, razrađujući ono što je sadržano u ovoj suštini, vodi do uspostavljanja nužnih istina o ljudskom delovanju kao takvom.
Treba zapaziti da je stanovište koje drži da postoji ova apriorna nauka o ljudskom delovanju logički nezavisno od prihvatanja teze metodološkog individualizma. Jer, metodološki individualista može smatrati da su sve istinite društvenonaučne teorije svodljive na zakone o ljudskom delovanju, ali da pri tom nijedan od ovih potonjih zakona nije nužno istinit. Isto tako, neko može smatrati da postoji skup nužnih istina o ljudskom delovanju, ali da one nisu dovoljne da redukuju i objasne sve istinite teorije društvene nauke. 1
Ideja o razrađivanju onoga što je sadržano u suštini ljudskog delovanja svakako je interesantna i izazovna. Takav program, koji uključuje i sintetičke nužne istine, logički pozitivisti bi odbacili kao prazan i nemoguć. Međutim, pozitivistička pozicija i argumenti o sintetičkim nužnim stavovima, kao i mnogo toga drugog unutar pozitivističog gledišta (na primer, verifikacioni kriterijum značenja), zapali su u teška vremena. Nedavno je oživelo interesovanje za takve iskaze, i mislim da je pošteno reći da ne postoje argumenti za koje je opšteprihvaćeno da uverljivo ukazuju protiv mogućnosti takvih sintetičkih nužnih istina. 2
Ovo nije prikladna prilika da se istražuje opšta mogućnost takvih istina. Umesto toga, ispitaće se kakve implikacije za praksu ekonomije ima eventualno postojanje takvih istina. U kasnijim odeljcima sadašnjeg ogleda ispitaće se u pojedinostima takve (navodne) istine. Razmotriću samo neke od (navodnih) izvođenja iz suštine delovanja, ali treba pomenuti da je potrebno jasno, precizno i konsistentno tvrđenje o sadržaju (apriorne) teorije u specifikovanom rečniku primitivnih termina zajedno sa eksplicitnim definicijama i aksiomima. Takvo tvrđenje treba da razjasni da li se preferencija iz početka stvara naspram postupaka ili naspram ishodâ; ono će fiksirati jedan pojam (preferencija, zadovoljenje, želja) kao primitivni, a ostale će definisati preko njega; ono će biti dovoljno istančano da uzme u obzir razmatranja o teoriji izbora u uslovima neizvesnosti i da u predstavljanju teorije dosledno razdvoji ono što se očekuje da će se dogoditi od onoga za šta se misli da se može dogoditi; ono će izbeći Mizesovu nesrećnu tendenciju da govori kao da je ishod postupka preferiran pre u odnosu na trenutnu situaciju (što ne mora da bude) nego u odnosu na ono što bi bilo na delu da se postupak nije izvršio. Takođe je potrebno više pažnje posvetiti utvrđivanju buduće orijentacije delovanja jer cilj nekog postupka može biti samo da se on izvrši, ili da se nastavi prethodno započeti plan, ili sledi prethodno preuzeta obaveza. Stoga mislim da je pogrešno govoriti o čoveku koji deluje, kao što to čini Mizes, nužno zanemarujući amortizovane troškove ásunk costsñ. Možda će njihovo razmatranje biti iracionalno, ali ljudi u restoranu, na primer, čiji je obrok stigao i ispostavilo se da je jadnog ukusa sigurno često govore da je razlog što će ga ipak pojesti novac koji je već bio namenjen za to. Istina, njihov pristanak na ovaj obrok, umesto da naruče nešto drugo (prethodno pripremljeno), neko može objasniti na isti način na koji objašnjavamo zašto se najnovija, najmodernija oprema ne postavlja odmah u svakoj fabrici. Ali, s druge strane, nije nemoguće da je ostavljanje nepojedenim nečega što je neka osoba platila, za nju nekorisno. Ekonomska teorija može pretpostaviti da preduzetnici zanemaruju amortizovane troškove, ne zato što to jeste deo suštine ljudskog delovanja, već zato što tržište teži da odstrani preduzetnike koji uzimaju u obzir ovakve troškove. Konačno, želim da teorija bude formulisana tako da, čak i ako preferencija jeste subjektivno psihološko stanje, krajnje stvari koje su preferirane u odnosu na druge ne moraju i same da budu subjektivna psihološka stanja (kao što su osećaji zadovoljenja ili nezadovoljenja, ili odbacivanje takvih stvari). Uviđam da je ovo komplikovanije pitanje, ali na tome ovde ne moram da se zadržavam, budući da sam na drugom mestu naveo relevantna razmatranja. 3
Moraću da učinim par kratkih napomena o formulisanju teorije, budući da želim da nešto detaljnije ispitam vezu preferencije, izbora i delovanja sa teorijom o vremenski određenoj preferenciji. U ovom odeljku se prvo mora izložiti razmatranje primene skupa nužnih istina o delovanju. Postupci su određeni način ponašanja, naime svrhovito ponašanje. Nije svako ponašanje svrhovito. Postoje uzrokovani pokreti tela koji čak i nisu ponašanje, kao što je pokret tela kada se nesvesno padne s visine. Postoji ponašanje koje nije postupanje, na primer, jednostavni neuslovljeni refleksi. Vežbanjem takvo ponašanje može potpasti pod kontrolu ili izbor, ali ako se takvo vežbanje ne bi zbilo, refleksno ponašanje ne bi bilo postupanje (premda je pređašnje "nevežbanje" moglo biti). Šta je sa uslovnim refleksima klasičnog Pavlovljevog uslovljavanja? Zvonjenje zvona je bilo povezano sa hranom, a sada (bez prisustva hrane) zvono zvoni i pas, ili ljudsko biće, luči pljuvačku. Da li je ponašanje lučenja pljuvačke postupak? Ne sećam se da je u delima austrijskih pisaca prisutno specifično razmatranje ovog problema, ali verujem da bi njihov odgovor bio da ovakvi pavlovljevski refleksi nisu postupci.
Znatno interesantnije i teže je operantno ponašanje (operant behavior). Da li je ponašanje koje potpada pod principe operantnog uslovljavanja (operant conditioning) postupanje? Procesi operantnog uslovljavanja putem nagrada i kazni, pozitivnih i negativnih pojačanja áreinforcementñ, u odnosu na različite mogućnosti pojačanja, povišavaju i snižavaju verovatnoće različitih ponašanja i uvode različite obrasce odumiranja. 4 Da li je takvo ponašanje, koje je predmet pojačanja i njime je oblikovano, delovanje? Austrijanci se mogu buniti protiv primene principâ operantnog uslovljavanja na ljude i teoretisanja o ljudima na ovaj način, jer je ponašanje na koje skinerijanski psiholog primenjuje svoje principe isto ono ponašanje koje bi austrijski teoretičar nazvao "svrhovitim", odnosno "delovanjem". Psiholog skinerijanac takođe primenjuje svoje principe na životinje, a to pokreće pitanje da li austijski teoretičar ubraja operantno ponašanje npr. pacovâ i golubova u delovanje. Opet, ne sećam se da postoji specifična diskusija o ovom pitanju kod austrijskih teoretičara, ali mislim da bi oni nerado primenili na životinje mnoge od kategorija koje idu sa delovanjem, kao što su očekivanja, planovi, slike željenog cilja. Podsećam da su principi operantnog uslovljavanja posmatrani kao delatni na vrlo niskom nivou evolucione lestvice.
Ako takvo operantno ponašanje tih drugih organizama nije delovanje, onda imamo interesantan primer oblika ponašanja za koji ne važe kategorije ljudskog delovanja. Pretpostavimo da principi operantnog uslovljavanja važe za te druge organizme. (Uočite da postoji evoluciono objašnjenje prednosti prilagođavanja putem operantnog uslovljavanja; nešto što je operantno uslovljeno bilo bi izabrano tokom procesa evolucije među organizmima koji su podložni isključivo klasičnom uslovljavanju.) Mogu li ovi principi biti istiniti za nas, za velike segmente ponašanja ljudskih bića, kao aposteriorna teorija? Znamo li a priori da njene kategorije i tvrđenja ne važe za veliki deo ljudskog ponašanja?
Postoji ova alternativna, relativno razrađena konceptualna shema za koju se ne čini da govori o mizesovskim kategorijama ili pomoću njih, pa ipak, izgleda da je pitanje je li to istina o ljudima ili ne empirijsko pitanje, o kome se odlučuje a posteriori. (Da li su ovi principi prosto prestali da budu istiniti na izvesnom stupnju evolucione lestvice? Da li ljudska svest i inteligencija pružaju nova sredstva delovanja ovih principa, ili umesto toga polje unutar koga uopšte ne deluju?) Možda su skinerijanska teorija i teorija o ljudskom delovanju kompatibilne, i obe mogu biti istinite za isto ponašanje. Ako je tako, čak i ako se teorija o ljudskom delovanju zaista zna a priori, može se desiti da ona nije najbolja teorija, tako da skinerijanska teorija možda može da objasni više toga, da nam omogući da predvidimo više toga i tako dalje. U tom slučaju posedovanje apriorne teorije neće nas zaustaviti da sledimo i razvijamo, formulišemo i testiramo, skup kontingentnih istina o ponašanju. Posedovanje apriorne teorije ne govori nam ništa o tome da neće postojati bolja, u većoj meri predviđalačka, dalekosežnija aposteriorna teorija, te stoga ne može sprečiti traganje empirijske nauke. (Ova poenta, očigledno, ne zavisi ni od čega u skinerijanskoj teoriji, ali se činilo korisnim doći do toga razmatranjem alternativnog okvira, različitog od Mizesovog, koji funkcioniše unutar neke aposteriorne teorije koja se trenutno aktivno istražuje.)
S druge strane, može se desiti da od dve teorije ne mogu obe biti istinite za isto ponašanje, da istinitost jedne isključuje istinitost druge. Mnogi austrijanci su pisali kao da ne postoji drugi skup pojmova do njihov, preko kojeg se može razumeti glavnina ljudskog ponašanja. Postojanje skinerijanske teorije na to baca sumnju, a ako pretpostavimo da je ova teorija inkompatibilna sa teorijom o ljudskom delovanju, nastaje delikatno pitanje o tome koja je od struktura ove dve teorije istinita za najveći deo našeg ponašanja u svetu. (Unutar austrijske terminologije, pokreće se pitanje da li takvo ponašanje jeste delovanje.)
Uočite koliki značaj za austrijsko gledište ima to da neće postojati ništa drugo blisko delovanju, ništa njemu vrlo slično. Na osnovu ove pretpostavke lako se dâ razlikovati ljudsko ponašanje koje nije delovanje. Ne bi bila delikatna stvar, koja uključuje mnogo posmatranja i testiranja, odlučiti koja teorija važi kao istinita o nekom ponašanju za koje se čini da je delovanje. S druge strane, pretpostavite da su postojala ponašanja dovoljno slična ljudskom delovanju, tako da se ne mogu razlikovati samo na osnovu jednog ili dva pogleda. Pretpostavite, zatim, da se učestalo javlja takvo ponašanje koje nije delovanje, često pomešano sa postupcima osoba. Ponašanje koje nije delovanje zaista se pokorava različitim zakonima, npr. zakonima operantnog uslovljavanja. Čak i ako bi postojala apriorna teorija o ljudskom delovanju, pitanje da li je ona odgovarajuća u posebnim okolnostima moralo bi se odrediti detaljnim empirijskim istraživanjem, komplikovanim statističkim procedurama itd. Odnosno, tvrđenje da teorija o ljudskom delovanju odgovara situaciji zahtevala bi onoliko svedočanstava koliko i tvrđenje da neka druga aposteriorna teorija odgovara situaciji. Apriorni karakter teorije o ljudskom delovanju neće biti od pomoći u odlučivanju da li je ona istinita za neku situaciju ponašanja, a ekonomija bi se praktikovala na jednako empirijski način kao i bilo koja druga nauka. (Čak i ako bi neko u ovoj situaciji nekako mogao a priori znati da je to što je izvodio bilo delovanje, drugi to ne bi mogli znati a priori.)
Prema tome, za austrijsko gledište o tome kako ekonomija treba da se praktikuje važno je njihovom tvrđenju da postoji apriorna nauka o ljudskom delovanju dodati tvrdnju da postoji dovoljno veliki jaz između ljudskog delovanja i drugih ljudskih ponašanja, da bi se učinila lakšom identifikacija ponašanja koje nije delovanje. Inače, jedini način na koji se može odrediti da li ponašanje jeste ili nije delovanje, može biti da se odredi koje zakone ono zadovoljava. A ovo može zahtevati isto onoliko empirijskog istraživanja koliko je prisutno i u aposteriornoj nauci o ljudskom ponašanju. Da li postojanje takvog jaza može biti saznato a priori; da li je nužna istina to da se nijedno ponašanje ne ugleda na delovanje dovoljno blisko da bi zahtevalo detaljno istraživanje koje bi ih razdvojilo? Ne vidim da jeste, a postojanje aposteriorne teorije ove vrste (kao što je skinerijanska teorija) ima kao posledicu to da nauka o ljudskom ponašanju mora da se, zarad većeg obima, praktikuje kao empirijska nauka. Čak i ako bi se znalo a priori da postupci zadovoljavaju izvesne zakone, bilo bi empirijsko pitanje da li su pojedinačni primerci ponašanja postupci i, stoga, da li zadovoljavaju te zakone. 5
Da li nam metod Verstehen-a (razumevanja) pruža saznanje o tome koja pojmovna struktura važi za ponašanje osoba? 6 Kritičari Verstehen-a su tvrdili da je to u najboljem slučaju put smišljanja hipoteza, ali ne i dolaženja do saznanja o tome koje su hipoteze istinite. 7 Sadašnja gledišta o testiranju hipoteza opisuju ulogu drugačiju od smišljanja hipoteza ili utvrđivanja koja je istinita, naime, pripisivanje plauzibilnosti hipotezama ili (na osnovu Bejsovog gledišta o statistici) prethodnih verovatnoća tim hipotezama. Takve plauzibilnosti ili prethodne verovatnoće će ukazivati na ono što je potrebno da bi se utvrdilo je li hipoteza istinita ili lažna. U neobjavljenom tekstu Hilari Patnam (Hilary Putnam) iznosi zanimljivu pretpostavku da postupak Verstehen-a ulazi u ovo prethodno pripisivanje verovatnoće, tako da ima legitimnu ulogu (premda ne i odlučujuću) u procesu prihvatanja i odbacivanja hipoteza.
Čak i ako priznamo Patnamovu poentu, moramo se vratiti korak unatrag da bismo ispitali šta bi moglo da čini osnovanom upotrebu Verstehen-a. Razmotrite poduhvat onoga, prema Kvajnovoj (Quine) upotrebi izraza radikalni prevod, 8 što možemo nazvati radikalni Verstehen, razumevanje ponašanja organizama druge vrste ili onih sa kojima nemamo nikakve biološke veze budući da su se razvili na drugoj planeti. Možemo li verstehen (razumeti) takve organizme? Empatično razumevanje bi moglo da sugeriše hipoteze o njihovom ponašanju, ali bi to moralo da bude naknadno testirano. Opšta hipoteza da smo sposobni da verstehen njihovo ponašanje bila bi testirana u procesu testiranja specifičnih hipoteza o njima koje sugeriše empatično razumevanje. 9 Jasno je upravo to da ne možemo a priori znati da imamo sposobnost empatičnog razumevanja ponašanja ovih organizama. Ako zaista i imamo ovakvu sposobnost za ove organizme, do znanja o tome ćemo morati da dođemo a posteriori, verovatno odgovarajućim postupcima psihološke nauke. Moglo bi se ispostaviti da ovakvu sposobnost imamo samo za neke oblike njihovog ponašanja; premda empatično razumevanje pretpostavlja sa jednakom plauzibilnošću hipoteze o drugim oblicima njihovog ponašanja, dalje testiranje može pokazati da naša stopa uspeha sa ovim potonjim hipotezama neće biti mnogo bolja od nasumičnosti. Naše pouzdanje u različite oblike njihovog ponašanja biće određeno a posteriori.
Razmotrite nama bliže tvrđenje, da vi možete verstehen ponašanje drugih osoba. Čini se, takođe, da se ovo ne zna a priori. Razumljivo je da ćete imati poverenje (ako imate) u svoju sposobnost da tako razumete ponašanje drugih, zato što su se oni vaši svakodnevni pokušaji da to učinite koji su imali dalje prediktivne posledice prilično dobro održali. Ali, takav nerigorozan test hipoteze ne može pokazati da je alternativna pojmovna shema neprimenljiva, kada bi ova alternativna shema često imala približno iste dalje prediktivne posledice o ponašanju drugih u prilikama svakodnevnog života. U tom slučaju bi možda bio očigledan jedino prividni uspeh naših epizoda empatičkog razumevanja.
Ali, zar ne možemo znati, bez komplikovanih testova, koji pojmovi važe za naše sopstveno ponašanje, odnosno, da li ja mogu znati koji važe za moje, a vi koji važe za vaše? Svako od nas sigurno primenjuje neku posebnu pojmovnu shemu na svoje ponašanje sa ogromnim poverenjem. 10 Ali, na osnovu čega to radite i, posebno, znate li a priori da se ova shema odnosi na vas? Možda se želi reći da znamo koji pojmovi važe za vaše ponašanje, budući da ga, na kraju krajeva, vi izvršavate, a vršite ga na način koji uliva ove pojmove u ponašanje koje stvarate, što vas takođe dovodi do saznanja o tome da su ovi pojmovi tako uliveni. Znate da činite to da se ono zbiva kao postupak. Ovako kako je postavljeno, ovo je isuviše tamno da bi bilo od pomoći. Razjašnjenjem će teško moći da se pokaže kako način na koji se pojmovi ulivaju u ponašanje koje proizvodite, koje je pod vlašću pojmova, čini teoriju koja koristi te pojmove najboljom eksplanatornom teorijom vašeg ponašanja. (A tu bi još uvek ostao problem saznanja koji se pojmovi daju primeniti na ponašanje drugih osoba.)
Pa ipak je činjenica da mi zaista primenjujemo, sa poverenjem, kategorije ljudskog delovanja. Drugačija teorija, npr. skinerijanska, neće uspeti da potpuno potkopa ovo poverenje sve dok se ne kombinuje sa teorijom obrazovanja pojmova da bi na taj način, iz svoje sopstvene perspektive, objasnila (transkulturnu) činjenicu da ljudi sa poverenjem prihvataju uobičajene (ne-skinerijanske) kategorije. Ako bi skinerijanska teorija mogla da objasni zašto gotovo svi ljudi prihvataju uobičajenu teoriju iako je ona (kao što tvrdi) lažna, to bi učinilo još težim da se zadrži neumanjeno poverenje bilo u uobičajenu teoriju bilo u postupak Verstehen-a, koji koristi njene kategorije. Međutim, čak ni u ovom slučaju neće biti nemoguće nastaviti verovati u uobičajenu teoriju, a skinerijanska teorja može predvideti da će se to dogoditi, budući da je verovanje u uobičajenu teoriju planski ojačano, što je čini veoma otpornom na izumiranje. Uistinu možemo postaviti pitanje koliko se verno teoretičari operantnog uslovljavanja drže svoje sopstvene teorije kada pokušavaju da odvrate publiku od rezultata dugih i raznovrsnih procesa pojačavanja.
Verstehen ne može, kao što smo videli, pomoći da odstranimo sva empirijska pitanja o primenama Mizesove ili bilo koje druge teorije ljudskog delovanja. Međutim, ne treba da napustimo problem Verstehen-a a da ne primetimo da jeste moguće da ljudi (ili neki ljudi) zaista imaju sposobnost empatičnog razumevanja bar nekih oblika ponašanja i da se ova sposobnost može uvežbati tako da postane u još većoj meri pouzdana. Da li je to tako ili nije, empirijsko je pitanje. Pretpostavite da istraživanje pomoću postupaka empirijske nauke identifikuje neke osobe kao naročito pouzdane Versteher-e (razumevače) bar nekog oblika ponašanja; iz toga proizlazi da greše retko ili nikada. Čak i ako ne bismo posedovali teoriju o tome kako ovakva sposobnost deluje, mogli bismo koristiti takve pouzdane Versteher-e kao instrumente pomoću kojih možemo naučiti različite stvari, kao što koristimo ne-ljudske detektore činjenica. Testovi bi mogli dovesti do rezultata da pojedinačni Versteher-i poseduju pouzdanost onoliko visoku kakvu pripisujemo našim uobičajenim empirijskim postupcima konstruisanja i testiranja teorije, i u tom slučaju nećemo u većoj meri oklevati da kažemo kako nam je Verstehen pružilo saznanje nego da kažemo kako nam ga je pružio ostatak nauke. Standardni postupci ostatka nauke bili bi ono što je uspostavilo pouzdanost Verstehen-a, ali čim bi se ovo pokazalo, postoji mogućnost da bi se društvena nauka praktikovala sasvim drugačije.
Još jedna primedba o primenljivosti apriornih zakona. Pitanja o ovome nastaju zahvaljujući razmatranjima unutar teorije kao i, na primer, u slučaju principa umanjenja granične koristi. Ovom principu se često zameralo da je dodatna jednica X-a (recimo, šestina) možda povećala korisnost, budući da je sada, zajedno sa prethodnih pet jedinica, osoba u stanju da postigne nešto što joj je prethodno bilo nedostupno. Austrijski odgovor ističe da je u tom slučaju relevantna veličina jedinice 6X; za princip se misli da važi za situacije u kojima svaka pojedinačna dodatna jedinica X-a može postići samo one stvari koje su prethodne jedinice takođe mogle da pribave (i zajedno sa drugima može da pribavi samo veću konjunkciju prethodno dostupnih stvari). 11 Veličina jedinica mora biti izabrana tako da se zadovolji ovaj zahtev. No, logički je, naravno, moguće da za bilo koji izbor konačne veličine jedinice X, kad god nova n-ta jedinica X-a postane dostupna, postoji i nova sveobuhvatna upotreba n X-ova (novog X-a zajedno sa prethodnima) koja je na višem stupnju u preferencijama osobe nego zbir bilo kojih n prethodno dostupnih stvari (i nego zbir konjunkcije nečega što se može dobiti sa jednim X zajedno sa nečim što se može dobiti sa n–1 X-ova ukupno, itd.). Nazovimo takvu situaciju proširujući univerzum. Univerzum neke osobe je lokalno proširujući ako je to univerzum koji se proširuje preko onoliko jedinica koliko ih ta osoba ima; odnosno, za bilo koji izbor veličine jedinice, tako da ona ima najmanje jedan član. Princip umanjenja granične koristi nije pogrešan za osobu u lokalno proširujućem univerzumu; on za nju naprosto ne važi. Kombinacija njenih preferencija i prilika koje su joj dostupne, ne zadovoljava uslov važenja principa. Budući da je empirijsko pitanje da li se osoba nalazi u lokalno proširujućem univerzumu ili ne, empirijsko je i pitanje da li ili ne princip umanjenja granične koristi važi za pojedinačne osobe u pojedinačnim situacijama.
Robert Nozik
Prevod: Aleksandra Zorić
- Mizes smatra da "slobodno vreme je potrošačevo dobro" i "rad ima nekorisnost" nisu nužne istine, te se objašnjenja koja koriste ova tvrđenja ne proglašavaju svodljivim na potpuno apriornu teoriju.[↩]
- Rasvetljavajući pregled teškoća pozitivističkih argumenata o sintetičkim nužnim istinama, od strane zastupnika takvih istina, nalazi se u delu: Arthur Pap, Semantics and Necessary Truth, Yale University Press, 1958. Najuticajniji skoriji kritičar nužnosti i distinkcije analitičko–sintetičko jeste W. V. Quine. Videti njegov tekst: "Two Dogmas of Empiricism", u: From a Logical Point of View, Harvard University Press, 1953. áu prevodu: "Dve dogme empirizma", 1u: N. Miščević/M. Potrč (prir.), Kontekst i značenje, IC Rijeka, 1987; 2u: Kvajn, Jezik, misao i stvarnost, Dereta, Beograd, 2004; 3u: A. Kron/St. Novaković (prir.), Naturalizam i realizam u XX veku, Institut za filozofiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, 2004; njegovu knjigu Word and Object, MIT Press, 1960, kao i tekst "Necessary Truth" u zborniku njegovih tekstova The Ways of Paradox, Random House, New York, 1966 átreba da se pojave u zbirci Kvajnovih radova Jezik, misao i stvarnost, Dereta, Beograd, 2004. Najuticajnija i najoštroumnija savremena odbrana i korišćenje sintetičkih nužnih istina jeste predavanje Saula Kripkea "Naming and Necessity", u: Semantics and Natural Language, editori Donald Davidson i Gilbert Harman, D. Reidel, Humanities, New York, 1972. áuskoro u prevodu: Imenovanje i nužnost, Plato ili Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sr. Karlovci/N. Sad, 2004. [↩]
- "The Experience Machine", u: Anarchy, State, and Utopia, Basic Books, New York, 1974, str. 42–45. [↩]
- Pregled ovoga je sadržan u: B. F. Skinner, Science and Human Behavior, Macmillan Company, New York, 1953. Precizna kvantitativna forma zakona o efektu predstavljena je u: R. J. Herrnstein, "On the Law of Effect", Journal for the Experimental Analysis of Behavior 13, 1970, str. 243–266, i "Quantitative Hedonism", Journal of Psychiatric Research 8, 1971, str. 399–412. Često se pogrešno veruje da je čuveni osvrt Noama Čomskog, prikaz knjige Skinera Verbal Behavior – u: Language, 35, 1959, str. 26–58, preštampan u: J. J. Katz & Jerry Fodor, The Structure of Language, Prentice-Hall, 1964) – pobijanje Skinerove opšte teorije ili makar njene primene na ljudska bića. Međutim, većina Čomskijevih kritika tiče se ranijih teorija prema obrascu stimulus-odgovor, teorija umanjivanja nagona ádrive reductionñ itd, a ne Skinerove teorije operantnog uslovljavanja (koja nije teorija S–O), a Čomskijeve primedbe o cirkularnost zakona efekta pogrešne su. Videti: Paul Meehl, "On the Circularity of the Law of Effect", Psychological Bulletin, 1950; Kenneth MacCorquodale "On Chomsky's Review of Skinner's Verbal Behavior", Journal of the Experimental Analysis of Behavior, 13, 1970, str. 83–99; i gore navedene članke Hernštajna. Čak i tvrdnja da je radnja samopojačavajuća ima posledicu (kao što je ukazao Meehl) da uzastopna izvođenja uvećavaju njenu snagu i da veštačko udvajanje njenih proprioceptivnih ili moždanih efekta može biti korišćeno zarad pojačanja drugihradnji. Tvrdnja da je istraživačko ponašanje samopojačavajuće nije prazna, ne samo zato što je plauzibilna iz evolucionih razloga, nego i stoga što testovi mogu odrediti da li datost prilike za učestvovanje u istraživačkom ponašanju i sámo po sebi funkcioniše kao pojačanje.
Jedna od Čomskijevih kritika je imala veliku težinu za mnoge, time što je ukazala da su (čak i ako zakon efekta po sebi nije cirkularan i sadržinski prazan) mnoge primene zakona efekta cirkularne. Jer, u mnogim primenama razlog za verovanje da je pojačavajući događaj nastupio jeste i sâm efekt koji treba objasniti. Razmotrite drugačiji slučaj. Most se ruši, čime se postavlja pitanje zašto se srušio. Inžinjeri postavljaju hipotezu da je napon na određenom mestu dostigao kritičnu tačku. Oni veruju da je ovo slučaj na osnovu teorije koju već poseduju, potvrđene drugde, da ovo uzrokuje rušenje mostova i da je to najčešći uzrok rušenja mosta. Zatim oni nastoje da objasne rušenje mosta upućujući na napon. Rušenje mosta je za njih razlog za verovanje da je postojao izvestan napon, a napon je njihovo objašnjenje rušenja mosta. Zar ovo nije cirkularno? Nije, jer su dva izraza, napisana kurzivom u prethodnoj rečenici, različita. Postojala bi cirkularnost kada bi oni bili isti, odnosno ako bi ili (a) rušenje mosta bilo razlog za verovanje da je postojao izvestan napon, a napon je njihov razlog za verovanje da se most srušio, ili (b) rušenje mosta je njihovo objašnjenje napona, a napon je njihovo objašnjenje rušenja mosta. Ali, u primeru sa mostom o kojem raspravljamo nema takve cirkularnosti kojoj se može zameriti. (Videti: Jaegwon Kim, "On Inference, Explanation and Prediction", Journal of Philosophy 61, 1964, str. 360–368.) Slična je situacija sa pojačanjem. Ako je data teorija koja je dobro potvrđena, biće razborito zaključiti da je nastupio neki događaj takve vrste za koju se zna da će biti pojačavajuća, ili zaključiti da događaj koji je nastupio jeste pojačavajući. Želelo bi se da se nastavi i proveri ova poslednja tvrdnja, ali se čini da ovde nema nesavladivih teškoća. Stoga, ova Čomskijeva kritika počiva na pogrešnom metodološkom gledištu. Teorija operantnog uslovljavanja se ne može odbaciti tako lako. [↩]
- O razmatranju načina na koje empirijski postupci dovode do otkrića nužnih (mada ne apriornih) istina videti: Kripke, "Naming and Necessity".[↩]
- O Verstehen-u videti: F. A. Hayek, The Counterrevolution of Science.[↩]
- Videti: Ernest Nagel, The Structure of Science, str. 480–485. [↩]
- W. V. Quine, Word and Object, poglavlje 2. Patnamov tekst razmatra značaj Verstehen-a za teme o kojima Kvajn diskutuje u vezi sa prevođenjem, tako da povezuje dva polja, ali ne nastavlja sa razmatranjem radikalnog Verstehen-a i njegovim implikacijama na empirijski karakter društvene nauke.[↩]
- Ili, ako gledamo na empatično razumevanje kao pripisivanje prethodnih verovatnoća, nakon velikog broja slučajeva bićemo kadri da procenimo njegovu pouzdanost kao propisivača prethodnih verovatnoća.[↩]
- Međutim, ova shema nije identična sa Mizesovom apriornom shemom. Jer, većina ljudi ne smatra da uvek deluje tako da smanjuje sopstveno osećanje nelagodnosti itd. Otuda je, ako je Mizes u pravu, empatično razumevanje ovih ljudi njihovog sopstvenog ponašanja – nešto pogrešivo.[↩]
- Videti: Rothbard, Man, Economy, and State, str. 6.[↩]
