Nevidljiva ruka uzvraća udarac

Jedan od najvažnijih događaja na intelektualnoj sceni tokom proteklih nekoliko godina, zasigurno predstavlja pojavljivanje profesora filozofije sa harvardskog univerziteta u ulozi jednog od najelokventijih i najžešćih zagovornika doktrine liberalizma. I zaista, na zadovoljstvo svih koji podržavaju doktrinu ljudskih sloboda, toliko pažnje i hvale je u poslednje vreme sručeno na čoveka po imenu Robert Nozik (Robert Nozick) i na njegovu monografiju Anarhija, država i utopija, nagrađenoj Nacionalnom nagradom za knjige.

Ako su, međutim, i bili zadovoljni prijemom knjige kao i novonastalom brigom jednog dela intelektualnog establišmenta o liberalizmu, nisu bili zadovoljni sadržajem same knjige. Među suptilnim i sveobuhvatnim kritikama doktrina kakve su Marksova teorija eksploatacije, egalitarizam, kao i teorija Džona Rolsa (John Rawls) (toliko hvaljene od strane intelektualaca poslednjih godina), pojavljuje se i argument toliko bitan za Nozikov način razmišljanja da dominira celom prvom trećinom njegove rasprave: (neka vrsta) odbrane “minimalne države“ od anarhističkih tvrdnji i argumenata. Deo konsternacije uzrokovan ovim delom knjige potiče usled toga što Nozik daje argumente koji su jako komplikovani, koristeći pritom protiv čitaoca sve tehnike i oruđa moderne filozofije, u kombinaciji sa mnogim drugim stručnim izrazima iz drugih polja, na primer iz ekonomije, tako nabacanih da čine da se čitalac oseća kao da se vrtoglavim ritmom okreće na vrtešci, menjajući smer na nepredvidljiv način.

Ali deo te konsternacije je jednako prouzrokovan prirodom samih argumenata, onim što izgleda kao njihova naklonost anti-liberalizmu: argumentima koji počivaju na idejama kao što su “princip naknade štete“, princip “rizika“ i navodnog “prava“ da se zabrane određene rizične aktivnosti drugih.Zato nije slučajno da je Anarhija, država i utopijaizazvala oluju kontroverzi u liberalnim krugovima.I dok su se mediji i intelektualci uopšte vrlo predano fokusirali na Nozikove ubedljive kritike konvencionalnih mudrosti, pogotovo na deo posvećen ispitivanju Rolsove teorije pravde i na Nozikovu odbranu “kapitalističkih delatnosti odraslih uz dobrovoljni pristanak“, libertarijance je više zanimao Nozikov referencijalni okvir, odsustvo teorije o pravima (na kojoj se prećutno zasniva veći deo knjige), kao i napad na anarhizam.Očigledno da bi ubedljiva i razumljiva kritika ovog dalekosežnog i kompleksnog dela morala biti isto toliko duga kao i sama knjiga. Mi ne težimo tako grandioznim visinama. Ono što ćemo pokušati da uradimo jeste da odgonetnemo Nozikove glavne argumente koje koristi u odbrani “minimalne države“. Nozik počinje Lokovim (Locke) “prirodnim stanjem“ da bi pokazao kako se putem serije procesa “nevidljive ruke“ koji ne ugrožavaju ničija prava, može uspostaviti legitimna “minimalna država“. Nasuprot tome, mi ćemo zastupati ideju da, počevši od “minimalne države“ i krećući se kroz niz stupnjeva (od kojih nijedan ne narušava ničija prava), stižemo pravo do stadijuma anarhije. Ukratko, dokazaćemo da je jedina dobra minimalna država – mrtva minimalna država, ona koja dopušta tim procesima da se odvijaju tako da bi, ako bi se odvijali neko vreme, istopili minimalnu državu nazad do anarhije.Pošto ovo razjasnimo, prodiskutovaćemo Nozikov koncept “rizika“, njegov princip “naknade štete“, i njegovo gledište da je ponuđeno objašnjenje o poreklu države, objašnjenje “nevidljivom rukom“. Videćemo da, nasuprot tome, postoji veoma vidljiva ruka; u stvari, istinska gvozdena pesnica.Odbrana minimalne države profesora Nozika se odvija u 3 stupnja. Kao prvo, on tvrdi da će, ako je u okviru slobodnog tržišta dat anarhistički sisitem konkurentskih asocijacija za zaštitu, samo jedna dominantna agencija, putem tržišnih procedura i ekonomske nužnosti, izbiti na čelo.Ova “dominantna agencija“ će zauzvrat, na moralno dopustiv način koji ne narušava ničija prava, putem procesa “nevidljive ruke“, evoluirati u “ultraminimalnu državu“. Ta “ultraminimalna država“ se razlikuje od dominantne agencije po tome što zadržava monopol sile u datoj geografskoj oblasti (osim u slučaju nužne samoodbrane). Stoga to isključuje mogućnost privatne odmazde ili odmazde od strane agencije zbog grešaka i iznuđivanje naknade štete; ali ona daje zaštitu i usluge sprovođenja zakona samo onima koji kupe njenu zaštitu i polise sprovođenja zakona. Profesor Nozik zatim pokazuje kako ultraminimalna država evoluira u minimalnu državu, koja je “ekvivalentna ultraminimalnoj državi sa (očigledno redistributivnim) Fridmanovim planom o vaučerima, finansiranim putem poreskih prihoda. Po ovom planu, svim ljudima ili nekima (na primer onima kojima treba) daju se vaučeri finansirani poreskim prihodima, koji se mogu koristiti samo da bi ljudi kupili polisu zaštite od ultraminimalne države“.

Profesor Nozik smatra da su “rukovodioci ultraminimalne države u moralnoj obavezi da stvore minimalnu državu“, pošto bi “bilo moralno nedopustivo za osobe da zadržavaju monopol u ultraminimalnoj državi, a da ne obezbeđuju usluge zaštite za sve“.Ovo poslednje je, naravno, posebno interesantno. Uspešna transformacija ultraminimalne države u minimalnu državu zavisi od lojalnosti ultraminimalne države principu naknade štete profesora Nozika. Ultraminimalna država je obavezna da “nadoknadi štetu“ onima čije rizične aktivnosti na silu zabranjuje. A za adekvatnu naknadu štete uzeta je, kao što ćemo videti, sasvim bezrazložno, provizija od usluga zaštite. Profesor Nozik dopušta da ultraminimalna država “možda ne uspe da obezbedi ovu naknadu“, ali predpostavlja da će “ljudi uopšte uraditi ono što su moralno obavezni da urade“. Ovu pretpostavku, na nesreću, profesor Nozik iznosi razmatrajući samo delatnosti državnog aparata, ne zastajući da razmisli o delatnostima konkurentskih asocijacija za zaštitu. Ovakva naivnost je zaista šarmantna, ali ne baš utešna, ohrabrujuća, a ni realistična. Da takva pretpostavka može biti most od krucijalne važnosti za argumente profesora Nozika, na mnogo načina je simptomatično za ovu knjigu, kao i za većinu savremenih filozofskih rasprava o državi.

Zašto samo jedna “dominantna agencija“ mora da se razvije u okviru sistema konkurentskih agencija za zaštitu slobodnog tržišta? “U početku“, piše profesor Nozik, “nekoliko različitih asocijacija ili kompanija za zaštitu će ponuditi svoje usluge u istoj geografskoj oblasti. Šta će se desiti kada nastane konflikt između klijenata različitih agencija?“ Saznajemo da “vredi razmotriti samo tri mogućnosti“:

U ovakvim situacijama sukobljavaju se snage dveju agencija. Jedna agencija uvek pobeđuje u takvim sukobima. A pošto su klijenti agencije gubitnika loše zaštićeni u sukobima sa klijentima agencije pobednika, oni napuštaju svoju agenciju da bi poslovali sa pobednikom.

Jedna agencija svoju moć centralizuje u jednoj geografskoj oblasti, a druga u drugoj. Svaka od njih, po pravilu, pobeđuje u bitkama koje se vode blizu centara njihove moći. Ljudi koji posluju sa jednom agencijom a žive pod patronatom druge, ili se sele bliže sedištu njihove agencije ili promene agenciju.

Dve agencije se bore jednako dobro i često. One pobeđuju i gube otprilike isti broj puta, a njihovi rasuti članovi često posluju i svađaju se između sebe. Možda bez borbi, ili posle samo nekoliko čarki, agencije shvate da bi takvi sukobi bili česti u odsustvu preventivnih mera. U svakom slučaju, da bi izbegle česte, skupe i razarajuće sukobe, dve agencije, možda preko svojih rukovodilaca, slože se da mirnim putem reše slučajeve u kojima imaju različito stanovište. One se dogovore da imenuju i povinuju se odlukama nekog trećeg sudije ili suda kome se mogu obratiti kada se njihova mišljenja razlikuju. (Ili mogu da utvrde pravila koja određuju koja agencija ima jurisdikciju pod kojim okolnostima) Tako nastaje sistem apelacionih sudova i prethodno ustanovljenih pravila o jurisdikciji, kao i razlike u zakonima. Iako deluju kao različite agencije, sve one čine deo jednog federalnog sistema.

Kakva je relevantnost ovoga? “U svakom od ovih slučajeva“, kaže nam se, “sve osobe u jednoj geografskoj oblasti su u nekom zajedničkom sistemu koji sudi između njihovih konkurentskih ciljeva i verifikuje njihova prava“. “Izvan anarhije, pod pritiskom spontanih grupacija, asocijacija za zajedničku zaštitu, podele rada, tržišta, ekonomije obima, racionalnim samointersom se uspostavlja nešto veoma slično minimalnoj državi ili grupi geografski različitih minimalnih država.“

Ako se konkurentske asocijacije za zaštitu dogovore da između sebe rešavaju nesporazume, onda, prema profesoru Noziku, imamo neku vrstu “federalnog sudskog sistema“, neku vrstu vlade. Ovaj zaključak je zaista metaforičan i neopravdan. Ako uzmemo da koristimo sve zaštitne mehanizme u datom društvu i združimo ih, onda zasigurno, gledano u celini, imamo ono što neki zovu “monopolom“ na zaštitu. Slično tome, svi farmeri imaju “monopol“ na hranu koju uzgajaju. Ovo je, međutim, izvedeno tautologijom.

Stvarna poenta koju profesor Nozik želi da istakne jeste da će, ako bilo koje od ovih alternativnih rešenja da rezultate, iz toga proizaći “pravni sistem“. E sad, niko nikada nije poricao da će u anarhiji zaista postojati “pravni sistem“. Mnogi čuveni anarhisti tvrdili su da oni zastupaju mišljenje da strukture i procesi prava (čak i sadržaj u nekim slučajevima) treba da budu odvojeni od države, a da državu treba ukinuti. Ako ćemo bilo koji “pravni sistem“ definisati u tako širokom smislu kao što je “država“, onda nema svrhe nastavljati ovu stvar.

Diskusija se može nastaviti mnogo produktivnijim putem ako razlikujemo dva tradicionalno različita tipa pravnog sistema: “tržišni pravni sistem“ i “državni pravni sistem“. “Tržišni pravni sistem“ može biti određen kao sistem pravila i procedura primene zakona koji nastaju iz procesa tržišne ekonomije: konkurencijom, cenjkanjem, pravnim odlukama, i tako dalje; pravni sistem čiji poredak je spontan u hajekovskom smislu. “Državni pravni sistem“, s druge strane, može biti određen kao sistem pravila i procedura sprovođenja koja je, kao rezultat političkih procedura, sastavio državni aparat i na silu nametnuo ostatku društva. U društvu sa “tržišnim pravnim sistemom“, oblik pravnog sistema je određen procesima pokrenutim delovanjem mnogobrojnih nezavisnih agencija čiji se planovi mogu sukobiti i stoga u strukturi svrha-cilj tih, a i drugih agencija, izazvati neka prilagođavanja. Nezavisne agencije mogu se, onda, dogovoriti, doneti odluke, napraviti presedane, cenjkati se i tako dalje, da bi napravile pravni poredak koji niko nije unapred odredio. Sistem koji bi nastao nije “federalni sistem“ u tradicionalnom smislu: možemo imati ad hoc odluke za pojedinačne rasprave, unapred dogovorene procedure, kao što je izvlačenje imena sudija iz šešira, biranje između sudija predloženih od strane svake agencije ad infinitum. Ne moramo ni pretpostaviti da se bilo kakav apelacioni sistem uspostavlja. (Ako je neki ipak uspostavljen, to neće suštinski promeniti naš krucijalni argument) To znači da anarhizam dopušta pravni sistem, i to “tržišni pravni sistem“ nasuprot “državnom pravnom sistemu“. Sličnost je u razlici podvučenoj između državno-ekonomskih sistema i slobodnih tržišnih ekonomskih sistema. Oba su sistemi, ali ne iste vrste; oni su izgrađeni na različitim principima organizacije i manifestuju potpuno različite procese. Onda ćemo zaključiti da ako se desi treća od tri alternative profesora Nozika, kao rezultat toga neće nastati državni aparat.

Ovde se javlja nekoliko drugih prigovora ovakvom rezonovanju: argument profesora Nozika da “maksimalne konkurentske usluge zaštite ne mogu da zajedno postoje“ nema snagu, zato što on samo pretpostavlja da će nasilni konflikti između agencija postojati kao mera. Ali ako ovakvi konflikti počnu da se razvijaju, ekonomija nam daje razlog da pretpostavimo da će veći interes konkurentnih stranaka biti da nađu sredstvo za arbitražu konflikta, nego da započnu nasilne akcije. Na kraju krajeva, nema razloga da se koncept “usluga zaštite“ posmatra sa holističkim strahopoštovanjem. Beskonačno velik broj različitih institucija se može razviti u društvu, koje bi se bavile raznovrsnim aspektima zaštite. Neke institucije mogu da patroliraju komšijskim blokovima, neke da se fokusiraju na autorska prava, neke na kršenja ugovora, neke prosto da se osiguraju protiv zločina, pre nego da hapse kriminalce (u slučajevima gde potrošači u društvu ne misle da su kazna i odmazda opravdane ili vredne truda). Ovde opet nema razloga da se očekuje od jedne agencije da dominira čitavim poljem rada.

Izgleda da se “nevidljiva ruka“ upetljala u veoma jaku mrežu. Hajde da ispitamo proces pomoću kojeg “dominantna agencija“ evoluira u “ultraminimalnu državu“, a koja je potom moralno obavezna da postane “minimalna država“.

“Ultraminimalna država“, piše profesor Nozik, “ima monopol nad svakom upotrebom sile sem u slučaju nužne samoodbrane, i tako isključuje privatne odmazde ili odmazde za greške i iznude naknade štete od strane agencije; ali ona omogućava usluge zaštite i nametanja samo onima koji kupe njene polise za zaštitu i nametanje.“

“Minimalna država (noćni čuvar), sa druge strane je”, kako on piše, “ekvivalent ultramnimalnoj državi udruženoj sa (očigledno redistributivnim) Fridmanovim vaučer planom, finansiranim od poreskih prihoda. Po ovom planu, svim, ili samo nekim (npr. onima kojima treba), ljudima se daju vaučeri finansirani od sredstava poreskih prihoda, koji se mogu koristiti samo za kupovimu polisa zaštite od ultraminimalne države.“

Profesor Nozik pretpostavlja da postoji dominantna agencija za zaštitu u moru konkurenata, i pokazuje kako ona može evoluirati u ultraminimalnu državu koja je nakon toga moralno obavezna da postane minimalna država. Ključno pitanje je: kako dominantne agencije mogu težiti nezavisnosti? Da bi odgovorili na ovo pitanje, moraćemo na kratko da razmotrimo pojmove rizika, zabrane i princip kompenzacije.

Po mišljenju profesora Nozika, moralno je opravdano da se određene radnje zabrane samo ukoliko se daju nadoknade onima čije su radnje na taj način zabranjene. Koja delovanja se mogu zabraniti? U Anarhiji, državi i utopiji ne postoji jasna i nedvosmislena linija podele između klasa ljudskog delanja koje opravdano mogu biti zabranjene i onih koje ne mogu. Jedna klasa se, međutim, može identifikovati: možemo zabraniti određene rizične postupke, ukoliko se na taj način onima čiji su postupci zabranjeni da nadoknada. Koji postupci su rizični? Nije baš jasno, ali odgovor je izgleda: oni koji pokazuju “preveliku“ mogućnost da naude drugima. Dominantna agencija može, po ovom rezonovanju, opravdano zabraniti procedure koje sprovode nezavisne agencije, pošto postoji rizik da se naudi drugima, bilo kažnjavanjem grešaka korišćenjem nepouzdanih procedura, bilo nečim drugim. Na pitanja “Kako dominantne agencije mogu da deluju?“ ili “Šta može dominantna agencija za zaštitu da zabrani drugim pojedincima da rade?“, profesor Nozik odgovara:
“Dominantne agencije za zaštitu mogu da sačuvaju za sebe pravo da odlučuju o bilo kojoj pravnoj proceduri koja će se primeniti na klijentima. Ona može najaviti i delovati po najavi, da će kazniti svakoga ko na svojim klijentima koristi procedure koje smatra nepouzdanim ili nepravednim.“

Ovo je zasnovano na ideji o “proceduralnim pravima“. “Osoba koja koristi nepouzdanu proceduru, delujući po njenim rezultatima“, piše on, “nameće rizik drugima, čak iako njegova procedura zataji u pojedinim slučajevima.“

Nozik definiše glavni princip da se “svako može braniti od nepoznatih i nepouzdanih procedura i može kazniti one koji pokušaju da koriste takve procedure protiv njega“, i u principu ne rezerviše ovo “pravo“ za monopolističku agenciju. Međutim:

“Pošto dominantna agencija za zaštitu odlučuje o tome da li su njene procedure pouzdane i pravične i veruje da je to opštepoznato, ona neće nikome dozvoliti da ih napada, tj. kazniće svakoga ko to uradi. Dominantna agencija za zaštitu će slobodno delati po sopstvenom razumevanju situacije, dok neko drugi to ne bi mogao a da ne prođe nekažnjeno. Iako niko nije zadržao monopol, dominantna agencija zauzima jedinstvenu poziciju vrlinom svoje moći. Nije slučajno da je ona jedini korisnik prava za koje garantuje da ga svi poseduju; priroda tog prava je takva da dopušta da, čim se dominantna sila pojavi, ona sama će ustvari koristiti to pravo.“ (moj kurziv)

Stoga: monopol de facto. Dakle: ultraminimalna država. Upravo u ovom trenutku princip naknade štete pomalja svoju ružnu glavu.

Profesor Nozik izjavljuje da čovek ima pravo da drugima zabrani određene previše riskantne postupke, ukoliko im se da nadoknada. Šta određuje “naknadu štete“?

“Nešto potpuno nadoknađuje štetu nekoj osobi za gubitke, ako i samo ako ga (delanja agencije za zaštitu) obeštete više nego što bi inače bio oštećen; ona nadoknađuje štetu osobi X za delanje osobe Y, gde Y čini A, ako X ne stoji lošije pošto je primi, nego što bi X bio bez primanja nadoknade da Y nije uradio A. (U ekonomskoj terminologiji, nešto će nadoknaditi štetu X-u za Y-ovo delanje, ako, pošto je primi, X bude najmanje na istoj visini krive indiferentnosti na kojoj bi bio da Y nije tako delovao.)“

Profesor Nozik zatim nastavlja da “besramno“ ignoriše određena ključna pitanja koja okružuju centralnu temu koja se tiče značenja naknade štete. Njegova finalna formulacija je sledeća :

“Y je obavezan da izdigne X iznad njegove aktuelne pozicije (na određenoj krivini indiferentnosti I) do one tačke koja je jednaka razlici njegove pozicije u odnosu na I i njegove prvobitne pozicije. Y treba da nadoknadi štetu X-u u vrednosti koliko je delovanje Y-a napravilo X-u koji je razborito delao.“

Dakle, to je značenje “naknade štete“. “Princip naknade štete obavezuje da se ljudima da nadoknada za to što im se zabranjuju određeni rizični postupci.“ Koje to “rizične“ postupke profesor Nozik želi da zabrani? Procedure sprovođenja ne-dominantnih agencija. To jest, on želi da nam zabrani da se okrenemo bilo kojoj drugoj od velikog broja konkurentskih agencija, mimo dominantne agencije za zaštitu.

Šta nam on nudi kao naknadu za štetu za takvu zabranu? Zaista je previše velikodušan. Nudi nam ništa manje nego državu.

Ako neko poželi da odbije ovu zaista velikodušnu ponudu, biće mu odgovoreno da ne može da je odbije. To je krišom protureno, sviđalo se to njemu ili ne, bez obzira na to da li je voljan da prihvati državu kao naknadu ili ne. To je ono što bi trebalo da nas natera da napravimo pauzu i malo razmislimo. Hajde da razmislimo o prirodi države profesora Nozika, a zatim da razmislimo o nekoliko slabih karika u lancu argumenata koji će nas na kraju vezati za državu. Ako bismo dva-tri puta dobro cimnuli, možda bismo mogli da prekinemo neke od ovih slabih karika i spasimo se nečega što neki od nas smatraju u najmanju ruku sigurnom propašću. U međuvremenu, elem, neka se zna da smo stigli do minimalne države. Ultraminimalna država se uspostavila kada su se ne-dominantnim agencijama zabranili određeni postupci. Minimalna država je ostvarena onda kada je ultraminimalna država kombinovana sa proširenjem usluga za zaštitu na one koji su na taj način zabranjeni.

(Treba da zabeležimo da je jedina stvar koja obavezuje minimalnu državu da plati takvu kompenzaciju – princip morala. Profesor Nozik u tom slučaju “pretpostavlja“ da će oni – oni u ultraminimalnoj državi – delati kao što bi trebalo, čak iako ne moraju da priznaju tu moralnu obavezu.)

Obratite pažnju na prirodu same nozikovske države. Rendijanska “ograničena vlada“ ima prilično interesantnu ekonomsku formu: u svojoj suštini ona je kooperacija potrošača, koji svi potpadaju pod njenu moć, pošto su “potrošači“ oni koji imaju pravo glasa, i tako dalje. Ali, država profesora Nozika je privatna svojina. Bila je, kao što se sećamo, privatna svojina, agencija, koja se nizom navedenih koraka razvila u državu.

Ona, dakle, ostaje privatna svojina, pošto ništa nije učinjeno da se stvari promene. Nakon što je jednom davno bila dominantna agencija i probila se na slobodnom tržištu, opravdano je da se pretpostavi da su njeni vlasnici, direktori (akcionari ili šta već), agresivni biznismeni koji teže proširenju svog biznisa. Nema govora o ustavu, naravno, već samo o ugovorima sa svojim klijentima, gde u slučaju sukoba ona sama sudi i interpretira. Nema glasanja. Nema podele vlasti, nikakvih kontrola ni protivteža, a nema više ni tržišnih kontrola i protivteža. Postoji samo privatna agencija koja, sada, ima monopol nad korišćenjem fizičke sile da ostvari svoje ciljeve.

Ovo je, kako nam je rečeno, agencija koja će slediti određene moralne principe: da (a) proširi zaštitu do onih čiji su rizični postupci zabranjeni (ili čijim je agencijama zabranjeno da rade), i koji teže da (b) zaustave funkcionisanje “minimalne države”. Ko će kontrolisati njenu moć? Šta će se desiti u slučaju da ona prisvoji pravo na još veću moć? Pošto ona ima monopol, sve rasprave u vezi sa njenim funkcijama, rešavaće i procenjivati ona sama. Pošto detaljne sudske procedure koštaju mnogo, ultraminimalna država može postati nepažljiva bez konkurencije. Bilo kako bilo, samo ultraminimalna
država, kako nam to eksplicitno kaže profesor Nozik, može suditi o legitimnosti svojih sopstvenih procedura.

Neko bi mogao ovaj Nozikov argument o tome zašto bi ovo bila manje rizična situacija od one sa konkuretskim agencijama, smatrati nedovoljno ubedljivim. Hajde da razmotrimo samo one slabe karike iz ovog lanca umovanja i vidimo da li se one mogu prekinuti.

Činjenica da, kao što smo videli, ne možemo odbaciti “zaštitu“ države kao pravednu “nadoknadu štete“ za zabranu na korišćenje usluga konkurentskih agencija, trebalo bi da nas dovede do toga da ispitamo mišljenje profesora Nozika o naknadi štete. Sličan letimični kritički pogled će nas dovesti do toga da ponovo ispitamo i njegovo mišljenje o riziku. Opravdano je da zabranimo delovanja konkurentskih agencija zato što su ona koja su, navodno, rizična. Koliko “rizično“ mora biti neko delovanje, pre nego što se može zabraniti? Profesor Nozik to ne kaže, niti nam daje bilo kakve indikacije kako se rizik ove vrste može izračunati. Kao što je Marej Rotbard (Murray Rothbard) napisao u knjizi Čovek, ekonomija i država: “Rizik se javlja kada je neki događaj član mnogobrojne klase homogenih događaja i gde postoji skoro izvesno znanje o učestalosti pojavljivanja ove klase događaja“.

U svom remek-delu Rizik, neizvesnost i profit, Frenk Najt (Frank Knight) koristi pojam “rizik“ da bi označio slučajeve merljive neizvesnosti. Kada se primeni na delovanje ljudi, ovo postaje veoma nepouzdano. U stvari, upetljava nas u bezbrojne teškoće. Kao što piše profesor Najt: “Mi živimo znajući samo ponešto o budućnosti, dok se životni problemi ili ponašanja, u najmanju ruku, javljaju zbog činjenice da znamo tako malo.“

Zbog toga ne možemo izračunati rizike budućih ljudskih postupaka. (Ograničićemo pojam “rizika“ na slučajeve postojanja verovatnoće od štete koja će rezultirati iz određenih postupaka.) Kada imamo posla sa pitanjem verovatnoće ishoda ljudskih postupaka, naši proračuni nužno moraju biti nejasni i netačni. Dok u nekim slučajevima izvesno možemo
reći da je verovatnoća veća ili manja, kvantitativni proračun je nemoguće uraditi. Kada ne radimo sa homogenim jedinicama ili slučajevima, distribuiranim na velikom broju slučajeva sa nekom učestalošću, nedostaju nam preduslovi za kvantitativnu kalkulaciju. Ovo je naročito slučaj sa takvim institucijama kao što su “konkurentske agencije za zaštitu“, pošto se one mogu veoma razlikovati u polju svog delovanja, procedura i brojnim drugim atributima. Da je Nozik postavio kriterijum stepena dokle je “rizik“ dopustiv a dokle ne, onda bismo bili u mogućnosti da odvojimo one agencije koje su “previše riskantne“ od onih koje to nisu, zabranjujući samo prvopomenute. Međutim, nikakav kriterijum nije dat. Štaviše, Nozik nije samo zabrinut zbog “štete“, već on širi svoju zabrinutost na mnogo subjektivniji element, naime, na strah. Koliko “straha“ opravdava reakciju o kojoj se ne raspravlja.

Veoma je teško u tom slučaju da vidimo kako će bilo ko stići do bilo kog objektivnog i određenog nivoa. Ne samo da se “strah“ ne može izračunati niti izmeriti – on je toliko subjektivan da se čak ne može reći da je on prosta reakcija na bilo koji od niza oblektivnih uslova. Mogu postojati psihološki i ideološki faktori takođe. Na primer, osoba o kojoj se govori mogla je u neko vreme živeti pod državnim aparatom, i to je iskustvo moglo ostaviti duboke strahove u njenoj podsvesti.

Pošto čovek iščekuje budućnost bez znanja o tome šta će se desiti, i pošto on neprestano menja svoje planove i postupke dok akumulira novo znanje, kako bilo ko može predvideti da će konkurentske agencije automatski i neizbežno prekršiti bilo koji dati nivo “rizika“ u društvu? Nesigurnost i strah su na određenom nivou suštinski (ili u najmanju ruku centralni) delovi ljudske situacije; profesor Nozik nam ne daje niti jedan razlog da verujemo da će nas bilo koja kategorija nesigurnosti, kao što su rizik od neopravdane kazne ili nepouzdanih procedura sprovođenja, moralno obavezati da uspostavimo jedan set institucija a ne drugi. Zašto strah od tiranije nije jednako validan razlog za zabranjivanje nečega? I ko ima pravo da kaže da procedure dominantne agencije za zaštitu nisu među najnepouzdanijim? Samo uz datu pretpostavku o pouzdanosti mi možemo početi da smatramo “moralno opravdanim“ bilo koji sud ili zabranu postupaka drugih. Dominantna agencija čije su se procedure nalazile među najmanje pouzdanim sigurno će, s obzirom na njenu moć da zabrani druge procedure i agencije, biti u istoj poziciji kao i ona sa pouzdanim procedurama. Ali mi nećemo osporavati moralnu dopustivost ove zabrane. U odsustvu kriterijuma, profesor Nozik nam je ovde dao nekoliko ideja vodilja.

Štaviše, dok postoji određeni stupanj do kog ljudi mogu tačno predvideti budućnost u ljudskim postupcima, uključujući i rizik od štete, ne postoje nikakva sredstva objektivnog otkrivanja u sadašnjosti koji ljudi će tačno predvideti budućnost a koji ne. Najviše šansi da budu izabrani imaju oni čija očekivanja će, u oblasti “rizika od štete“, biti u najvećoj harmoniji sa budućom realnošću tako što ćemo pogledati objektivne testove. Ali u carstvu ljudskih postupaka, najbliže do čega možemo doći nije nikakva nauka o izračunavanju rizika, već podaci o onima koji su stekli profit, jer su njihova predviđanja istorijski bila više u skladu sa stvarnošću nego ona drugih učesnika na tržištu. Preduzetništvo je opšta kategorija takvog izlaganja riziku u oblasti proizvodnje dobara i pružanja usluga u društvu. Ali čak i u slučaju preduzetnika, ne postoji način da predvidimo da će oni čije su sposobnosti u predviđanju budućnosti bile u prošlosti tačnije, biti tačnije i ubuduće.

Ako smo zabrinuti zbog rizika i neizvesnosti, ne postoji razlog da ne usmerimo našu pažnju na politička sredstva ostvarivanja ciljeva. Ako u slobodnom društvu postoji dovoljno brige zbog rizika nametnutog nekim postupcima učesnika u tržišnoj ekonomiji (ili u tržišnim procesima ili tržišnim institucijama), institucije će se uspostaviti tako da izađu na kraj s tim postupcima i umanje strah i rizik. Osiguravajuće društvo je takva jedna institucija. Znamo iz tržišnih analiza da su cene stabilnije u onim oblastima gde postoji tržište budućih postupaka, nego onde gde ne postoji. “Cene“ su samo odnosi razmene između prodavaca i kupaca date robe. Stoga će tržište osiguranja i tržište budućih postaka u srodnim poljima, u slobodnoj tržišnoj ekonomiji najverovatnije obezbediti najveću stabilnost nivoa rizika u društvu, to jest: rizika viđenog očima učesnika u tržišnoj ekonomiji. Štaviše, slobodna tržišna ekonomija biće zadužena za optimalni nivo sadašnje provizije na budući rizik u društvu. Bilo koja intervencija od strane minimalne države bi, stoga, povećala rizik i dovela do suboptimalne alokacije provizije na rizik. Minimalna država bi onda stvorila neusklađenost sredstava u vitalno važnom tržištu provizije na rizik.

Videli smo da izračunavanje rizika ne može biti kvantitativno, već samo kvalitativno: i zaista, čak i tada kada imamo posla sa mogućim posledicama upravo nepoznatih budućih postupaka, sam koncept je nejasan. Štaviše, ukoliko može da postoji izračunavanje rizika, mi imamo pravo da samo od preduzetnika i drugih učesnika na tržištu, očekujemo da budu uspešni u svojim predviđanjima.

Slobodna tržišna ekonomija je jedino sredstvo da se institucije i procesi u društvu osposobe da efektivno izlaze na kraj sa rizikom i strahom. Jedan korak dalje od čistog slobodnog tržišta, dalje od izbora i odluka učesnika na tržištu koji imaju ograničeno znanje i koji uče kroz tržišne procese, jeste korak dalje od optimalne situacije u oblasti predviđanja i provizija za rizik od štete koja će nastati.

Ukratko, u samom procesu formiranja mreže konkurentskih tržišnih agencija, koje se razlikuju jedna od druge, rizik će biti minimiziran implicitno, na osnovu sklonosti i izbora učesnika na tržištu.

Sve ovo nam daje razlog da verujemo da bilo koji pokušaj da se zabrane određeni postupci nezavisnih agencija nije moralno dopustiv, i ne može biti motivisan bilo kakvom brigom za rizik ili strah.

Problemi sa principom kompenzacije su mnogo teži. Mišljenje profesora Nozika o kompenzaciji počiva na konceptu “krive indiferentnosti“. “Kriva indiferentnosti“ je jedno od najtužnijih zala koja su pogodila ekonomsku nauku još od kada je koncept “makroekonomije“ prvi put pokazao svoju ružnu glavu. Analiza krive indiferentnosti je zasnovana na ispitivanju ljudi o njihovim relativnim sklonostima između dve ili više alternativa. Tačke “indiferentnosti“ između različite količine određene robe ili usluga, smeštene su na “mapi“. Kada se stigne do mnogo takvih tačaka indiferentnosti, svih uredno složenih na mapi, plemeniti analitičari krive indiferentnosti povežu tačke jednom linijom i primene matematičke metode da analiziraju različite stvari.

Veoma malo od ovoga ima bilo kakve veze sa stvarnošću. Skala vrednosti neke osobe je stvar koja se neprestano koleba, čiji se nivoi neprestano pomeraju, nekad čak i agresivno. Iako se ovakvim ispitivanjem ljudi dobijaju neke korisne informacije, one ne mogu biti osnova za bilo kakav postupak ili predviđanje sa naše strane. Ne moramo dalje zalaziti u ovo. Profesor Nozik je neoplatonista ili rusoista i on zaista razvija novu verziju “stvarnog“ ili “racionalnog“ interesa ili vrednosti, ne bi li istisnuo naše “tekuće“ ili konkretne interese.

Da bismo nekome “nadoknadili štetu“, moramo ga, prema ovom viđenju, staviti na tačku na njegovoj krivoj indiferentnosti najmanje onoliko visoko koliko je visoka ona tačka na kojoj bi bio bez ikakvih intervencija. Treba da se naglasi da mi govorimo iz perspektive pojedinačne osobe, o njenim procenama, a ne o objektivnom stanju stvari. Stoga je nemoguće odlučiti šta bi činilo punu nadoknadu, gledajući samo takvo stanje stvari. Moramo posmatrati i hijerarhiju vrednosti osobe koja je u pitanju.

Profesor Nozik, međutim, ne posmatra stvarne procene pojedinačnih osoba. Umesto toga, on pretpostavlja da će svima kojima je zabranjeno da preduzimaju određene rizične postupke moći da se nadoknadi šteta na isti način, naime, obezbedjujući za njih usluge zaštite putem minimalne države. Osnovu za ovakvu pretpostavku je teško otkriti. Zašto bi pribavljanje zaštite činilo punu nadoknadu? Očigledno zato što Nozik misli da se to približava “kopiranju“ početne (objektivne) situacije, gde je ugnjetena žrtva minimalne države još uvek mogla kupiti alternativnu zaštitu od nezavisnih agencija. Ali ovo je potpuno neopravdano.

Sve ovo se svodi na to da smo mi ti koji, umesto neke osobe i njenog izbora i delovanja, odlučuju kakva nadoknada je najbolja za tu osobu. Ali ovo je paternalizam koji profesor Nozik odbacuje svuda u Anarhiji, državi i utopiji.

Ako posmatramo stvari sa tačke gledišta osobe čiji postupci su zabranjeni, onda možemo da se zainteresujemo za njenu skalu vrednosti. Ovo baca drugačije svetlo na stvari.

Jedini način na koji ćemo moći reći da li je nekom šteta pravedno nadoknađena bi bio:

(1) Ako oni prihvate A u zamenu za B, na primer, ako zamene jedno za drugo na slobodnom tržištu. Ova zamena, ako se desi, govori nam da zainteresovanoj strani A vredi najmanje koliko i B. Očigledno, ova razmena se mora obaviti u odsustvu sile, nasilja, agresije ili pretnji od obe strane.

(2) Ako se agent koji je napadnut složi da prihvati A kao kompenzaciju od napadača ili napadačevog agenta. Opet, ovoprihvatanje mora biti bez prisustva sile, nasilja, agresije ili pretnji.

Osim ovih, ne postoje objektivna sredstva da se izmeri opravdana ili “puna“ nadoknada. Međutim, minimalna država onemogućava obe ove stvari, jer ona zaista preti takvim nasiljem ili kažnjavanjem. Štaviše, argument počiva na jednoj varijanti doktrine o “pravednoj ceni“, primenjenoj na kompenzaciju. Ali ovo nigde nije opravdano.

Hajde da vidimo da li možemo da stignemo do minimalne države nekom legitimnom metodom “kompenzacije“. U tržišnom društvu svako bi imao pravo da priđe bilo kome ko je klijent neke nezavisne agencije i isplati ga, odnosno, postigne nekakvu pogodbu sa njim. Određeni broj ljudi će se besumnje složiti sa ovim. Ali šta sa onima koji neće? Možemo videti taj problem posmatranjem liste ponude i potražnje. U ovom slučaju neka “S” predstavlja ponudu date usluge, naime odricanje od korišćenja nezavisnih agencija i prihvatanje državne zaštite umesto toga. Neka “D” predstavlja potražnju za ovom uslugom. Razmotrimo deo liste za ponudu i potražnju ispod tačke gde bi se razmena ove vrste desila. U ovoj situaciji nema razmene. Dobavljači (oni koji su potpisali ugovor sa nezavisnom agencijom) nisu voljni da se zadovolje ničim što su kupci (dominantna agencija) voljni da ponude. Dakle, kontakt između njih, u kome bi kompenzacija između njih bila ponuđena i prihvaćena, nema svrhe. Čak i u odsustvu pretnji silom, ne bi postojala pogodba. Pošto ne postoji ništa što bi “S”-ovi prihvatili umesto zabrane, zašto bi neko pretpostavio da je kompenzacija moguća posle zabrane? Ako se kriva ponude i tražnje nije pomerila, dominantna agencija ne može ponuditi više (ili nedominantna agencija prihvatiti manje) nego što je prethodno ponuđeno. I dalje ne bi postojalo usaglašavanje mišljenja. Kako se onda onima čiji su rizični postupci zabranjeni može dati nadoknada? Kako se oni mogu uzdići do situacije koja je, u njihovim očima (na njihovoj skali vrednosti), jednaka onoj u kojoj bi bili bez zabrane. Čini se da smo došli u ćorsokak.

(Trebalo bi dodati da profesor Nozik ne čini stvari ništa lakšim pričom o kompenzovanju štete samo onima koji su “oštećeni“ zabranom. Problem kompenzacije ostaje, i ne postoji ni jedna teorija o “oštećenima“ ponuđena u Anarhiji, državi i utopiji.)

Postoji još argumenata koji se mogu dati protiv principa kompenzacije. Profesor Nozik uopšte ne razmatra problem naknade štete onima kojima je stvaranje minimalne države ogromna moralna i psihička trauma. Kakva pravedna kompenzacija može biti ponuđena u ovom slučaju? Kako se oni mogu podići na poziciju jednaku poziciji u kojoj su bili pre stvaranja minimalne države? Štaviše, razmotrite slučaj klijenata dominantne agencije, A. Oni mogu imati velike koristi (ili izgledati da imaju koristi) od postojanja agencija B, C, D…, koje oni mogu videti kao izvesnu kontrolu postupaka A, ako se plaše toga da A može, u odsustvu B, C, D…, izmeniti svoje funkcije koje su predviđene ugovorom. Mora li A, u prelasku iz dominantne agencije u minimalnu državu, nadoknaditi štetu svojim klijentima pošto preduzme akcije koje ih lišavaju ove koristi? Ako da, kakvu nadoknadu? Ako ne, zašto ne? Zašto oni nisu “oštećeni“ kao i svi drugi?

Ako ne možemo pretpostaviti da obezbeđivanje zaštite klijentima nezavisnih agencija predstavlja punu nadoknadu (pretpostavimo da se takva nadoknada može ostvariti), onda razmotrite sledeći lanac događaja.

Ako minimalna država mora da zaštiti sve, čak i one koji ne mogu da plate, i ako mora da nadoknadi štetu onima drugima zbog zabrane njihovih rizičnih postupaka, onda to mora značiti da će svojim prvobitnim klijentima naplaćivati više nego što bi to bilo u slučaju ultraminimalne države. Ali ovo bi povećavalo broj onih koji bi, zbog svojih krivih potražnje, izabrali ne-dominantne agencije B,C,D… umesto dominantne agencije pretvorene u ultraminimalnu državu, koja je pretvorena u minimalnu državu. Mora li onda minimalna država da ih štiti besplatno (ili smanji njihov broj), ili da im nadoknadi to što im je ultraminimalna država zabranila da se obrate drugim agencijama?

Ako je tako, onda ona, opet, mora ili povećati troškove usluga za svoje preostale klijente ili smanjiti svoje usluge. To u oba slučaja opet stvara one koji bi, da su uzeli u obzir svoju prirodu i oblik svojih krivih tražnje, izabrali ne-dominantne agencije umesto dominantne agencije. Mora li se, dakle, šteta nadoknaditi ovim klijentima? Ako je tako, onda bi proces doveo do tačke u kojoj niko sem nekoliko bogatih fanatika koji zagovaraju minimalnu državu, ne bi bio spreman da plati za ove veoma smanjene “usluge“ vlade. Ako se ovo desi, nema razloga da ne verujemo da će minimalna država vrlo brzo završiti u nevidljivom smetlištu istorije, gde joj i jeste pravo mesto.

Ono što je verovatnije da bi se desilo, jeste da se država okrene svom starom prijatelju, pljački – poznatoj još i kao “oporezivanje“ (što je “slučajno“ tretirano vrlo površno u delu profesora Nozika). Iz toga se vidi kako nas zlokobna nevidljiva ruka vodi od agencije za zaštitu…do dominantne agencije…do ultraminimalne države…do minimalne države…do prvih ukrasa tiranije. Štaviše, to je privatna tiranija, pošto je agencija privatno vlasništvo. Ako stvari ovako
stoje, šta može biti naša zaštita od monopola privatne kompanije nad primenom sile u društvu? Sigurno da je objektivan rizik ovde neizmerno veći nego onaj koji je doveo do neodlučnog stvaranja minimalne države.

Tada nas princip kompenzacije, kako je formulisan kao sada, dovodi u teškoće. Hajde onda da preostale tačke brzo pobrojimo.

Da li je proces koji je doveo do stvaranja minimalne države proces “nevidljive ruke“? Mi smatramo da nije. Razlog je taj što, dok država možda nije ciljana kao krajnji razultat, postupci zabrane konkurencije, koji liče na postupke države, i dalje su rezultat specifičnih odluka. Dominantna agencija mora da odluči da zabrani postupke i kazni prestupnike. Na svakom koraku leži podmukla, ali eksplicitna odluka. Ako je ovo “nevidljiva ruka“, ona skriva zlobne udarce, preteći da
zdrobi slobodu u svom dohvatu.

Na kraju, pre nego što preokrenemo argument profesora Nozika, šta je, po našem mišljenju, opravdano da dominantna agencija uradi? Ništa više do da kažnjava one za koje se može dokazati da su inicirali nasilje nad njenim građanima ili klijentima, i to samo nakon dokaza. Rizik od nanošenja zla u slučaju ljudskih akcija ne može se izračunati drugačije nego putem posmatranja postupaka ljudi (kao što su oni koji sačinjavaju konkurentske agencije za zaštitu) tokom nekog vremena. Po njihovim polisama, mi sudimo o pouzdanosti njihovih procedura, na osnovu pretnje koju upućuju ili ne nevinim ljudima i na osnovu toga kako odlučuju da odgovore na neodgovorne ili kriminalne agencije. Ovde postoje teški problemi, ali veći problem je u pretpostavci da je dominantna agencija bolja, pouzdanija u svojim procedurama, ili čak, iznad svega, manje preteća po sigurnost i slobodu ljudi od drugih agencija. Profesor Nozik čak ne može da dokaže da one agencije koje imaju pouzdane procedure treba da se zabrane zajedno sa onima koje ih nemaju.

Ali ako je tako, onda se i nevidljiva ruka vraća:

Pretpostavimo postojanje minimalne države. Neka agencija se osniva usvajajući procedure minimalne države i dopuštajući državnim agentima da učestvuju na njenim suđenjima, procesima, i tako dalje. U ovakvoj situaciji se ne može pretpostaviti da je ova agencija rizičnija od države. Ako je i dalje previše rizična, onda je potpuno opravdano da
kažemo da je i država previše rizična, kao i da zabranimo njene postupke, ukoliko nadoknadimo štetu onima koji su oštećeni takvom zabranom. Ako se držimo ovog principa, doćićemo do anarhije. U protivnom će se dominantna agencija, koja je postala minimalna država, takmičiti protiv jedne dobro nadgledane konkurentske agencije.

Ali čekajte: konkurentska, zakonu podređena, špijunirana, ugnjetavana agencija, nalazi da može da snizi cene svojih usluga, pošto minimalna država daje garanciju za “rizik“ onima koji bi uposlili agencije koje koriste rizične procedure. Ona takođe mora da plati troškove špijuniranja nove agencije, što uvećava kapitalne troškove.

Pošto ona ima samo moralnu obavezu da obezbedi takvu nadoknadu, verovatno je da će ona prestati to da radi pod pritiskom konkurenata. Ovo pokreće dva procesa: oni kojima je predhodno nadoknađena šteta zato što su izabrali agencije koje nisu država, požurili bi da se pretplate u politički neopredeljenim agencijama, dokazujući time koga preferiraju.

Nažalost, učinjen je još jedan sudbonosan korak: nekada ponosna minimalna država, pošto prestane da nadoknađuje štetu, ponovo se preobraća u puku ultraminimalnu državu.

Proces se, međutim, ne može zaustaviti. Politički neopredeljena agencija mora da uspostavi i uspostavlja dobar protokol da bi preuzela klijente od puke ultraminimalne države. Ona nudi veliku raznovrsnost usluga, igra se sa različitim cenama, i uopšte, postaje mnogo atraktivnija alternativa, sve vreme dopuštajući da je država špijunira, ozvučuje njene kancelarije, proverava njene procedure, procese i odluke. Drugi plemeniti preduzetnici je slede. Uskoro, nekada puka ultraminimalna država postaje ponizna dominantna agencija. Nalazi da su druge agencije uspostavile verodostojne protokole, sa sigurnim ne-rizičnim procedurama, i prestaje da ih špijunira, preferirajući umesto toga manje skupe aranžmane. Njeni rukovodioci su postali, avaj, debeli i blaženi bez konkurencije; njihovi proračuni o tome koga da štite, kako, po kom rasporedu resursa i do kojih granica (sakupljanje informacija, sudova, zgrada, zatvora, policajaca i tako dalje) su veomauzdrmani, pošto su se povukli iz istinski konkurentskog sistema tržišnih cena. Dominantna agencija postaje sve više i više neefikasna, kada se uporedi sa novim, dinamičnim, poboljšanim agencijama.

Uskoro, pogledajte! I počujte! – ljupka dominantna agencija za zaštitu postaje, jednostavno, jedna agencija među mnogim na tržištu pravnih sistema, ili potpuno nestaje. Zlokobna minimalna država, serijom moralno dopustivih koraka koji ne narušavaju ničija prava, redukovana je na, u najboljem slučaju, tek jednu agenciju u moru drugih. Zli, mračni državni aparat, reformiše se u anarhističku utopiju. Ukratko, nevidljiva ruka uzvraća udarac. Pravda pobeđuje i svi žive srećno do kraja života.

Želeo bih da završim jednim citatom Bendžamina Takera (Benjamin R. Tucker) i jednom parafrazom Karla Marksa (Karl Marx), koji jasno izražavaju moj stav prema stvarima o kojima smo raspravljali. Taker ukazuje na anarhističku definiciju države kao “otelotvorenja principa agresije“. “…[V]idimo da je“, kazao je on, “država u neprijateljskom odnosu prema društvu; a pošto je društvo osnova individualnog života i razvoja, zaključak je da odnos države prema individui i obratno mora biti neprijateljski i da će biti takav dok država ne izumre“.

A parafrazirajući Marksa, možemo reći da su “tradicionalni politički filozofi težili samo da objasne i opravdaju državu. Ključna stvar je, međutim, da se ona ukine.“

Roy A. Childs, Jr., “The Invisible Hand Strikes Back“, Journal of Libertarian Studies, Tom I, Br. 1, str. 23-33. Originalna verzija ovog rada je prezentovana na Trećoj naučnoj konferenciji o liberalizmu, oktobra 1975, u Njujorku. Prevod: Bojana Radovanović