Liberalna utopija Imanuela Kanta (IV): „moralni napredak u slobodi“: „nevidljiva ruka“ i ideja spontanog poretka

Hegel je pre­u­zeo ovu Kan­to­vu ide­ju "for­mal­ne svr­ho­vi­to­sti pri­ro­de", ali joj je, kao što je pozna­to, pri­dao upra­vo onaj zna­čaj koji je Kant zabra­nji­vao, a samom Kan­tu pri­go­vo­rio zbog pošto­va­nja ove restrik­ci­je. ¹ Nai­me, ono što je Kant sma­trao samo subjek­tiv­nim i for­mal­nim prin­ci­pom, koji nam omo­gu­ću­je da svr­ho­vi­tost samo ana­lo­ški pred­sta­vi­mo radi ori­jen­ta­ci­je u kon­fu­znom isku­stve­nom sve­tu, Hegel je postu­li­rao kao sup­stan­ci­jal­ni i objek­tiv­ni (umski) prin­cip koji pro­ži­ma sve­ko­li­ku stvar­nost i koji dej­stvu­je u isto­ri­ji neza­vi­sno od čove­ko­vih subjek­tiv­nih inten­ci­ja i svr­ha. Tako, po Hege­lu, ovaj objek­tiv­ni um delu­je u pri­ro­di i isto­ri­ji (pod ime­nom lukav­stva uma – List der Ver­nunft) sa name­rom da pro­i­zve­de neku objek­tiv­nu svr­hu, da poste­pe­nim ali sigur­nim napre­do­va­njem, kori­ste­ći čove­ka kao puko oru­đe, ovaj pro­ces dove­de do pot­pu­nog ostva­re­nja svo­je postu­li­ra­ne umske pri­ro­de i koji svo­ju kul­mi­na­ci­ju doži­vlja­va u jed­nom apso­lut­nom tre­nut­ku "kra­ja isto­ri­je" (esc­ha­ton). Ovo Hege­lo­vo spe­ci­fič­no pre­tu­ma­če­nje Kan­ta u duhu suprot­nom duhu Kan­to­ve filo­zo­fi­je, koje je sasvim jasa­no obe­le­že­no svo­jim anti­hu­ma­ni­stič­kim sadr­ža­jem, dobi­lo je kasni­je ozlo­gla­še­no ime "isto­ri­ci­zma". ²

"Nevi­dlji­va ruka" nika­da ne može posta­ti "vidlji­va" (kao što je to hteo Hegel), nika­da ne može posta­ti saznaj­ni umski prin­cip, dostu­pan uvi­du pro­sve­će­nih filo­zo­fa ili vla­da­ra (kako su to hte­li Hege­lo­vi inte­lek­tu­al­ni i poli­tič­ki sled­be­ni­ci). ³ Ona nema svo­je pri­vi­le­go­va­ne tuma­če i izvr­ši­te­lje. Ona ne zahte­va veli­ke duho­ve i novog čove­ka (Niče­o­vog "nat­čo­ve­ka", naci­stič­ke "pla­ve zve­ri" ili "lju­de od poseb­nog mate­ri­ja­la", kako je to govo­rio Sta­ljin), niti zago­va­ra ika­kvu eti­ku žrtvo­va­nja za "uzvi­še­ne cilje­ve". Napro­tiv, ona ima jedan izra­zi­to indi­vi­du­a­li­stič­ki huma­ni­stič­ki sadr­žaj, odno­sno, pret­po­sta­vlja jedan "bur­žo­a­ski" prin­cip huma­ni­te­ta – čove­ka sa svim nje­go­vim stra­sti­ma i pohle­pom, zain­te­re­so­va­nog jedi­no za ostva­re­nje svo­jih sebič­nih cilje­va i bez ika­kvog "soci­jal­nog instink­ta". Ona samo kaže: "ako lju­di sle­de svo­je sebič­ne svr­he i inte­re­se, kao rezul­tan­ta ovog pro­ce­sa (pod uslo­vom cete­ris pari­bus), pro­i­za­ći će naj­vi­še opšte dobro"; i zabra­nju­je: "lju­di­ma nipo­što ne tre­ba name­ta­ti neki opšti cilj povrh nji­ho­vih sebič­nih svr­ha, niti im suge­ri­sa­ti da sve­sno teže da taj opšti cilj ostva­ru­ju mimo svo­jih inte­re­sa, jer to je naj­bo­lji način da se taj cilj ne ostva­ri". Ogra­ni­če­nje, koje se ovde pod­ra­zu­me­va, jeste saznaj­ne pri­ro­de (tipič­no kan­tov­ska restrik­ci­ja): usled "pre­ve­li­ke raz­no­vr­sno­sti" isku­stve­nog sve­ta ne posto­ji nika­kav (lajb­ni­cov­ski) um ("apso­lut­na mona­da") koji bi spo­znao stvar­nost u svoj nje­noj kom­plek­sno­sti, koji bi "odo­zgo" mogao da upra­vlja svet­skim poslo­vi­ma i direkt­no ostva­ri ide­al "pre­sta­bi­li­ra­ne harmonije".

Pret­po­sta­vi­ti pak objek­tiv­no posto­ja­nje takvog uma u isto­ri­ji (ili pri­ro­di) zna­či­lo bi jedi­no, po Kan­tu, oda­ti se opskur­nim vešti­na­ma "gata­nja" i "pro­ri­ca­nja" (USA:183 i dalje) i izgu­bi­ti tlo ispod nogu za našu prvo­bit­nu inten­ci­ju, koja je bila, da pod­se­ti­mo, ori­jen­ta­ci­ja u raz­no­vr­sno­sti isku­stve­nog mate­ri­ja­la pove­sti i pri­ro­de, a ne pori­ca­nje tog isku­stva na račun meta­fi­zič­kih kon­struk­ci­ja i spe­ku­la­tiv­nih siste­ma putem nje­go­vog pod­vr­ga­va­nja dija­lek­tič­koj meto­di "lukav­stva uma". Za Kan­ta je, nasu­prot Hege­lu, čovek, tač­ni­je čove­čan­stvo, subjekt a ne objekt isto­ri­je, kao "isto­ri­je slo­bo­de", tj. "moral­nog napret­ka u slo­bo­di". Ali, ovde subjekt ne tre­ba shva­ti­ti u kar­te­zi­jan­skom ili viko­ov­skom smi­slu ⁴ samo­de­lat­nog subjek­ta samo­sve­sti, tj. da je čovek suve­re­ni gospo­dar koji po svo­joj slo­bod­noj volji ovla­da­va isto­ri­jom i u njoj spro­vo­di svo­je sve­sne pla­no­ve. Kod lju­di nije mogu­ća neka "plan­ska isto­ri­ja" (kao npr. o pče­la­ma ⁵ i dabro­vi­ma – kao bi dodao Kant; up. USA:29). Isto­ri­ja nije pro­i­zvod namer­nog delo­va­nja poje­di­na­ca, niti se ona može shva­ti­ti kao pou­zdan i pra­vo­li­nij­ski hod inspi­ri­san voljom nekog sve­snog bića uop­šte. Mi isto­ri­ju može­mo shva­ti­ti samo ana­lo­ški, tj. da se deša­va kao da teži nekoj svr­si, i samo na nivou celog čove­čan­stva i tokom dugog peri­o­da, gde uvi­đa­mo neke pravilnosti.

Nave­šću jedan podu­ži citat sa počet­ka spi­sa "Ide­je…", da bih ilu­stro­vao kako Kant obja­šnja­va svo­ju kon­cep­ci­ju isto­ri­je, ali tre­ba obra­ti­ti pažnju na to da on tu tema­ti­zu­je i svo­je moral­no odre­đe­nje čove­ka (kao nou­me­nal­no biće, o čemu je gore već bilo reči), što dodat­no podr­ža­va našu tezu o "nevi­dlji­voj ruci" koja kod Kan­ta pred­sta­vlja onaj meha­ni­zam putem kojeg se evo­lu­tiv­no i na dugi rok, i uz mno­ga luta­nja, pre­va­zi­la­zi ona "nepre­gled­na pro­va­li­ja" koja deli čove­ka kao pri­rod­no biće (pha­e­no­me­non) od nje­go­ve (moral­ne) svr­he koju on isto­vre­me­no ima kao svo­je nat­pri­rod­no odre­đe­nje (nou­me­non): "Bez obzi­ra što je naš pojam o slo­bo­di volje meta­fi­zič­ki usme­ren, nje­ne su poja­ve – ljud­ske rad­nje – isto kao i sva dru­ga pri­rod­na zbi­va­nja odre­đe­ne opštim pri­rod­nim zako­ni­ma. Isto­ri­ja, koja se bavi pri­po­ve­da­njem tih poja­va, ma kako dubo­ko da su skri­ve­ni nji­ho­vi uzro­ci, ipak pru­ža nadu da će, posma­tra­ju­ći igru slo­bod­ne ljud­ske volje u celi­ni, moći da otkri­je pra­vil­nost u nje­nom toku i da će se na taj način ono što kod poje­di­nih subje­ka­ta zapa­ža­mo kao zamr­še­no i nere­gu­li­sa­no, kod cele vrste ipak moći pre­po­zna­ti kao tra­jan mada spor razvi­tak ono­ga čemu je prvo­bit­no bila name­nje­na.(…) Lju­di poje­din­ci, pa čak i čita­vi naro­di ret­ko misle o tome da oni, sle­de­ći vla­sti­tu svr­hu sva­ki po svo­me naho­đe­nju i često jedan pro­tiv dru­go­ga, neo­pa­že­no, kao vođe­ni nekom crve­nom niti (Leit­fa­den), sle­de name­ru pri­ro­de i rade na nje­nom una­pre­đe­nju, prem­da je ona nji­ma sami­ma nepo­zna­ta, a čak i da im je pozna­ta ne bi im bilo baš mno­go sta­lo do nje."(USA:29)

U skla­du sa ovim empi­rij­skim i evo­lu­ci­o­ni­stič­kim shva­ta­njem isto­ri­je čove­čan­stva, i nasu­prot svim meta­fi­zič­kim har­mo­ni­stič­kim ⁶ , kon­cep­ci­ja­ma isto­ri­je i čove­ka, koje "odo­zgo" i veštač­ki, poput kakvog deus ex mac­hi­na, žele da ostva­re pret­po­sta­vlje­ni sklad u isto­ri­ji i dru­štvu, šta­vi­še, nasu­prot čita­voj tra­di­ci­ji koja je sve nade pola­ga­la u onaj božan­ski deo u ljud­skoj pri­ro­di ⁷ , ovde ćemo naći Kan­ta koji u cilju ostva­re­nja naj­vi­šeg moral­nog zadat­ka u isto­ri­ji čove­čan­stva, sla­vi (posve "anti­hu­ma­ni­stič­ki") anta­go­ni­zam u ljud­skoj pri­ro­di (ili, kako on još kaže "nedru­štve­nu dru­štve­nost" lju­di), kao i tri naj­ve­ća poro­ka (Ehr­sucht, Herrsch­sucht, Hab­sucht), pred koji­ma su drh­ta­le čita­ve ple­ja­de mora­li­sta i poli­tič­kih teo­re­ti­ča­ra, od Pla­to­na do Hob­sa i Rusoa, od Spi­no­ze i Mon­te­nja do Mark­sa i Kon­ta. ⁸ Často­lju­blje, pohle­pa i vla­sto­lju­blje, sada posta­ju motor napret­ka, i to ne samo eman­ci­pa­ci­je "iz divlja­štva ka kul­tu­ri" ⁹ , već i moral­nog napret­ka u celi­ni. Evo kako Kant na ovim posve "pato­lo­škim" karak­te­ri­sti­ka­ma čove­ka evo­lu­tiv­no izvo­di ljud­sku zajed­ni­cu i moral­nu isto­ri­ju čove­čan­stva. "Taj otpor (pro­tiv živo­ta u zajed­ni­ci sa dru­gim lju­di­ma) jeste ono što budi sve sna­ge u čove­ku, uti­če da on savla­da svo­ju sklo­nost ka lenjo­sti i da, gonjen často­lju­bljem, lako­mo­šću i vla­sto­lju­bi­vo­šću, obez­be­đu­je sebi polo­žaj među svo­jim bli­žnji­ma, koje baš ne mari, ali bez kojih ne može. I tu se sad javlja­ju prvi kora­ci iz divlja­štva ka kul­tu­ri koja je u stva­ri sadr­ža­na u dru­štve­noj vred­no­sti čove­ka; tu se poste­pe­no razvi­ja­ju svi talen­ti, izgra­đu­je ukus, pa čak putem stal­nog pro­sve­ći­va­nja uda­ra se teme­lj jed­nom nači­nu mišlje­nja, koji siro­vu pri­rod­nu obda­ra­nost da se pro­ce­ni šta je moral­no vre­me­nom može da pre­tvo­ri u odre­đe­na prak­tič­ka nače­la, a time i jedan pato­lo­ški – iznu­đen pri­sta­nak na dru­štvo, naj­zad u jed­nu moral­nu celinu."(USA:32)

Kant, kao što vidi­mo, pojam ljud­ske pri­ro­de izu­zi­ma iz dome­na bilo kakve kolek­ti­vi­stič­ke antro­po­lo­gi­je. Nje­mu ne tre­ba nika­kav ruso­ov­ski mistič­ki pre­o­bra­žaj čove­ka, niti pak hob­sov­ski suve­ren, da bi zasno­vao zajed­ni­cu lju­di u drža­vi. Nje­gov pret­hod­no citi­ra­ni pasus, napro­tiv, neo­do­lji­vo pod­se­ća na ono čuve­no mesto iz Smi­to­vog Bogat­stva naro­da, gde ovaj opi­su­je sebič­nost kao vrli­nu civi­li­zo­va­nog čove­ka, putem koje on, kori­ste­ći sebič­nost svo­jih bli­žnjih za vla­sti­te svr­he, ostva­ru­je pore­dak nevi­dlji­ve ruke, u kome na kra­ju ego­i­zam biva trans­up­stan­ci­ja­li­zo­van u moral­nu svr­ho­vi­tost valja­no ure­đe­nog dru­štva ¹⁰ Kant, u stva­ri, ne veru­je u uče­nje o "pri­rod­nom sta­nju", ono mu nije potreb­no; kod nje­ga nema, kako smo vide­li, nika­kvog radi­kal­nog antro­po­lo­škog reza izme­đu "pri­rod­nog" i "civi­li­zo­va­nog" čove­ka, kao ni – što je mno­go važni­je – izme­đu "civi­li­zo­va­nog" i "mora­li­zo­va­nog" čove­čan­stva. Uvek je po sre­di isti "mate­ri­jal", koji nije savr­šen ¹¹) , ali ni razlog za očajavanje.

Šta­vi­še, upra­vo ova ljud­ska nesa­vr­še­nost, moglo bi se reći, čuva nas od sva­kog radi­ka­li­zma i volun­ta­ri­stič­kih zahte­va za radi­kal­nim pre­o­bra­ža­jem dru­štva, koji su uvek pred čove­čan­stvo isti­ca­li razni pro­ro­ci Vrli­ne, popra­vlja­či čove­čan­stva i pre­zi­ra­te­lji civi­li­za­ci­je. Po Kan­tu, mi se svom ide­a­lu može­mo pri­bli­ža­va­ti samo asimp­tot­ski, ana­lo­ški. Ne posto­ji apso­lut­ni tre­nu­tak isto­ri­je, u kojem može­mo reći da je zada­tak ispu­njen, a Isto­ri­ja zavr­še­na. "Nevi­dlji­va ruka" jeste naj­bo­lji meha­ni­zam koji nas vodi ka ostva­re­nju naše "pri­rod­ne svr­he", ali ne i savr­šen. Alter­na­ti­ve nema. Tač­ni­je ima, ali ona je mogu­ća samo za neki "narod anđe­la", a ne za kan­tov­ski, mini­ma­li­stič­ki posta­vljen zahtev, za kon­sti­tu­ci­ju "naro­da đavola"(USA:153). ¹² Ali, to su onda nere­al­ne kon­struk­ci­je inte­lek­tu­al­nih čar­da­ka ni na nebu ni na zemlji. Kada bi čovek bio savr­šen, onda bi, uko­li­ko ne bi bio "bog ili zver" (Ari­sto­tel), Kan­to­va libe­ral­na uto­pi­ja sva­ka­ko bila nepo­de­sna za zajed­ni­cu takvih lju­di, a metod kon­sti­tu­ci­je takve drža­ve ne bi bio ana­lo­ški nego deduk­ti­van. Bila bi to ona Man­de­vi­lo­va plan­ska drža­va pče­la koju su pre­u­ze­li moral­ni refor­ma­to­ri. Kant uvek pola­zi, kako sam kaže, od "fak­ta civi­li­za­ci­je". U tome se naj­vi­še distan­ci­rao od Rusoa, koji je ide­a­li­zo­vao "ple­me­ni­tog divlja­ka", i stal­no pro­kli­njao nje­go­vo civi­li­zo­va­nje kao degra­da­ci­ju. U svo­jim bele­ška­ma osta­vio nam je zna­čaj­nu napo­me­nu, koja poka­zu­je razli­ku izme­đu nje­go­vog i Ruso­o­vog postup­ka: "Ruso postu­pa sin­te­tič­ki i poči­nje od pri­rod­nog čove­ka; ja postu­pam ana­li­tič­ki i poči­njem od civi­li­zo­va­nog čove­ka." ¹³

Kant je goto­vo okru­tan u neza­ja­žlji­vo­sti svog pod­sme­va­nja ruso­ov­skom roman­ti­čar­skom ide­a­lu "ple­me­ni­tog divlja­ka", sa kojim, kako je i sam Ruso pri­zna­vao, ne može otpo­če­ti nika­kva civi­li­za­ci­ja – a Kant bi dodao – dakle, niti ika­kav moral­ni napre­dak ¹⁴ : "Bez tih, po sebi, dodu­še, ne baš lju­ba­znih svoj­sta­va nedru­štve­no­sti, iz kojih izbi­ja otpor na koji sva­ko mora da nai­đe zbog svo­jih samo­ži­vih pro­hte­va, svi bi talen­ti u idi­lič­nom pastir­skom živo­tu, u savr­še­noj slo­zi, zado­volj­stvu i uza­jam­noj lju­ba­vi, osta­li več­no skri­ve­ni u svo­jim zače­ci­ma; lju­di, beza­zle­ni kao ovce koje napa­sa­ju, teško da bi svom živo­tu pri­ba­vi­li veću vred­nost nego što je ima­ju te nji­ho­ve doma­će živo­ti­nje; oni ne bi ispu­ni­li pra­zni­nu stva­ra­nja u pogle­du nji­ho­ve svr­he kao umom obda­re­ne prirode."(USA:32) Sto­ga Kant u pra­vom him­nič­nom tonu, upra­vo man­de­vi­lov­ski, sla­vi ljud­ske poro­ke kao motor sva­kog napret­ka ka opštem dobru, sagle­da­nog sa sta­no­vi­šta celi­ne kao rezul­tan­te slo­bod­ne igre ljud­ske volje: "Neka je, dakle, hva­la pri­ro­di za netr­pe­lji­vost, za surev­nji­vu tak­mi­čar­sku suje­tu, za neza­ja­žlji­vu žud­nju za imo­vi­nom, pa i za gospo­da­re­njem. Bez njih bi sve vrsne pri­rod­ne obda­re­no­sti u čove­čan­stvu več­no osta­le nera­zvi­je­ne i uspa­va­ne. Čovek želi slo­gu; ali pri­ro­da bolje zna šta je dobro za nje­go­vu vrstu: ona želi neslo­gu." (USA:ibid.)

Bori­slav Ristić

Lite­ra­tu­ra

• Berk, Edmund (2001): Raz­mi­šlja­nja o revo­lu­ci­ji u Fran­cu­skoj, Filip Višnjić, Beograd.
• Basta, Dani­lo (2001): Več­ni mir i car­stvo slo­bo­de, Pla­to, Beograd.
• Cas­si­rer, Ernst (1945): Rous­se­au, Kant, Goet­he, (Histo­ry of Ide­as Seri­es, No. 1), Prin­ce­ton, New York.
• ***(2000): Pro­blem sazna­nja (tom III), Izda­vac­ka knji­žar­ni­ca Zora­na Sto­ja­no­vi­ca, Srem­ski Kar­lov­ci-Novi Sad.
• Duha­cek, Daša i Savic, Obrad (2002), ur: Zato­če­ni­ci zla: Zave­šta­nje Hane Arent, Bibli­o­te­ka Col­lec­ta­nea, Beo­grad­ski krug Žen­ske stu­di­je, Beograd.
• Fri­e­drich, C. J. (1949), ed: The Phi­lo­sop­hy of Kant. I. K's Moral and Poli­ti­cal Wri­tings, Prin­ce­ton, New York.
• Hajek, Fri­drih A. fon (2002): Stu­di­je iz filo­zo­fi­je, eko­no­mi­je i poli­ti­ke, Pai­de­ia, Beograd.
• *** (1998): Pore­dak slo­bo­de, Glo­bal Book, Novi Sad.
• Hegel, J. W. F. (1951): Filo­zo­fi­ja povi­je­sti, Kul­tu­ra, Zagreb.
• Horwitz, Ste­ven (2001): “From Smith to Men­ger to Hayek: Libe­ra­lism in the Spon­ta­ne­o­us-Order Tra­di­ti­on”, The Inde­pen­dent Revi­ew, Volu­me VI, No. 1, Sum­mer 2001.
• Jan­ko­vić, Ivan (2002): Hege­lo­va filo­zo­fi­ja i pore­dak slo­bo­de, Filo­zof­ski fakul­tet, Beo­grad (manu­skript).
• Kant, Ima­nu­el (1974): Um i slo­bo­da, Veli­ka edi­ci­ja "Ide­ja", Beo­grad. (Ur., Dani­lo Basta) – u tek­stu USA
• *** (1970): Kri­ti­ka čistog uma, Kul­tu­ra, Beo­grad. – u tek­stu KČU
• *** (19.…): Kri­ti­ka prak­tič­nog uma, BIGZ, Beo­grad. – u tek­stu KPU
• *** (1991): Kri­ti­ka moći suđe­nja, BIGZ, Beo­grad. – u KMS
• *** 1993): Meta­fi­zi­ka mora­la, Izda­vač­ka knji­žar­ni­ca Zora­na Sto­ja­no­vi­ća, Srem­ski Kar­lov­ci. – u tek­stu MM
• Lio­tar, Žan-Fran­soa (1991): Ras­kol, Izda­vač­ka knji­žar­ni­ca Zora­na Sto­ja­no­vi­ća-Dobra vest, Srem­ski Kar­lov­ci-Novi sad.
• Mol­nar, Alek­san­dar (2001) Raspra­va o demo­krat­skoj i ustav­noj drža­vi, Reč, Beograd.
• Noj­man, Franc (2002): Vla­da­vi­na pra­va, Filip Višnjić, Beograd.
• Reiss, Hans (1970), ed: Kant's Poli­ti­cal Wri­tings, Cam­brid­ge Uni­ver­si­ty Press.
• Stra­uss, Leo (1997), Pri­rod­no pra­vo i isto­ri­ja, Pla­to, Beograd.
• Vico, Giam­bat­ti­sta (1982) Nače­la nove zna­no­sti, Napri­jed, Zagreb.

1. Vidi, reci­mo, nje­go­vu Isto­ri­ju filo­zo­fi­je (Hegel, 1984:466 i dalje) [↩]
2. U svom radu o Hege­lo­voj poli­tič­koj filo­zo­fi­ji, srp­ski filo­zof Ivan Jan­ko­vić poka­zao je da je osnov libe­ral­ne poli­ti­ke na naj­po­de­sni­ji nacin izlo­žen u Kan­to­vim "ana­lo­gi­ja­ma isku­stva", koje nam omo­gu­ća­va­ju da svet isto­rij­ske kon­tin­gen­ci­je obja­sni­mo kao podo­ban za ostva­ri­va­nje ljud­skih svr­ha, a da isto­vre­me­no ne pre­stu­pi­mo legi­tim­ne gra­ni­ce i ne pad­ne­mo u sup­stan­ci­ja­li­stic­ko tuma­če­nje ovih ana­lo­gi­ja i isto­ri­ci­zam. On je svet svr­ha oli­čen u meta­fi­zič­kim nače­li­ma ostva­re­nja uma i slo­bo­de pove­zao sa prak­tič­kim, odno­sno empi­rij­skim uslo­vi­ma pod koji­ma ona mogu biti poli­tič­ki ope­ra­ci­o­na­li­zo­va­na. Prak­tič­ki modi­fi­ko­va­ne prin­ci­pe svr­ho­vi­to­sti nazvao je "ana­lo­gi­ja­ma libe­ra­li­zma", odno­sno nači­nom ispo­lja­va­nja meta­fi­zič­kih nače­la u real­nom isku­stvu dru­štve­nog živo­ta. Naj­va­žni­ju ana­lo­gi­ju ove vrste on vidi u Smi­to­voj "nevi­dlji­voj ruci" , koja empi­rij­ski sim­bo­li­zu­je Hege­lov she­mat “lukav­stva uma” ili pre­sta­bi­li­ra­ne har­mo­ni­je, samo desup­stan­ci­ja­li­zo­van, i pre­po­znat u svom pre­ne­se­nom, ana­lo­gij­skom ispo­lja­va­nju, kao empi­rij­ski utvr­di­va har­mo­ni­ja inte­re­sa indi­vi­du­al­nog pre­du­zet­ni­ka i celog dru­štva.[↩]
3. Za dobar pre­gled ove isto­ri­je pre­u­zi­ma­nja ide­je “nevi­dlji­ve ruke” i spon­ta­nog poret­ka unu­tar tra­di­ci­je libe­ra­li­zma, vidi: Horwitz: 2001.[↩]
4. Tako Basta bez­re­zerv­no tuma­či ono dvo­znač­no mesto iz "Spo­ra među fakul­te­ti­ma" u fih­te­an­skom duhu i u tra­di­ci­ji jugo­slo­ven­ske prak­sis-filo­zo­fi­je roman­tič­kog ide­a­li­zo­va­nja mistič­ne "samo­de­lat­no­sti" i "samo­pro­i­zvo­đe­nja" čove­ka, gde, po nje­mu, Kant na pita­nje "kako je mogu­ća isto­ri­ja a pri­o­ri?", daje "tipi­čan viko­ov­ski odgo­vor". Spor­no je da li je i Viko uop­šte samo pre­sli­kao Dekar­tov filo­zof­ski metod na isto­rij­sko tle, gde je našao pou­zda­ni­ji osnov za filo­zof­sko sazna­nje nego što je to pri­ro­da, budu­ći da je isto­ri­ja čove­kov pro­zvod a ne delo nat­pri­rod­ne inte­li­gen­ci­je (Boga). Ovo samo­po­u­zda­nje u pogle­du Viko­o­vog uzdi­za­nja čove­ka kao samo­sve­snog "bića prak­se" moglo bi biti poko­le­ba­no jed­nim cita­tom iz nje­go­ve Sci­en­za Nuo­va: "Iz okrut­no­sti, lako­mo­sti i ambi­ci­je – ta tri poro­ka što šte­te celo­kup­nom ljud­skom rodu – (dru­štvo) stva­ra voj­sku, trgo­vi­nu i dvor, što zna­či sna­gu, bogat­stvo i mudrost repu­bli­ka; na taj način, iz ova tri veli­ka poro­ka, koji bi sigur­no uni­šti­li ljud­ski rod na zemlji, nasta­je gra­đan­ska sre­ća. Ovaj aksi­om doka­zu­je da posto­ji Bož­ja pro­vid­nost: i da je to božan­ski zako­no­dav­ni duh, koji od stra­sti lju­di (što se svi drže svo­jih pri­vat­nih kori­sti…), stvo­rio civil­ni pore­dak, po kojem oni žive u ljud­skom društvu."(Vico:par.132–133) Sva­ka­ko bi valja­lo osve­tli­ti uti­ca­je Vikoa na Kan­to­vo shva­ta­nje isto­ri­je, ali bismo pre toga tre­ba­li da Vikoa oslo­bo­di­mo fih­te­an­skih i mark­si­stič­kih pre­tu­ma­če­nja i iskri­vlja­va­nja.[↩]
5. Izgle­da da je Kant kon­cep­ci­ju "nevi­dlji­ve ruke" (koju on nazi­va Leit­fa­den) pre­u­zeo od prvog ide­o­lo­ga lais­sez fai­re-a, Ber­nar­da de Man­de­vi­la, iz nje­go­ve popu­lar­ne The Fable of the Bees, na šta po sve­mu sude­ći tre­ba čita­o­ca da aso­ci­ra ovo mesto, na kojem Kant, poput Man­de­vi­la, kon­tra­sti­ra zajed­ni­cu pče­la i zajed­ni­cu lju­di.[↩]
6. Kasi­rer sma­tra da je u Kan­to­voj tre­ćoj Kri­ti­ci i poj­mu for­mal­ne svr­sis­hod­no­sti pri­ro­de došlo do "oži­vlja­va­nja dubljeg smi­sla Lajb­ni­co­vog poj­ma har­mo­ni­je", ali da je Kant tu isto­vre­me­no odba­cio Lajb­ni­co­vo meta­fi­zič­ko ute­me­lje­nje kao dog­mat­sko, upo­zo­ra­va­ju­ći da nika­da ne sme­mo pre­ći "onu usku i oštru gra­nič­nu lini­ju koja tu raz­dva­ja Kan­ta i Lajbnica".(Kasirer:21) Kasi­rer, među­tim, ne uzi­ma u obzir evo­lu­ci­o­ni­stič­ku tra­di­ci­ju na koju smo mi uka­za­li, i na činje­ni­cu da je u toj tra­di­ci­ji razvi­je­no jed­no nedog­mat­sko shva­ta­nje istog prin­ci­pa, koji Kant u goto­vo dovr­še­nom obli­ku pre­u­zi­ma.[↩]
7. Suprot­no i uobi­ča­je­nom shva­ta­nju da je Kant zastup­nik antro­po­lo­škog dua­li­zma.[↩]
8. Jedi­ni izu­ze­tak od ove pri­lič­no šare­ne i, u sušti­ni, mizan­trop­ske "huma­ni­stič­ke" sku­pi­ne raz­nih teo­lo­ga mora­la i "popra­vlja­ča čovečanstva"(Niče), u čita­voj isto­ri­ji mišlje­nja o mora­lu i poli­ti­ci, čine narav­no, bri­tan­ski (uglav­nom škot­ski) evo­lu­ci­o­ni­sti; uti­li­ta­ri­stič­ka tra­di­ci­ja (od Ben­ta­ma do Mila i Mura), kojoj se s pra­vom pod­sme­vao Niče,a koja se danas uglav­nom poi­sto­ve­ću­je sa celo­kup­nom bri­tan­skom tra­di­ci­jom raz­mi­šlja­nja o mora­lu, čisti je uvo­zni pro­i­zvod fran­cu­skih mora­li­sta, od Hel­ve­ci­ja do Hol­ba­ha. Da je Niče bio upo­znat sa Kan­to­vim "popu­lar­nim spi­si­ma", vero­vat­no ne bi nje­go­vu teo­ri­ju sma­trao pro­duk­tom ble­dog Kenigs­ber­škog sun­ca, a nje­go­vu moral­nu teo­ri­ju "mora­lom pru­skog pod­o­fi­ci­ra". Mada je, vero­vat­no, ne bi ni pre­vi­še cenio, kao "ljud­sku, odvi­še ljud­sku", kao puko sla­vlje­nje čisto bur­žo­a­ske, trgo­vač­ke vrli­ne.[↩]
9. Kako bi to hteo Dani­lo Basta.[↩]
10. "Mi ne oče­ku­je­mo našu veče­ru od dobre volje mesa­ra, piva­ra ili peka­ra, već od nji­ho­vog obzi­ra pre­ma sop­stve­nom inte­re­su. Mi se ne obra­ća­mo nji­ho­voj čoveč­no­sti, nego nji­ho­vom samo­lju­blju, i nika­da im ne govo­ri­mo o našim potre­ba­ma, već o nji­ho­vim inte­re­si­ma" (Smit:1998) [↩]
11. Pozna­te su Kan­to­ve reči: "[I]z tako kri­vog drve­ta, od kakvog je čovek napra­vljen, ne može se iste­sa­ti ništa sasvim pra­vo" (USA:34[↩]
12. Zani­mlji­vo je da je jedan od ame­rič­kih "oče­va ute­me­lji­va­ča", Džejms Medi­son, pola­zio od iste "mini­ma­li­stič­ke" kon­cep­ci­je u svo­joj knji­zi indi­ka­tiv­nog naslo­va: "Mi nismo anđe­li".[↩]
13. Pre­u­ze­to iz Cas­si­rer (1945):22.[↩]
14. Kan­to­ve reči iz spi­sa Ide­ja opšte isto­ri­je… – "Nas su u veli­kom stup­nju kul­ti­vi­sa­le nau­ka i umet­nost. Mi smo civi­li­zo­va­ni… Ali još vrlo mno­go nedo­sta­je da bismo sma­tra­li već mora­li­zo­va­nim." (USA:36) – odveć često se tuma­če kao sve­do­čan­stvo pri­su­stva Ruso­o­vog duha u nje­go­vim poli­tič­kim nazo­ri­ma. Tako Dani­lo Basta sma­tra da je u ovim reči­ma "lako pre­po­zna­ti pri­su­stvo Rusoa i nje­go­ve pro­dor­ne kri­ti­ke celo­kup­ne evrop­ske kul­tu­re" (Basta:14). Ovo je pogre­šno tuma­če­nje. Kant sva­ka­ko pre­u­zi­ma jed­nu ruso­ov­sku temu, ali joj (kao što to često radi – vidi o tome Cas­si­rer, 1945) daje supro­tan smi­sao i reše­nje. Nai­me, moral­nost za nje­ga nije, kao kod Rusoa, suprot­sta­vlje­na civi­li­za­ci­ji, već je ona u civi­li­za­ci­ji (u gra­đan­skom sta­nju) jedi­no i mogu­ća. Mogli bismo reći da civi­li­zo­va­nost pred­sta­vlja con­di­tio sine qua non sva­kog poku­ša­ja ostva­re­nja moral­nog čove­čan­stva![↩]