Liberalna utopija Imanuela Kanta (II): politika čistog uma i ideja ustava slobode

Poli­tič­ka filo­zo­fi­ja, sagle­da­na u sve­tlu Kan­to­ve kri­ti­ke uma, nala­zi se, dakle, u jed­noj para­dok­sal­noj, goto­vo nemo­gu­ćoj pozi­ci­ji: ona je ili legi­tim­ni deo siste­ma u okvi­ru koga nema svo­ju auto­nom­nu oblast, ili je pak suve­re­ni vla­dar svog pred­met­nog kra­ljev­stva, ali po cenu gublje­nja svog kri­tič­kog legi­ti­mi­te­ta. Sva­ka nje­na vlast je uzur­pa­tor­ska; ona ne može vla­da­ti nevi­no. Ili, da ovaj apo­re­tič­ni polo­žaj poli­tič­ke filo­zo­fi­je izra­zi­mo nešto druk­či­je – ona je ovla­šće­na samo kao raz­vla­šće­na. Ona pre liči na pro­gna­nog vla­da­ra koji sa setom gle­da pre­ko gra­ni­ce na svo­je izgu­blje­no kra­ljev­stvo, nego na suve­re­na koji legi­tim­no sudi na svo­joj teri­to­ri­ji. Nje­na jedi­na funk­ci­ja je da stal­no bdi nad svo­jim moći­ma kako ne bi pre­ko­ra­či­la svo­je legi­tim­ne gra­ni­ce i posta­la uzur­pa­tor. Ona je tako­re­ći, po samom svom poj­mu, u nepre­kid­nom suko­bu sama sa sobom. Na taj način, poli­tič­ka filo­zo­fi­ja deli sud­bi­nu samog čistog uma, čiju delat­nost, kao što zna­mo, pra­ti ona "pri­rod­na i nei­zbe­žna ilu­zi­ja" koja uzro­ku­je da se "subjek­tiv­na nužnost neke veze naših poj­mo­va koju zahte­va naš razum drži za objek­tiv­nu nužnost odred­be stva­ri po sebi"(KČU:269–270). Jedi­no na taj način ona može, da nasta­vi­mo sa ovim "kan­tov­skim" geo­graf­skim i rat­nič­kim meta­fo­ra­ma, da odgo­vo­ri na Kan­tov bor­be­ni poklič iz "Obja­ve sko­rog zaklju­če­nja traj­nog mirov­nog spo­ra­zu­ma u filo­zo­fi­ji" i pri­klju­či se "bor­be­nom raspo­re­du" filo­zo­fi­je u situ­a­ci­ji "nepre­kid­nog rat­nog sta­nja pro­tiv onih koji feno­me­ne pogre­šno uzi­ma­ju za stva­ri po sebi", a to rat­no sta­nje "nepre­kid­no pra­ti delat­nost uma". ¹ "Več­ni mir" u filo­zo­fi­ji, po Kan­tu, može se uspo­sta­vi­ti oko poj­ma slo­bo­de, koji je dija­lek­tič­ki, tj. ne može­mo za nje­ga pru­ži­ti dokaz, ali ga ne može­mo ni ospo­ra­va­ti razumom.

Ume­sto da poli­ti­ku pro­gla­si legi­tim­nim umskim područ­jem, Kant je poli­ti­ku uneo u samu filo­zo­fi­ju, "ispo­li­ti­zo­vao" sam um. ² Kod Kan­ta su razli­či­ta područ­ja duha ili saznaj­nih delat­no­sti subjek­ta (čul­nost, razum i um) u nepre­kid­noj zava­di, stal­nom ratu. One ne raz­me­nju­ju argu­men­te (jer ne posto­ji pre­laz, posred­ni član), već raz­me­nju­ju peti­ci­je i pro­test­ne note. Tri Kri­ti­ke, tako, samom svo­jom struk­tu­rom obra­zu­ju poli­ti­ku razli­či­tih umskih moći. ³ Jer, Kant nije samo u svo­joj kar­to­gra­fi­ji duha raz­dvo­jio razli­či­ta pred­met­na područ­ja (pha­e­no­me­na i nou­me­na), gde razum, kao "postoj­bi­na isti­ne", više liči na "ostr­vo" zatvo­re­no u nepro­men­lji­ve gra­ni­ce, koje opko­lja­va "pro­stra­ni i bur­ni oke­an" umskog područ­ja, kao "pra­vog sedi­šta pri­vi­da" (KČU:228–229), već je doveo u pita­nje i samo (umsko) jedin­stvo subjek­ta, gde nje­go­ve razli­či­te funk­ci­je ili "moći" stal­no nad­gle­da­ju one dru­ge da bi ih odvra­ti­le od even­tu­al­nog pre­ko­ra­če­nja nji­ho­vih zacr­ta­nih gra­ni­ca, ali bez legi­ti­mnog pra­va da odlu­ču­ju na suve­re­noj teri­to­ri­ji one dru­ge. Ova­ko razlo­že­ni, u sebi pode­lje­ni subjekt ugro­že­nog jedin­stva, može da uspo­sta­vi jedi­no "pra­vi­la rato­va­nja", kako bi saču­vao krh­ki mir i svo­je naru­še­no jedin­stvo. Pored toga što su kod Kan­ta isto­ri­ja i pri­ro­da, čini se, zau­vek izgu­blje­ni za um kao nje­go­va legi­tim­na područ­ja pri­me­ne svo­jih moći, kod nje­ga su i same ove moći zau­vek izgu­blje­ne jed­na za drugu.

Unu­tar "geo­gra­fi­je" Kan­to­vog siste­ma, poli­tič­ka filo­zo­fi­ja može, dakle, biti samo ouk topos, puka uto­pi­ja, bez vla­sti­tog pred­met­nog područ­ja. O tome kao da nam govo­ri i ono pozna­to i neo­bič­no mesto iz Kri­ti­ke čistog uma, gde Kant daje krat­ku ski­cu svog poli­tič­kog pro­jek­ta, nala­ze­ći mu mesto pre pored Pla­to­no­ve Drža­ve nego u neka­kvoj Romu­lo­voj klo­a­ci. Poli­ti­ka je tako, čini se, uz poča­sti, kod Kan­ta pro­te­ra­na u područ­je umske trans­cen­den­ci­je (a time i iz filo­zo­fi­je), u područ­je Ide­ja (nou­me­nal­nog) koje ne mogu pola­ga­ti nika­kvo pra­vo na svo­ju legi­tim­nu pri­me­nu u empi­rij­skom sve­tu. To čuve­no mesto u kojem Kant, rekli bismo isto­vre­me­no i situ­i­ra i (pozi­tiv­no) izla­že ski­cu pro­jek­ta svo­je poli­tič­ke uto­pi­je, gla­si: "Jedan ustav koji bi zajem­ča­vao naj­ve­ću ljud­sku slo­bo­du putem zako­na koje bi čini­li da slo­bo­da sva­kog poje­din­ca može posto­ja­ti zajed­no sa slo­bo­dom svih dru­gih lju­di (ne naj­ve­će bla­žen­stvo, jer će ono samo sobom doći) jeste ipak bar jed­na nužna ide­ja od koje se mora poći ne samo u prvom nacr­tu nekog držav­nog usta­va već i u svi­ma zako­ni­ma, i pri čemu se mora u počet­ku apstra­ho­va­ti od datih pre­pre­ka koje možda ne pro­i­zla­ze nei­zbe­žno toli­ko iz ljud­ske pri­ro­de, koli­ko, napro­tiv, iz toga što se u zako­no­dav­stvu zane­ma­ru­ju pra­ve ide­je." (KČU:282) Apstra­hu­ju­ći od Kan­to­ve inhe­rent­ne pole­mi­ke sa Mon­te­ski­je­o­vom meto­dom kom­pa­ra­tiv­nog pri­ka­zi­va­nja razli­či­tih usta­va, koji nam ne omo­gu­ću­je da done­se­mo odlu­ku o naj­bo­ljem usta­vu, ovde je naj­va­žni­je otkri­ti putem koje moći mi, po Kan­tu, otkri­va­mo i kon­sti­tu­i­še­mo takav ustav, kao i putem kojeg meha­ni­zma se omo­gu­ću­je "naj­ve­ća ljud­ska slo­bo­da", tj. kako je mogu­će da "slo­bo­da sva­kog poje­din­ca može posto­ja­ti zajed­no sa slo­bo­dom svih dru­gih lju­di"? Da li je ovo samo puka Kan­to­va uto­pi­ja, neo­ba­ve­zni i neo­ba­ve­zu­ju­ći plod mašte koji ima svo­je mesto u "sedi­štu pri­vi­da", ali ne i u realnosti.

Svo­jom kri­ti­kom spe­ku­la­tiv­nog uma Kant nas je otvo­rio za tra­gič­ko isku­stvo sve­ta, za isku­stvo naru­še­nog jedin­stvo mišlje­nja i bića, teo­ri­je i prak­se, u kojem nema nika­kvih konač­nih isti­na, niti Isti­ne koja bi mogla čove­ku dati pou­zda­nje i sigur­nost u nje­go­voj ori­jen­ta­ci­ji u sve­tu. Sto­ga se čini da je Kant, ovim otva­ra­njem nepre­stu­pi­vog jaza, samom sebi una­pred zatvo­rio vra­ta kako za ide­ju naj­bo­ljeg usta­va, tako i za ostva­re­nje svog uto­pij­skog poli­tič­kog pro­jek­ta. Pošto nema jed­ne sve­o­bu­hvat­ne Isti­ne koja bi sva­ko­me odre­di­la nje­go­vo pra­vo, to ispra­žnje­no mesto isti­ne Isti­ne kod Kan­ta sada popu­nja­va kon­ku­ren­ci­ja razli­či­tih moći. Ovim "poli­ti­zo­va­njem" samog uma, koji se uvek izno­va i bez konač­ne garan­ci­je, mora bori­ti za svo­je pra­vo (tj. "važe­nje"), Kant je u pot­pu­no­sti odba­cio moder­ni kar­te­zi­jan­ski pro­je­kat uni­fi­ka­ci­je stvar­no­sti pod patro­na­tom (teo­rij­skog, spe­ku­la­tiv­nog) uma, i reha­bi­li­to­vao antič­ku (ari­sto­te­lov­sku) tra­di­ci­ju koja je prak­tič­kom područ­ju dava­la zaseb­nu oblast i dosto­jan­stvo. Grci su tu spe­ci­fič­no poli­tič­ku moć, koja je nadle­žna za oblast prak­tič­kog živo­ta kao glav­na vrli­na koja odli­ku­je držav­ni­ka, zva­li phro­ne­sis (razbo­ri­tost), i razli­ko­va­li su je od mudro­sti (sop­hos) koja odli­ku­je filo­zo­fa u nje­go­voj potra­zi za isti­nom. Za Ari­sto­te­la je ova prak­tič­na mudrost bila spo­sob­nost uvi­da u ono poje­di­nač­no kao poje­di­nač­no, spo­sob­nost raza­bi­ra­nja i sna­la­že­nja u stal­no pro­men­lji­vom sve­tu za koje nam ne može una­pred biti dato nika­kvo pra­vi­lo. ⁴ Ova tra­di­ci­ja odr­ža­la se pred naje­zdom kar­te­zi­jan­ske uni­fi­ka­ci­je zna­nja i stvar­no­sti u empi­ri­stič­koj tra­di­ci­ji engle­skih i škot­skih mora­li­sta pod ime­nom com­mon sen­se (zdrav razum). ⁵ O ovoj nape­to­sti izme­đu ove dve tra­di­ci­je, na naj­re­či­ti­ji način nam sve­do­če reči Džo­na Loka, kao ostrv­skog auto­ra koji je bio pod zna­čaj­nim uti­ca­ji­ma kon­ti­nen­tal­ne kar­te­zi­jan­ske tra­di­ci­je, i koji sto­ga ima teško­ća da defi­ni­še shva­ta­nje spo­sob­no­sti kojom se ruko­vo­di­mo u svom prak­tič­nom dela­nju: "Pod razu­mom, ipak, ovde ne mislim na spo­sob­nost razu­me­va­nja koja obli­ku­je nizo­ve misli i dedu­ku­je doka­ze, već na odre­đe­ne prin­ci­pe dela­nja iz kojih poti­ču sve vrli­ne i sve ono što je potreb­no za odgo­va­ra­ju­će obli­ko­va­nje morala."

Prak­tič­ko područ­je je auto­nom­no u tom smi­slu da za nje­ga ne važe "meha­nič­ki" prin­ci­pi teo­rij­skih nau­ka, kao i po tome što ono samo uspo­sta­vlja zako­ne na svo­me područ­ju važe­nja. Odri­ca­njem prven­stva teo­rij­skom umu, kao i izu­zi­ma­njem prak­tič­kog područ­ja od nje­go­ve nadle­žno­sti, Kant se, dakle, suprot­sta­vio domi­nant­noj novo­ve­kov­noj raci­o­na­li­stič­koj tra­di­ci­ji, koja je svo­ju kul­mi­na­ci­ju ima­la u pro­sve­ti­telj­skom pokre­tu Kan­to­vog vre­me­na, a svo­je nasta­vlja­če u engle­skim uti­li­ta­ri­sti­ma i fran­cu­skim soci­ja­li­sti­ma i pozi­ti­vi­sti­ma. Upra­vo u vre­me kad su pro­sve­ti­te­lji "bogi­nju Razu­ma" uzdi­za­li na pije­de­stal, pri­pi­su­ju­ći razu­mu goto­vo nad­na­rav­ne atri­bu­te, Kant je ovoj pre­ten­zi­ji pro­sve­ti­telj­skog (raz)uma da mode­lu­je čita­vu stvar­nost, pogla­vi­to onu dru­štve­nu, naneo naj­ve­ću nar­ci­stič­ku uvre­du, ospo­riv­ši joj sva­ki prak­tič­ki zna­čaj. "Raci­o­na­li­stič­ki kon­struk­ti­vi­sti" ⁶ su, počev od Dekar­ta i Hob­sa, prak­tič­ko područ­je mora­la i poli­ti­ke poku­ša­li da ure­de po ugle­du na zako­ne teo­rij­skih nau­ka (pre sve­ga fizi­ke). Pre­ma ovim meha­nič­kim zako­ni­ma fizi­ke, tre­ba­lo je i u prak­tič­nom sve­tu pro­na­ći osnov­ne i nepro­men­lji­ve ele­men­te počev od kojih bi, na nauč­noj osno­vi, bila kon­stru­i­sa­na pou­zda­na gra­đe­vi­na ljud­skog pona­ša­nja i izgra­đe­ne traj­ne insti­tu­ci­je među­ljud­skih odno­sa. Ta vrsta "soci­jal­ne fizi­ke" jed­nom bi za svag­da ukro­ti­la područ­je stal­no pro­men­lji­ve prak­se, i uni­fi­ko­va­la ga pod jedin­stve­nim zako­no­dav­stvom. Hob­sov Levi­ja­tan pred­sta­vlja para­dig­mu ova­kvog pri­stu­pa poli­tič­kom područ­ju, a apso­lu­ti­stič­ka drža­va, kao i soci­ja­li­stič­ka "nauč­na drža­va" nje­go­vu dosled­nu prak­tič­ku pro­ved­bu. U tom smi­slu, Kant se ovim dava­njem prven­stva prak­tič­nom umu jed­na­ko distan­ci­rao kako od pro­sve­ti­telj­skih raci­o­na­li­sta (od Hob­sa do Hel­ve­ci­ja), tako i od engle­skih uti­li­ta­ri­sta (tra­di­ci­je koja je svoj naj­vi­ši izraz našla kod Ben­ta­ma). I jed­ni i dru­gi su poku­ša­li da moral­ni svet dedu­ku­ju iz razum­skih nače­la, ili pak da ga svo­jom raci­o­na­li­stič­kom meto­dom upo­do­be pret­po­sta­vlje­noj empi­rij­skoj svr­si delo­va­nja. Na taj način, Kant je u svom suprot­sta­vlja­nju moral­nom sci­jen­ti­zmu i oču­va­nju auto­no­mi­je prak­tič­kog, bli­ži Ari­sto­te­lu i ari­sto­te­lov­skoj tra­di­ci­ji i nekim antič­kim teo­re­ti­ča­ri­ma pri­rod­nog pra­va, poput Cice­ro­na i sto­i­ka, kao i tra­di­ci­ji bri­tan­skog evo­lu­ci­o­ni­zma, koju su na naj­bo­lji način repre­zen­to­va­li nje­go­vi savre­me­ni­ci, „sta­ri vigov­ci“, Dej­vid Hjum i Edmund Berk. ⁷

To, dakle, što Kan­to­va poli­te­ia, nje­gov nacrt usta­va, osta­je "ipak bar jed­na nužna ide­ja", taj "uto­pij­ski" ele­ment nje­go­ve poli­tič­ke filo­zo­fi­je, čuva ga, tako, od impe­ri­ja­li­stič­kog zastra­nji­va­nja novo­ve­kov­nog sci­jen­ti­zma, tač­ni­je raci­o­na­li­stič­kog meto­do­lo­škog moni­zma, koji bi, pod­stak­nut uspe­si­ma moder­nih pri­rod­nih nau­ka (pre sve­ga Njut­no­ve fizi­ke), hteo da nji­ho­vu meto­du pro­ši­ri van svog legi­ti­mnog područ­ja i tako kolo­ni­zu­je i osta­le obla­sti ljud­skog isku­stva (pre sve­ga područ­je prak­tič­ne delatnosti).

Bori­slav Ristić