Pinoče – o poreklu jednog tabua

Pojedini ljudi sa “Katalaksije” su bili žestoko napadani zbog pozitivnog stava prema generalu Pinočeu, njegovoj ulozi u sprečavanju komunista da preuzmu vlast u Čileu, i nadasve njegovim ekonomskim reformama. Čak se, nažalost, i nekim liberalno mislećim ljudima učinilo da u tim kritikama ima nečeg opravdanog, i da su liberalizam i pozitivan vredosni stav o jednoj takvoj diktaturi nespojivi. Ipak, ja ću sada pokazati zašto mislim da je takvo rezonovanje pogrešno, i zašto u sebi nosi duboku logičku kontradikciju, i zapravo u krajnjem predstavlja kapitulaciju intelektualnog poštenja i logike pred jednim ideološkim tabuom levice. Neki liberali ponekad (po)veruju da su i oni obavezni da poštuju levičarske idološke tabue, umesto da slede sopstvene principe i same činjenice.

U jednom svom skorašnjem intervjuu, nedavno preminuli američki liberalni ekonomista i nobelovac Milton Fridman, koji je (skupa s drugim nobelovcem Bjukenenom) takođe bio predmet žestokih napada zbog svoje podrške Pinočeu i njegovim reformama, i čak gostovanja u Čileu neposredno posle vojnog udara 1973, primetio je da niko od njegovih kritičara ne prigovara što je više puta gostovao i držao predavanja iz ekonomije u komunističkoj Kini, jednom mnogo totalitarnijem režimu od čileanskog:

“…u smislu političkog svrstavanja, kao što shvatate, najveći deo intelektualne zajednice, intelektualna elita, bila je na strani Aljendea, a ne Pinočea. I u izvesnom smislu, oni su mene doživljavali kao izdajnika, zato što sam bio spreman da govorim u Čileu. Moram da kažem da je to sjajan primer dvostrukih standarda, zato što sam ja proveo određeno vreme i u Jugoslaviji, koja je bila komunistička zemlja. Kasnije sam držao serije predavanja u Kini. Kad sam se vratio iz komunističke Kine, napisao sam pismo novinama Stanford Daily u kome sam rekao: “To je čudno. Držao sam potpuno ista predavanja u Kini kao i u Čileu. Bilo je mnogo demonstracija protiv mene zbog onog što sam rekao u Čileu. Ali, niko nije dao ni jednu primedbu protiv onog što sam rekao u Kini. Kako je to moguće? “

Implikacija ovoga je potpuno jasna. Halabuka na “neoliberale” koji podržavaju Pinočea nije motivisana iskrenim zgražavanjem nad “kršenjem ljudskih prava”, već jednostranim levičarskim resantimanom prema “desnici”, koji je vrlo selektivan u primeni svoje ideologije ljudskih prava. Kad vojna hunta krši ljudska prava to je genocid, kad isto čini antiamerički komunistički režim, to je onda njihovo “unutrašnje pitanje” ili u boljem slučaju “ispravan istorijski izbor, uz stravičnu cenu”. Držanje govora u Čileu je zločin, a držanje govora u Kini normalna stvar. Danas i levičari i desničari (svako iz svojih razloga) hvale ekonomske reforme u Kini i kinesko privredno čudo. Ipak, isti oni “humanisti” koji toliko lamentiraju nad zlodelima čileanske hunte koja je u građanskom ratu pobila između 1500 i 2000 civila, nemaju nikakav problem sa režimom koji je izgazio tenkovima hiljade svojih građana, mirnih studenata koji su protestovali tražeći uvođenje političkih sloboda u zemlji. Isti ljudi koji nikako ne mogu da se dovoljno nacmizdre i nazgražavaju nad “nevinim žrtvama diktature” u Čileu i bezosećajnošću neoliberala koji su to podržavali (ili češće “podržavali”), sami pevaju, sa potpunom i mnogo gorom bezosećajnošću, prave ode kineskim komunistima koji su izgazili sopstvenu mladost tenkovima, i koji ubijaju, hapse i progone političke protivnike sa mnogo većom surovošću i obuhvatom od Pinočeove hunte. I uopšte ne zameraju ni “neoliberalima” kad hvale kinesko okretanje tržištu i postepeno napuštanje komunizma kao izraz dubinske vrednosne promene orijentacije tog režima.

To nije ništa novo. Komunisti, socijalisti i mnoge druge levičarske frakcije su oduvek bile jako selektivne u osudi rđavih režima. Fašizam kao “desničarska” ideologija je za njih bio zlo po sebi i čak njegova inkarnacija, dok je komunizam bio sjajna stvar, samo blago zloupotrebljena. Gulag i Aušvic nisu bili simbolički izjednačeni, a “suza ukrajinskog deteta pod Staljinom nije (bila) jednaka suzi jevrejskog deteta u varšavskom getu” kako se izvoleo izraziti jedan domaći “antifašistički” istoričar. Zato verovatno i smrt kineskog studenta pod gusenicama komunističkih tenkova nema istu simboličku težinu kao smrt nekog komunističkog simpatizera koga ubije Pinočeova tajna policija. Prva smrt je opravdana jer je za pravu stvar, dok je druga loša jer oni ubijaju “nas”.

Zbog svega toga je vrlo tužno i depresivno kad se halabuci na neoliberalne hvalioce Pinočea, bez obzira da li je reč o Fridmanu, Bjukenenu, ili kod nas, nekim ljudima s “Katalaksije”, pridruže i neki liberali; ljudi koji veruju u slobodna tržišta, vladavinu prava i slobodu pojedinca, i gadljivi su na političku torturu i represiju.

Da se razumemo, vrednosna osuda Pinočeovog režima sa stanovišta liberalizma je načelno moguća, a upravo na osnovu činjenice da je tu bila reč o politički opresivnom režimu koji je proganjao i ubijao političke protivnike (kao što je načelno moguća i vrednosna podrška tom režimu na osnovu činjenice da je spasio zemlju od komunizma i uveo tržišne reforme koje su pružile enormnu korist i blagostanje stanovništvu). Svako za sebe treba da izvrši izbor. U svakom slučaju, režim koji krši prava pojedinca, zatvara i progoni političke protivnike može, barem po jednom legitimnom tumačenju liberalnih principa, biti označen kao vrednosno neprihvatljiv. I liberal koji tako misli mirne duše može reći: privatizacija i deregulacija privrede koji su vodili rastu bogatsva društva, za mene nisu razlog da podržim neki režim, ukoliko on zatvara i ubija političke protivnike. Reći ću da su ekonomske politike tog režima bile ispravne, ali ću ga u celini osuditi, i svaki pozitivan vrednosni stav o tom režimu smatraću izrazom desničarskog ekstremizma i kršenjem socijalnih tabua. So far so good, što bi rekli Amerikanci.

Ali, zapazite dalju komplikaciju. Taj isti liberal (s pravom iz moje vizure, bar do izvesne mere!) hvali kineske komuniste i daje neskrivenu pozitivnu vrednosnu ocenu kineskog režima, zato što ovaj liberalizuje svoju privredu i u osnovi primenjuje ekonomske recepte iz Pinočeovog Čilea! I smatra Dengov režim vrlo naprednim i “modernizujućim” u odnosu na Maov, uopšte ne tražeći tabuizaciju pozitivnog vrednosnog stava o tom režimu. Štaviše, danas je opšte mesto, skoro izraz nekakve političke korektnosti, da se iskaže pozitivno mišljenje o sjajnim uspesima kineske tranzicije i mudrosti kineskih rukovodilaca koji su odbacili komunizam i centralno planiranje i uključili se u globalna tržišta (ili koji “mudro upravljaju tim procesom”, ako se “palite” na Stiglicova objašnjenja). Kineska “uspešna priča” nasuprot ruskom i nekim drugim istočnoevropskim krahovima – to je zvanični refren kako liberala tako i socijalista. Kad bi danas neki politički literata sa desnice kojim slučajem rekao: “o, da, svakako, komunisti su se promenili, pričajte mi malo o tome! Koliko i vuk svoju ćud! Deng i njegovi naslednici su mnogo ‘bolji’ od Maoa, što se rečito vidi iz onog što su uradili na Tjenanmenu”, bio bi horski proglašen ekstremistom i ideološkim zelotom koji ne vidi očiglednu stvarnost. Kada horde levičarskih literata, međutim, sa podjednakim slepilom i apsolutnom sektaškom mržnjom, apsolutizuju progon komunista kao suštinu Pinočeovog režima, i odbijaju da vide dramatične pozitivne promene koje su Čile izvukle iz haosa i siromaštva Aljendeovog vremena, onda to je za (neke) liberale Sveto pismo! Pa nećemo valjda “imati pozitivan stav” prema takvom diktatorskom režimu i političaru!

Ali, ako su dosledni, upravo liberali bi prvi morali da traže ili tabuizaciju priče o kineskim uspesima, ili pak detabuizaciju priče o “čileanskom čudu”! Pinoče je vodio građanski rat protiv levičarskih odmetnika i nije se libio da hapsi i likvidira i njihove podržavaoce i simpatizere koji nisu direktno okrvavili ruke. Kineski komunisti nisu ganjali teroriste i ograničen broj njihovih političkih jataka, nego izveli tenkove i njima izgazili goloruku decu.

Jedino što se može evidentirati kao nesumnjiva razlika u ova dva slučaja ne ide baš u korist kineskih komunista – a ta razlika jeste izvesnost da je Pinoče zemlju izvukao iz haosa i komunističkog terora, za razliku od nejasne situacije koju smo imali u Kini, gde su komunsitičke vođe samo tvrdile da sprečavaju haos gušenjem studentske pobune. Kako je ironično to da su levičari jako veliku pažnju poklonili samoopravdavanju kineskih komunista za Tjenanmen preko priče o sprečavanju anarhije, a tako malo opravdavanju Pinočeove vlade da je izvukla zemlju iz haosa koji je postojao. Pinočeova vlada je uvek za njih bila samo “diktatura”, bez obzira na to što je Čile duboko bio zabrazdio u bezakonje, pljačku, progon slobodnih medija i paravojno šikaniranje političkih protivnika još pod Aljendeom, i pretio da direktno postane diktatura kubanskog tipa. I što je vojska reagovala na poziv parlamenta, koji je evidentirao 76 teških kršenja Ustava od strane predsednika Aljendea (koji nije krio da mu je uvođenje komunizma cilj!).

Levičari naravno neće biti skloni da pozitivno gledaju na posledice Tjenanmena zbog njihovih širih ekonomskih i političkih efekata, već zbog puke činjenice “otpora Americi”. Oni osećaju da Kina danas nezadrživo klizi u globalni kapitalizam, i mnogi među njima na Zapadu već žestoko optužuju kineske komuniste za izdaju levih ideja, korupciju, divlji kapitalizam i povećanje socijalnih razlika. Oni su blagonakloni prema Dengovoj reakciji na Tjenanmenu, zbog toga što smatraju da je pobunu studenata organizovala CIA, i gaženje studenata vide kao antiamerički akt, te samim tim i kao nešto pozitivno, ili barem tolerabilno.

Nije mi namera da namećem moralističku paradigmu, već potpuno suprotno od toga – da pragmatski posmatram stvari. Pritvorna melodramatika političkih literata jednako je odurna kad dolazi sa levice i sa desnice. Jedan srpski profesor filozofije je svojevremeno ovako objasnio sudbinu studenata na Tjenanmenu: “Oni su se igrali istorije. Ko se hvata za točak istorije, mora da bude spreman da će ga taj točak možda pregaziti.”. Zanimljivo dalje pitanje glasi – a da se nisu možda i Pinočeovi protivnici u Čileu “hvatali za točak istorije” koji ih je na kraju pregazio? Gde je ta suptilna moralna razlika? Da odmah dodam – u istoj logičkoj stupici bi se našao i neki desničarski literata koji bi osuo paljbu na “gaženje dece tenkovima” kao razlog za osudu grosso modo kineskog režima, a u Pinočeovom slučaju govorio o delikatnom izboru između dva zla i sprečavanju komunističke infiltracije.

I tu je, možda neočekivano, pozicija liberala koji osuđuje samo Pinočea najparadoksalnija i najslabija. Ortodoksni komunista koji se ne obazire na žrtve staljinizma jer veruje da su one nužne zarad spasenja sveta ima više moralnog i intelektualnog integriteta od liberala koji kaštiguje druge liberale zbog podrške Pinočeu. Taj komunista samo greši protiv činjenica; on ne zna, tj ne vidi, da komunistička sredstva nužno vode u katastrofu a ne “jednakoj slobodi za sve”. Ali, on nije intelektualno korumpiran, poput liberala koji se ponizno i ritualno stidi zbog onog što je uradio Pinoče, a ne pita svoje oponente koji hvale Dengovu Kinu (i samog sebe na kraju, koji radi isto!): braćo šta ćemo s Tjenanmenom? Komunista koji ima dupli standard za dva režima je dosledan svojoj logici, iako ne i intelektualnom poštenju; njegov kvazi-tribalni politički credo kaže da je dobro kad mi ubijamo njih a zlo kad oni ubijaju nas. Ali, liberal mora da bude univerzalista. Ako je njegov teorijski princip da politički loš režim ne može imati pozitivan ukupan vrednosni predznak, onda to mora da važi uvek i svuda. Osuda Pinočea uz hvaljenje Denga je posebno tužan primer ne samo kognitivnog i teorijskog fijaska, već i samoponištavajućeg raspada inteletualnog samopoštovanja i integirteta, u pokušaju da se umili protivniku. I da ne bude zabune – ovo ne znači poziv da se zauzme unapred bilo kakav, pa ni pozitivan vrednosni stav prema Pinočeu, već samo poziv da se ne zauzima unapred negativan stav iz pukog razloga konformističke samocenzure, tj. da bi se akomodiralo vladajućim levičarskim ideološkim tabuima.

Pristanak nekih liberala na tabu Pinoče, tužno je svedočanstvo intelektualnog i moralnog kukavičluka, i pokazuje u novom obliku staru istinu Ejn Rend da je kapitalizam retko imao dostojne branitelje sa integritetom, i da će ta činjenica biti uzrok njegovog nestanka, ako do njega ikad dođe. To je težnja da se bude u mainstreamu u lošem smislu te reči, da se zauzme jeftina i lagodna pozicija, i zapravo izbegne odgovornost za držanje sopstvenih principa. Nije verovanto daleko dan kada će se desiti ono što je danas samo delimično na delu, da se mnogi liberali, poput britanskog vođe “konzervativaca” Dejvida Kamerona ograde od Margaret Tačer ili Ronalda Regana kao “desničarskih ekstremista”. Doslednost i integritet koštaju, u popularnosti, klevetanosti, namernom nerazumevanju – koštaju socijalno, politički, vrlo često i finansijski, koštaju u poprekim pogledima prijatelja ili roditelja. Mnogi ljudi nisu sposobni da nose krst intelektualnog integirteta na svojim leđima! Ko se još seća šta je Hajek napisao u predgovoru “Puta u ropstvo”? – “ Znam da će ova knjiga uvrediti mnoge moje prijatelje, ali ja nemam izbora “. Edmundu Berku je celokupna njegova vigovska partija okrenula leđa zbog “Razmišljanja o revoluciji u Francuskoj” i on je znao unapred da će se to desiti. Lešeku Balceroviču su govorili da je lud početkom 90-ih godina, a Mart Laru u Estoniji da “hoće da hoda po vodi”, kad su uvodili radikalne tržišne reforme koje su revolucionisale njihove zemlje nabolje, a danas ih slave kao heroje tranzicije! Skupa je ponekad cena integriteta i sporo, a nekad i nedostižno, opšte priznanje, ali je to jedini mogući put uspeha u razvoju i širenju ispravnih ideja, kao i u njihovom praktičnom sprovođenju. Ljudi koji jednim okom uvek gledaju na reakcije prijatelja, rođaka, protivnika, javnog mnenja na ono što će reći, uraditi ili napisati, nikad ništa ne postižu. Ko nema strasti za doslednost i čvrstinu ubeđenja, taj nema ni konceptualnog rigora ni teorijske imaginacije za velika dostignuća. On ne ostvaruje mnogo, i ne poštuju ga ni protivnici ni istomišljenici.

Ja još nisam upoznao, ni lično ni kroz literaturu, nijednog liberala koji bi imao neki poseban moralni problem da hvali kineske reforme i čak naprednost Denga u odnosu na Maoa. I ne mogu da kažem da to smatram moralno i intelektualno problematičnim. Ali, ne mogu onda ni smatrati da je problem kad se neko u donošenju vrednosnog suda o Pinočeovom Čileu ne obazire na kolateralno stradanje njegovih političkih protivnika! Deng je izgazio decu na Tjenanmenu i njegovi naslednici hapse svakodnevno protivnike, i terorišu budiste na Tibetu! Kao što je Pinoče ubijao i proganjao komuniste! Zašto onda tabu Pinoče, a ne i tabu Deng? Ako liberali treba da očekuju da ih protivnici poštuju, onda moraju prvo da sami poštuju sopstvene principe. Konformizam može biti socijalna vrlina u nekim situacijama, ali je intelektualni konformizam, i pored privremenog izbegavanja neprijatnosti i sukoba, zapravo najsigurniji recept za intelektualni poraz.

Zato se u ovom slučaju jedino može parafrazirati rečenica poznatog marksisitčkog filozofa: Ko je izabrao da ćuti o Tjenanmenu, neka ćuti i o Pinočeu!

Ivan Janković