11 pitanja o doslednom liberalizmu
Pod doslednim liberalizmom u ovom tekstu ću podrazumevati stanovište koje se može odrediti pomoću sledeće tri tačke. (1) Na apstraktnom nivou, dosledni liberalizam će biti stanovište koje smatra da čovek treba, pošto je na početku slobodan, da nadalje bude obavezan samo prema onome na šta je sam pristao, i da je njegov nepristanak dovoljno merilo da on bude razrešen te obaveze. (2) Na nešto konkretnijem planu, smeštenom u ekonomiju, dosledni liberalizam bi bio stanovište po kome je u svakom slučaju, principijelno, neopravdano preraspodeljivati, putem poreza, privatnu svojinu stečenu u saradnji sa drugima koji su dobrovoljno pristali na tu saradnju. Slučaj pod 2) trebao bi da bude primena apstraktnijeg principa 1) na ekonomski život. U ovom drugom principu može se prepoznati (3) Nozikovo stanovište o (ne)legitimnosti ekonomske preraspodele bogatstva. Najzad, mi u našoj javnosti, na primer u krugu okupljenom oko internet magazina Katalaksija, imamo zastupnike stanovišta koja su, po svoj prilici, veoma slična gore opisanim. Naravno, pošto je prva tačka princip, druga primena tog principa na deo stvarnosti, a treća se konkretno odnosi na filozofske tekstove i ljude koji su tu, u njihovom povezivanju uvek može doći do greške, ali ćemo eventualno njeno otklanjanje ostaviti za kasnije, jer nije ključno za raspravu koja sledi, već je samo situira u naš javni, ekonomski i filozofski život. Nas, naravno, interesuje ispravnost ova gornja dva prva principa iz više razloga: oni su intelektualno zanimljivi, čini se da su aktuelno rešenje nekih filozofskih zagonetki, a osim toga, o njima se govori kao o budućnosti koja još ne dolazi samo zbog ukorenjenih loših intelektualnih navika. Sa pitanjima koja smo najavili u naslovu počećemo vezano za tačku (2) pošto je ona konkretnija i može se povezati sa našim društvom (kao verovatno i sa svakim) veoma tesno.
1. Prvo pitanje ćemo vezati za jednu situaciju čiji obrisi odgovaraju načinu kako je u našoj javnosti predstavljen slučaj Karić, vezano za bivšu kompaniju Mobtel. Da pogledamo kako apstraktno izgleda taj slučaj: jedan biznismen pravi preduzeće u saradnji sa državom, ali tako da sav profit koji nastaje na putu od krajnjih korisnika usluga do tog preduzeća ostaje u drugim preduzećima koja su u isključivom vlasništvu ovog biznismena i njegove porodice, tako da u krajnjem sav profit iz ove saradnje ostaje njima, a ništa ne ostaje državi kao partneru. Ovaj slučaj bi mogao da se ispriča i apstraktno, ali mu to što se, po svemu sudeći, desio i postao poznat u ovom preciznom obliku daje dodatnu uverljivost i situiranost u stvarnost. Pitanje je jednostavno: šta u ovom slučaju znači zalaganje da privatna svojina koja ovako nastaje ostane neokrnjena preraspodelom putem poreza? Prvi odgovor mogao bi da bude da bi ovde trebalo oduzeti svu imovinu stečenu na ovaj način, kazniti itd., a ne preraspodeljivati putem poreza jedan njen deo. Ali, da li je to moguće i po koju cenu? Možemo da pretpostavimo nekoliko stvari: biznismen nije to radio kratko vreme, nego vrlo dugo, a imovina je otišla u raznim pravcima, čak je prekid ovog posla došao u trenutku kada se uključio u politiku. Posao je bio deo široke kulture ovakvih poslova u kojoj, prema pretpostavci, većina poslova ima slične elemente u sebi. Ako je ovo tačno, onda se čini da je alternativa ili porez ili veliki državni aparat koji bi uterivao poslednji dinar zarađen na sličan način, ali je ova druga mogućnost, izgleda, neizvodljiva. Ovde je važno da porez koji preraspodeljuje bogatstvo ovde nije izraz solidarnosti, nego bukvalnog povraćaja imovine.
2. Moglo bi da se kaže da je ceo gornji slučaj nastao tako što je posao sklapan između privatnog i državnog preduzeća i da je to u stvari omogućilo korupciju. Ako ne bi bilo državnih preduzeća, a to bi mogla da bude ekonomska preporuka doslednog liberalizma, onda ne bi bilo ni mogućnosti za ovakav posao, pa ni potrebe za povraćajem zajedničke imovine. Međutim, čini se da, iako bi mogli da imamo društvo bez državnih preduzeća, ne bi mogli da imamo društvo u kome u nastajanju bogatstva na neki način ne učestvuje zajednička imovina. Ovde se radi o poznatom problemu prvobitnog prisvajanja, koji se rešava tako da bi pri prvobitnom prisvajanju trebalo da uvek ostaje dovoljno sirovog bogatstva (sredstava za rad) za sve. Ovo je skoro očigledno netačno. Jednom podeljena bazična imovina ne može se dalje prisvajati, od strane onih koji u raspodeli nisu učestvovali ili od strane sledećih generacija. Pitanje je ovde: može li se u formulisanju teorije legitimnosti raspodele prevazići ova situacija, koja govori o tome da je svaka imovina stečena na način uslovljen kontingentnim istorijskim uslovima u kojima je nužno da se pojave nejednake šanse?
3. Ali nejednakost raspodele ne mora se zasnivati samo na logici: zamislimo slučaj u kome je prvobitna raspodela izvršena uz korišćenje nasilja. Da opet smislimo jedan plastičan slučaj: u jednu dolinu dolazi grupa ljudi, deli je najpre na jednake delove, ali kasnije najmoćniji i najspremniji na nasilje prisvaja svu imovinu sebi, dok raniji vlasnici postaju njegovi radnici ili se sele. Da li možemo da pretpostavimo da ovakva ili slična situacija nije modelirala nastajanje privatne svojine kroz vekove i da je uvek bila poništena kažnjavnjem nasilnika i oduzimanjem imovine? Da li se analogno prisvajanje nikada ne dešava danas? Mislim da je odgovor takođe odrečan.
4. Da se sad okrenemo nešto dubljim osnovama tržišne privrede. U primeru sa biznismenom prisvajanje je očigledno omogućeno korupcijom zastupnika države u mešovitom preduzeću, jer ne postoji drugi razlog zašto bi neko pristajao da strana koju on zastupa ne profitira ništa. Tu se otvara mogućnost da naš biznismen prizna da je preraspodela profita vršena na taj način, ali bi mogao da tvrdi da na taj način nije učinjeno ništa nelegalno (što zavisi od postojećih zakona), a pored toga i u svakom slučaju ništa nelegitimno u okviru tržišne privrede. Da bi se poslovalo na taj način moraju se posedovati neke socijalno primenljive i vredne osobine: snalažljivost, lako sklapanje poznanstava, veština pridobijanja drugih za vlastite ciljeve, veština postizanja dogovora, prepoznavanja načina da se zaradi novac, uklapanja u postojeću društvenu hijerarhiju itd. U našem slučaju, biznismen poseduje te osobine i one očigledno vrede na tržištu – onaj ko ih ima može zahvaljujući njima steći bogatstvo. Zašto u okviru doslednog liberalizma treba diskriminisati ove osobine? Može se reći da njihova primena nije društveno korisna, za razliku, na primer, od sposobnosti da se reše neki problemi proizvodnje ili prodaje na veoma konkurentnom tržištu, ali ovde ne bi trebalo da se postavlja pitanje društvene koristi, pošto bi to pitanje trebalo da je rešeno tako što je svaki član društva pristao na situaciju u kojoj se nalazi, a ovde svi dobrovoljno pristaju na ovu situaciju. Da bi bilo drugačije trebalo bi pretpostaviti da neko ko nije involviran u neku situaciju ima neka prava vezano za nju (u ovom slučaju prava da se pita o ispravnosti dogovora između dve strane u jednom mešovitom preduzeću) i da ima prava da određuje koje su vrste dogovora legitimne, a koje ne. Izgleda da dok postoji zajednička imovina, postoje i ljudi koji je zastupaju, a pošto su oni agenti svih, njihova sloboda je time ograničena i ne može da ih obavezuje samo ono na šta su oni sami pristali.
5. Sada možemo da pređemo sa pitanja vezanih za nezaobilazost zajedničke imovine i obaveza koje proizilaze iz te činjenice, da pređemo na pitanja mere u kojoj bi ona trebalo da bude zastupljena. U okviru doslednog liberalizma ta bi mera trebala da bude što manja (već smo nešto rekli o mogućnosti da se ona sasvim izgubi). Da pođemo opet od našeg slučaja društva u tranziciji. Na razne načine, od kojih smo neke opisali, imovina je iz stanja u kome je sva bila društvena (što je ekstreman slučaj ravnomerne “prvobitne” raspodele), prešla većinom u privatne ruke. Ovaj proces podržavan je opštom tezom da je privatna imovina ekonomski efikasnija, odnosno da će privatna preduzeća imati veću profitnu stopu (ako pogađam smisao ovog termina). Međutim, čak i ako je tako, ipak je ostao možda važniji problem: ukupno bogatstvo, pa time i profit koji proizvodi celo društvo smanjio se. To je povuklo manji dohodak po glavi stanovnika, manje plate i veću nezaposlenost. Tako da imamo verovatno slučaj da su u proseku preduzeća efikasnija u odnosu na socijalističku privredu, ali da je ukupno, barem u našem slučaju, socijalistička privreda efikasnija, jer proizvodi više bogatstva. Ja, naravno, ovde ne tvrdim nikakve konkretne cifre, ali mislim da bi generalni stav trebalo da bude tačan. Kako se to dogodilo? Može da se kaže da je to posledica rata i da se radi o tranziciji itd. Ali ti odgovori imaju ozbiljne probleme: rat jeste bio specifikum samo nekih delova Evrope u tranziciji, ali bi nešto dublja analiza možda utvrdila da je rat posledica prelaska na društvo koje je zasnovano na partikularnim interesima i pitanje je da li bi ta analiza bila bez osnova. S druge strane, argument budućnosti je veoma slab: čak i ako postoje slučajevi savladane tranzicije, trebalo bi još pokazati da li su neki specifični uslovi, pored primene manje ili više doslednog liberalizma igrali ulogu u tome. Možda se odgovor nalazi u tome da ekonomski sistem staje onda kada zadovolji potrebe koje su se izborile za legitimnost, u ovom slučaju potrebe vlasnika kapitala, dok je za zadovoljavanje potreba ostalih potrebno nešto više od prelaska na privatnu imovinu.
6. Recimo da ovu situaciju nekako treba rešiti. Izlaz može da bude u čekanju da se aktivnost celog stanovništva podigne na takav nivo da broj subjekata koji organizuju proizvodnju i život bude toliki da obim posla i proizvedenog bogatstva bude dovoljan za veći standard i zaposlenost svih. Međutim, dok se to čeka, pogledajmo neke slučajeve. Zamislimo jedno preduzeće , koje je ostalo u državnoj svojini. Ono je napravljeno iz zajedničkih sredstava i ustvari ne pripada (samo) zaposlenima, a pretpostavimo da u njemu rade stručni ljudi od kojih nijedan nema sredstava da započne privatni biznis. Zašto društvo ne bi moglo da bude organizovano tako da oni nastave da rade kao državno ili među njima privatizovano (bez novca) preduzeće, umesto da bude obaveza da se preduzeće privatizuje na čisto ekonomskoj osnovi? Ovde je važan sistem odlučivanja: preduzeće u ravnomernoj svojini svih moraće da funkcioniše prema njihovom dogovoru, dok bi u klasično privatizovanom preduzeću odlučivao vlasnik. Jak argument protiv ove mogućnosti glasi da je u principu rad opterećen potrebom dogovora, manje efikasan od rada koji nije, već je hijerarhijski uređen. Ali, iako je to uglavnom tako, zašto bi moralo da bude uvek? Naime, to što je potrebno dozvoliti privatnu inicijativu, ne znači da bi trebalo smatrati da su principi svake delatnosti toliko opterećeni neslaganjem da ne bi mogli da budu eventualno uspešni u situaciji potrebe za dogovorom ili proste primene utvrđenih principa. Mislim da je ovo pre slučaj slabosti koja se može i koju treba prevazići, a da se ne radi o logičkoj poteškoći, odnosno, o planu koji bi išao preko ljudskih mogućnosti.
7. Ako i priznamo da zamena zajedničke imovine privatnom ne mora biti sasvim dosledno sprovedena, ipak se možemo pozvati na empirijske argumente koji govore o tome da su društva (Amerika i Irska se navode kao sveži primeri) koja su sprovela ovu zamenu, smanjila poreze itd. efikasnija o drugih društava. Ovaj argument može biti dobar, ali mi se čini, iako sam daleko od toga da sam upoznat sa podacima koji pokrivaju ovu oblast, da nešto mora biti i u suprotnim argumentima, na primer, onima kojima barata Noam Čomski. Ovo će nas uvesti u dalja pitanja vezana za sam filozofski ili naučni status doslednih stanovišta, ali na ovom mestu na kome pominjemo empiriju postaviću jedno pitanje koje se zaista tiče empirije: Da li su dovoljno istraženi asimetrični uslovi koji su, igrom slučaja ili ne, vezani za najliberalnije zemlje sveta, koje su istovremeno i najmoćnije zemlje sveta? Moglo bi se reći da liberalizam u stvari proizvodi moć, a ne obrnuto, da moć omogućava da liberalizam postiže najbolje rezultate, ali čak i da je tako, moć je nesimetrična u onoj meri u kojoj povećanje moći jednih smanjuje relativnu moć drugih, na jednak način kako povećanje udela na tržištu jednih smanjuje udeo na tržištu drugih. Tako da bi simetrično raspoređena moć učinila da liberalizam u tim novim uslovima možda pokaže manje uspešno lice od ovoga koje danas pokazuje. Slabost empirijskih argumenata koji završavaju zaključcima o uzročnim vezama, koje ustvari nisu deo empirije, jeste u tome što se ove veze lako modeluju prema potrebama teorije.
8. Dosledni liberalizam je, kao i sve druge teorije, situiran u trenutno stanje intelektualne debate i, uopšteno rečeno, duha vremena. On takođe ima mišljenje o svom položaju u odnosu na druge teorije, posebno u odnosu na marksizam. Ovaj stav vidi se i u članku Ivana Jankovića Šta je to “humanistički” marksizam? Ipak, da li, pored razlika, postoje i neke sličnosti između marksizma i doslednog liberalizma? Argumentišući protiv marksizma i protiv stava da je marksizam bio dobar, ali neostvariv projekt (što je izuzetno pogođena i prava filozofska tema, jer se koncentriše na ispravnost merila, a ne na prisustvo primene nekih merila), Janković argumentiše da je sve dobro što je došlo kao rezultat socijalizma u stvari posledica neprimenjivanja rigidnih pravila o zajedničkoj svojini. Pitanje je samo da li isti argument može da se primeni i na dosledni liberalizam? Mi – mislim, mada se Čomski možda ne bi složio – nemamo analogne primere u kojima je dosledni liberalizam doveo do katastrofalnih rezultata, međutim, da li bi trebali da čekamo da ih imamo da bi imali argument? Čini se da se i dosledni liberalizam oslanja na slične mehanizme opravdanja na koje se oslanjao i marskizam. Oba imaju ovu doslednu logičku formu: marksizam bi dosledno ukinuo privatnu svojinu, a dosledni liberalizam zajedničku imovinu. Oba imaju kapacitet da teškoće koje bi se mogle pojaviti na putu ka čistom ekonomskom sistemu pravdaju kvalitativnim pomakom koji će se u budućnosti dogoditi kada sistem postane jednoobrazan, a predrasude, koje stoje na putu njegovom funkcionisanju, nestanu. Jednom rečju, oba previše težine opravdanja vlastitih teza stavljaju na budućnost koja bi trebala da izgleda u ponečemu radikalno drugačije od dosadašnje istorije.
9. Ako sada pređemo sa ovog praktično-političkog na više intelektualni plan, ponovo se pokazuje jedna sličnost. Čini se da je dosledni liberalizam sklon da čitavu dosadašnju filozofiju posmatra kao pružanje intelektualnih usluga uzurpatorima slobode pojedinaca, kolektivističkim tiranijama. Ova figura filozofskog odricanja od filozofije nije vezana samo za dosledni liberalizam već je začuđujuće raširena po intelektualnoj istoriji poslednja dva veka. Marksizam je celokupnu dotadašnju filozofiju tumačio kao izraz interesa vladajućih klasa – kao ideologiju, pozitivizam kao izraz nezrelosti ljudskog roda; čini se da liberalizam deli ovaj način mišljenja. Na primer, kod Popera su za totalitarne sisteme, osim Marksa, krivi Platon i Hegel itd. To što je ova figura tako široko rasprostranjena nije razlog da se ne upitamo da li je ona opravdana? Kako je moguće da u intelektualnoj i društvenoj istoriji postoje takvi skokovi koji potpuno negiraju prošlost: iz ideologije u marksizam, ili iz doba u kome je filozofija imala smisla u doba u kome je ona sasvim suvišna? Čini se da je sve to samo izbacivanje konkurencije iz igre.
10. Ono što je najzanimljivije pitanje vezano za dosledni liberalizam je njegov odnos prema relativizmu. Već sam nešto napisao o tome da se u marksizmu kriju elementi koji omogućavaju relativizam; međutim, pitanje je da li i princip koji proglašava da smo obavezni samo onome na šta sami pristanemo, koji na taj način proglašava svetinju individualne slobode, ima relativističke implikacije? Da razjasnim prvo sam pojam relativizma koji podrazumevam: još od sofista, relativistička teza glasi da jedna istina ne postoji, niti postoje legitimne zajedničke, nepristrasne norme, već je svaki oblik zajedničkih normi oblik nasilja i počiva na sili. Da li dosledni liberalizam pristaje na ovu konsekvencu? Pitanje je opravdano, jer ovaj opis relativizma kao da daje razlog ili obrazloženje zašto nikome ne može ništa da bude nametnuto i zašto je jedino legitimno da nas obavezuje samo ono na šta smo sami pristali. To je tako, jer ništa što dolazi od drugih ne može važiti i za nas i sve može da bude opovrgnuto našom voljom. Odgovor na ovo pitanje nije jednostavan i zaista je filozofski i otprilike bi mogao da glasi ovako: Da, svaki stav može se negirati i treba da postoji sloboda da se to učini. Ali je nezavisno pitanje od toga da li svaki stav treba da se negira i odgovor je Ne. Sloboda u stvari nije najviša vrednost, niti se ona najbolje i jedino potvrđuje što većim ili potpunim razlikovanjem u odnosu na druge. Ako počnemo da se u nečemu slažemo sa drugima možemo da otkrijemo da je ovo slaganje istovremeno put ka realnosti i da može da umnogome unapredi naš život, a ako treba da imamo uzajamne obaveze kao zajednica (ako ne želimo da živimo u potpunom bezakonju), onda je najbolje da upravo ove koristi koje nas upućuju na slaganje uzmemo kao izvor prema kome se modeliraju obaveze. Dakle, ja treba da priznam da postoje norme kojima nisam ja jedini izvor, jer tako pristajem da postoje drugi i potreba da sa njima usaglasim neke norme, u vlastitu korist. A ovo je momenat koji krnji doslednost liberalizma, i vuče ustvari ka socijalizmu, ma šta to značilo, jednako kao što je doslednost marksizma okrnjena time da je nemoguće i nepotrebno slagati se u svemu, na šta smo prinuđeni ukoliko celo društvo treba da proizvodi i ponaša se prema dogovorenom planu. S druge strane, ovde stvar stoji jednako kao kod zasnivanja morala: moral može da ne postoji, ali je alternativa tome tiranija, a ne sloboda. Potpuna sloboda i tiranija su sinonimi, a ne suprotnosti, jer ukoliko ne želimo da prihvatimo obaveze kojima su izvor drugi, one će biti nametnute putem sile, ovaj put kao proizvoljna volja drugog, jačeg.
11. Ovu 11. stavku možemo iskoristiti za mali pogled unazad na ove argumente koji su u stvari neki filozofski pokušaj da se izađe na kraj sa problemima koji javljaju u životu u društvu. Kako filozofija treba da se suočava sa njima? Treba li uopšte da to bude filozofija? Kod Marksa postoji, u čuvenoj 11. tezi o Fojerbahu, jedan odgovor na ova pitanja. Da se podsetimo, on kaže: “Filozofi su svet samo različito tumačili, ali radi se o tome da se on izmeni”? U ovoj rečenici ogleda se puno stvari, ali i ona kao da u filozofiji vidi staro oruđe neprimereno novim problemima. Da li treba da se složimo sa Marksom i odbacimo filozofiju? Osnovna ideja liberalizma – individualna sloboda – može de se uzme kao kraj i rešenje filozofskih problema, kome dalja filozofska rasprava nije potrebna. Osim toga, jasno je da nam danas više fale liberalne, nego kolektivističke ideje. Zar onda ne treba što vehementnije i zaoštrenije forsirati ovu ideju, ne tupeći njenu oštricu njenim problemima? Sigurno je da je ovaj prilaz razumljiv. Ali mislim da se od filozofije naprosto ne može pobeći. Svaka ideja, kada joj se oduzme njen filozofski bagaž, počinje da se prazni i da pati od konstruktivističke greške, a život koji joj kroz filozofiju dodaje nijanse i probleme počinje da joj biva neprijatelj. Zato bi možda bolja 11. teza bila da je najbolje da se filozofi ograniče na to da menjaju svet filozofijom. Pa bila ona filozofija liberalizma ili neka druga.
_______________________________________________________________________________________________________
