Šta je to “humanistički” marksizam?

Gru­pa fran­cu­skih isto­ri­ča­ra i soci­o­lo­ga je pre neko­li­ko godi­na štam­pa­la Crnu knji­gu komu­ni­zma, u kojoj su pobro­ja­ni i raz­vr­sta­ni zlo­či­ni ovog pokre­ta u XX veku. Po nala­zi­ma ove mno­go čita­ne i komen­ta­ri­sa­ne knji­ge, posve­će­ne pre­mi­nu­lom fran­cu­skom isto­ri­ča­ru komu­ni­zma Fran­soa Fireu, komu­ni­sti su u čist­ka­ma i tero­ru nad sta­nov­ni­štvom sop­stve­nih zema­lja tokom XX veka pobi­li pre­ko 100 mili­o­na lju­di. Užas cifa­ra i pod­se­ća­nja na siste­ma­tič­nost i besti­jal­nost komu­ni­stič­kih zlo­či­na iza­zvao je potre­bu mno­gih levi­čar­skih inte­lek­tu­a­la­ca da na neki način odbra­ne komu­ni­zam od ova­kve "ekstrem­ne" dija­bo­li­za­ci­je, ili makar da moral­no rela­ti­vi­zu­ju činje­ni­ce koje su u toj knji­zi navo­đe­ne. Ono što je njih naj­vi­še poga­đa­lo jeste hlad­no i nemi­lo­srd­no obra­ču­na­va­nje auto­ra Crne knji­ge sa sta­rom dog­mom o jedin­stve­no­sti i neu­po­re­di­vo­sti naci­stič­kih zlo­či­na, koja je kori­šće­na u sklo­pu levi­čar­ske ide­o­lo­gi­je "anti­fa­ši­zma" u pret­hod­nih pola veka, često sa neskri­ve­nom ambi­ci­jom reha­bi­li­ta­ci­je i nor­ma­li­za­ci­je komu­ni­zma, odno­sno kao neka vrsta smo­kvi­nog lista za poti­ski­va­nje komu­ni­stič­kih zlo­či­na i tabu­i­za­ci­ju tota­li­tar­nog kara­te­ra samog komu­ni­zma. Kad gle­da­te cifre, opi­se, siste­ma­tič­nost i raz­me­re zlo­či­na, sti­če­te neo­do­ljiv uti­sak o pot­pu­noj moral­noj iden­tič­no­sti naci­zma i komunizma.

Jed­na od pre­te­žnih tak­ti­ka odbra­ne komu­ni­zma od ova­kvog etič­kog izjed­na­ča­va­nja sa naci­zmom kroz teo­ri­ju nji­ho­ve tota­li­tar­ne kon­ver­gen­ci­je, nije danas više negi­ra­nje činje­ni­ca, kako su to često radi­li zapad­ni komu­ni­sti 30 ih godi­na pro­šlog veka, a i kasni­je, već nagla­ša­va­nje navod­no huma­nog i pro­gre­siv­nog karak­ta­ra komu­ni­stič­kih ide­ja, koje su bile "zlo­u­po­tre­blje­ne" i "loše spro­ve­de­ne u prak­si" od stra­ne Rusa i nji­ho­vih sate­li­ta. Možda Lenjin i Sta­ljin jesu pobi­li više lju­di od Hitle­ra, kaže "argu­ment", i uni­šti­li i una­za­di­li svo­ju zemlju neu­po­re­di­vo više od nje­ga, ali to nije bila direkt­na posle­di­ca ubi­lač­kih i anti­hu­ma­nih ide­ja kao u naci­zmu, već posle­di­ca azij­skog despo­ti­zma i auto­ri­ta­ri­zma ruskih vođa koji se samo ukra­ša­vao komu­ni­stič­kom ide­o­lo­gi­jom, sa kojom je imao malo ili nima­lo veze. Komu­ni­stič­ka ide­ja je bila samo uni­ver­za­li­stič­ko i huma­ni­stič­ko pokri­će real­nog komu­ni­zma, ali ona je suv­še uzvi­še­na i ple­me­ni­ta da bi nje­nim spro­vo­đe­njem mogla nasta­ti takva apo­ka­lip­tič­ka zla, kao što su Gulag, agrar­na kolek­ti­vi­za­ci­ja ili "veli­ki skok napred". Kako je rekao jedan od srp­skih vode­ćih mark­si­sta "Mark­so­va ide­ja dik­ta­tu­re pro­le­ta­ri­ja­ta nema nika­kve veze sa onim što su Rusi sta­vi­li u nju". Na kra­ju, ova huma­ni­stič­ka tira­da odbra­ne komu­ni­zma često zavr­ša­va nekom vrstom lamen­ta nad nesa­vr­še­nom i palom ljud­skom pri­ro­dom, koja nije bila na visi­ni komu­ni­stič­kih ideala.

Reak­ci­je pro­tiv­ni­ka komu­ni­zma na ova­kvu stra­te­gi­ju su naj­če­šće nedo­volj­no pro­mi­šlje­ne. One uka­zu­ju na to da su komu­ni­sti "nere­a­li­stič­ni", da stva­ri u ovom real­nom sve­tu ne funk­ci­o­ni­šu ona­ko kako oni misle, da je to što oni žele nemo­gu­će, da je nji­hov ide­al "nespro­vo­div u prak­si", da bi on zahte­vao da "lju­di budu savr­še­ni", itd. Nema ništa pogre­šni­je od ovo­ga. Ove "kri­ti­ke" zapra­vo samo oja­ča­va­ju uve­re­nost komu­ni­sta i svih radi­kal­nih levi­ča­ra da su na dobrom putu, jer je sama stvar­nost, i čovek unu­tar nje, za njih odu­vek bila samo pla­stič­na masa za obli­ko­va­nje, te oni na pri­go­vo­re za neprak­tič­nost ne daju mno­go. Danas možda izgle­da da je komu­ni­zam nemo­guć, no tako je samo zbog zave­re finan­sij­skih i plu­to­krat­skih eli­ta, ali kad mi pre­u­zme­mo vlast i obli­ku­je­mo novog čove­ka i novu stvar­nost, sve će posta­ti mogu­će. Čak i da ne bude tako – u posled­nje vre­me, a poseb­no posle Veli­ke Apol­ka­lip­se 1989, ovaj pesi­mi­stič­ki obrt domi­ni­ra – naš ide­al osta­je da leb­di iznad duhov­nog hori­zon­ta moder­nog sve­ta, ogre­zlog u plit­ki mate­ri­ja­li­zam i ego­i­zam, kao dale­ka i nedo­sti­žna nada, kao ple­me­ni­to obe­ća­nje boljeg i huma­ni­jeg sve­ta. Radi­kal­nim levi­ča­ri­ma se uka­zi­va­njem na nji­ho­vu "nezre­lost" i "neo­pe­ra­tiv­nost" zapra­vo pre­pu­šta mono­pol na uni­ver­zal­nu moral­nu nadle­žnost. Osta­je da važi ona alter­na­ti­va koju oni i žele – ili sle­po, inte­re­sno, kuka­vič­ko-cinič­no pri­sta­ja­nje na "sistem", "kapi­ta­li­zam", "eksplo­a­ta­ci­ju i dehu­ma­ni­za­ci­ju sve­ta" ili pak nemoć­ni i nespro­vo­di­vi, ali zato ple­me­ni­ti i huma­ni pro­test – vapaj "viših" duho­va za prav­dom i jednakošću.

Ma koli­ko blas­fe­mič­no zvu­ča­lo, odnos ide­je i stvar­no­sti, odno­sno kon­cep­ci­je i rea­li­za­ci­je, u komu­ni­zmu je bio pot­pu­no supro­tan od onog kako ga vide zago­vor­ni­ci, a i mno­gi pro­tiv­ni­ci samog komu­ni­zma. Ono što je bilo nehu­ma­no i zlo­či­nač­ko u komu­ni­zmu nije bila rea­li­za­ci­ja ide­je već sama ide­ja. U cen­tru komu­ni­stič­kog pro­gra­ma uvek je bio atak na pri­vat­nu svo­ji­nu i pro­fit­ni motiv. To je bila nji­ho­va ofi­ci­jel­na ide­o­lo­ška man­tra dece­ni­ja­ma, upot­pu­nje­na teo­ri­jom o soci­ja­li­stič­koj eko­no­mi­ji kao pro­i­zvod­nji "u skla­du sa potre­ba­ma". Nika­da nisu mogli da shva­te da pro­i­zvod­nja ne može da funk­ci­o­ni­še bez pro­fit­nog moti­va i pri­vat­ne sovji­ne, i da u isto­ri­ji nije posto­ja­la iole napred­na civi­li­za­ci­ja koja nije bila zasno­va­na na domi­na­ci­ji pri­vat­ne svo­ji­ne. Svi naro­di koji su otkri­li zemljo­rad­nju, a poseb­no oni koji su dosti­gli viši stu­pa­nj trgo­vač­ke civi­li­za­ci­je viso­ko su je uva­ža­va­li. Kada komu­ni­sti govo­re o uki­da­nju pri­vat­ne svo­ji­ne i pro­fi­ta kao sino­ni­mu "huma­no­sti" oni zapra­vo govo­re o pale­o­lit­skoj hor­di lova­ca i saku­plja­ča plo­do­va kao ide­a­lu huma­ne zajed­ni­ce. Jedi­no tamo nije bilo pro­fit­nog moti­va i pri­vat­ne svo­ji­ne (u neo­tri­ba­li­stič­kim bari­jan­ta­ma moder­nog soci­ja­li­zma, gde se pro­fit­ni motiv ispo­lja­vao na izo­pa­če­ni način, kroz crnu ber­zu i šverc).

Među­tim, komu­ni­sti su išli korak dalje; u sklo­pu svo­je radi­kal­no-ega­li­tar­ne i "pro­sve­ti­telj­ske" uto­pi­je, oni su zago­va­ra­li ukla­nja­nje svih bur­žo­a­skih insti­tu­ci­ja, ne samo svo­ji­ne i pro­fi­ta, već i nov­ca, poro­di­ce, pra­va, reli­gi­je, par­la­men­tar­nog siste­ma. Marks govo­ri da je par­la­men­tar­ni sistem sistem bur­žo­a­ske domi­na­ci­je koji mora biti uki­nut sa dola­skom soci­ja­li­zma: Lenjin govo­ri da sama insti­tu­ci­ja pra­va ima da išče­zne sa soci­ja­li­zmom. Dužnost sudo­va kako on kaže nije da spre­ča­va teror već da ga obra­zlo­ži, "jasno, bez izvr­da­va­ja i ulepšavanja".

U Mani­fe­stu komu­ni­stič­ke par­ti­je dodu­še piše da je slo­bo­da poje­din­ca uslov slo­bo­de za sve. To često navo­de "liber­tin­ski" komu­ni­sti i soci­ja­li­sti kao dokaz "huma­no­sti" i "libe­ral­no­sti" mark­si­zma (koji je bio naj­va­žni­ja legi­ti­ma­cij­ska osno­va komu­ni­stič­kog dru­štva u XX veku). Ipak, kad detalj­ni­je pogle­da­mo dru­ge Mark­so­ve iska­ze pre­sta­je da bude jasno šta tač­no sadr­ži ta nje­go­va "slo­bo­da" poje­din­ca. Ako se uki­da pri­vat­na svo­ji­na, više­par­tij­ski sitem, slo­bo­da štam­pe, ako se zako­nom ekspro­pri­še imo­vi­na svih opo­zi­ci­o­na­ra i emi­gra­na­ta koji se pro­ti­ve revo­lu­ci­ji, šta osta­je prak­tič­na sadr­ži­na te "slo­bo­de" iz Mani­fe­sta? Upra­vo ono što kaže Lenjin – oza­ko­nje­nje terora.

Prak­tič­no ostva­re­nje komu­ni­stič­kih ide­ja je sto­ga bilo naj­bo­lja stvar u komu­ni­stič­kom ekspe­ri­men­tu, upra­vo zato što je bilo tako nedo­sled­no i par­ci­jal­no u spro­vo­đe­nju apsurd­nih i nehu­ma­nih ide­ja! Zlo bi bilo mno­go veće da je komu­ni­zam spro­ve­den do kra­ja i dosled­no, ona­ko kako piše u mark­si­stič­kim i radi­kal­no-soci­ja­li­stič­kim pro­gram­skim spi­si­ma! Ne bi stra­da­lo 100 već vero­vat­no 500 ili 600 mili­o­na lju­di. Komu­ni­zam nije iza­zvao kata­stro­fe i zlo­či­ne zato što su loši i pokva­re­ni vođi upro­pa­sti­li dobru ide­ju, već zato što su je bar jed­no vre­me shva­ta­li ozbiljno.

Šta­god bile prak­tič­ne impli­ka­ci­je "huma­ni­stič­kog soci­ja­li­zma" ili komu­ni­zma, uki­da­nje pri­vat­ne svo­ji­ne, ekspro­pri­ja­ci­ja ekspro­pri­ja­to­ra i "soci­ja­li­za­ci­ja sred­sta­va za pro­i­zvod­nju" su nužni sastav­ni delo­vi tog pro­gra­ma (ina­če, u čemu bi se on razli­ko­vao od soci­jal­de­mo­kra­ti­je ili libe­ra­li­zma?). Šta su onda Lenjin, Sta­ljin, Mao Cetung ili Pol Pot "nemarsk­si­stič­ki" i "neso­ci­ja­li­stič­ki" radi­li kad su uni­šta­va­li selja­ke, naci­o­na­li­zo­va­li pri­vat­nu imo­vi­nu i zabra­nji­va­li trgo­vi­nu? Oni su samo dosled­no spro­vo­di­li komu­ni­stič­ki pro­gram. Da li je Lenjin "izdao" komu­ni­zam kada je u skla­du sa Mark­so­vim upu­ta­ma uveo rat­ni komu­ni­zam i uki­nuo pri­vat­nu svo­ji­nu i rob­no nov­ča­nu pri­vre­du, uza­zi­va­ju­ći opštu glad i pro­past, ili onda kada je uveo NEP, oži­vlja­va­ju­ći ogra­ni­če­no trži­šte i pri­vat­no-vla­snič­ke odno­se? Ako je komu­ni­stič­ka ide­ja bila dobra, onda bismo oče­ki­va­li da čisti, rano-lenji­nov­ski komu­ni­zam da sjaj­ne rezlu­ta­te. Ili da Sta­lji­no­va agrar­na kolek­ti­vi­za­ci­ja da sjaj­ne rezlu­ta­te (a dala je mili­on­sko umi­ra­nje od gla­di i mesti­mič­ni kani­ba­li­zam!). Kakva je to ide­ja čija rea­li­za­ci­ja posta­je ono­li­ko pri­hva­tlji­vi­ja koli­ko je nedo­sled­ni­ja i par­ci­jal­ni­ja? Ako je uki­da­nje pri­vat­ne svo­ji­ne, pro­fi­ta, nov­ca i "eksplo­a­ta­ci­je" osnov huma­ni­stič­ke ide­o­lo­gi­je komu­ni­zma (a to će pona­vlja­ti i svi dana­šnji radi­kal­ni levi­ča­ri) šta je onda "neko­mu­ni­stič­ko" i "nemark­si­stič­ko" bilo u Lenji­no­vom rat­nom komu­ni­zmu, Sta­lji­no­voj agrar­noj kolek­ti­vi­za­ci­ji ili Mao­vom „sko­ku u napred“? Što se neo­ko­mu­ni­sti danas sve­ga toga sti­de? To je bilo samo dosled­no spro­vo­đe­nje u prak­su mark­si­stič­kih teo­re­ma o ruše­nju svih insti­tu­ci­ja kapi­ta­li­stič­kog dru­štva. Da ne govo­ri­mo o tome koli­ko je jed­no­par­tij­ska dik­ta­tu­ra komu­ni­stič­ke par­ti­je i zabra­na i pro­gon svih dru­gih par­ti­ja, bilo zapra­vo samo isprav­no i dosled­no tuma­če­nje kon­cep­ta "dik­ta­u­re pro­le­ta­ri­ja­ta" iz Mani­fe­sta komu­ni­stič­ke par­ti­je.

Sve vre­me XX veka sila koja je odr­ža­va­la komu­ni­zam ("real­ni soci­ja­li­zam") u živo­tu nije bila isprav­nost komu­ni­stič­ke ide­je koja je dej­stvo­va­la i pored zlo­u­po­tre­ba vođa, već upra­vo prag­ma­ti­zam i zdrav razum komu­ni­stič­kih lide­ra koji su odu­sta­ja­li od ide­je ili bit­no ogra­ni­ča­va­li opseg nje­nog spro­vo­đe­nja, da bi izbe­gli pot­pu­no dru­štve­no rasu­lo, haos i glad.

Austrij­ski eko­no­mi­sta Ludvig fon Mizes je još 1921 dao teo­rij­sko obja­šnje­nje zašto komu­ni­zam koji uki­da trži­šte i pri­vat­nu svo­ji­nu nužno vodi u glad i opšte siro­ma­še­nje. Odgo­vor je — zato što bez pri­vat­ne svo­ji­ne nema meha­ni­zma cena koji uka­zu­je pro­i­zvo­đa­či­ma šta lju­di­ma tre­ba i koje fak­to­re pro­i­zvod­nje da kori­ste, te tako raci­o­nal­no eko­nom­sko pla­ni­ra­nje posta­je nemo­gu­će. Komu­ni­stič­ki sistem cen­tral­nog diri­go­va­nja i tobo­žnjeg "pla­ni­ra­nja" je zapra­vo eko­nom­ski haos koji tra­ći resur­se i kapi­tal, i uni­šta­va pro­duk­tiv­nost pri­vre­de jer nema indi­ka­ci­ju rela­tiv­ne oskud­no­sti fak­to­ra pro­i­zvod­nje. Lenji­nov rat­ni komu­ni­zam je već na samom star­tu ruskog ekpe­ri­men­ta doka­zao isprav­nost Mize­so­ve ana­li­ze, odno­sno nemo­guć­nost da se ima ika­kva funk­ci­o­ni­šu­ća pri­vre­da bez cena i pri­vat­ne svojine.

Komu­ni­zam je u sve­tu dece­ni­ja­ma mogao da funk­ci­o­ni­še samo tako što je poku­ša­vao da pre­sli­ka rela­tiv­ne cene iz kapi­ta­li­stič­kog sve­ta i da ih pri­me­ni kući. Bez kapi­ta­li­stič­kog spolj­njeg sve­ta, sam real­ni soci­ja­li­zam bi kola­bi­rao za neko­li­ko godi­na, kao što se to i deša­va­lo u više epi­zo­da u Rusi­ji i Kini i drug­de, kada su lide­ri poku­ša­va­li da ozbilj­no spro­ve­du u delo pro­gram revo­lu­ci­o­nar­nog uki­da­nja celo­kup­ne pri­vat­ne svo­ji­ne i svih cena. Toga su komu­ni­stič­ki lide­ri (za razli­ku od mno­gih zapad­nih eko­no­mi­sta) bili pot­pu­no sve­sni sve vre­me; reci­mo Niki­ta Hru­ščov je izja­vio da kad bi ceo svet bio soci­ja­li­stič­ki tre­ba­lo bi osta­vi­ti kapi­ta­li­stič­ku Švaj­car­sku da nam nje­ne cene slu­že kao putokaz.

Narav­no, rela­tiv­ne cene u Rusi­ji i Švaj­car­skoj nisu i ne mogu biti uvek iste, zbog raz­nih fak­to­ra, od obil­no­sti pri­rod­nih resur­sa, rad­ne sna­ge, itd., te je "soci­ja­li­stič­ka kal­ku­la­ci­ja" odno­sno imi­ti­ra­nje cena na Zapa­du uvek nosi­lo pečat rela­tiv­ne nee­fi­ka­sno­sti, odno­sno većeg ili manjeg ste­pe­na tra­će­nja resursa.

Sva­ki korak ka raci­o­na­li­za­ci­ji eko­no­mi­je koji su u kasni­jim faza­ma komu­ni­stič­kog ekpe­ri­men­ta pre­du­zi­ma­li razni refor­ma­to­ri, kakvi su bili Deng Ksi­ao Ping ili Josip Broz Tito, zna­čio je korak bli­že kapi­ta­li­zmu i trži­šnoj pri­vre­di, a korak dalje od bilo kakve rea­li­za­ci­je orto­dok­snih komu­ni­stič­kih ideala.

Naše isku­stvo komu­ni­zma upra­vo zor­no sve­do­či o isti­ni­to­sti ove pret­po­stav­ke. Tito­vo odva­ja­nje od tota­li­tar­nog komu­ni­zma i poste­pe­no razvi­ja­nje jed­nog eko­nom­ski decen­tra­li­zo­va­ni­jeg, manje repre­siv­nog i manje tota­li­tar­nog tipa komu­ni­zma vodi­lo je, uz stra­nu finan­sij­sku pomoć, mno­go boljim eko­nom­skim rezul­ta­ti­ma i stan­dar­du živo­ta, u odno­su na onaj kojim su žive­li lju­di u sovjet­skom lage­ru. Ipak, doma­ći pro­mo­te­ri izvor­nog, "huma­ni­stič­kog" mark­si­zma, reci­mo pro­fe­so­ri sa Filo­zof­skog fakul­te­ta pozan­ti kao Prak­sis gru­pa, nisu tome apla­u­di­ra­li, već su optu­ži­va­li Tita za izda­ju soci­ja­li­zma. Stu­den­ti i nji­ho­vi pro­fe­so­ri '68 usta­ju pro­tiv „crve­ne bur­žo­a­zi­je“, eko­nom­skih nejed­na­ko­sti i izda­je ega­li­tar­ne uto­pi­je koja se po nji­ma deša­va u Tito­vom reži­mu. Izvi­ku­ju­ći vatre­ne huma­ni­stič­ke paro­le, koje tra­že slo­bo­du i jed­na­kost, oni u stva­ri napa­da­ju jugo­slo­ven­skog vođu što je dozvo­lio pre­vi­še slo­bo­de, što se suvi­še uda­ljio od tota­li­tar­nog komu­ni­stič­kog ide­a­la, što je pre­vi­še ele­me­na­ta trži­šta, decen­tra­li­za­ci­je i dru­štve­ne spon­ta­no­sti omo­gu­ćio. Tito resta­u­ri­še kapi­ta­li­zam i kla­sno dru­štvo u nji­ho­vim oči­ma. Kako sam mogao čuti od jed­nog svog sta­ri­jeg rođa­ka, stu­den­ta iz 68, "mi smo se buni­li što ćer­ka Milo­ša Mini­ća vozi kabri­o­let a mi fiću, a ne zato što nema slobode".

Mno­gi će danas nave­sti kao argu­ment u pri­log komu­ni­zmu to da se kod nas dosta lepo žive­lo u Tito­vo vre­me. Mno­gi nji­ho­vi pro­tiv­ni­ci će reći (deli­mič­no s pra­vom) da se lepo žive­lo "na ame­rič­kom dola­ru". Ali, nije samo stra­na pomoć uti­ca­la na pri­vred­ni rast i stan­dard živo­ta, već i dozvo­lja­va­nje većeg ste­pe­na eko­nom­ske libe­ra­li­za­ci­je i decen­tra­li­za­ci­je. Dakle, to koli­ko se, barem u odno­su na osta­tak komu­ni­stič­kog sve­ta, ovde žive­lo "lepo" nije bilo posle­di­ca rea­li­za­ci­je komu­ni­stič­kih ide­a­la, već nji­ho­vog posve­ma­šnjeg napu­šta­nja. Eko­nom­ski i soci­jal­ni pro­gres sva­ke komu­ni­stič­ke zemlje je bio uprav­no sra­zme­ran nje­nom pro­gre­su u napu­šta­nju komu­ni­stič­kih ide­ja. Tito­va Jugo­sla­vi­ja je napre­do­va­la zato što je dozvo­lja­va­la više slo­bo­de i ini­ci­ja­ti­ve lju­di­ma u eko­no­mi­ji nego dru­ge komu­ni­stič­ke zemlje, a sva­ka­ko neu­po­re­di­vo više nego što su pro­pi­si­va­li mark­si­stič­ki kano­ni i što su tra­ži­li nje­ni sop­stve­ni "huma­ni­stič­ko-mark­si­stič­ki" zelo­ti. Selja­ci i zana­tli­je, čak i deo indu­stri­je, bili su u pri­van­tim ruka­ma, velik deo vre­me­na su i direk­to­ri veli­kih dru­štve­nih fabri­ka ima­li znat­nu auto­no­mi­ju u vođe­nju poslo­va (drža­va je kon­tro­li­sa­la eko­no­mi­ju uglav­nom kroz naci­o­na­li­zo­van ban­kar­ski sek­tor). Moder­na Kina nije tako rastu­će eko­nom­ski napred­na posled­njih dece­ni­ja zato što je sle­di­la Maov ludač­ki tota­li­ta­ri­zam, već zato što ga je napu­sti­la, i prak­tič­no pri­hva­ti­la kapi­ta­li­stič­ku eko­no­mi­ju i pri­vu­kla mili­jar­de dola­ra stra­nih pri­vat­nih investicija.

Uto­li­ko su u pra­vu dana­šnji soci­ja­li­sti i komu­ni­sti kada kažu da real­ni soci­ja­li­zam nije ostva­rio komu­ni­stič­ke ide­a­le. Samo što to nije argu­ment pro­tiv biv­šeg real­nog soci­ja­li­zma, već pro­tiv samih komu­ni­stič­kih ide­a­la. Uobi­ča­je­na je tra­di­ci­ja da se časni idej­ni tvor­ci komu­ni­stič­ke uto­pi­je amne­sti­ra­ju od odgo­vor­no­sti za nede­la prak­tič­nih spro­vo­di­la­ca tih ide­ja koji su ih ili "pogre­šno pro­tu­ma­či­li" ili "upro­pa­sti­li". Kraj­nje je vre­me je da se stvar obr­ne, i shva­ti da komu­ni­stič­ki poli­ti­ča­ri nisu upro­pa­sti­li ide­je teo­re­ti­ča­ra mark­si­zma, već samo nisu bili dovolj­ne buda­le da nji­ho­vom dosled­nom pri­me­nom do kra­ja upro­pa­ste ovaj svet. Uto­li­ko Lenjin reci­mo tre­ba danas da bude reha­bi­li­to­van i amne­sti­ran, ali ne od odgo­vor­no­sti za pri­pre­mu Sta­lji­na, već od odgo­vor­no­sti za "izda­ju" Mark­sa kroz NEP reci­mo. Ta izda­ja je naj­hu­ma­ni­ja i naj­pro­gre­siv­ni­ja stvar koju je on ura­dio u svom živo­tu! I svi dru­gi komu­ni­stič­ki lide­ri koji su ga u izda­ji Mark­sa sle­di­li, od Den­ga do Tita, od Jaru­zel­skog do Gor­ba­čo­va, zapra­vo su napu­šta­njem izvor­nih mark­si­stič­kih ide­a­la dopri­ne­li nje­go­voj „huma­ni­za­ci­ji“, odno­sno devar­va­ri­za­ci­ji. Da su oni više vero­va­li Slo­vu Dok­tri­ne i pro­po­ve­di­ma svo­jih zapad­nih radi­kal­nih obo­ža­va­la­ca, nego svom zdra­vom razu­mu i prag­ma­ti­zmu, ovaj svet bi danas bio jed­no mno­go gore, bed­ni­je i krva­vi­je mesto no što jeste!

Ivan Jan­ko­vić