Šta je to “humanistički” marksizam?

Grupa francuskih istoričara i sociologa je pre nekoliko godina štampala Crnu knjigu komunizma, u kojoj su pobrojani i razvrstani zločini ovog pokreta u XX veku. Po nalazima ove mnogo čitane i komentarisane knjige, posvećene preminulom francuskom istoričaru komunizma Fransoa Fireu, komunisti su u čistkama i teroru nad stanovništvom sopstvenih zemalja tokom XX veka pobili preko 100 miliona ljudi. Užas cifara i podsećanja na sistematičnost i bestijalnost komunističkih zločina izazvao je potrebu mnogih levičarskih intelektualaca da na neki način odbrane komunizam od ovakve “ekstremne” dijabolizacije, ili makar da moralno relativizuju činjenice koje su u toj knjizi navođene. Ono što je njih najviše pogađalo jeste hladno i nemilosrdno obračunavanje autora Crne knjige sa starom dogmom o jedinstvenosti i neuporedivosti nacističkih zločina, koja je korišćena u sklopu levičarske ideologije “antifašizma” u prethodnih pola veka, često sa neskrivenom ambicijom rehabilitacije i normalizacije komunizma, odnosno kao neka vrsta smokvinog lista za potiskivanje komunističkih zločina i tabuizaciju totalitarnog karatera samog komunizma. Kad gledate cifre, opise, sistematičnost i razmere zločina, stičete neodoljiv utisak o potpunoj moralnoj identičnosti nacizma i komunizma.

Jedna od pretežnih taktika odbrane komunizma od ovakvog etičkog izjednačavanja sa nacizmom kroz teoriju njihove totalitarne konvergencije, nije danas više negiranje činjenica, kako su to često radili zapadni komunisti 30 ih godina prošlog veka, a i kasnije, već naglašavanje navodno humanog i progresivnog karaktara komunističkih ideja, koje su bile “zloupotrebljene” i “loše sprovedene u praksi” od strane Rusa i njihovih satelita. Možda Lenjin i Staljin jesu pobili više ljudi od Hitlera, kaže “argument”, i uništili i unazadili svoju zemlju neuporedivo više od njega, ali to nije bila direktna posledica ubilačkih i antihumanih ideja kao u nacizmu, već posledica azijskog despotizma i autoritarizma ruskih vođa koji se samo ukrašavao komunističkom ideologijom, sa kojom je imao malo ili nimalo veze. Komunistička ideja je bila samo univerzalističko i humanističko pokriće realnog komunizma, ali ona je suvše uzvišena i plemenita da bi njenim sprovođenjem mogla nastati takva apokaliptička zla, kao što su Gulag, agrarna kolektivizacija ili “veliki skok napred”. Kako je rekao jedan od srpskih vodećih marksista “Marksova ideja diktature proletarijata nema nikakve veze sa onim što su Rusi stavili u nju”. Na kraju, ova humanistička tirada odbrane komunizma često završava nekom vrstom lamenta nad nesavršenom i palom ljudskom prirodom, koja nije bila na visini komunističkih ideala.

Reakcije protivnika komunizma na ovakvu strategiju su najčešće nedovoljno promišljene. One ukazuju na to da su komunisti “nerealistični”, da stvari u ovom realnom svetu ne funkcionišu onako kako oni misle, da je to što oni žele nemoguće, da je njihov ideal “nesprovodiv u praksi”, da bi on zahtevao da “ljudi budu savršeni”, itd. Nema ništa pogrešnije od ovoga. Ove “kritike” zapravo samo ojačavaju uverenost komunista i svih radikalnih levičara da su na dobrom putu, jer je sama stvarnost, i čovek unutar nje, za njih oduvek bila samo plastična masa za oblikovanje, te oni na prigovore za nepraktičnost ne daju mnogo. Danas možda izgleda da je komunizam nemoguć, no tako je samo zbog zavere finansijskih i plutokratskih elita, ali kad mi preuzmemo vlast i oblikujemo novog čoveka i novu stvarnost, sve će postati moguće. Čak i da ne bude tako – u poslednje vreme, a posebno posle Velike Apolkalipse 1989, ovaj pesimistički obrt dominira – naš ideal ostaje da lebdi iznad duhovnog horizonta modernog sveta, ogrezlog u plitki materijalizam i egoizam, kao daleka i nedostižna nada, kao plemenito obećanje boljeg i humanijeg sveta. Radikalnim levičarima se ukazivanjem na njihovu “nezrelost” i “neoperativnost” zapravo prepušta monopol na univerzalnu moralnu nadležnost. Ostaje da važi ona alternativa koju oni i žele – ili slepo, interesno, kukavičko-cinično pristajanje na “sistem”, “kapitalizam”, “eksploataciju i dehumanizaciju sveta” ili pak nemoćni i nesprovodivi, ali zato plemeniti i humani protest – vapaj “viših” duhova za pravdom i jednakošću.

Ma koliko blasfemično zvučalo, odnos ideje i stvarnosti, odnosno koncepcije i realizacije, u komunizmu je bio potpuno suprotan od onog kako ga vide zagovornici, a i mnogi protivnici samog komunizma. Ono što je bilo nehumano i zločinačko u komunizmu nije bila realizacija ideje već sama ideja. U centru komunističkog programa uvek je bio atak na privatnu svojinu i profitni motiv. To je bila njihova oficijelna ideološka mantra decenijama, upotpunjena teorijom o socijalističkoj ekonomiji kao proizvodnji “u skladu sa potrebama”. Nikada nisu mogli da shvate da proizvodnja ne može da funkcioniše bez profitnog motiva i privatne sovjine, i da u istoriji nije postojala iole napredna civilizacija koja nije bila zasnovana na dominaciji privatne svojine. Svi narodi koji su otkrili zemljoradnju, a posebno oni koji su dostigli viši stupanj trgovačke civilizacije visoko su je uvažavali. Kada komunisti govore o ukidanju privatne svojine i profita kao sinonimu “humanosti” oni zapravo govore o paleolitskoj hordi lovaca i sakupljača plodova kao idealu humane zajednice. Jedino tamo nije bilo profitnog motiva i privatne svojine (u neotribalističkim barijantama modernog socijalizma, gde se profitni motiv ispoljavao na izopačeni način, kroz crnu berzu i šverc).

Međutim, komunisti su išli korak dalje; u sklopu svoje radikalno-egalitarne i “prosvetiteljske” utopije, oni su zagovarali uklanjanje svih buržoaskih institucija, ne samo svojine i profita, već i novca, porodice, prava, religije, parlamentarnog sistema. Marks govori da je parlamentarni sistem sistem buržoaske dominacije koji mora biti ukinut sa dolaskom socijalizma: Lenjin govori da sama institucija prava ima da iščezne sa socijalizmom. Dužnost sudova kako on kaže nije da sprečava teror već da ga obrazloži, “jasno, bez izvrdavaja i ulepšavanja”.

U Manifestu komunističke partije doduše piše da je sloboda pojedinca uslov slobode za sve. To često navode “libertinski” komunisti i socijalisti kao dokaz “humanosti” i “liberalnosti” marksizma (koji je bio najvažnija legitimacijska osnova komunističkog društva u XX veku). Ipak, kad detaljnije pogledamo druge Marksove iskaze prestaje da bude jasno šta tačno sadrži ta njegova “sloboda” pojedinca. Ako se ukida privatna svojina, višepartijski sitem, sloboda štampe, ako se zakonom ekspropriše imovina svih opozicionara i emigranata koji se protive revoluciji, šta ostaje praktična sadržina te “slobode” iz Manifesta? Upravo ono što kaže Lenjin – ozakonjenje terora.

Praktično ostvarenje komunističkih ideja je stoga bilo najbolja stvar u komunističkom eksperimentu, upravo zato što je bilo tako nedosledno i parcijalno u sprovođenju apsurdnih i nehumanih ideja! Zlo bi bilo mnogo veće da je komunizam sproveden do kraja i dosledno, onako kako piše u marksističkim i radikalno-socijalističkim programskim spisima! Ne bi stradalo 100 već verovatno 500 ili 600 miliona ljudi. Komunizam nije izazvao katastrofe i zločine zato što su loši i pokvareni vođi upropastili dobru ideju, već zato što su je bar jedno vreme shvatali ozbiljno.

Štagod bile praktične implikacije “humanističkog socijalizma” ili komunizma, ukidanje privatne svojine, eksproprijacija eksproprijatora i “socijalizacija sredstava za proizvodnju” su nužni sastavni delovi tog programa (inače, u čemu bi se on razlikovao od socijaldemokratije ili liberalizma?). Šta su onda Lenjin, Staljin, Mao Cetung ili Pol Pot “nemarsksistički” i “nesocijalistički” radili kad su uništavali seljake, nacionalizovali privatnu imovinu i zabranjivali trgovinu? Oni su samo dosledno sprovodili komunistički program. Da li je Lenjin “izdao” komunizam kada je u skladu sa Marksovim uputama uveo ratni komunizam i ukinuo privatnu svojinu i robno novčanu privredu, uzazivajući opštu glad i propast, ili onda kada je uveo NEP, oživljavajući ograničeno tržište i privatno-vlasničke odnose? Ako je komunistička ideja bila dobra, onda bismo očekivali da čisti, rano-lenjinovski komunizam da sjajne rezlutate. Ili da Staljinova agrarna kolektivizacija da sjajne rezlutate (a dala je milionsko umiranje od gladi i mestimični kanibalizam!). Kakva je to ideja čija realizacija postaje onoliko prihvatljivija koliko je nedoslednija i parcijalnija? Ako je ukidanje privatne svojine, profita, novca i “eksploatacije” osnov humanističke ideologije komunizma (a to će ponavljati i svi današnji radikalni levičari) šta je onda “nekomunističko” i “nemarksističko” bilo u Lenjinovom ratnom komunizmu, Staljinovoj agrarnoj kolektivizaciji ili Maovom „skoku u napred“? Što se neokomunisti danas svega toga stide? To je bilo samo dosledno sprovođenje u praksu marksističkih teorema o rušenju svih institucija kapitalističkog društva. Da ne govorimo o tome koliko je jednopartijska diktatura komunističke partije i zabrana i progon svih drugih partija, bilo zapravo samo ispravno i dosledno tumačenje koncepta “diktaure proletarijata” iz Manifesta komunističke partije.

Sve vreme XX veka sila koja je održavala komunizam (“realni socijalizam”) u životu nije bila ispravnost komunističke ideje koja je dejstvovala i pored zloupotreba vođa, već upravo pragmatizam i zdrav razum komunističkih lidera koji su odustajali od ideje ili bitno ograničavali opseg njenog sprovođenja, da bi izbegli potpuno društveno rasulo, haos i glad.

Austrijski ekonomista Ludvig fon Mizes je još 1921 dao teorijsko objašnjenje zašto komunizam koji ukida tržište i privatnu svojinu nužno vodi u glad i opšte siromašenje. Odgovor je – zato što bez privatne svojine nema mehanizma cena koji ukazuje proizvođačima šta ljudima treba i koje faktore proizvodnje da koriste, te tako racionalno ekonomsko planiranje postaje nemoguće. Komunistički sistem centralnog dirigovanja i tobožnjeg “planiranja” je zapravo ekonomski haos koji traći resurse i kapital, i uništava produktivnost privrede jer nema indikaciju relativne oskudnosti faktora proizvodnje. Lenjinov ratni komunizam je već na samom startu ruskog ekperimenta dokazao ispravnost Mizesove analize, odnosno nemogućnost da se ima ikakva funkcionišuća privreda bez cena i privatne svojine.

Komunizam je u svetu decenijama mogao da funkcioniše samo tako što je pokušavao da preslika relativne cene iz kapitalističkog sveta i da ih primeni kući. Bez kapitalističkog spoljnjeg sveta, sam realni socijalizam bi kolabirao za nekoliko godina, kao što se to i dešavalo u više epizoda u Rusiji i Kini i drugde, kada su lideri pokušavali da ozbiljno sprovedu u delo program revolucionarnog ukidanja celokupne privatne svojine i svih cena. Toga su komunistički lideri (za razliku od mnogih zapadnih ekonomista) bili potpuno svesni sve vreme; recimo Nikita Hruščov je izjavio da kad bi ceo svet bio socijalistički trebalo bi ostaviti kapitalističku Švajcarsku da nam njene cene služe kao putokaz.

Naravno, relativne cene u Rusiji i Švajcarskoj nisu i ne mogu biti uvek iste, zbog raznih faktora, od obilnosti prirodnih resursa, radne snage, itd., te je “socijalistička kalkulacija” odnosno imitiranje cena na Zapadu uvek nosilo pečat relativne neefikasnosti, odnosno većeg ili manjeg stepena traćenja resursa.

Svaki korak ka racionalizaciji ekonomije koji su u kasnijim fazama komunističkog ekperimenta preduzimali razni reformatori, kakvi su bili Deng Ksiao Ping ili Josip Broz Tito, značio je korak bliže kapitalizmu i tržišnoj privredi, a korak dalje od bilo kakve realizacije ortodoksnih komunističkih ideala.

Naše iskustvo komunizma upravo zorno svedoči o istinitosti ove pretpostavke. Titovo odvajanje od totalitarnog komunizma i postepeno razvijanje jednog ekonomski decentralizovanijeg, manje represivnog i manje totalitarnog tipa komunizma vodilo je, uz stranu finansijsku pomoć, mnogo boljim ekonomskim rezultatima i standardu života, u odnosu na onaj kojim su živeli ljudi u sovjetskom lageru. Ipak, domaći promoteri izvornog, “humanističkog” marksizma, recimo profesori sa Filozofskog fakulteta pozanti kao Praksis grupa, nisu tome aplaudirali, već su optuživali Tita za izdaju socijalizma. Studenti i njihovi profesori ’68 ustaju protiv „crvene buržoazije“, ekonomskih nejednakosti i izdaje egalitarne utopije koja se po njima dešava u Titovom režimu. Izvikujući vatrene humanističke parole, koje traže slobodu i jednakost, oni u stvari napadaju jugoslovenskog vođu što je dozvolio previše slobode, što se suviše udaljio od totalitarnog komunističkog ideala, što je previše elemenata tržišta, decentralizacije i društvene spontanosti omogućio. Tito restauriše kapitalizam i klasno društvo u njihovim očima. Kako sam mogao čuti od jednog svog starijeg rođaka, studenta iz 68, “mi smo se bunili što ćerka Miloša Minića vozi kabriolet a mi fiću, a ne zato što nema slobode”.

Mnogi će danas navesti kao argument u prilog komunizmu to da se kod nas dosta lepo živelo u Titovo vreme. Mnogi njihovi protivnici će reći (delimično s pravom) da se lepo živelo “na američkom dolaru”. Ali, nije samo strana pomoć uticala na privredni rast i standard života, već i dozvoljavanje većeg stepena ekonomske liberalizacije i decentralizacije. Dakle, to koliko se, barem u odnosu na ostatak komunističkog sveta, ovde živelo “lepo” nije bilo posledica realizacije komunističkih ideala, već njihovog posvemašnjeg napuštanja. Ekonomski i socijalni progres svake komunističke zemlje je bio upravno srazmeran njenom progresu u napuštanju komunističkih ideja. Titova Jugoslavija je napredovala zato što je dozvoljavala više slobode i inicijative ljudima u ekonomiji nego druge komunističke zemlje, a svakako neuporedivo više nego što su propisivali marksistički kanoni i što su tražili njeni sopstveni “humanističko-marksistički” zeloti. Seljaci i zanatlije, čak i deo industrije, bili su u privantim rukama, velik deo vremena su i direktori velikih društvenih fabrika imali znatnu autonomiju u vođenju poslova (država je kontrolisala ekonomiju uglavnom kroz nacionalizovan bankarski sektor). Moderna Kina nije tako rastuće ekonomski napredna poslednjih decenija zato što je sledila Maov ludački totalitarizam, već zato što ga je napustila, i praktično prihvatila kapitalističku ekonomiju i privukla milijarde dolara stranih privatnih investicija.

Utoliko su u pravu današnji socijalisti i komunisti kada kažu da realni socijalizam nije ostvario komunističke ideale. Samo što to nije argument protiv bivšeg realnog socijalizma, već protiv samih komunističkih ideala. Uobičajena je tradicija da se časni idejni tvorci komunističke utopije amnestiraju od odgovornosti za nedela praktičnih sprovodilaca tih ideja koji su ih ili “pogrešno protumačili” ili “upropastili”. Krajnje je vreme je da se stvar obrne, i shvati da komunistički političari nisu upropastili ideje teoretičara marksizma, već samo nisu bili dovoljne budale da njihovom doslednom primenom do kraja upropaste ovaj svet. Utoliko Lenjin recimo treba danas da bude rehabilitovan i amnestiran, ali ne od odgovornosti za pripremu Staljina, već od odgovornosti za “izdaju” Marksa kroz NEP recimo. Ta izdaja je najhumanija i najprogresivnija stvar koju je on uradio u svom životu! I svi drugi komunistički lideri koji su ga u izdaji Marksa sledili, od Denga do Tita, od Jaruzelskog do Gorbačova, zapravo su napuštanjem izvornih marksističkih ideala doprineli njegovoj „humanizaciji“, odnosno devarvarizaciji. Da su oni više verovali Slovu Doktrine i propovedima svojih zapadnih radikalnih obožavalaca, nego svom zdravom razumu i pragmatizmu, ovaj svet bi danas bio jedno mnogo gore, bednije i krvavije mesto no što jeste!

Ivan Janković