O strukturi privrede – ponovno isticanje nekih klasičnih osnova
Suveren je potpuno oslobođen dužnosti; u pokušajima da obavlja dužnosti uvek je izložen bezbrojnim razočaranjima, a za dobro obavljanje tih dužnosti čovek nikad neće imati dovoljno znanja i mudrosti; to je dužnost nadzora nad radom građana, dužnost da se građani upute na zanimanja koja najviše odgovaraju interesima društva. – Adam Smit, Bogatstvo naroda
Onima koji se slažu sa ovako lepo izraženim mišljenjem navedenim u uvodnom citatu, rane devedesete godine donele su i ,,dobru” i ,,lošu” vest. Dobra” vest je ta da ljudi sve više shvataju da su centralno planirane privrede svuda očigledno neefikasne; to shvatanje je uzrokovalo napor da se izvrše velike promene u internoj strukturi podsticaja. Šire gledano, u svim zemljama, razvijenim i nerazvijenim, retorika depolitizacije i privatizacije je ponekad pretvorena u stvarnost. ,,Loša” vest dolazi iz Sjedinjenih Država, u kojima ponovo oživljavaju protekcionističko-merkantilistički apsurdi.
Ta pitanja su me navela da posvetim pažnju isključivo ponovnom izlaganju i isticanju onoga što je, mislim, predstavljalo stav Adama Smita o strukturi narodne privrede, pa, prema tome, i o političko-državnom usmeravanju ekonomske politike. Međutim, nisam egzegeta, pa ne želim da tumačim ono što je Adam Smit rekao ili propustio da kaže. Želeo bih, umesto toga, da kažem kakav bi, prema mom mišljenju, bio njegov dosledan stav u kontekstu političke ekonomije SAD u devedesetim godinama ovog veka. Sigurno vas neće iznenaditi to što ću izraziti svoje mišljenje i o političkoj ekonomiji uopšte.
Pokušaću da branim kategoričnu razliku koju treba praviti između strukture privrede i funkcionisanja privrede u okviru te strukture. Oblast političke ekonomije, kada je reč o politički dirigovanim reformama i o analizi i diskusiji o tim reformama, ograničena je isključivo na strukturu. Napori usmereni na to da izmene rezultate koji proizilaze samo iz složenih međuzavisnosti su pogrešni, kao i svi kanoni opšteprihvaćenih saveta koje dele ,,mudraci” koji ne shvalaju pomenutu razliku. Moj bi se stav mogao najbolje tumačiti kao ponovno iznosenje argumenata u korist laissez-faire-a, koje bi izneo Adam Smit da je znao za taj izraz. On je, pre svega, bio oprezan čovek, koji nikad ne bi povlađivao budalama sa desnice i levice koji su tokom decenija sveli potencijalno ispravnu parolu na polemički apsurd.
U prvom delu ću upozoriti na opasnosti od termina koji izgledaju semantički i didaktički korisni, ali koji mogu da otežaju pravo razumevanje. Funkcionalizam, uobičajeni argument u analizama koje daju objašnjenja u drugim društvenim naukama, našao je svoje mesto kao argument i u ekonomiji. Drugi deo je posvećen kratkom prikazu poretka u privredi koja funkcioniše u okviru svoje ograničene strukture. U trećem delu ću govoriti o elementima strukture i analiziraću odnose između strukture i funkcionisanja u okviru te strukture. U četvrtom delu ću istaći da elementi strukture predstavljaju jedine pogodne ciljeve za reformu. Konačno, u petom delu ću pokazati kako loše shvatanje razlike između strukture i funkcionisanja u okviru strukture, između pravila igre i igre koja se igra po tim pravilima, između procesa i konačnog slanja, uzrokuje loše usmerene poduhvate u ekonomskoj politici koji na kraju upropašćavaju sami sebe. Ova glava očigledno spada u oblast ,,ustavne političkc ekonomije”, iako se, u poređenju sa nekim drugim mojim člancima, u ovom više bavim strukturom privrede, a manje strukturom politike. Drugim rečima, analiza razmatra uticaj politike na privredu, u pozitivnim kao i u normativnim varijantama. Analiza ne obuhvata, ili bar ne direktno, ustavnu politiku.
Ekonomista koji je slušao predavanja Frenka Najta (Frank Knight) na Čikaškom univerzitetu ili se sa njegovim učenjem upoznao posredno, posredstvom mnogih osnovnih udžbenika koji sadrže elemente Najlove uvodne monografije ,,Organizacija privrede”, ((Frank H. Knight, The Economic Organization (Chicago: University of Chicago,1993), umnoženo izdanje.)) zna za spisak ,,funkcija privrednog poretka”. Kako je to po prvi put prikazao Najt, te funkcije su sledeće:
- ustanovljavanje skale vrednosti,
- organizacija proizvodnje,
- distribucija finalnih proizvoda,
- obezbeđenje rasta i
- prilagođavanje tražnje ponudi u prelaznim periodima.
Spisak je koristan, i semantički i didaktički. On omogućuje studentu da se usredsredi na prepoznatljive kategorije interaktivnog procesa u privredi, iako priznaje da taj proces u svom funkcionisanju obavlja svih pet funkcija istovremeno.
Međutim, želeo bih da kažem da uvod u našu glavnu temu može da vara, jer bi se moglo tumačiti da on implicira da ,,privreda”, ,,organizacija privrede” ili ,,ekonomski poredak” obavljaju nabrojane funkcije, efikasno ili neefikasno, u svesno određenom smeru. Ukoliko privreda nosi u sebi funkciju ili funkcije kao što je ustanovljavanje skale vrednosti, ne čini li se onda da privreda, modelirana kao kolektivni subjekt ili kao subjekt, putem politički organizovanih činilaca utiče na postizanje određenog i funkcionalno definisanog cilja? Treba li onda da budemo iznenađeni ako država, u svojoj ulozi koju shvata kao ulogu krmanoša narodne privrede, preuzima zadatke koje su joj verovatno dodelili ekonomisti koji shvataju svoju oblast naučne kompetencije?
Tumačenje spiska na taj način jeste nerazumevanje Najtove namere kada je spisak sačinio, kao i čitavog interaktivnog procesa koji definiše centralnu temu naše discipline. U stvari, u delima Adama Smita tražimo jedno od prvih objašnjenja o tome kako privreda ,,obavlja” pomenute funkcije, koje pri tom ne predstavljaju svesne namere i ciljeve ni pojedinaca kao kupaca i prodavaca na tržištu, ni političkih činilaca koji za njih deluju. Čista je funkcionalistička zabluda to što se ,,privredi” pripisujc namera, cilj, samo na osnovu konstatacije da se pomenute funkcije nekako obavljaju. Dokazivanju namere na osnovu cilja ekonomisti su se morali odupirati još od 18. veka. Nije preterano reći da jezgro naše discipline nosi u sebi shvatanje da se posmatrani rezultati ekonomskih procesa javljaju bez svesne namere, a istovremeno opisuju poredak koji je podložan naučnoj analizi.
Poredak u privredi
Molim za izvinjenje što ponovo ističem osnovne principe ekonomije, koji možda vređaju vašu inteligenciju a nisu praktično potrebni. Međutim, tvrdim da se ti principi zaboravljaju, ignorišu ili namerno krše u velikom delu onoga što se smatra naučnom mudrošću naše struke. Tvrdim da mnogi ekonomisti ne znaju o čemu govore ili, da budem blaži, da govore o stvarima koje su izvan okvira, porekla i istorije njihove naučne discipline.
Adam Smit je postavio granice. Mi smatramo svojim zadatkom da objasnimo kako ekonomija stvara poredak u kome se naši ciljevi ispunjavaju bez blagonaklone podrške privrednih subjekata ili bez direktnog upravljanja političkih faktora. Princip spontane koordinacije tržišta je princip naše discipline. Možda je najviše citirani pasus iz ,,Bogatstva naroda” onaj koji kaže da dobijamo meso za večeru ne zato što nam je kasapin prijatelj, nego zato što on u tome vidi svoj interes.
Kasapin vidi svoj novčani interes u tome da ima zalihu mesa kojom će zadovoljiti tražnju kupaca. Pojmovi želje i raspoloživosti su važniji od estetskih pojmova kasapina, iz prostog razloga što kasapin želi da za sebe uzme veći deo viška koji stvara veza trgovine i razmene među specijalizovanim učesnicima. Ako tome dodamo pekara, proizvođača svećnjaka i sve druge specijalizovane proizvodače u modernoj složenoj privredi, time objašnjavamo pojavu razne robe i usluga koje vidimo na tržištu, zajedno sa njihovim karakteristikama mesta i kvaliteta. Kasapin koji pokušava da zadovolji tražnju kupaca koji dolaze na tržište sa svojim nezavisnim željama, zajedno sa svim drugim postojećim i potencijalnim proizvodačima – snabdevačima i kupcima, određuje skalu standarda vrednovanja, prvu funkciju na spisku koji smo prethodno pokazali. Skala standarda – merila proizilazi iz čitavog interaktivnog procesa; ona ne ulazi neposredno u računicu svakog pojedinačnog učesnika. Kasapin deluje na osnovu strogo lokalizovane informacije o svojim mušterijama relativno vrednovanje bifteka nije utvrđeno anketom za istraživanja javnog mnjenja, ono proizilazi iz niza međuzavisnih opredeljenja prodavaca i kupaca, od kojih svaki direktno reaguje na podsticaje na koje nailazi na lokalnom tržištu.
Složeni poredak u tržišnoj privredi proizilazi iz velikog skupa međusobno povezanih kolektivnih interakcija, nalik na igre između pojedinačnih prodavaca i kupaca, u kojima svako maksimizira svoj utilitet u lokatnom skupu mogućih opcija. Nijedan od učesnika u interakciji nalik na igru ne bira na osnovu nekog službenog rangiranja ,,socijalne države”, koja pripisuje razne upotrebne vrednosti robi i uslugama posle obavljene razmene. Prema tome, ,,društveni izbor” u ,,socijalnim državama” (raspodela, distribucija, skala vrednosti) i konceptualno je i praktično nemoguć sve dok bilo koji čovek može da podešava svoje ponašanje nezavisno, lokalnim izborom mogućnosti u svojoj sredini. ((To je bila centralna tačka u mojim ranim kritikama (,,Social Choice, Democracy and Free Markets”, Journal of PoIitical Economy 62, April 1954:114-23) Ernovog proširenja njegove teoreme nemogućnosti koja bi se primenila na rezultate tržišnog procesa (Kenneth Arrow, Social Choice and Individual Values, New York: Willey, 1951). Tek kada sam pisao ovu glavu shvatio sam da prikaz paradoksa paretovskog liberalizma, koji je dao Amartija Sen, iako drukčije izražen i razrađen iz drukčije perspektive, dovodi, u krajnjoj liniji, do istog zaključka (Amartya K. Sen, ,,The Impossibility of a Paretian Liberal”, Journal of Political Economy 78 (January-February 1970: 152-57).))
Poredak u okviru strukture
Istakao sam poznatu tvrdnju da dokle god kupci i prodavci zadrže slobudu ili kupovinu na raznim tržištima, ne može postojati ,,izbor” širom cele privrede, izbor pojedinačnih rezultata ekonomskog interaktivnog procesa, jer se rezultati mogu opisati putem raspodele, distribucije ili procene. Zaključak važi bez obzira na to kako se može organizovati pokušaj izbora, bilo da ga organizuje neki autoritativni režim ili demokratski izabrana vlast. Rezultati proizilaze iz čitavog skupa međuzavisnih izbora pojedinaca, pošto su izbori ograničeni strukturom privrede. Prema svojoj definiciji, struktura mora u sebi sadržati granice resursa i tehnologije, koje definišu prirodnu sredinu. Međutim, manje ili više nepromenljive granice nisu glavni predmet mog razmišljanja u ovom članku. Naglašavam samo elemente strukture koji su podložni svesnim, namernim promenama.
Terminologija teorije igara nam može dosta pomoći. Struktura privrede opisuje ,,pravila” čitavog složenog skupa međuzavisnih interakcija sličnih igrama između mnogih igrača, u kojima svaki igrač deluje u pravcu cilja koji je sam sebi odabrao. Tumačenje strukture kao skupa pravila pokazuje da se, budući da pojedinac bira ili deluje u okviru strukture i da igra igru definisanu u strukturi, ne može eksplicitno razmišljati o mogućem izboru između alternativnih skupova igara. Da bi se racionalno ponašao prilikom izbora u ekonomskom procesu, pojedinac mora da prihvati strukturu privrede (pravila igre) kao čvrstu, nepromenljivu, kao relativno apsolutni apsolutum koji se ne može menjati po željama pojedinaca. Na primer, prirodne darove koje, pre razmene, poseduje svaka osoba, definiše privreda u strukturi privrede; darovi ne mogu da se menjaju nezavisno i proizvoljno.
Moraju se razlikovati uticaj pojedinca na ukupne rezultate interakcija u celoj privredi (raspodela, distribucija, procena) i uticaj strukture. Kao što smo ranije rekli, rezultati ekonomske interakcije u okviru strukture proizilaze iz lokalnih ličnih opredeljenja svih subjekata. Prema tome, svako individualno opredeljenje utiče na ukupan, agregirani rezultat, čak i ako nijedan subjekt pri svom opredeljenju ne zna kakav je uticaj njegovog opredeljenja na ukupan rezultat. Korisno je napraviti analogiju sa igrama. Igrač bira jednu od strategija kojima raspolaže prema pravilima igre; opredeljenje ili izbor svakog igrača uticaće na rezultat koji će proizići iz izbora svih igrača zajedno, ali nijedan igrač ne bira ,,rešenje”, završni rezultat. Nasuprot tome, pravila strukture ne proizilaze iz opredeljenja koja određuju igrači u okvirima pravila igre; struktura je nužno nezavisna od opredeljenja u okviru strukture, u okvirima pravila igre. ((Kategorična razlika koju ovom prilikom ističem bila bi u izvesnoj meri izmenjena ako bismo tretirali elemente strukture kao proizvode evolutivnog procesa. U tom slučaju bi ponašanje prilikom izbora moglo da izmeni razvoj strukture tokom dovoljno dugog perioda prilagođavanja. Međutim, za ono o čemu govorim data je kategorična razlika iz didaktičkih razloga. Konceptualnim i analitičkim odvajanjem izbora u okviru pravila i izbora u okviru skupa pravila može se daleko jasnije prikazati odgovarajuća oblast normativne političke ekonomije.))
Slika ishoda ili rezultata procesa ekonomske interakcije (raspodela, distribucija, procena) zavisi i od pojedinačnih izbora u okviru skupa međusobno povezanih razmena i od strukture privrede. Ne može biti stvarnog izbora između alternativnih agregiranih rezultata, bilo da se to pokušava individualno ili kolektivno. Samo je slika rezultata podložna svesnim izmenama, a ona se može menjati samo stvarnim izmenama strukture, tj. izmenama skupa pravila koja ograničavaju individualna opredeljenja, individualne izbore koji nastaju u okviru pravila. Takođe, pojedinac ne može da ima nikakvog uticaja na strukturu privrede zato što bira odvojeno i nezavisno među opredeljenjima kojima raspolaže. Na osnovu toga postaje jasno da svaki izbor izmedu alternativnih skupova pravila mora biti i jedino može biti kolektivan. Struktura privrede, skup koji ograničava izbor pojedinaca, koji definiše prostor mogućnosti, javna je u klasičnom smislu te reči. Nedeljiva je i neisključiva. Prema tome, svaka izmena strukture mora imati uticaja na sve učesnike u procesu, bez obzira na to kako i ko motiviše i izvršava kolektivne akcije.
Ustavna politička ekonomija
Analiza ranih karakteristika alternativnih struktura privrede, alternativnih skupova pravila koja ograničavaju izbor pojedinaca u okviru te privrede definiše domen pozitivnih aspekata ustavne političke ekonomije. Donedavno su ekonomisti neoklasičari imali tendenciju da zapostavljaju nužnu međuzavisnost strukture i potencijalno moguće slike ishoda ekonomskog procesa. To je u velikoj meri ispravljeno pojavom skupa međusobno povezanih istraživačkih programa, pod zajedničkim nazivom ,,nova politička ekonomija”: pravo i ekonomija, ekonomika imovinskih prava, nova institucionalna ekonomija, javno opredeljenje. U svakom istraživačkom programu težište analize je na uticaju raznih struktura podsticaja na ponašanje privrednih subjekata i, posredstvom tih subjekata, na sliku agregiranih rezultata privrede.
Svakom normativnom sudu o strukturi ili delu strukture mora prethoditi analiza činjenica, usmerena na status quo ili na neku predloženu allernativu. Jedina ispravna normalivna analiza zahteva institucionalno-struktuno upoređenje. Dokazivanje ,,neuspeha” u poređenju sa nekim idealizovanim standardom (efikasnosti, pravde, slobode), koje nije zasnovano na strukturnoj izvodljivosti, potpuno je irelevantno.
Kako svrstati alternativne strukture u normativnoj analizi? Koje standarde koristiti za rangiranje? Odgovori bi zahtevali dosta prostora, ali ću dopustiti sebi da o tome ne govorim, naročito zato što sam na drugim mestima pisao čitave rasprave o tome. ((James M. Buchanan and Gordon Tullock, The Calculus of Consent: Logical Foundations of Constitutional Democracy, University of Michigan Press, Ann Arbor, 1962; James M. Buchanan, The Limits of Liberty: Between Anarchy and Leviathan, University of Chicago Press, Chicago, 1975; idem, Liberty, Market and state: Political Economy in the 1980s, New York University Press, New York, 1985.))
Postoje dva potpuno različita odgovora: treba ih postaviti jednog nasuprot drugom i dokazati da su neodrživi. Prvi odgovor se zasniva na pretpostavci da postoji jedinstven dogovoren cilj ili ciljna funkcija u privredi u kojoj je moguće oceniti radne karakteristike alternativnih struktura. Takav odgovor koji je i dalje dominantan u ekonomskoj misli, pokazuje da u sebi sadrži elemente idealizma u političkoj filozofiji. Politika, inkluzivno definisana, zamišljena je kao traženje ,,istine”, ,,dobrog” i ,,lepog”, traženje idealnog stanja koje čeka ,,tamo negde”, koje treba otkriti ili pokazati.
Medutim, kako je sasvim jasno rekao Adam Smit, nema dogovorenog cilja učesnika u privredi, jer svaki učesnik teži da ostvari samo svoje lične, lično definisane ciljeve (koji mogu, ali ne moraju odražavati usko definisane ekonomske inlerese). Ako takvog dogovora nema, ne postoji nikakvo spoljno merilo kojim bi se alternativne strukture mogle ocenjivati.
Drugi odgovor polazi od činjenice da su pojedinci različiti. Svaki čovek kao subjekt u političko-ekonomskoj sredini može, pretpostavimo, da rangira alternativne strukture kao ,,bolje” i ,,lošije” na osnovu svojih subjektivno definisanih interesa. Na osnovu razlika koje postoje među subjektima, može se zaključiti da nije moguće doneti normativni sud koji bi bio izvan individualnih ocena. Prema tome, ako se ne slažemo u rangiranju strukturnih alternativa, svađamo se, što znači da se nalazimo u konfliktnoj situaciji iz koje će proizići struktura koja će zadovoljiti pobednike i potčiniti pobeđene.
Već sam rekao da nijedan od ta dva odgovora na osnovna normativna pitanja nije prihvatljiv. Moramo da odbacimo pretpostavljeno postojanje idealnog standarda, kao i nihilizam koji implicira odsustvo dogovora. Mislim da je važno konstatovati i naglasiti da se u fundamentalnom smislu mnogi među nama, kao građani, ponašaju kao da struktura ekonomsko političkog poretka sadrži u sebi legitimnost, što implicira dobrovoljno prihvatanje državne prinude, a da se pri tome političkim faktorima ne pridaju atributi sveznajućih ili dobronamernih. To znači da živimo zajedno, ni kao nihilisti ni kao idealisti. U empirijskom, praktičnom smislu, mi mirimo odsustvo ideala određenog dogovorenim standardom ocenjivanja i implicitnu protivrečnost individualnih ciljeva.
U određenijoj analizi dolazimo do tog konstitucionalističkog stava uvođenjem nekih sredstava koja ublažavaju potencijalna neslaganja među pojedincima. To se postiže korišćenjem zastora neznanja ili neizvesnosti, konceptualno ili praktično, u oceni alternativnih struktura ili ustavnih pravila. To sredstvo nam je, naravno, poznato iz radova Džona Rolsa ((John Rawls, A Theory of Justice, Harvard University Press, Cambridge, Mass., 1971.)) , Džona Harsanjija ((John Harsanyi, ,,Cardinal Welfare, Individualistic Ethics, and Interpersonal Comparisons of Utility”, Journal of Political Economy 63 (August 1955:309-21).)) , Bjukenena i Taloka ((Buchanan and Tullock, Calculus of Consent.)) i drugih.
Zadatak normativne ocene alternativnih struktura u privredi, koji treba obaviti posle upoređenja, poveren je pojedincima koji ili uopšte nemaju ili imaju veoma malo znanja o tome kako će alternative strukturnih opredeljenja uticati na njihove sagledive interese. Takvi pojedinci će biti dovedeni do toga da se slože, u sopstvenom interesu, sa strukturnim karakteristikama koje pokazuju mnoge osobine klasičnog liberalnog društvenog poretka. ((Za detaljniju diskusiju v. glavu 11: ,,Dogovorna logika klasičnog liberalizma”, prvi put izašla u Liberty, Property and the Future of Constitutional Development, ed. Ellen Frankel Paul and Houard Dickman, State University of New York Press, New York, 1990, str. 9-22.)) Empirijska posmatranja mnogih prihvatanja pravila koja definišu postojeću strukturu pokazuju da se mnogi subjekti implicitno slažu sa strukturama, čak i ako one nisu skrivene plaštom neznanja.
Ugovorno-konstitucionalističko izvođenje elemenata strukture privrede omogućuje nam da izrazimo modernim jezikom veliki deo poruke koju je Adam Smit ostavio implicitnom u svom delu. Ta konstrukcija omogućuje da izvedemo režim ,,zakona i institucija”, koji nudi jednaku zaštitu licima i imovini, bez diskriminacije, koji štiti dobrovoljne ugovore među licima, bez diskriminacije, koji štiti prirodnu slobodu čoveka da obavlja dobrovoljnu razmenu, koji zabranjuje ograničenja učešća u trgovini, zabranjuje dogovaranja o restriktivnim uslovima trgovine. Spisak, koji bi se mogao proširiti i dalje razraditi, sadrži elemente strukture koju smo prihvatili od klasičnog liberalizma. Adam Smit je sasvim jasno rekao da u tako široko definisanoj strukturi privrede nema legitimne osnove za usmeravajuće intervencije političkih faktora.
Spisak sastavnih elemenata strukture, koja bi se mogla izvesti iz razmišljanja o dogovorenim normama, mogao bi se proširiti tako da obuhvati, što je važno, političko-pravne garancije predvidljivosti vrednosti monetarnih standarda ili obračunske jedinice u privredi. U prošlosti, politički poreci su retko davali takvu garanciju, ako su je uopšte davali. Dogovorna konstrukcija ostaje nužno nepotpuna, jer joj nedostaju ključni elementi privredne strukture. Zakoni i institucije koji štite slobodu pojedinaca da vrše dobrovoljnu razmenu, legitimni su sami po sebi, ali kakva se ograničenja predlažu kada takve razmene utiču na treća lica, na lica izvan razmene? Čitava eksterna oblast, oblast izvan razmene, inkluzivno definisana, nema strukturnog rešenja u prvobitnoj normativnoj analizi. Međutim, kako su pokazala savremena istraživanja, strukturne promene, koje vode ka davanju prava koja su u skladu sa podsticajima, mogu da eliminišu veliki deo dvosmislenosti u dogovaranju.
Privreda bez svrhe
Kao što je rečeno podnaslovom, ova glava ponovo ističe klasične osnove političke ekonomije, a naročito one koje su izražene u sveobuhvatnoj viziji Adama Smita. Međutim, i sam Adam Smit bi se mogao kritikovati zbog izbora naslova za svoje delo. On u naslovu ističe bogatstvo naroda, pa bi se na osnovu toga moglo zaključiti da postavlja jedan jedinstven kriterijum prema kome bi se moglo meriti funkcionisanje privrede. Konstatovao sam da bi daleko prikladniji naslov bio ,,Jednostavan sistem prirodnih sloboda”, jer je Smit pokazao da nema potrebe da konceptualizujemo jednu jedinu ili čak dogovorenu svrhu, cilj, za datu privredu ili za političke faktore koji mogu pretendovati da uzmu na sebe zadatak da rade na ostvarivanju tog cilja.
Ako se dobro shvati, privreda nema ni svrhu, ni cilj, ni nameru. Privredu definiše struktura, skup pravila i institucija koji ograničavaju izbor mnogih pojedinaca u medusobno povezanom lancu interakcija nalik na igru. Naravno, za svakog pojedinca postoje ,,bolje” ili ,,lošije” privrede, ali se te ucene neposredno prevode u skupove pravila ili struktura. U bilo kojoj strukturi laissez-faire postaje poželjan stav u politici, i taj princip važi bez obzira na normativni sadržaj strukture.
U izvesnom smislu, nema apsolutno ničeg novog u svemu što sam rekao u ovoj glavi. Ali, u nekom drugom smislu, njene implikacije su revolucionarne. Prenošenje težišta na strukturu kao jedini pogodni predmet reformi, zajedno sa implicitnim principom da je laissez-faire primenjen na operacije u okviru strukture, svodi na apsurd sve predloge za reforme koji se zasnivaju na argumentima ,,nacionalnih ciljeva”, kao i sve tvrdnje da privreda bolje funkcioniše ako je neposredno vode politički faktori za koje se pretpostavlja da su sveznajući i dobronamerni.
Postoje dva odvojena, ali srodna aspekta normativnih argumenata koje ovom prilikom ističem. Definicija privrede kao strukture, kao skupa ograničavajućih pravila u okviru kojih pojedinci pokušavaju da ostvare svoje ciljeve, koje su sami odredili, čini teleološki pravac politike normativno samoprotivrečnim. Međutim, alternativne strukture se mogu porediti i ocenjivati na osnovu toga koliko su sposobne da olakšaju ostvarenje posebno određenih individualnih ciljeva. Budući da samo sami pojedinci mogu znati koje ciljeve žele da postignu, svako direktno prenošenje prava na izbor medu strukturama umanjuje informativnu sadržinu procesa ustavnog izbora. Implicirani politički stav tu ide na laissez-faire u okviru ustavne strukture i konsenzus u krajnjem izboru same strukture.
Uopšte ne tvrdim da će prihvatanje normativnih pouka koje sam izložio rešiti sve probleme. Čak i u okviru dogovorno-konstitucionalističke paradigme mogu se pojaviti razlike u naučnim tumačenjima-objašnjenjima-predviđanjima i u izboru konačnih moralnih normi. Kao što je ranije rečeno, može se predvideti da će mnoge karakteristike klasičnog liberalnog stava proizići iz dogovornog proceduralnog testa. Međutim, precizne granice ustavno odabranih strukturnih granica dobrovoljnog udruživanja pojedinaca, kao i ustavno izvedene definicije zaštićenih sfera pojedinaca, mogu izvesti samo oni koji predstavljaju političko telo.
Treba svakako da nastavimo sa analizom strukture privrede, da je podržimo i da tražimo konsenzus o sredstvima koja će učiniti strukturu sposobnijom da nam, kao subjektima, omogući da lakše postignemo ciljeve koje smo definisali i kojima težimo. Međutim, treba da se čuvamo intelektualne konfuzije u vezi sa pojmom privrede, ne treba da pružimo legitimno pokriće pojedincima i grupama koji žele da drugima nametnu svoje ciljeve. Čuvajmo se onih koji govore o ciljevima privrede.
_______________________________________________________________________________________________________
Džejms Bjukenen (James Buchanan) je savetodavni rukovodilac Centra za javni izbor (Center for Study of Public Choice) na Univerzitetu Džordž Mejson. Tekst koji je ovde prezentovan predstavlja deo Bjukenenove knjige The Economics and the Ethics of Constitutional Order, The University of Michigan Press, Ann Arbor, 1991. Izvor: Mijat Damjanović, Snežana Đordjević Izazovi modernoj upravi i upravljanju – hrestomatija, Institut za političke studije, Timit, Pravni fakultet, Fakultet političkih nauka, Beograd, 1995. Prevod: Nikola Čajkanović
_______________________________________________________________________________________________________
