O strukturi privrede — ponovno isticanje nekih klasičnih osnova

Suve­ren je pot­pu­no oslo­bo­đen dužno­sti; u poku­ša­ji­ma da oba­vlja dužno­sti uvek je izlo­žen bez­broj­nim razo­ča­ra­nji­ma, a za dobro oba­vlja­nje tih dužno­sti čovek nikad neće ima­ti dovolj­no zna­nja i mudro­sti; to je dužnost nad­zo­ra nad radom gra­đa­na, dužnost da se gra­đa­ni upu­te na zani­ma­nja koja naj­vi­še odgo­va­ra­ju inte­re­si­ma dru­štva. — Adam Smit, Bogat­stvo naroda

Oni­ma koji se sla­žu sa ova­ko lepo izra­že­nim mišlje­njem nave­de­nim u uvod­nom cita­tu, rane deve­de­se­te godi­ne done­le su i ,,dobru" i ,,lošu" vest. Dobra" vest je ta da lju­di sve više shva­ta­ju da su cen­tral­no pla­ni­ra­ne pri­vre­de svu­da oči­gled­no nee­fi­ka­sne; to shva­ta­nje je uzro­ko­va­lo napor da se izvr­še veli­ke pro­me­ne u inter­noj struk­tu­ri pod­sti­ca­ja. Šire gle­da­no, u svim zemlja­ma, razvi­je­nim i nera­zvi­je­nim, reto­ri­ka depo­li­ti­za­ci­je i pri­va­ti­za­ci­je je pone­kad pre­tvo­re­na u stvar­nost. ,,Loša" vest dola­zi iz Sje­di­nje­nih Drža­va, u koji­ma pono­vo oži­vlja­va­ju pro­tek­ci­o­ni­stič­ko-mer­kan­ti­li­stič­ki apsurdi.

Ta pita­nja su me nave­la da posve­tim pažnju isklju­či­vo ponov­nom izla­ga­nju i isti­ca­nju ono­ga što je, mislim, pred­sta­vlja­lo stav Ada­ma Smi­ta o struk­tu­ri narod­ne pri­vre­de, pa, pre­ma tome, i o poli­tič­ko-držav­nom usme­ra­va­nju eko­nom­ske poli­ti­ke. Među­tim, nisam egze­ge­ta, pa ne želim da tuma­čim ono što je Adam Smit rekao ili pro­pu­stio da kaže. Želeo bih, ume­sto toga, da kažem kakav bi, pre­ma mom mišlje­nju, bio nje­gov dosle­dan stav u kon­tek­stu poli­tič­ke eko­no­mi­je SAD u deve­de­se­tim godi­na­ma ovog veka. Sigur­no vas neće izne­na­di­ti to što ću izra­zi­ti svo­je mišlje­nje i o poli­tič­koj eko­no­mi­ji uopšte.

Poku­ša­ću da bra­nim kate­go­rič­nu razli­ku koju tre­ba pra­vi­ti izme­đu struk­tu­re pri­vre­de i funk­ci­o­ni­sa­nja pri­vre­de u okvi­ru te struk­tu­re. Oblast poli­tič­ke eko­no­mi­je, kada je reč o poli­tič­ki diri­go­va­nim refor­ma­ma i o ana­li­zi i disku­si­ji o tim refor­ma­ma, ogra­ni­če­na je isklju­či­vo na struk­tu­ru. Napo­ri usme­re­ni na to da izme­ne rezul­ta­te koji pro­i­zi­la­ze samo iz slo­že­nih među­za­vi­sno­sti su pogre­šni, kao i svi kano­ni opšte­pri­hva­će­nih save­ta koje dele ,,mudra­ci" koji ne shva­la­ju pome­nu­tu razli­ku. Moj bi se stav mogao naj­bo­lje tuma­či­ti kao ponov­no izno­se­nje argu­me­na­ta u korist lais­sez-fai­re-a, koje bi izneo Adam Smit da je znao za taj izraz. On je, pre sve­ga, bio opre­zan čovek, koji nikad ne bi povla­đi­vao buda­la­ma sa desni­ce i levi­ce koji su tokom dece­ni­ja sve­li poten­ci­jal­no isprav­nu paro­lu na pole­mič­ki apsurd.

U prvom delu ću upo­zo­ri­ti na opa­sno­sti od ter­mi­na koji izgle­da­ju seman­tič­ki i didak­tič­ki kori­sni, ali koji mogu da ote­ža­ju pra­vo razu­me­va­nje. Funk­ci­o­na­li­zam, uobi­ča­je­ni argu­ment u ana­li­za­ma koje daju obja­šnje­nja u dru­gim dru­štve­nim nau­ka­ma, našao je svo­je mesto kao argu­ment i u eko­no­mi­ji. Dru­gi deo je posve­ćen krat­kom pri­ka­zu poret­ka u pri­vre­di koja funk­ci­o­ni­še u okvi­ru svo­je ogra­ni­če­ne struk­tu­re. U tre­ćem delu ću govo­ri­ti o ele­men­ti­ma struk­tu­re i ana­li­zi­ra­ću odno­se izme­đu struk­tu­re i funk­ci­o­ni­sa­nja u okvi­ru te struk­tu­re. U četvr­tom delu ću ista­ći da ele­men­ti struk­tu­re pred­sta­vlja­ju jedi­ne pogod­ne cilje­ve za refor­mu. Konač­no, u petom delu ću poka­za­ti kako loše shva­ta­nje razli­ke izme­đu struk­tu­re i funk­ci­o­ni­sa­nja u okvi­ru struk­tu­re, izme­đu pra­vi­la igre i igre koja se igra po tim pra­vi­li­ma, izme­đu pro­ce­sa i konač­nog sla­nja, uzro­ku­je loše usme­re­ne podu­hva­te u eko­nom­skoj poli­ti­ci koji na kra­ju upro­pa­šća­va­ju sami sebe. Ova gla­va oči­gled­no spa­da u oblast ,,ustav­ne poli­tičkc eko­no­mi­je", iako se, u pore­đe­nju sa nekim dru­gim mojim član­ci­ma, u ovom više bavim struk­tu­rom pri­vre­de, a manje struk­tu­rom poli­ti­ke. Dru­gim reči­ma, ana­li­za raz­ma­tra uti­caj poli­ti­ke na pri­vre­du, u pozi­tiv­nim kao i u nor­ma­tiv­nim vari­jan­ta­ma. Ana­li­za ne obu­hva­ta, ili bar ne direkt­no, ustav­nu politiku.

Eko­no­mi­sta koji je slu­šao pre­da­va­nja Fren­ka Naj­ta (Frank Knight) na Čika­škom uni­ver­zi­te­tu ili se sa nje­go­vim uče­njem upo­znao posred­no, posred­stvom mno­gih osnov­nih udžbe­ni­ka koji sadr­že ele­men­te Naj­lo­ve uvod­ne mono­gra­fi­je ,,Orga­ni­za­ci­ja pri­vre­de", ¹ zna za spi­sak ,,funk­ci­ja pri­vred­nog poret­ka". Kako je to po prvi put pri­ka­zao Najt, te funk­ci­je su sledeće:

1. usta­no­vlja­va­nje ska­le vrednosti,
2. orga­ni­za­ci­ja proizvodnje,
3. distri­bu­ci­ja final­nih proizvoda,
4. obez­be­đe­nje rasta i
5. pri­la­go­đa­va­nje tra­žnje ponu­di u pre­la­znim periodima.

Spi­sak je kori­stan, i seman­tič­ki i didak­tič­ki. On omo­gu­ću­je stu­den­tu da se usred­sre­di na pre­po­zna­tlji­ve kate­go­ri­je inter­ak­tiv­nog pro­ce­sa u pri­vre­di, iako pri­zna­je da taj pro­ces u svom funk­ci­o­ni­sa­nju oba­vlja svih pet funk­ci­ja istovremeno.

Među­tim, želeo bih da kažem da uvod u našu glav­nu temu može da vara, jer bi se moglo tuma­či­ti da on impli­ci­ra da ,,pri­vre­da", ,,orga­ni­za­ci­ja pri­vre­de" ili ,,eko­nom­ski pore­dak" oba­vlja­ju nabro­ja­ne funk­ci­je, efi­ka­sno ili nee­fi­ka­sno, u sve­sno odre­đe­nom sme­ru. Uko­li­ko pri­vre­da nosi u sebi funk­ci­ju ili funk­ci­je kao što je usta­no­vlja­va­nje ska­le vred­no­sti, ne čini li se onda da pri­vre­da, mode­li­ra­na kao kolek­tiv­ni subjekt ili kao subjekt, putem poli­tič­ki orga­ni­zo­va­nih čini­la­ca uti­če na posti­za­nje odre­đe­nog i funk­ci­o­nal­no defi­ni­sa­nog cilja? Tre­ba li onda da bude­mo izne­na­đe­ni ako drža­va, u svo­joj ulo­zi koju shva­ta kao ulo­gu krma­no­ša narod­ne pri­vre­de, pre­u­zi­ma zadat­ke koje su joj vero­vat­no dode­li­li eko­no­mi­sti koji shva­ta­ju svo­ju oblast nauč­ne kompetencije?

Tuma­če­nje spi­ska na taj način jeste nera­zu­me­va­nje Naj­to­ve name­re kada je spi­sak sači­nio, kao i čita­vog inter­ak­tiv­nog pro­ce­sa koji defi­ni­še cen­tral­nu temu naše disci­pli­ne. U stva­ri, u deli­ma Ada­ma Smi­ta tra­ži­mo jed­no od prvih obja­šnje­nja o tome kako pri­vre­da ,,oba­vlja" pome­nu­te funk­ci­je, koje pri tom ne pred­sta­vlja­ju sve­sne name­re i cilje­ve ni poje­di­na­ca kao kupa­ca i pro­da­va­ca na trži­štu, ni poli­tič­kih čini­la­ca koji za njih delu­ju. Čista je funk­ci­o­na­li­stič­ka zablu­da to što se ,,pri­vre­di" pri­pi­sujc name­ra, cilj, samo na osno­vu kon­sta­ta­ci­je da se pome­nu­te funk­ci­je neka­ko oba­vlja­ju. Doka­zi­va­nju name­re na osno­vu cilja eko­no­mi­sti su se mora­li odu­pi­ra­ti još od 18. veka. Nije pre­te­ra­no reći da jezgro naše disci­pli­ne nosi u sebi shva­ta­nje da se posma­tra­ni rezul­ta­ti eko­nom­skih pro­ce­sa javlja­ju bez sve­sne name­re, a isto­vre­me­no opi­su­ju pore­dak koji je podlo­žan nauč­noj analizi.

Pore­dak u privredi

Molim za izvi­nje­nje što pono­vo isti­čem osnov­ne prin­ci­pe eko­no­mi­je, koji možda vre­đa­ju vašu inte­li­gen­ci­ju a nisu prak­tič­no potreb­ni. Među­tim, tvr­dim da se ti prin­ci­pi zabo­ra­vlja­ju, igno­ri­šu ili namer­no krše u veli­kom delu ono­ga što se sma­tra nauč­nom mudro­šću naše stru­ke. Tvr­dim da mno­gi eko­no­mi­sti ne zna­ju o čemu govo­re ili, da budem bla­ži, da govo­re o stva­ri­ma koje su izvan okvi­ra, pore­kla i isto­ri­je nji­ho­ve nauč­ne discipline.

Adam Smit je posta­vio gra­ni­ce. Mi sma­tra­mo svo­jim zadat­kom da obja­sni­mo kako eko­no­mi­ja stva­ra pore­dak u kome se naši cilje­vi ispu­nja­va­ju bez bla­go­na­klo­ne podr­ške pri­vred­nih subje­ka­ta ili bez direkt­nog upra­vlja­nja poli­tič­kih fak­to­ra. Prin­cip spon­ta­ne koor­di­na­ci­je trži­šta je prin­cip naše disci­pli­ne. Možda je naj­vi­še citi­ra­ni pasus iz ,,Bogat­stva naro­da" onaj koji kaže da dobi­ja­mo meso za veče­ru ne zato što nam je kasa­pin pri­ja­te­lj, nego zato što on u tome vidi svoj interes.

Kasa­pin vidi svoj nov­ča­ni inte­res u tome da ima zali­hu mesa kojom će zado­vo­lji­ti tra­žnju kupa­ca. Poj­mo­vi želje i raspo­lo­ži­vo­sti su važni­ji od estet­skih poj­mo­va kasa­pi­na, iz pro­stog razlo­ga što kasa­pin želi da za sebe uzme veći deo viška koji stva­ra veza trgo­vi­ne i raz­me­ne među spe­ci­ja­li­zo­va­nim uče­sni­ci­ma. Ako tome doda­mo peka­ra, pro­i­zvo­đa­ča sveć­nja­ka i sve dru­ge spe­ci­ja­li­zo­va­ne pro­i­zvo­da­če u moder­noj slo­že­noj pri­vre­di, time obja­šnja­va­mo poja­vu razne robe i uslu­ga koje vidi­mo na trži­štu, zajed­no sa nji­ho­vim karak­te­ri­sti­ka­ma mesta i kva­li­te­ta. Kasa­pin koji poku­ša­va da zado­vo­lji tra­žnju kupa­ca koji dola­ze na trži­šte sa svo­jim neza­vi­snim želja­ma, zajed­no sa svim dru­gim posto­je­ćim i poten­ci­jal­nim pro­i­zvo­da­či­ma — snab­de­va­či­ma i kup­ci­ma, odre­đu­je ska­lu stan­dar­da vred­no­va­nja, prvu funk­ci­ju na spi­sku koji smo pret­hod­no poka­za­li. Ska­la stan­dar­da — meri­la pro­i­zi­la­zi iz čita­vog inter­ak­tiv­nog pro­ce­sa; ona ne ula­zi nepo­sred­no u raču­ni­cu sva­kog poje­di­nač­nog uče­sni­ka. Kasa­pin delu­je na osno­vu stro­go loka­li­zo­va­ne infor­ma­ci­je o svo­jim mušte­ri­ja­ma rela­tiv­no vred­no­va­nje bif­te­ka nije utvr­đe­no anke­tom za istra­ži­va­nja jav­nog mnje­nja, ono pro­i­zi­la­zi iz niza među­za­vi­snih opre­de­lje­nja pro­da­va­ca i kupa­ca, od kojih sva­ki direkt­no rea­gu­je na pod­sti­ca­je na koje nai­la­zi na lokal­nom tržištu.

Slo­že­ni pore­dak u trži­šnoj pri­vre­di pro­i­zi­la­zi iz veli­kog sku­pa među­sob­no pove­za­nih kolek­tiv­nih inter­ak­ci­ja, nalik na igre izme­đu poje­di­nač­nih pro­da­va­ca i kupa­ca, u koji­ma sva­ko mak­si­mi­zi­ra svoj uti­li­tet u lokat­nom sku­pu mogu­ćih opci­ja. Nije­dan od uče­sni­ka u inter­ak­ci­ji nalik na igru ne bira na osno­vu nekog slu­žbe­nog ran­gi­ra­nja ,,soci­jal­ne drža­ve", koja pri­pi­su­je razne upo­treb­ne vred­no­sti robi i uslu­ga­ma posle oba­vlje­ne raz­me­ne. Pre­ma tome, ,,dru­štve­ni izbor" u ,,soci­jal­nim drža­va­ma" (ras­po­de­la, distri­bu­ci­ja, ska­la vred­no­sti) i kon­cep­tu­al­no je i prak­tič­no nemo­guć sve dok bilo koji čovek može da pode­ša­va svo­je pona­ša­nje neza­vi­sno, lokal­nim izbo­rom moguć­no­sti u svo­joj sre­di­ni. ²

Pore­dak u okvi­ru strukture

Ista­kao sam pozna­tu tvrd­nju da dokle god kup­ci i pro­dav­ci zadr­že slo­bu­du ili kupo­vi­nu na raz­nim trži­šti­ma, ne može posto­ja­ti ,,izbor" širom cele pri­vre­de, izbor poje­di­nač­nih rezul­ta­ta eko­nom­skog inter­ak­tiv­nog pro­ce­sa, jer se rezul­ta­ti mogu opi­sa­ti putem ras­po­de­le, distri­bu­ci­je ili pro­ce­ne. Zaklju­čak važi bez obzi­ra na to kako se može orga­ni­zo­va­ti poku­šaj izbo­ra, bilo da ga orga­ni­zu­je neki auto­ri­ta­tiv­ni režim ili demo­krat­ski iza­bra­na vlast. Rezul­ta­ti pro­i­zi­la­ze iz čita­vog sku­pa među­za­vi­snih izbo­ra poje­di­na­ca, pošto su izbo­ri ogra­ni­če­ni struk­tu­rom pri­vre­de. Pre­ma svo­joj defi­ni­ci­ji, struk­tu­ra mora u sebi sadr­ža­ti gra­ni­ce resur­sa i teh­no­lo­gi­je, koje defi­ni­šu pri­rod­nu sre­di­nu. Među­tim, manje ili više nepro­men­lji­ve gra­ni­ce nisu glav­ni pred­met mog raz­mi­šlja­nja u ovom član­ku. Nagla­ša­vam samo ele­men­te struk­tu­re koji su podlo­žni sve­snim, namer­nim promenama.

Ter­mi­no­lo­gi­ja teo­ri­je iga­ra nam može dosta pomo­ći. Struk­tu­ra pri­vre­de opi­su­je ,,pra­vi­la" čita­vog slo­že­nog sku­pa među­za­vi­snih inter­ak­ci­ja slič­nih igra­ma izme­đu mno­gih igra­ča, u koji­ma sva­ki igrač delu­je u prav­cu cilja koji je sam sebi oda­brao. Tuma­če­nje struk­tu­re kao sku­pa pra­vi­la poka­zu­je da se, budu­ći da poje­di­nac bira ili delu­je u okvi­ru struk­tu­re i da igra igru defi­ni­sa­nu u struk­tu­ri, ne može ekspli­cit­no raz­mi­šlja­ti o mogu­ćem izbo­ru izme­đu alter­na­tiv­nih sku­po­va iga­ra. Da bi se raci­o­nal­no pona­šao pri­li­kom izbo­ra u eko­nom­skom pro­ce­su, poje­di­nac mora da pri­hva­ti struk­tu­ru pri­vre­de (pra­vi­la igre) kao čvr­stu, nepro­men­lji­vu, kao rela­tiv­no apso­lut­ni apso­lu­tum koji se ne može menja­ti po želja­ma poje­di­na­ca. Na pri­mer, pri­rod­ne daro­ve koje, pre raz­me­ne, pose­du­je sva­ka oso­ba, defi­ni­še pri­vre­da u struk­tu­ri pri­vre­de; daro­vi ne mogu da se menja­ju neza­vi­sno i proizvoljno.

Mora­ju se razli­ko­va­ti uti­caj poje­din­ca na ukup­ne rezul­ta­te inter­ak­ci­ja u celoj pri­vre­di (ras­po­de­la, distri­bu­ci­ja, pro­ce­na) i uti­caj struk­tu­re. Kao što smo rani­je rekli, rezul­ta­ti eko­nom­ske inter­ak­ci­je u okvi­ru struk­tu­re pro­i­zi­la­ze iz lokal­nih lič­nih opre­de­lje­nja svih subje­ka­ta. Pre­ma tome, sva­ko indi­vi­du­al­no opre­de­lje­nje uti­če na uku­pan, agre­gi­ra­ni rezul­tat, čak i ako nije­dan subjekt pri svom opre­de­lje­nju ne zna kakav je uti­caj nje­go­vog opre­de­lje­nja na uku­pan rezul­tat. Kori­sno je napra­vi­ti ana­lo­gi­ju sa igra­ma. Igrač bira jed­nu od stra­te­gi­ja koji­ma ras­po­la­že pre­ma pra­vi­li­ma igre; opre­de­lje­nje ili izbor sva­kog igra­ča uti­ca­će na rezul­tat koji će pro­i­zi­ći iz izbo­ra svih igra­ča zajed­no, ali nije­dan igrač ne bira ,,reše­nje", zavr­šni rezul­tat. Nasu­prot tome, pra­vi­la struk­tu­re ne pro­i­zi­la­ze iz opre­de­lje­nja koja odre­đu­ju igra­či u okvi­ri­ma pra­vi­la igre; struk­tu­ra je nužno neza­vi­sna od opre­de­lje­nja u okvi­ru struk­tu­re, u okvi­ri­ma pra­vi­la igre. ³

Sli­ka isho­da ili rezul­ta­ta pro­ce­sa eko­nom­ske inter­ak­ci­je (ras­po­de­la, distri­bu­ci­ja, pro­ce­na) zavi­si i od poje­di­nač­nih izbo­ra u okvi­ru sku­pa među­sob­no pove­za­nih raz­me­na i od struk­tu­re pri­vre­de. Ne može biti stvar­nog izbo­ra izme­đu alter­na­tiv­nih agre­gi­ra­nih rezul­ta­ta, bilo da se to poku­ša­va indi­vi­du­al­no ili kolek­tiv­no. Samo je sli­ka rezul­ta­ta podlo­žna sve­snim izme­na­ma, a ona se može menja­ti samo stvar­nim izme­na­ma struk­tu­re, tj. izme­na­ma sku­pa pra­vi­la koja ogra­ni­ča­va­ju indi­vi­du­al­na opre­de­lje­nja, indi­vi­du­al­ne izbo­re koji nasta­ju u okvi­ru pra­vi­la. Tako­đe, poje­di­nac ne može da ima nika­kvog uti­ca­ja na struk­tu­ru pri­vre­de zato što bira odvo­je­no i neza­vi­sno među opre­de­lje­nji­ma koji­ma ras­po­la­že. Na osno­vu toga posta­je jasno da sva­ki izbor izme­du alter­na­tiv­nih sku­po­va pra­vi­la mora biti i jedi­no može biti kolek­ti­van. Struk­tu­ra pri­vre­de, skup koji ogra­ni­ča­va izbor poje­di­na­ca, koji defi­ni­še pro­stor moguć­no­sti, jav­na je u kla­sič­nom smi­slu te reči. Nede­lji­va je i neis­klju­či­va. Pre­ma tome, sva­ka izme­na struk­tu­re mora ima­ti uti­ca­ja na sve uče­sni­ke u pro­ce­su, bez obzi­ra na to kako i ko moti­vi­še i izvr­ša­va kolek­tiv­ne akcije.

Ustav­na poli­tič­ka ekonomija

Ana­li­za ranih karak­te­ri­sti­ka alter­na­tiv­nih struk­tu­ra pri­vre­de, alter­na­tiv­nih sku­po­va pra­vi­la koja ogra­ni­ča­va­ju izbor poje­di­na­ca u okvi­ru te pri­vre­de defi­ni­še domen pozi­tiv­nih aspe­ka­ta ustav­ne poli­tič­ke eko­no­mi­je. Done­dav­no su eko­no­mi­sti neo­kla­si­ča­ri ima­li ten­den­ci­ju da zapo­sta­vlja­ju nužnu među­za­vi­snost struk­tu­re i poten­ci­jal­no mogu­će sli­ke isho­da eko­nom­skog pro­ce­sa. To je u veli­koj meri ispra­vlje­no poja­vom sku­pa među­sob­no pove­za­nih istra­ži­vač­kih pro­gra­ma, pod zajed­nič­kim nazi­vom ,,nova poli­tič­ka eko­no­mi­ja": pra­vo i eko­no­mi­ja, eko­no­mi­ka imo­vin­skih pra­va, nova insti­tu­ci­o­nal­na eko­no­mi­ja, jav­no opre­de­lje­nje. U sva­kom istra­ži­vač­kom pro­gra­mu teži­šte ana­li­ze je na uti­ca­ju raz­nih struk­tu­ra pod­sti­ca­ja na pona­ša­nje pri­vred­nih subje­ka­ta i, posred­stvom tih subje­ka­ta, na sli­ku agre­gi­ra­nih rezul­ta­ta privrede.

Sva­kom nor­ma­tiv­nom sudu o struk­tu­ri ili delu struk­tu­re mora pret­ho­di­ti ana­li­za činje­ni­ca, usme­re­na na sta­tus quo ili na neku pre­dlo­že­nu aller­na­ti­vu. Jedi­na isprav­na nor­ma­liv­na ana­li­za zahte­va insti­tu­ci­o­nal­no-struk­tu­no upo­re­đe­nje. Doka­zi­va­nje ,,neu­spe­ha" u pore­đe­nju sa nekim ide­a­li­zo­va­nim stan­dar­dom (efi­ka­sno­sti, prav­de, slo­bo­de), koje nije zasno­va­no na struk­tur­noj izvo­dlji­vo­sti, pot­pu­no je irelevantno.

Kako svr­sta­ti alter­na­tiv­ne struk­tu­re u nor­ma­tiv­noj ana­li­zi? Koje stan­dar­de kori­sti­ti za ran­gi­ra­nje? Odgo­vo­ri bi zahte­va­li dosta pro­sto­ra, ali ću dopu­sti­ti sebi da o tome ne govo­rim, naro­či­to zato što sam na dru­gim mesti­ma pisao čita­ve raspra­ve o tome. ⁴

Posto­je dva pot­pu­no razli­či­ta odgo­vo­ra: tre­ba ih posta­vi­ti jed­nog nasu­prot dru­gom i doka­za­ti da su neo­dr­ži­vi. Prvi odgo­vor se zasni­va na pret­po­stav­ci da posto­ji jedin­stven dogo­vo­ren cilj ili cilj­na funk­ci­ja u pri­vre­di u kojoj je mogu­će oce­ni­ti rad­ne karak­te­ri­sti­ke alter­na­tiv­nih struk­tu­ra. Takav odgo­vor koji je i dalje domi­nan­tan u eko­nom­skoj misli, poka­zu­je da u sebi sadr­ži ele­men­te ide­a­li­zma u poli­tič­koj filo­zo­fi­ji. Poli­ti­ka, inklu­ziv­no defi­ni­sa­na, zami­šlje­na je kao tra­že­nje ,,isti­ne", ,,dobrog" i ,,lepog", tra­že­nje ide­al­nog sta­nja koje čeka ,,tamo negde", koje tre­ba otkri­ti ili pokazati.

Medu­tim, kako je sasvim jasno rekao Adam Smit, nema dogo­vo­re­nog cilja uče­sni­ka u pri­vre­di, jer sva­ki uče­snik teži da ostva­ri samo svo­je lič­ne, lič­no defi­ni­sa­ne cilje­ve (koji mogu, ali ne mora­ju odra­ža­va­ti usko defi­ni­sa­ne eko­nom­ske inle­re­se). Ako takvog dogo­vo­ra nema, ne posto­ji nika­kvo spolj­no meri­lo kojim bi se alter­na­tiv­ne struk­tu­re mogle ocenjivati.

Dru­gi odgo­vor pola­zi od činje­ni­ce da su poje­din­ci razli­či­ti. Sva­ki čovek kao subjekt u poli­tič­ko-eko­nom­skoj sre­di­ni može, pret­po­sta­vi­mo, da ran­gi­ra alter­na­tiv­ne struk­tu­re kao ,,bolje" i ,,loši­je" na osno­vu svo­jih subjek­tiv­no defi­ni­sa­nih inte­re­sa. Na osno­vu razli­ka koje posto­je među subjek­ti­ma, može se zaklju­či­ti da nije mogu­će done­ti nor­ma­tiv­ni sud koji bi bio izvan indi­vi­du­al­nih oce­na. Pre­ma tome, ako se ne sla­že­mo u ran­gi­ra­nju struk­tur­nih alter­na­ti­va, sva­đa­mo se, što zna­či da se nala­zi­mo u kon­flikt­noj situ­a­ci­ji iz koje će pro­i­zi­ći struk­tu­ra koja će zado­vo­lji­ti pobed­ni­ke i pot­či­ni­ti pobeđene.

Već sam rekao da nije­dan od ta dva odgo­vo­ra na osnov­na nor­ma­tiv­na pita­nja nije pri­hva­tljiv. Mora­mo da odba­ci­mo pret­po­sta­vlje­no posto­ja­nje ide­al­nog stan­dar­da, kao i nihi­li­zam koji impli­ci­ra odsu­stvo dogo­vo­ra. Mislim da je važno kon­sta­to­va­ti i nagla­si­ti da se u fun­da­men­tal­nom smi­slu mno­gi među nama, kao gra­đa­ni, pona­ša­ju kao da struk­tu­ra eko­nom­sko poli­tič­kog poret­ka sadr­ži u sebi legi­tim­nost, što impli­ci­ra dobro­volj­no pri­hva­ta­nje držav­ne pri­nu­de, a da se pri tome poli­tič­kim fak­to­ri­ma ne pri­da­ju atri­bu­ti sve­zna­ju­ćih ili dobro­na­mer­nih. To zna­či da živi­mo zajed­no, ni kao nihi­li­sti ni kao ide­a­li­sti. U empi­rij­skom, prak­tič­nom smi­slu, mi miri­mo odsu­stvo ide­a­la odre­đe­nog dogo­vo­re­nim stan­dar­dom oce­nji­va­nja i impli­cit­nu pro­tiv­reč­nost indi­vi­du­al­nih ciljeva.

U odre­đe­ni­joj ana­li­zi dola­zi­mo do tog kon­sti­tu­ci­o­na­li­stič­kog sta­va uvo­đe­njem nekih sred­sta­va koja ubla­ža­va­ju poten­ci­jal­na nesla­ga­nja među poje­din­ci­ma. To se posti­že kori­šće­njem zasto­ra nezna­nja ili nei­zve­sno­sti, kon­cep­tu­al­no ili prak­tič­no, u oce­ni alter­na­tiv­nih struk­tu­ra ili ustav­nih pra­vi­la. To sred­stvo nam je, narav­no, pozna­to iz rado­va Džo­na Rol­sa ⁵ , Džo­na Har­sa­nji­ja ⁶ , Bju­ke­ne­na i Talo­ka ⁷ i drugih.

Zada­tak nor­ma­tiv­ne oce­ne alter­na­tiv­nih struk­tu­ra u pri­vre­di, koji tre­ba oba­vi­ti posle upo­re­đe­nja, pove­ren je poje­din­ci­ma koji ili uop­šte nema­ju ili ima­ju veo­ma malo zna­nja o tome kako će alter­na­ti­ve struk­tur­nih opre­de­lje­nja uti­ca­ti na nji­ho­ve sagle­di­ve inte­re­se. Takvi poje­din­ci će biti dove­de­ni do toga da se slo­že, u sop­stve­nom inte­re­su, sa struk­tur­nim karak­te­ri­sti­ka­ma koje poka­zu­ju mno­ge oso­bi­ne kla­sič­nog libe­ral­nog dru­štve­nog poret­ka. ⁸ Empi­rij­ska posma­tra­nja mno­gih pri­hva­ta­nja pra­vi­la koja defi­ni­šu posto­je­ću struk­tu­ru poka­zu­ju da se mno­gi subjek­ti impli­cit­no sla­žu sa struk­tu­ra­ma, čak i ako one nisu skri­ve­ne pla­štom neznanja.

Ugo­vor­no-kon­sti­tu­ci­o­na­li­stič­ko izvo­đe­nje ele­me­na­ta struk­tu­re pri­vre­de omo­gu­ću­je nam da izra­zi­mo moder­nim jezi­kom veli­ki deo poru­ke koju je Adam Smit osta­vio impli­cit­nom u svom delu. Ta kon­struk­ci­ja omo­gu­ću­je da izve­de­mo režim ,,zako­na i insti­tu­ci­ja", koji nudi jed­na­ku zašti­tu lici­ma i imo­vi­ni, bez dis­kri­mi­na­ci­je, koji šti­ti dobro­volj­ne ugo­vo­re među lici­ma, bez dis­kri­mi­na­ci­je, koji šti­ti pri­rod­nu slo­bo­du čove­ka da oba­vlja dobro­volj­nu raz­me­nu, koji zabra­nju­je ogra­ni­če­nja uče­šća u trgo­vi­ni, zabra­nju­je dogo­va­ra­nja o restrik­tiv­nim uslo­vi­ma trgo­vi­ne. Spi­sak, koji bi se mogao pro­ši­ri­ti i dalje raz­ra­di­ti, sadr­ži ele­men­te struk­tu­re koju smo pri­hva­ti­li od kla­sič­nog libe­ra­li­zma. Adam Smit je sasvim jasno rekao da u tako širo­ko defi­ni­sa­noj struk­tu­ri pri­vre­de nema legi­tim­ne osno­ve za usme­ra­va­ju­će inter­ven­ci­je poli­tič­kih faktora.

Spi­sak sastav­nih ele­me­na­ta struk­tu­re, koja bi se mogla izve­sti iz raz­mi­šlja­nja o dogo­vo­re­nim nor­ma­ma, mogao bi se pro­ši­ri­ti tako da obu­hva­ti, što je važno, poli­tič­ko-prav­ne garan­ci­je pred­vi­dlji­vo­sti vred­no­sti mone­tar­nih stan­dar­da ili obra­čun­ske jedi­ni­ce u pri­vre­di. U pro­šlo­sti, poli­tič­ki pore­ci su ret­ko dava­li takvu garan­ci­ju, ako su je uop­šte dava­li. Dogo­vor­na kon­struk­ci­ja osta­je nužno nepot­pu­na, jer joj nedo­sta­ju ključ­ni ele­men­ti pri­vred­ne struk­tu­re. Zako­ni i insti­tu­ci­je koji šti­te slo­bo­du poje­di­na­ca da vrše dobro­volj­nu raz­me­nu, legi­tim­ni su sami po sebi, ali kakva se ogra­ni­če­nja pre­dla­žu kada takve raz­me­ne uti­ču na tre­ća lica, na lica izvan raz­me­ne? Čita­va ekster­na oblast, oblast izvan raz­me­ne, inklu­ziv­no defi­ni­sa­na, nema struk­tur­nog reše­nja u prvo­bit­noj nor­ma­tiv­noj ana­li­zi. Među­tim, kako su poka­za­la savre­me­na istra­ži­va­nja, struk­tur­ne pro­me­ne, koje vode ka dava­nju pra­va koja su u skla­du sa pod­sti­ca­ji­ma, mogu da eli­mi­ni­šu veli­ki deo dvo­smi­sle­no­sti u dogovaranju.

Pri­vre­da bez svrhe

Kao što je reče­no pod­na­slo­vom, ova gla­va pono­vo isti­če kla­sič­ne osno­ve poli­tič­ke eko­no­mi­je, a naro­či­to one koje su izra­že­ne u sve­o­bu­hvat­noj vizi­ji Ada­ma Smi­ta. Među­tim, i sam Adam Smit bi se mogao kri­ti­ko­va­ti zbog izbo­ra naslo­va za svo­je delo. On u naslo­vu isti­če bogat­stvo naro­da, pa bi se na osno­vu toga moglo zaklju­či­ti da posta­vlja jedan jedin­stven kri­te­ri­jum pre­ma kome bi se moglo meri­ti funk­ci­o­ni­sa­nje pri­vre­de. Kon­sta­to­vao sam da bi dale­ko pri­klad­ni­ji naslov bio ,,Jed­no­sta­van sistem pri­rod­nih slo­bo­da", jer je Smit poka­zao da nema potre­be da kon­cep­tu­a­li­zu­je­mo jed­nu jedi­nu ili čak dogo­vo­re­nu svr­hu, cilj, za datu pri­vre­du ili za poli­tič­ke fak­to­re koji mogu pre­ten­do­va­ti da uzmu na sebe zada­tak da rade na ostva­ri­va­nju tog cilja.

Ako se dobro shva­ti, pri­vre­da nema ni svr­hu, ni cilj, ni name­ru. Pri­vre­du defi­ni­še struk­tu­ra, skup pra­vi­la i insti­tu­ci­ja koji ogra­ni­ča­va­ju izbor mno­gih poje­di­na­ca u medu­sob­no pove­za­nom lan­cu inter­ak­ci­ja nalik na igru. Narav­no, za sva­kog poje­din­ca posto­je ,,bolje" ili ,,loši­je" pri­vre­de, ali se te uce­ne nepo­sred­no pre­vo­de u sku­po­ve pra­vi­la ili struk­tu­ra. U bilo kojoj struk­tu­ri lais­sez-fai­re posta­je pože­ljan stav u poli­ti­ci, i taj prin­cip važi bez obzi­ra na nor­ma­tiv­ni sadr­žaj strukture.

U izve­snom smi­slu, nema apso­lut­no ničeg novog u sve­mu što sam rekao u ovoj gla­vi. Ali, u nekom dru­gom smi­slu, nje­ne impli­ka­ci­je su revo­lu­ci­o­nar­ne. Pre­no­še­nje teži­šta na struk­tu­ru kao jedi­ni pogod­ni pred­met refor­mi, zajed­no sa impli­cit­nim prin­ci­pom da je lais­sez-fai­re pri­me­njen na ope­ra­ci­je u okvi­ru struk­tu­re, svo­di na apsurd sve pre­dlo­ge za refor­me koji se zasni­va­ju na argu­men­ti­ma ,,naci­o­nal­nih cilje­va", kao i sve tvrd­nje da pri­vre­da bolje funk­ci­o­ni­še ako je nepo­sred­no vode poli­tič­ki fak­to­ri za koje se pret­po­sta­vlja da su sve­zna­ju­ći i dobronamerni.

Posto­je dva odvo­je­na, ali srod­na aspek­ta nor­ma­tiv­nih argu­me­na­ta koje ovom pri­li­kom isti­čem. Defi­ni­ci­ja pri­vre­de kao struk­tu­re, kao sku­pa ogra­ni­ča­va­ju­ćih pra­vi­la u okvi­ru kojih poje­din­ci poku­ša­va­ju da ostva­re svo­je cilje­ve, koje su sami odre­di­li, čini tele­o­lo­ški pra­vac poli­ti­ke nor­ma­tiv­no samo­pro­ti­vreč­nim. Među­tim, alter­na­tiv­ne struk­tu­re se mogu pore­di­ti i oce­nji­va­ti na osno­vu toga koli­ko su spo­sob­ne da olak­ša­ju ostva­re­nje poseb­no odre­đe­nih indi­vi­du­al­nih cilje­va. Budu­ći da samo sami poje­din­ci mogu zna­ti koje cilje­ve žele da postig­nu, sva­ko direkt­no pre­no­še­nje pra­va na izbor medu struk­tu­ra­ma uma­nju­je infor­ma­tiv­nu sadr­ži­nu pro­ce­sa ustav­nog izbo­ra. Impli­ci­ra­ni poli­tič­ki stav tu ide na lais­sez-fai­re u okvi­ru ustav­ne struk­tu­re i kon­sen­zus u kraj­njem izbo­ru same strukture.

Uop­šte ne tvr­dim da će pri­hva­ta­nje nor­ma­tiv­nih pou­ka koje sam izlo­žio reši­ti sve pro­ble­me. Čak i u okvi­ru dogo­vor­no-kon­sti­tu­ci­o­na­li­stič­ke para­dig­me mogu se poja­vi­ti razli­ke u nauč­nim tuma­če­nji­ma-obja­šnje­nji­ma-pred­vi­đa­nji­ma i u izbo­ru konač­nih moral­nih nor­mi. Kao što je rani­je reče­no, može se pred­vi­de­ti da će mno­ge karak­te­ri­sti­ke kla­sič­nog libe­ral­nog sta­va pro­i­zi­ći iz dogo­vor­nog pro­ce­du­ral­nog testa. Među­tim, pre­ci­zne gra­ni­ce ustav­no oda­bra­nih struk­tur­nih gra­ni­ca dobro­volj­nog udru­ži­va­nja poje­di­na­ca, kao i ustav­no izve­de­ne defi­ni­ci­je zašti­će­nih sfe­ra poje­di­na­ca, mogu izve­sti samo oni koji pred­sta­vlja­ju poli­tič­ko telo.

Tre­ba sva­ka­ko da nasta­vi­mo sa ana­li­zom struk­tu­re pri­vre­de, da je podr­ži­mo i da tra­ži­mo kon­sen­zus o sred­stvi­ma koja će uči­ni­ti struk­tu­ru spo­sob­ni­jom da nam, kao subjek­ti­ma, omo­gu­ći da lak­še postig­ne­mo cilje­ve koje smo defi­ni­sa­li i koji­ma teži­mo. Među­tim, tre­ba da se čuva­mo inte­lek­tu­al­ne kon­fu­zi­je u vezi sa poj­mom pri­vre­de, ne tre­ba da pru­ži­mo legi­tim­no pokri­će poje­din­ci­ma i gru­pa­ma koji žele da dru­gi­ma namet­nu svo­je cilje­ve. Čuvaj­mo se onih koji govo­re o cilje­vi­ma privrede.

_______________________________________________________________________________________________________
Džejms Bju­ke­nen (James Buc­ha­nan) je save­to­dav­ni ruko­vo­di­lac Cen­tra za jav­ni izbor (Cen­ter for Stu­dy of Public Cho­i­ce) na Uni­ver­zi­te­tu Džordž Mej­son. Tekst koji je ovde pre­zen­to­van pred­sta­vlja deo Bju­ke­ne­no­ve knji­ge The Eco­no­mics and the Ethics of Con­sti­tu­ti­o­nal Order, The Uni­ver­si­ty of Mic­hi­gan Press, Ann Arbor, 1991. Izvor: Mijat Damja­no­vić, Sne­ža­na Đor­dje­vić Iza­zo­vi moder­noj upra­vi i upra­vlja­nju — hre­sto­ma­ti­ja, Insti­tut za poli­tič­ke stu­di­je, Timit, Prav­ni fakul­tet, Fakul­tet poli­tič­kih nau­ka, Beo­grad, 1995. Pre­vod: Niko­la Čajkanović
_______________________________________________________________________________________________________

1. Frank H. Knight, The Eco­no­mic Orga­ni­za­ti­on (Chi­ca­go: Uni­ver­si­ty of Chicago,1993), umno­že­no izda­nje.[↩]
2. To je bila cen­tral­na tač­ka u mojim ranim kri­ti­ka­ma (,,Soci­al Cho­i­ce, Demo­cra­cy and Free Mar­kets", Jour­nal of PoI­i­ti­cal Eco­no­my 62, April 1954:114–23) Erno­vog pro­ši­re­nja nje­go­ve teo­re­me nemo­guć­no­sti koja bi se pri­me­ni­la na rezul­ta­te trži­šnog pro­ce­sa (Ken­neth Arrow, Soci­al Cho­i­ce and Indi­vi­du­al Valu­es, New York: Wil­ley, 1951). Tek kada sam pisao ovu gla­vu shva­tio sam da pri­kaz para­dok­sa pare­tov­skog libe­ra­li­zma, koji je dao Amar­ti­ja Sen, iako druk­či­je izra­žen i raz­ra­đen iz druk­či­je per­spek­ti­ve, dovo­di, u kraj­njoj lini­ji, do istog zaključ­ka (Amar­tya K. Sen, ,,The Impos­si­bi­li­ty of a Pare­ti­an Libe­ral", Jour­nal of Poli­ti­cal Eco­no­my 78 (Janu­a­ry-Febru­a­ry 1970: 152–57).[↩]
3. Kate­go­rič­na razli­ka koju ovom pri­li­kom isti­čem bila bi u izve­snoj meri izme­nje­na ako bismo tre­ti­ra­li ele­men­te struk­tu­re kao pro­i­zvo­de evo­lu­tiv­nog pro­ce­sa. U tom slu­ča­ju bi pona­ša­nje pri­li­kom izbo­ra moglo da izme­ni razvoj struk­tu­re tokom dovolj­no dugog peri­o­da pri­la­go­đa­va­nja. Među­tim, za ono o čemu govo­rim data je kate­go­rič­na razli­ka iz didak­tič­kih razlo­ga. Kon­cep­tu­al­nim i ana­li­tič­kim odva­ja­njem izbo­ra u okvi­ru pra­vi­la i izbo­ra u okvi­ru sku­pa pra­vi­la može se dale­ko jasni­je pri­ka­za­ti odgo­va­ra­ju­ća oblast nor­ma­tiv­ne poli­tič­ke eko­no­mi­je.[↩]
4. James M. Buc­ha­nan and Gor­don Tul­lock, The Cal­cu­lus of Con­sent: Logi­cal Foun­da­ti­ons of Con­sti­tu­ti­o­nal Demo­cra­cy, Uni­ver­si­ty of Mic­hi­gan Press, Ann Arbor, 1962; James M. Buc­ha­nan, The Limits of Liber­ty: Betwe­en Anarc­hy and Levi­at­han, Uni­ver­si­ty of Chi­ca­go Press, Chi­ca­go, 1975; idem, Liber­ty, Mar­ket and sta­te: Poli­ti­cal Eco­no­my in the 1980s, New York Uni­ver­si­ty Press, New York, 1985.[↩]
5. John Rawls, A The­o­ry of Justi­ce, Har­vard Uni­ver­si­ty Press, Cam­brid­ge, Mass., 1971.[↩]
6. John Har­sa­nyi, ,,Car­di­nal Wel­fa­re, Indi­vi­du­a­li­stic Ethics, and Inter­per­so­nal Com­pa­ri­sons of Uti­li­ty", Jour­nal of Poli­ti­cal Eco­no­my 63 (August 1955:309–21).[↩]
7. Buc­ha­nan and Tul­lock, Cal­cu­lus of Con­sent.[↩]
8. Za detalj­ni­ju disku­si­ju v. gla­vu 11: ,,Dogo­vor­na logi­ka kla­sič­nog libe­ra­li­zma", prvi put iza­šla u Liber­ty, Pro­per­ty and the Futu­re of Con­sti­tu­ti­o­nal Deve­lop­ment, ed. Ellen Fran­kel Paul and Hou­ard Dick­man, Sta­te Uni­ver­si­ty of New York Press, New York, 1990, str. 9–22.[↩]