Potencijal i granice društveno organizovanog čovečanstva
Počeću ovu glavu nekim upozorenjima, koja se odnose naročito na doprinos koji su dali ili daju akademsko-naučni praktičari iz moje discipline, političke ekonomije ili ekonomije, a koja mogu doprineti rešenju tekućih problema društva i društvene interakcije u okviru pojedinih država i među državama. Posle tog upozorenja, razmatraću ulogu društvenih naučnika i filozofa. Zatim ću pokazati koje konkretno korake treba preduzeti da bismo ušli u dvadeset prvi vek sa nadom, bez koje nema stvaralaštva. Pokušaću da raspravu postavim i u istonjski kontekst i naznačim projekcije alternativnih budućnosti.
U izvesnoj meri, mi na Zapadu živimo okruženi savremenim dostignućima, koja se mogu opisati istovremenim prisustvom širokih individualnih sloboda, ekonomskog prosperiteta i unutrašnjeg i međunarodnog poretka. Međutim, savremena dostignuća su izvanredno krhka i to se mora imati na umu. Osetljiva su, ranjiva, podložna uništenju i propadanju, zbog namarnih napada i nevođenja računa o istorijskoj evoluciji. Ranjivost postaje sve veća kako se filozofske osnove dostignuća sve više zaboravljaju, zapostavljaju i loše shvataju. U zaključku, upućujem apel za istovremeno priznavanje potencijala za svesno organizovane promene institucionalnog poretka i granica koje istorija, ljudska priroda, nauka, tehnologija i resursi nameću naporima usmerenim ka poboljšanju sudbine čovečanstva.
1. Nauka, razumevanje, kontrola
Od ključne je važnosti da istaknemo potencijalne koristi od naučnih dostignuća i potencijalne štete koje mogu izazvati nerazumevanje i loša primena onoga što bi se moglo nazvati naučnim otkrićima. Možda je moja dužnost, kao naučnika koji se ne bavi običnom ,,naukom", da ovde istaknem ono što je negativno, bar u smislu upozorenja. Mnogi savremeni naučnici, sigurni u svoja dostignuća u otkrivanju novih zakona o delovanju fizičkog univerzuma, koji prvi uočavaju kako se proširuje čovekova moć kada se zakoni primenjuju, pokazuju prirodnu sklonost da pripisuju ono što se čini nedostacima u strukturi društvene interakcije, ,,naučnoj" zaostalosti i da očekuju da će neprikladna proširenja naučnih oblasti u okviru društvene kontrole poboljšati situaciju.
Dopustite da preciziram. Ne kažem da ne postoji ekonomska ,,egzaktna nauka" ili da uopšte nije shvaćena nauka o ljudskom ponašanju. Mi smo postigli zaista veliki napredak u razvoju i proveravanju hipoteza – koje mogu biti i lažne – o ponašanju ljudi pod specifičnim uslovima i ograničenjima i one nam omogućuju da predviđamo efekte promena tih ograničenja na ljudsko ponašanje. Delatnost onih koji postavljaju, proveravaju i proširuju hipoteze u humanističkim naukama ne razlikuju se, u suštini, od delatnosti onih koji to isto čine u oblasti egzaktnih nauka.
Međutim, pojavljuje se kategorična razlika u onome što bih nazvao javnom tvorevinom u ograničenjima koje smatramo domenom istraživanja u humanističkim naukama. Ne postoji prirodni poredak u okviru kojeg mi, kao ljudske životinje, moramo da ograničimo svoje aktivnosti. Nužno ostajemo u skupu veštački napravljenih ili istorijski razvijenih ,,zooloških vrtova". Nema prirodnog staništa, ,,džungle", u koju možemo da vratimo uzorke radi naučno antiseptičnog posmatranja. Ni etnolozi ni antropolozi nam ne mogu mnogo pomoći.
Ne postoji prirodni poredak koji ograničava naše društvene interakcije ni idealan poredak koji se otkriva transcendentalno, kao da otelotvoruje istinu naučnih otkrića. Skup ograničenja koja definišu granice ljudske interakcije u društvu mora se izabrati iz navodno beskonačnog skupa alternativa. Pri tome ne postoje spoljni standardi – otelotvoreni u ,,prirodi" ili transcendentalno otkriveni – koji bi odabrali neku alternativu kao ,,objektivno" najbolju. Ako se može pretpostaviti da je slika naučnih dostignuća i njihovih tehnoloških primena, koju su dali eksperti, karakteristična za shvaćenu ulogu moderne nauke, njena najbliža analogija u društveno-političkoj ,,areni" je totalitarni režim u kome se elita odvaja od drugih u društvu i primenjuje svoja naučna otkrića na kontrolu i usmeravanje ljudskog ponašanja ka arbitrarno odabranim ciljevima. Moderna istorija je rečito potvrdila da svi napori usmereni ka naučnoj kontroli ljudskih bića propadaju i ne uspevaju da postignu ono čemu teže gospodari.
Čovek iz totalitarnog modela društvenog inženjerstva mora da prizna da su problemi društvene organizacije u netotalitarnim režimima mnogo složeniji i da je prostor za neposrednu primenu naučnih dostignuća, u standardnom smislu, ograničen. Ukoliko nema stručnjačke elite koja može s punim pravom da tvrdi da zna šta je, u nekom objektivnom smislu, idealno društveno uređenje i ako se smatra da pojedinci koji učestvuju u društvenoj interakciji treba da budu konačne sudije, čak i uz veliki napredak postignut u shvatanju ljudskog ponašanja i ljudskog izbora, ostaje problem da se obezbedi pristanak onih koji učestvuju u složenoj mreži ljudske društvene interakcije. Značajne implikacije se pojavljuju ako se problem društvene organizacije analizira kao problem obezbeđenja pristanka na samonametnuti skup ograničenja u okviru kojeg opštimo jedni sa drugima, od rata do trgovine i ljubavi. Prihvatanje pravila prema kojima treba da živimo jedni s drugima, u zemlji i na međunarodnom planu, svakako se zasniva na naučnom istraživanju i razumevanju. Ali to u osnovi nije problem tehnološke primene naučnih otkrića, pa izgleda nerazumno da se taj problem obrađuje kao puki inženjerski problem.
2. Uloga društvenog filozofa
Rekao sam da se naučno istraživanje ljudskog ponašanja, po svojoj vrsti, ne razlikuje od aktivnosti koja opisuje rad praktičnih naučnika. Otkrića se pridodaju korpusu znanja koja će, verovatno, pomoći u nekom krajnjem poboljšanju ljudskog života. Naučnik fizičar je obavio zadatak kada napravi otkriće. Rezultati istraživanja se objavljuju, a zadatak inženjera je da otkrića korisno, praktično primeni.
To je sasvim drukčije u oblasti nauke o ljudskom ponašanju. U netotalitarnim društvima nema uloge za ,,društvenog inženjera", za stručnjaka koji primenjuje rezultate naučnih istraživanja radi postizanja ciljeva koje sam inženjer želi ili koje nareduje vladajuća elita. Ko će onda da koristi otkrića koja donosi nauka o ljudskom ponašanju? Ko može na sebe da preuzme zadatak ,,konstitucionalnog projekta", zadatak ustanovljavanja ili menjanja institucionalnih pravila da bi se ,,popravili" predviđani rezultati?
Postoji suptilna, ali veoma važna razlika između društvenog filozofa, koji može da preuzme vodeću ulogu u diskusiji o konstitucionalnom projektu, i društvenog inženjera. Sama reč inženjer implicira manje ili više direktno prevođenje naučnih otkrića u krajnje ciljeve. Takav prizvuk vara ako se primeni na društvenog filozofa, koji može biti potpuno svestan naučnih zakona, a koji zatim preuzima na sebe ulogu da ubedi političko telo da se složi sa načelima projekta koji će nadalje deliti zajednički usvojene ciljeve.
U nužnom dijalogu o konstitucionalnom projektu, koji uključuje i stalno ocenjavanje delovanja postojećih pravila društvenog poretka istovremeno sa ocenjivanjem radnih osobina potencijalnih alternativnih pravila, moraju se odvojiti ta dva različita elementa. Ljudi se mogu razlikovati prema svojim teorijama o delovanju institucija, kao i prema svojim interesima na osnovu kojih se meri očekivano delovanje institucija. 1 Konceptualno podvajanje ta dva potencijalna izvora neslaganja o pitanjima društvene organizacije od ključnog je značaja, bez obzira na to što u stvarnom životu obično nema jasne razlike izmedu komponenata teorije i interesa. Glavni zadatak društvenog filozofa koji preuzima vodeću ulogu u razmatranju jeste da olakša početno razlikovanje ta dva elementa i da obezbedi da plodovi naučnih istraživanja pomognu pomirenju suprotnih teorija. Osim tog osnovnog naučnog zadatka, filozof može takođe da pomogne postizanju sporazuma među učesnicima u raspravi time što smanjuje ili eliminiše osnove sukoba među identifikovanim interesima.
Drugi pomenuti zadatak je manje težak nego što na prvi pogled izgleda ukoliko se naglasi potencijalno slaganje o skupu pravila — ograničenja u okviru kojih ljudi opšte i iz kojih posredno proizilaze modeli ishoda ili krajnja stanja, a ne problem obezbeđenja saglasnosti o poželjnim, ciljnim stanjima. Sagledavanje pojedinačnih ili grupnih interesa postaje teže ako se pažnja usredsredi na pravila, ograničenja, ustave i opšta načela poretka. Kada biraju medu potencijalno alternativnim pravilima ,,društvene igre" koju će igrati, pojedinci moraju, u izvesnoj meri, da izaberu nešto što je skriveno plaštom neiskustva 2 ili neizvesnosti 3 . To znači da pojedinci moraju da biraju a da pritom ne mogu savršeno tačno da predvide kako će na njih lično uticati očekivano delovanje tih pravila. Ukoliko je manje providan veo koji skriva izbore koje treba napraviti, utoliko više potreba za racionalnošću nameće korišćenje kriterijuma koji se mogu uopštiti, jer se na taj način smanjuju ili uklanjaju sukobi zasnovani na interesima.
Ne želim da kažem da će se sporazum ili konsenzus o skupu pravila u okviru kojih opštimo da bismo stvorili složene modele ishoda (alokacija, raspodela, vrednosne skale, stope rasta itd.) spontano pojaviti, kao da ga je donela nevidljiva ruka. Društveni filozof mora stvarno da se angažuje aktivno u dijalogu, analizi i diskusiji. A u onoj meri u kojoj se priznaju njegova naučna potkovanost i poštenje, drugi se mogu prikloniti njegovom autoritetu u oblasti skupa alternativnih strukturnih promena. 4 Međutim, društveni filozof ne može da bude nadmen kao društveni inženjer i, u krajnjoj liniji, promene pravila koje predlaže moraju se predstaviti kao hipoteze, a uslov za probu hipoteze je pristanak onih koji će delovati u okviru izabrane strukture. 5
3. Sloboda, mir, prosperitet i pravda
Sve što sam do sada rekao predstavlja uvod u moj predlog ili sugestiju o konkretnim koracima koje bi mogle preduzeti organizovane društvene grupe, od lokalnih zajednica do država-nacija i međunarodnih organizacija, sa ciljem da se obezbedi ,,bolji" dvadeset prvi vek. Ta je predostrožnost bila nužna. Bila bi nadmena ludost kada bih paradirao sa svojim lično zamišljenim željama za društvenim promenama kao sa nečim što ima naučnu vrednost. Predlozi koje iznosim mogu se u najboljem slučaju posmatrati kao hipoteze o radnim osobinama nekih pravila i o tome koji bi ljudi mogli smatrati takva pravila poželjnim, hipoteze koje tek treba da se provere u stalnom dijalogu u kojem svi ljudi učestvuju, u samonametnutim granicama reciprociteta i međusobnog poštovanja. Moji predlozi proizilaze iz mog opšteg poznavanja otkrića humanističkih nauka i njihove primene tih nalaza u kontekstu uporedne institucionalne analize.
Mislim da postoji opšta saglasnost o krajnjim ciljevima kojima treba težiti u društveno organizovanim zajednicama. Kao pojedinci, mi cenimo slobodu prava izbora u okviru široko definisanog privatnog prostora, ali i mogućnost postizanja dovoljno visokog nivoa uživanja primarnih dobara i usluga, bez nepotrebnih teškoća i patnji. I konačno, kao pojedinci, cenimo postojanje i održavanje mira ili poretka, u okviru lokalnih zajednica među ljudima i grupama ljudi, kao i među posebno organizovanim zajednicama, uključujući i države-nacije. Individualna sloboda, prosperiteti mir, univerzalno su prihvaćene vrednosti. Ali mogu li se te vrednosti obezbediti u složenom procesu iilterakcije koje opisuje savremeno društveno-političko uređenje?
Glavi problem je, naravno, u tome što se sloboda, prosperitet i mir posmatraju kao individualne vrednosti, nezavisno od bilo kakve generalizacije u društvenom kontekstu. Kao pojedinac, cenim sopstvenu slobodu, sopstveni ekonomski prosperitet, sopstveni mir, i tek kada sam prinuđen da priznam da tim vrednostima ne mogu raspolagati posebno i diskriminatorno, obraćam pažnju na uopštavanje tih vrednosti na sve ljude koji zajedno sa mnom učestvuju u institucijama društvene interakcije.
Kako se može organizovati društvena interakcija da bi se omogućilo svim ljudima da istovremeno uživaju vrednosti slobode, napretka i mira? Koje granice nameću politička jednakost, ekonomski reciprocitet i međusobno poštovanje postizanju bilo koje vrednosti ili svih vrednosti zajedno?
Istorijsko iskustvo nam pruža empirijske dokaze koji pokazuju nužnu komplementarnost izmedu individualne slobode i ekonomskog blagostanja. Sada se zna da su eksperimenti u kojima su slobode bile ukinute pod centralnim političkim upravljanjem, koje je, navodno, bilo usmereno na povećanje privrednog proizvoda, bez obzira na to da li će povećanje uživati eksploatisani ili eksploatatori, pretrpeli univerzalni neuspeh. Institucionalne reforme koje se sada događaju, doslovno na svetskom planu, zasnivaju se na sve većem priznavanju komplementarnosti individualne slobode i ekonomskog prosperiteta.
Postoji analogna komplementarnost mira, s jedne, i blagostanja i slobode, s druge strane. Resursi se razbacuju u sukobima u kojima svi gube, sukobima među ljudima, grupama i državama-nacijama, a pojedinci su lišeni svojih sloboda kada se njihova energija prinudno mobiliše za postizanje zajedničkih ciljeva u društvenim sukobima.
Veliko naučno otkriće osamnaestog veka, iz kojeg je proizišla politička ekonomija (ekonomika) kao nezavisna naučna disciplina, otelotvoruje saznanje da se komplementarne vrednosti slobode, napretka i mira mogu postići. Nije iznenađujuće to što su moje kolege iz osamnaestog i s početka devetnaestog veka bile tako pasionirane u odbrani organizacije tržišta. Doklegod država obezbeđuje i održava odgovarajuća strukturna ograničenja (,,zakone i institucije", pravila igre), pojedinci, kao ekonomski subjekti, mogu da uživaju slobodu i da teže svojim lično određenim ciljevima i da na taj način uživaju u vrednostima slobode, napretka i mira, u reciprocitetu i međusobnom poštovanju. Uloga države ima ključnu važnost za održavanje i sprovođenje pravila koja ograničavaju ekonomske igre, ali je njena uloga istovremeno minimalna, jer joj ne omogućuje detaljne političke intervencije, mešanje u slobode pojedinaca i grupa da bi obavljali dobrovoljne razmene. Reforme politike treba da se usredsrede isključivo na pravila, strukturalne okvire, široko definisan ustav.
Taj ideal velikih klasičnih ekonomista nije nikad potpuno ostvaren. Ljudi nisu shvatali razliku izmedu političke pažnje, političke brige za strukture, koja je i nužna i umesna, i političke intervencije u društveno-političkoj igri. Zbog toga su države veoma retko (ili nikad) mogle da ponude zadovoljavajuću strukturu koja bi podržavala privredu, a naročito u pogledu monetarnih jedinica. I, kao što nam je isuviše dobro poznato, države nigde nisu uspele da ograniče političke manipulacije na samu strukturu.
Zašto vizija klasične političke ekonomije nije uspela da osvoji maštu i drugih, a ne samo nekoliko generacija intelektualnih lidera? Zašto su društveni filozofi od sredine devetnaestog veka naovamo izgubili interes za klasična učenja? Zašto se pojavio socijalistički vek, i to uz aktivnu podršku društvenih filozofa?
Na ta se pitanja može relativno lako odgovoriti ako prihvatimo činjenicu da je moj spisak univerzalno poželjnih ciljeva ili vrednosti, slobode, napretka i mira, nepotpun. Iz spiska je ispuštena pravičnost, koja je takođe vrednost u oba arislotelovska smisla, komutativna pravičnost, atribut sistema pravila, i distributivna pravičnost, kao atribut struktura distributivnih rezultata u ekonomiji. Vizija klasičnih političkih ekonomista, vizija režima koji zadovoljava norme jednakih sloboda ništa ne kaže direktno o dostupnosti primarnih dobara, koja zavisi od distribucije bogatstva i talenata medu učesnicima.
Distribucionalni eksperimenti socijalističkog veka, od kojeg su mnogi tragovi ostali i u devedesetim godinama, pošto je socijalistički bog već davno proglašen mrtvim, bili su i još uvek su opterećeni visokim moralnim ciljevima, ciljevima poboljšanja distribucionih normi merenih većom jednakošću. Opšla karakteristika tih eksperimenata bila je očigledna razlika između deklarisanih ciljeva i postignutih rezultata, razlika koja se može i mora podvrgnuti naučnoj analizi. Neuspesi eksplicitno totalitarnih eksperimenata postizanja pravične raspodele sada su opštepoznati i priznali. Ono što još nije dovoljno shvaćeno jesu pretnje koje su inherentne u većinskoj demokratskoj politici. Tradicionalno shvatanje demokratske politike karakterisalo je implicitno prihvatanje post hegelovske romantične slike modela politike i države, zasnovane na iznenađujuće neosporavanoj pretpostavci da ljudi koji prihvataju uloge političkih subjekata odbacuju svoje individualne interese i ponašaju se dobronamerno i sveznajuće na svojim javnim dužnostima.
Nesklad između moralnih ciljeva rukovođenih pravičnošću i stvarnosti građana i subjekata koji se rukovode interesima stvorio je rezultate koji su se sigurno mogli predvideti u pažljivijoj naučnoj analizi. Pošto je politička dinamika, koja sačinjava modernu demokratiju, stupila na scenu, nije iznenađujuće što su napori ka ispravljanju ekonomskih rezultata u smeru pravičnije raspodele postali pokriće za napore, rukovodene interesima, za postizanje prednosti u raspodeli. Pod okriljem redistribucije u državi blagostanja (,,welfare state") interesno vođena politika moderne demokratije donela nam je ,,državu mućke" (,,churning state") 6 , koja stvarno dovodi do preraspodele, ali koja uglavnom nema nikakve veze sa ,,legitimnim" ciljevima države blagostanja. Ona je manje ili više otvoreno pretvorena u igru sa negativnim zbirom, koja se vodi između konkurentnih interesnih grupa, i u kojoj ljudi više gube nego što dobijaju. Da li aktivnosti države moderne preraspodele, koja je ograničena samo dobijanjem većine na izborima, uopšte ,,popravlja" strukture koje bi mogle nastupati u nesmetanom delovanju snaga tržišta, ostaje otvoreno pitanje koje zahteva i analitička i empirijska istraživanja. 7 Znamo da igra preraspodele koju vidimo u ,,državama mućke" uzrokuje veliki gubitak dragocene proizvodnje zbog investiranja konkurentnih grupa u ono što im može doneti političke privilegije. Izgleda da gubici eksponencijalno rastu sada kada ulazimo u poslednju deceniju dvade setog veka, bar u mojoj zemlji.
Ne treba da ćutimo pred stvarnim problemima pravične raspodele i ne tvrdim da su strukture raspodele, koje je mogla da stvori raspodela predtržišnog bogatstva zajedno sa delovanjem tržišta, etički opravdane. Ipak tvrdim da, pragmatički posmatrano, te strukture mogu biti bolje, na osnovu usvojemh kriterijuma jednakosti, od onih koje se stvaraju u politici koja se rukovodi zaradom u ,,državi mućke", kao što to danas vidimo. Međutim, takva politika nije jedini institucionalni put ka postizanju normi raspodele. Još jednom treba da napravimo jasnu razliku izmedu potencijalne reforme strukture ekonomskog poretka i aktivnosti koja može da se odvija u toj strukturi. Postoje perspektive za uvođenje elemenata preraspodele u ustavne režime, elemenata koji se mogu stvarno izolovati od mahinacija politike interesnih grupa.
Pravičnost zahteva, prvenstveno, ustavna usmerenja i sprovođenje zakona, koji u sebi već sadrže jednakost pred zakonom. Osnovna koncepcija mora se proširi da bi obezbedila da svi ,,igraju po istim pravilima igre", da diferencijacija i diskrimanacija u političkom tretmanu budu strogo isključene. Drugo, pravičnost zahteva da igrači imaju jednake mogućnosti u igri, koliko je to institucionalno moguće. Često sam govorio da to podrazumeva jednak pristup obrazovanju i državno finansiranje obrazovanja na svim nivoima. Osim ustavno sprovedenih mera, bila bi verovatno nužna ispravka u pogledu prenošenja akumuliranog bogatstva sa generacije na generaciju, ali opet samo ustavnim procedurama, a ne putem banalne politike.
Ako se koristimo analitičkim i empirijskim rezultate društvenih nauka da bismo realistički procenili perspektive politike, a ne romantičarski, ima opravdanih razloga da verujemo da se izvan granica ustavne pravde moramo odupreti ,,pesmama sirena" ,,države mućke" koje se kriju iza argumenata države blagostanja. Potčinjavanje lažnim prorocima koji obećavaju razvoj države blagostanja samo dovodi do daljeg žrtvovanja slobode, prosperitcta, pa možda i domaćeg mira, bez značajnije dobiti u pravcu prihvaćenih normi pravičnosti.
Ne mogu detaljno da opišem u jednoj glavi političku ekonomijii koja bi bila i izvodljiva i koju bi kao normu građani više voleli na početku sledećeg veka. Rekao sam da možemo, oslanjajući se na dalekovidost velikih klasičnih ekonomista osamnaestog veka, uz odgovarajuće osavremenjivanje u smislu tehnologije, resursa, ljudskih kapaciteta i naučnog napretka koji su karakteristični za kraj dvadesetog veka, da obezbedimo društveno-ekonomsko-politički poredak za postizanje individualne slobode, ekonomskog progresa, mira i pravičnosti. Takav poredak je moguć samo ako se politička delatnost u velikoj meri ograniči na strukturne reforme i ako se poliličko mešanje u privatni, lični život građana strogo ograniči efikasnim ustavnim zabranama.
Naglašavanje granica kolektivne delatnosti ne treba da se shvati kao nešto što implicira da pojedinci, kao članovi organizovanih političkih zajednica, ne mogu da teže istim ciljevima koji se mogu najbolje postići putem kolektivno organizovanih napora. Postoji legitimni opseg akcija za ,,produktivnu državu", 8 ali one moraju da ostanu u granicama koje odrede pojedinci. U odgovarajuće izvedenoj klasičnoj liberalnoj koncepciji nema mesta izrazima kao što su nacionalni ciljevi, društveni interesi ili društveno blagostanje, jer oni nemaju značenje, osim, naravno, ukoliko ih ne definišemo stvarnim sporazumom između lica koja učestvuju u igri.
Moji predlozi se odnose neposredno na unutrašnju strukturu narodne privrede, ali se mogu proširiti i na sve više međuzavisnu međunarodnu zajednicu država. Politizacija, rukovođena interesima dobrovoljnih razmena među građanima i udruživanja posebnih država, umanjuju ekonomsko blagostanje i slobode svih članova međunarodne zajednice. Ustavne sankcije protiv politiziranog mešanja treba da se prošire na domaća i međunarodna tržišta.
4. Šta posle socijalizma?
Ranije sam govorio o kraju veka socijalizma i smrti socijalističkog boga. To je zasnovano na onome što sam čitao o istoriji ovog veka. Nije verovatno da će se ponovo pojaviti romantična vera u državu i politiku, koja se javila i cvetala krajem devetnaestog veka, a u dvadesetom veku više ne postoji – kada je jednom nestala. U prethodnom odeljku pokušao sam da ukratko prikažem osobine ,,dobrog društva" koje je moglo da se pojavi u posthegelovskoj eri. Međutim, normativna struktura je prikazana samo kao skup hipoteza, a njihova provera treba da bude opšte prihvatanje promena koje hipoteze impliciraju.
Postoje dva komplementarna elementa u tom argumentu, ili dve strane medalje, a obe su nužne da bi se dobio konsenzus. Pre svega, treba da postoji konvergencija mišljenja o relativnoj neefikasnosti politike (uključujući i birokratiju) kada se posmatra njeno delovanje. Moraju se skinuti romantične ružičaste naočari; ljudi moraju da nauče da posmatraju prozaičnu politiku kakva jeste, ne kakva bi bila kad bi svi učesnici u politici bili sveci. Javno opredeljenje, javni izbor, nova poddisciplina kojom sam se bavio, mnogo je učinilo da se rasprše romatične ideje, ali je neposredno posmatranje programskih neuspeha moderne države, koja se u sve meša, bilo verovatno daleko ubedljivije od bilo kog naučnog dokaza.
Medutim, samo odbacivanje romantične slike nije dovoljno. Uz njega mora ići i ono štoje Adam Smit nazivaojednostavnim sistemom prirodne slobode, putem opšte volje da se stvari ostave na miru, da se pusti da privreda sama deluje, bez političkog mešanja. Nisam nimalo ubeđen da postoji drugi element za izgradnju ,,dobrog društva". Izgleda da smo umesto toga, okruženi nekom opštom skepsom, neverovanjem u efikasnost obične politike da bilo šta postigne, ali istovremeno nismo voljni da javno pustimo snage dobrovoljnog sporazuma i udruživanja da deluju. Mi smo izgubili veru u socijalističkog boga, ali smo daleko od toga da povratimo veru u princip laissez-faire klasičnih ekonomista.
Kombinacija stavova dela građanstva, bar u mojoj zemlji, pogodna je za to da je eksploatišu interesne grupe koje imaju svoj već spreman dnevni red za državne akcije koje treba da im donesu veće rente i profite. Koristeći se javnom nespremnošću da se radi na principima tržišnih rešenja problema, postojećih ili zamišljenih, interesne grupe obezbeđuju samovoljna ograničenja dobrovoljnih razmena i u tom procesu svojim članovima obezbeduju rente, a pri tom umanjuju i slobode i ekonomsko blagostanje drugih članova ekonomske zajednice, i u zemlji i na međunarodnom planu.
Protekcionističko-merkantilistički režim koji karakterišu posebne i potpuno samovoljne političke intervencije u delovanju tržišta, domaćeg, kao i međunarodnog, predstavlja izgleda, daleko ozbiljniju pretnju postizanju opisanog društvenog poretka od bilo kojeg režima koji otelotvoruje socijalistički inspirisano upravljanje, planiranje i kontrolu. Izgleda da smo, tokom dva veka, obišli pun krug. Iste institucionalne barijere koje je Adam Smit želeo da sruši ponovo se svuda pojavljuju, kao da dolaze iz dubine istorije. U zemlji se čuju isti argumenti, i podrške i osporavanja. Prema tome, vama koji se ne bavite ekonomskom naukom mora se činiti da je uticaj te naučne discipline veoma mali, ako ona uopšte utiče na to kako uređujemo stvari, kako stvaramo pravila po kojima živimo jedni sa drugima u društvenoj interakciji.
Takvo iskustvo se može ponoviti, što dokazuju javni ornamenti strukture društvenog opštenja, koja, prema mom mišljenju, određuje razliku između humanističkih i nehumanističkih nauka. Kako je to iskustvo pokazalo, ta osobina ima svog uticaja na didaktičku ulogu naučnika. Fizičar ne mora da ponavlja argumente koji su već davno uverili njegove kolege u ispravnost određene teoreme. Za političke ekonomiste su argumenti koje je nekad izneo Adam Smit bili ubedljivi, ali smo dopustili ispoljenoj strukturi da se izmeni. Naš zadatak ponovo počinje. Adam Smit zauzima istaknuto mesto među našim intelektualnim herojima zato što je prvi dokazao da političko mešanje u dobrovoljne razmene na tržištu umanjuju i ekonomsko blagostanje i lične slobode. Međutim, i Smit je ostao naivan, jer je verovao da će država, kada se jednom shvati opšta šteta koju nanose protekcionističko-merkantilističke mere, racionalno delovati da bi eliminisala sve takve prepreke. Mi znamo da vlade nikad neće tako nešto učiniti. One će delovati samo u interesu svojih izbornih okruga, što je, samo po sebi, poželjno. Ali, u dinamici koju unose određena ograničenja, međuigra interesa obezbeđuje pojavu protekcionističkih ograničenja.
Neće biti izlaza iz protekcionističko-merkantilističkog režima, koji preti da će postati karakteristika kraja ovog veka, sve dok dopuštamo da rutinska politika većinske demokratije deluje bez odgovarajućih ustavnih ograničenja. Naučili smo da shvatamo politiku interesnih grupa. Sada treba da potražimo principe koji se mogu uneti u ustavnu strukturu, koji će nametnuti ograničenja da bi se sprečilo mešanje čiste politike u tržišne razmene. Prihvatanje argumenata i aktivna podrška ustavno-strukturnim reformama, koje će sprovesti te principe, može ali ne mora da zahteva prihvatanje novog morala javnih interesa. Pojedinci i predstavnici grupa specijalizovanih proizvodača mogu podržavati opšta ustavna ograničenja u sopstvenom interesu. Ako specijalizovani proizvodač zna da će ustavna zabrana protekcije njegove industrije važiti za sve industrije, on će priznati da će takva ograničenja služiti njegovim interesima, da im neće štetiti. Protekcionističko merkantilistički pritisak se nužno napaja očekivanjima da će neke interesne grupe za sebe obezbediti diskriminatorna preimućstva na račun drugih. Ako se ne ispuni to očekivanje, protekcionističko-merkantilistički režim će morati da padne. Ne moramo da dočekamo dvadeset prvi vek u opštoj disonanci glasova koji će tražiti pomoć poljoprivredi, tekstilne tarife, dobrovoljne sporazume o uvozu automobila, dozvole za rad taksista, zakone o kontroli kirija, propise o minimalnim platama, mere odmazde protiv dampinga i ogroman broj drugih isuviše dobro poznatih modernih varijanti merkantilističkog ekonomskog poretka. Depolitizovan ekonomski poredak je ustavno-politički moguć, bilo da se postiže u jednoj državi-naciji ili u čitavoj zajednici država-nacija.
5. Potencijal i granice
U zaključku ove glave, vraćam se na možda grandiozan naslov: “Potencijal i granice društveno organizovanog čovečanstva". Treba prvo raščistiti intelektualnu atmosferu time što ćemo priznati da bi bez blagodeti koje pruža društveno-pravno-politička organizacija samo mali broj nas danas postojao; fizički svet bi održavao samo jedan sitan delić stanovništva kada bismo morali da živimo u gotovo nezamislivom stanju hobsovske anarhije, pa čak i u plemenskoj organizaciji koja je obeležila veliki deo ljudske istorije. Sada živimo po milosti ljudi i snaga koje su zamislile, izgradile, održale i obezbedile institucije poretka u kojem živimo, radimo i zabavljamo se.
Prag je pređen u osamnaestom veku, kada smo naučili kako vladavina zakona, stabilnost privatne svojine i povlačenje političkog mešanja u privatna opredeljenja mogu da oslobode preduzetničku energiju, koja je pritajena u svakom od nas. Rodilo se moderno doba. Izgledalo je da je čovečanstvo blizu ostvarenja svojih društveno organizovanih potencijala, ali je njegovoj budućnosti zapretila, a delimično je i omela, pojava socijalističke vizije — za koju je sada dokazano da je plod romantike višem nego naučnog shvatanja. Najvažniji nedostatak socijalističke vizije jeste to što nije shvatila granice podruštvljene organizacije. Ne može se pobeći iz prostora mogućeg, izvodljivog, koji određuju prirodna i ljudska ograničenja. Ako se ograničenja zanemaruju u dobronamernim, ali pogrešnim naporima da se ostvari više od onoga što je društveno mogućno, dolazi do nepovratne štete po sve ljude koji žive u međunarodnoj društvenoj povezanosti.
Priznavanje granica da bi se izbegla takva šteta važno je kao priznavanje potencijala koji se može ostvariti u okviru tih granica. Organizovana zajednica država-nacija i njihovo međusobno udruzivanje moraju ostati u granicama potencijala, u granicama mogućeg. Kako ulazimo u dvadeset prvi vek, sprečavanje opšteg mešanja politike je možda naš najočigledniji prioritet. Država-Levijatan obeležila je veliki deo ovog veka; izgubićemo sve naše snove ako se rast ,,čudovišta" ne zauzda i ako se njegovi proizvodni potencijali ne usmere na garantovanje okvira poretka u kojem će svaki pojedinac stvarno moći da teži onome što mu njegov potencijal omogućuje da ostvari.
________________________________________________________________________________________________________
Džejms Bjukenen — Izvor: Mijat Damjanović, Snežana Đordjević Izazovi modernoj upravi i upravljanju — hrestomatija, Institut za političke studije, Timit, Pravni fakultet, Fakultet političkih nauka, Beograd, 1995. Prevod: Nikola Čajkanović
________________________________________________________________________________________________________
- Videti peto poglavlje knjige. (Reč je o poglavlju knjige: James M. Buchanan: The Economics and the Ethics of Constitutional Order, The University of Michigen Press, Ann Arbor, 1991. "The Potential and the Limits of Socialy Organized Humankind, pp. 239–251.) [↩]
- Vidi John Rawls, A Theory of Justice, Harvard University Press, 1971, Cambridge.[↩]
- Vidi James M. Buchanan i Gordon Tullock, The Calculus of Consent, University of Michigan Press, Ann Arbor, 1962.[↩]
- Vidi deo 12. [↩]
- Vidi James M. Buchanan, ,,The Positive Economies, Welfare Economics and Political Economy", Journal of Law and Economics 2, oktobar 1959, str. 124–138.[↩]
- Anthony de Jasay, The State, Blackwell, Oxford, 1985.[↩]
- Videti Geoffrey Brennan i James M. Buchanan, The Reason of Rules — Constitutional Political Economy, Cambridge University Press, Cambridge, 1985. [↩]
- James M. Buchanan, The Limits of Liberty: Between Anarchy and Leviathan, University of Chicago Press, Chicago, 1975.[↩]
