Šta je dobra anti-monopolska politika?

Čikaška škola je bila korak ispred ostalih akademskih centara. Njen veliki doprinos je ostvaren u periodu od 1975. do sredine 1990-ih kada je kvalitet radova sledbenika Čikaške škole uverio sudije Vrhovnog i nižih sudova da pravne odluke imaju predvidljive ekonomske posledice i da oni treba da uzmu te posledice u obzir pri donošenju presuda. Pošto je fokus Čikaške škole na analizi slobodnog tržišta i prava vlasništva, usvajanje njene ekonomske analize nije prošlo bez otpora (koji traje) tradicionalnih pravnika i akademskih profesora sa drugih univerziteta.

Uspeh Čikaške škole da integriše ekonomski koncept efikasnosti u sudske odluke imala je značajne posledice na interpretaciju anti-monopolskih zakona. Već u 1977, Vrhovni sud (u slučaju Continental TV vs. GTE Sylvania, 433 US 36) se poziva na Čikašku školu u komentaru koji kaže da je ekonomska analiza dobra osnova za rešavanje antimonopolskog problema. Najbolji izvor za koncizan istorijski pregled sudskih odluka koje pokazuju uticaj koji je Čikaška škola imala na anti-monopolsko zakonodavstvo je članak Kovacic & Shapiro, “Antitrust Policy: A Century of Economic and Legal Thinking,” u Journal of Economic Perspectives, br. 1, 2000, str.43-60.

Anti-monopolski zakoni imaju tri cilja: sprečavanje monopolizacije tržišta kroz koncentraciju i spajanja (eng. mergers), sprečavanje stvaranja monopolske moći kroz politiku cena, i sprečavanje fiksiranja cena (kartelizacija). Tendencija sudova do sredine 1970-tih godina je bila da se u rešavanju sporova primenjuju objektivni standardi. Na primer, firma je mogla biti okrivljena za prekršaj zakona ako je imala dati procenat (npr.50%) tržišta u svojoj industriji. Ili je firma mogla biti okrivljena za prekršaj zakona ako je počela da prodaje robu po ceni koja forsira druge firme da se zatvore. Ili su dve firme koje žele da se ujedine mogle biti okrivljene za monopolizaciju tržišta. Međutim, kada su sudovi počeli obraćati pažnju na posledice koje sudske oduke imaju na ekonomsku efikasnost postalo je jasno da preduzeća koja imaju veću sposobnost za inovacije rastu i postaju dominantni u odnosu na preduzeća koja te sposobnosti nemaju. U takvim slučajevima sudske odluke na štetu velikih preduzeća podižu cenu proizvodnje i obaraju standard života. Tako su sudovi počeli, u sve većoj meri, da umesto “objektivnih standarda” upotrebljavaju “pravilo razuma”. Jednostavno rečeno, “pravilo razuma” znači da sudije analiziraju ekonomske posledice (zajedno sa drugim posledicama) svake tužbe za prekršaj anti-monopolskog zakonodavstva i donose odluke u skladu sa posledicama specifičnim za svaki slučaj.

Rezultat tog fokusa na ekonomsku efikasnost je da od 1970-tih firme optužene za prekršaje anti-monopolskog zakona mnogo lakše dobijaju sporove na sudu. “Microsoft” je nedavno faktički oslobođen optužbe da je monopolisao tržište; ta kompanija bi prošla lošije na sudu pre dvadeset i nešto godina. Pošto je važnost anti-monopolskih zakona globalna, u ovom prilogu želimo da prikažemo jedan poduhvat i nekoliko primera tipičnih za ekonomsku analizu baziranu na slobodnom tržištu i privatnom vlasništvu koji su doprineli ekonomskom obrazovanju američkih sudija.

Profesor Henri Men je početkom 1970-tih počeo redovan godišnji kurs iz ekonomije isključivo za federalne sudije koji je imao veliki uticaj na ekonomsko obrazovanje Američkih sudija. Nastavnici na seminarima su bili najpoznatiji ekonomisti i pravnici kao što su Nobelovci Koaz, Štigler i Fridmen, ekonomisti Armen Alčijan i Herold Demsec, i pravnici Pozner i Men. Taj kurs, koji obično traje dve nedelje i koji se još odrzava (premda je Men otišao u penziju) brzo je zadobio veliki respekt kod sudija. Činjenica da je veliki broj federalnih sudija, uključujući tri sudije sadašnjeg Vrhovnog suda, prošao kroz ovaj program je najbolja evidencija respekta koji su sudije imale za ovaj program. Pokušaji drugih akademskih centara da ponude slične kurseve nisu uspeli da dobiju ni akademski integritet ni uticaj na sudske odluke koji je Henri Men imao.

Zbog ograničenosti prostora dajemo samo nekoliko primera koji objašnjavaju potrebu za prelaz sa objektivnih standarda na “pravilo razuma” u rešavanju tužbi za prekršaje anti-monopolskih zakona.

• Jedna firma i slobodan ulaz je sve što je potrebno da bi tržiste za dati proizvod (uključujući substitute) bilo konkuretno. “Polaroid” je na primer dosta vremena imao monopol na svoju tehnološku inovaciju: fotografski aparat koji daje brze slike. Međutim kompanija je povremeno snižavala cenu svojih fotografskih aparata, jer su druge kompanije, privučene profitom koji je “Polaroid” imao, investirale u tehnologiju brze fotografije. Dok je imao tehnološku prednost, “Polaroid” je mogao da održi svoj monopol snižavajući cenu svojih aparata do malo ispod cene proizvodnje svojih potencijalnih konkuranata. Ta politika cene je povećavala (ili održavala) profit kompanije a u isto vreme društvo je imalo koristi jer manje efikasni proizvođači nisu išli na tržište. Na kraju, “Polaroid” je izgubio svoju tehnološku prednost i konkurenti su izašli na tržište. Činjenica je da “Polaroid” nikada nije imao monopol u klasičnom smislu (zaštita od konkurencije). Sve što je bilo potrebno da bi tržište bilo konkuretno je slobodan ulaz. Kazniti “Polaroid” za početni monopol na tržištu bi usporio tehnološki razvoj i doprinelo manje efikasnoj proizvodnji. Ovaj primer se može upotrebiti i kao argumenat za slobodnu trgovinu, tj. protiv “zaštite” domaćih firmi koja u krajnjoj analizi samo snižava standard života za celo društvo.
• Veličina preduzeća ne znači monopolizaciju tržišta. Ako preduzeće “nabasa” na tehnološku inovaciju ili ima superiornu upravu, to preduzeće će da raste i eventualno postane dominantno na tržištu za dati proizvod. Veličina tog preduzeća je onda rezultat uspeha na tržištu i ne predstavlja prekršaj anti-monopolskih zakona. Situacija je potpuno drugačija kada preduzeće raste kroz blagoslov vlasti, npr. usled zaštitne carine.

• Razlike u stopama profita ne znače monopolizaciju tržišta. Istraživanja pokazuju da su u velikom broju slučajeva profitne stope u malim i srednjim preduzećima slične u koncentrisanim i nekocentrisanim industrijama. U takvom slučaju, nema evidencije da dominante firme eksploatišu manje i srednje firme. Profit dominantne firme je odraz efikasnije proizvodnje ili uspešne tehnološke inovacije, dok je razlika u profitu između dominantne firme i drugih preduzeća indeks njene tržišne vrednosti.

• Pogrešno je tumačiti spajanja firmi kao pokušaj monopolizacije tržišta per se. Tačno je da ima spajanja čija je svrha monopolizacija tržišta. Ali isto tako, spajanja često imaju ekonomsko opravdanje kao kada efikasnija uprava preuzme manje efikasnu firmu, ili kada spajanje smanjuje cenu proizvodnje (efekat “ekonomije obima”). Da li je spajanje firmi prekršaj anti-monopolskih zakona ili ne zavisi od toga da li je razlog za spajanje veća ekonomska efikasnost ili monopolizacija tržišta. Reakcija finansijkog tržišta je solidan način da se da odgovor na ovu dilemu. Ako spajanje ima za svrhu monopolizaciju tržista može se očekivati da akcije firmi (konkurenata) koje proizvode sličnu robu pokazu tendenciju rasta. Ako je spajanje efikasno onda će akcije konkurenata da pokažu tendenciju opadanja.

• Pogrešno je tumačiti rat cena kao pokušaj monopolizacije tržišta. I mnogi ekonomisti misle da velika i moćna firma može kroz spuštanje cena da bankrotira manje firme i onda, kada je monopol stvoren, poveća cenu iznad pređašnje tržišne cene i zaradi monopolski profit. Problem sa ovim argumentom je da i velika firma, dok čeka druge da bankrotiraju, gubi novac. A kada firma dobije monopol, podigne cenu i počne da zarađuje monopolski profit nove male firme će opet da se pojave. Predvidljivi pad cene po kojoj monopolista može da proda svoj proizvod znači da će on polako da izgubi svoj ekstra-profit. U jednoj odluci, sud je rekao da tužioci moraju da dokazu da će optužena firma imati vremena da dobije nazad što je izgubila dok je vodila rat cena. Pre nekoliko godina “American Airlines” je tužen za “nefer” politiku cena. Sud je pitao, da li je kompanija snizila cenu ispod svoje cene koštanja ili ispod cene koštanja tužioca. Ako je ovo drugo, sniženje cene je i opravdano i dobro za drušvo. Drugim rečima, dobro je da tužilac izađe iz igre.

Anti-monopolski zakoni su mehanizam kroz koji regulatori traže način da prenesu odluke o upotrebi sredstava iz privatnih ruku u ruke birokrata. Fasada koja omogućava ovu preraspodelu uticaja sa privatnog u javni sektor ekonomije je opravdan strah od monopolizacije tržišta. Ali u ekonomji u kojoj postojeći proizvođači nisu zaštićeni od konkurencije (domaće i strane) i u kojoj su vlasnici sredstava za proizvodnju slobodni da ih upotrebe po svom nahođenju (i da snose rizik svojih odluka) anti-monopolski zakoni imaju važnu ali mnogo ograničeniju ulogu nego što bi postojeći proizvođači i birokrate želeli da im daju. Da bi anti-monopolski zakoni služili društvu potrebno je da zakonodavac ne definiše šta je prekršaj zakona nego da definiše okvire prestupa unutar kojih sudije mogu da traže rešenja koja nisu u suprotnosti ni sa efikasnom proizvodnjom ni sa podstrekom za inovacije.

Staro anti-monopolsko zakonodavstvo u Srbiji nije bilo prilagođeno potrebama tržišne privrede i nova rešenja tek treba da se nađu. Neki predlozi koji su se nedavno čuli su napravljeni uglavnom po uzoru na evropske anti-monopolske zakone, gde se pod izgovorom “brige za potrošače” država nepotrebno upliće u tržišne odnose. Umesto toga, nova antimonopolska regulativa u Srbiji bi trebala da se oslanja na logiku i primere o kojima smo govorili u ovom tekstu.

Svetozar Pejović, Profesor emeritus, Texas A & M University, SAD.

Miroslav Prokopijević, Centar za slobodno tržište, Beograd.