Demokratija kao deo problema a ne rešenja

Knjiga Farida Zakarije Budućnost slobode – Neliberalna demokratija kod kuće i u svetu predstavlja neobičan prevodilački rezultat u našoj kulturi. U zemlji u kojoj vas sa svake police sa knjigama iz političke misli u svim boljim knjižarama vreba po pet knjiga Majkla Mura, deset Noama Čomskog, i još desetak raznih naslova tipa “Suludi američki krstaši” ili mnoštvo izdanja s terminom globalizacija u naslovu, a žestokom antiglobalističkom propagandom unutar korica, prevod rada jednog američkog konzervativnog liberala predstavlja zaista neku vrstu srećnog incidenta.

Odmah treba reći – ovo je jedna politički nekorektna knjiga. I to u dvostrukom smislu reči. Najpre iz naše perspektive – ona je kao prevod krajnje netipična za izdavačku praksu u zemlji u kojoj je prevedeno na desetine naslova raznih levičarskih publicista i sociologa, ali recimo vrlo malo klasičnih dela liberalizma, posebno ekonomskog. Takođe, to je knjiga koja je o Americi kritična na jedan način koji je vrlo retko praktikovan, ako ne i sasvim nepoznat, u ovdašnjoj kulturi.

Drugo, ova je knjiga krajnje politički nekorektna i iz perspektive same zapadne i američke kulture. Ona predstavlja napad na najveću svetu kravu političke korektnosti Zapada – demokratiju. Knjiga je razložan, smiren, ali logički i činjenički nemilosrdan poduhvat razdvajanja dve temeljne vrednosti zapadne civilizacije, ustavnog liberalizma i demokratije. Ona dokazuje da ustavni liberalizam predstavlja temeljni oslonac napretka, slobode i civilizacije na Zapadu u proteklim vekovima, a demokratija pretnju po slobodu, i izvor rasta države i političke moći nad životima ljudi. Dodatno, reč je o knjizi Amerikanca indijsko-muslimanskog porekla sa vrlo visokim položajem u analitičarskom establišmentu američke spoljne politike, što njegovim ekspertizama daje poseban značaj i verovatno širu publiku i interesovanje u svetu. Tim više ako znamo da je autor svojevremeno bio najmlađi urednik časopisa Foreign Affairs i čovek za koga kažu da će verovatno biti prvi musliman koji će stići do položaja američkog državnog sekretara.

U prvom poglavlju knjige, naslovljenom “Kratka istorija slobode”, Zakarija postavlja osnovni teorijski okvir za dalje analize. On pokazuje da je demokratija vrlo pozni proizvod evropske civilizacije. Ona se razvija tokom druge polovine XIX i u XX veku, kada su osnovne tekovine ustavnog liberalizma već bile utvrđene pod monarhističkim ili čak autokratskim režimima – sloboda pojedinca, verska tolerancija, slobodno tržište i trgovina. Većina režima tog vremena, uključujući i najnapredniji, britansku monarhiju, samo su ograničeno demokratski. Opšte pravo glasa još nigde nije na snazi jer političke predstavnike bira neznatna manjina punoletnih građana, a obim delovanja vlasti je vrlo ograničen. Liberalne partije su svuda u Evropi antidemokratske, liberalni vigovci u Britaniji, liberali u Nemačkoj, i drugi. Prvi koji uvodi opšte pravo glasa za odrasle muškarce je kancelar Bizmark, koji time želi da oslabi uticaj liberala koji se oslanjaju na urbano stanovništvo, dajući pravo glasa širokim masama koje će po njegovom mišljenju uvek glasati za monarhiste i nacionaliste. Tako je i bilo – pod njegovom vlašću dolazi do konsolidacije koalicije između monarhije i sindikalnog pokreta. Na isti način, proširenje opšteg prava glasa u Engleskoj uklanja sa scene vigovce, a bivšu liberalnu stranku pretvara u radikalno socijalističku Laburističku partiju, dok na drugoj strani ostaju monarhistički i etatistički konzervativci. Svuda u Evropi širenje demokratije na sličan način vodi najpre potiskivanju liberalnih stranaka, a onda, u drugom koraku, širenju državnog upliva na ekonomiju i društvo, te u krajnjem nacionalizmu, jačanju militarizma i ratnoj pretnji. Kako se demokratija širila, umereni liberalni program individulanih prava, ekonomije slobodnog tržišta i ustavnosti sahnuo je pred uništavajućom privlačnošću komunizma, religije i nacionalizma (Zakarija, str.57).

Osnovna Zakarijina poenta koja izgleda toliko samoočigledno dok se čita njegova knjiga jeste: liberalni konstitucionalizam je svuda bio potkopan ili uništen od strane demokratije. Čak i u Americi, koja je sačuvala najviše od izvornog liberalnog učenja i prakse njihovih otaca utemeljivača iz XVIII veka, demokratija je u ogromnoj meri degenerisala politički poredak u XX veku, dovodeći u pitanje osnovne principe njihovog Ustava i Deklaracije nezavisnosti. Zakarija pokazuje da je uprkos raširenim predrasudama o američkom sistemu kao navodnom oličenju demokratije, to zapravo, u njegovom izvornom obliku, bio jedan prilično nedemokratski sistem, koji je kroz istoriju bio onoliko uspešan koliko je održavao ograničenja neobuzadnim demokratskim tendencijama. Dakle, bio je napredan ne zahvaljujući svojim demokratskim elementima nego uprkos njima. Recimo, američki predsednik se bira indirektno, njega imenuju elektori iz svake od država i moguće je da kandidat sa više glasova ne bude izabran na položaj (kao što se nekoliko puta, a poslednji put 2000., zaista i desilo). Takođe, američki Senat je oličenje antidemokratske prakse par excellence. Ne samo da su duboko do u XX vek senatori bivali imanovani od predstavničkih domova država a ne birani direktno kao danas, već i svaka država, bez obzira na broj stanovnika, i danas ima po dva senatora. Mnogoljudna Kalifornija ima isti udeo u senatskom predstavništvu kao i maleni Delaver. Senatori mogu da blokiraju bilo kakvu većinsku odluku koju bio doneo Kongres, predstavnički dom. Američki Ustav je praktično nemoguće promeniti, jer pored dvotrećinskih većina u oba doma, svaku promenu mora da odobri tri četvrtine država. Takođe, američki Vrhovni sud, koji je vrlo moćna institucija, sačinjavaju devetoro doživotno postavljenih ljudi koje ne bira narod.

Po Zakarijinom mišljenju, sumrak američkog sistema započeo je 60-ih godina XX veka, u isto vreme kada počinje da se širi veliki dalas demokratizacije američkog političkog života. Tada je započela velika kampanja “borbe protiv siromaštva”, neslućenog širenja budžetskih programa i oslanjanja na politiku kao sredstvo rešavanja svih problema u društvu. Ali, to nije donelo stabilnost i progres, već rast državne potrošnje, jačanje uticaja lobija, korupciju, smanjenje transparentnosti političkog sistema i opštu apatiju i nezadovoljstvo građana samim sistemom. Zakarijina dijagnoza je brutalno jednostavna: uzrok tome nisu nikakve deformacije niti slabosti u praktikovanju demokratije već sama njena priroda. I u tom domenu njegova analiza se u velikoj meri poklapa sa nalazima teorije javnog izbora, koju predvodi nobelovac Džejms Bjukenen sa Univerziteta Džordž Mejson u Virdžiniji i drugi predstavnici virdžinijske škole. Širenje domena javnog odlučivanja ne vodi do popravljanja “tržišnih grešaka” i zaštite “javnog interesa”, već do bujanja birokratije, smanjenja slobode, povećanja kontrole političara i birokrata nad ljudskim životima. Širenje demokratije i jači uticaj masa na politiku potkopavaju a ne ojačavaju ustavni liberalizam u Americi. Kako Bjukenen slikovito kaže, reč je “demokratiji puštenoj s lanca” koja atakuje na slobodu pojedinca. Zakarijina knjiga je dalje razvijanje i dokumentovanje ove teorije o demokratiji kao opasnoj zverki koja je puštena s lanca.

Brojnim primerima Zakarija pokazuje loš uticaj demokratije na konstitucionalne slobode Amerikanaca. Razne demokratske reforme, kao što su direktno biranje senatora, javnost sednica kongresnih tela, uverenje da sve podleže “demokratskoj kontroli”, doveli su do opadanja efikasnosti vlade i rasta oportunizma među političarima i elitama. Senatori više nisu kočnica i protivteža narodnoj vlasti, već još jedan od njenih oblika, direktno izabrani zvaničnici koji moraju da vode kampanje, udvaraju se masama, i kao i svi drugi, stalno gledaju u ankete javnog mnenja. Javnost sednica povećava pritisak na ljude u predstavničkim telima koji paze da se glasanjem za određene zakone ne zamere svojim konstituencama ili onome što je trenutno popularno u javnosti, čak i kada to glasanje intimno smatraju ispravnim. Demokratizacija političkog života je uništila političke partije kao institucije i nametnula koncepciju političkog života kao pijace. Političar postaje agent za lobiranje finansijskih interesa i lobija koji će podupreti njegovu kampanju a čije će interese on štititi kad bude izabran u Vašington. Da li će dobiti podršku partije ne zavisi od toga koliko ga članstva podržava, niti da li ga podržava vođstvo stranke, već koliko snažnu intenzivnu manjinu je uspeo da okupi oko sebe. Zakarija navodi podatke o enormnom rastu broja lobija i raznih drugih grupa za pritisak u Vašingtonu koje opsedaju zakonodavce i utiču ne samo na politiku već i na rast državnih izdataka i rasipanja resursa. Od farmera, preko industrijskih lobija, raznih sindikata, profesionalnih udruženja, svi su se sjatili u Vašington da zahtevaju privilegije, odnosno pare od federalne vlade za razne svoje programe. I u stalnoj su međusobnoj koaliciji koja sprečava vladu da ukine bilo koji značajniji program. Brojni su i dobro poznati primeri delovanja lobija, jedan od legendarnih su proizvođači kikirikija koji stalno dobijaju subvencije iako su vrlo uspešni i na tržištu. Zakarija navodi još apsurdniju priču iz kongresne arhive, proizvođače vune. Oni su imali ekskluzivni ugovor sa vladom za proizvodnju tkanina za vojne svrhe. 1956 godine ta tkanina je zahvaljujući razvoju sintetičkih vlakana izbačena sa strateških rezervi. Ipak, uprkos tome što više nisu bili potrebni vojsci, proizvođači vune su nastavili da dobijaju subvencije još 30 godina pošto je nestao razlog za njihovo uvođenje (!). Kongres je pod pritiskom ukinuo te subvencije 1993 godine, ali su one već godinu dana kasnije ponovo vraćene! Što je najgore, zaključuje on, ovo nisu nikakve deformacije demokratije već izraz same njene suštine. “Želeli su glas naroda, sada neka slušaju lobije, jer je to zapravo glas naroda”.

Kada ovakav odnos ima prema posledicama demokratije u Americi nije neočekivano da Zakarija još nepovoljnije gleda na domete demokratskog eksperimeta drugde u svetu. U vrlo prosvetljujućoj i zanimljivoj analizi on pokazuje univerzalni obrazac pokopavanja liberalizma putem demokratije na raznim svetskim meridijanima, od Latinske Amerike, preko Afrike do Indije. Posebno je dragocen njegov opis situacije u njegovoj rodnoj Indiji (Zakarija je naime odrastao u Bombaju). Posle povlačenja Britanaca, novim indijskim vlastima je ostavljena profesionalna i kvalifikovana državna uprava, nezavisno sudstvo i solidna politička kultura elita. Pravo glasa je bilo vrlo ograničeno i rezervisano za pripadnike viših indijskih kasti. Kongresna partija koja je suvereno vladala pod Nehruom od 1947-1962 poštovala je demokratske procedure, bila podvrgnuta svim konstitucionalnim pravilima igre, sa slobodnom štampom i nezavisnim sudstvom. Kako se biračko pravo širilo a demokratija uzimala maha i među nižim slojevima, sve ove tekovine britanske vladavine su bivale postepeno potkopavane: korupcija se počela širiti svim nivoima vlasti, sudije više nisu bile nezavisne već su u sve većoj meri zavisile od populističkih političara, već od Indire Gandi vlada je počela da sprovodi čitav niz nezakonitih i antiliberalnih reformi, poput nacionalizacije banaka i preduzeća, pojavile su se nove političke partije sa izrazito populističkim programima koji su odgovarali njihovoj proširenoj “bazi”, što je uključivalo širenje redistribucije i nacionalističke mržnje. Brojne nacionalne zajednice (Hindusi, Muslimani, Siki i drugi) koji su pod britanskom upravom i u prvim decenijama nezavisnosti živeli u slozi i slobodnoj multikultrnoj razmeni, postali su u potonjem periodu žrtva agresivnih nacionalističkih demagoga. Najbolji primer je Zakarijin Bombaj koji su tamošnje nacionalističke vlasti preimenovale u Mumbaj (navodno tradicionalno hindusko ime za taj grad), da bi eliminisale uticaj “tuđinaca”. Sve su to slikoviti primeri kako je širenje demokratije diktiralo napuštanje konstitucionalizma, liberalnih politika i tolerancije a okretanje jačanju države, korupciji i agresivnom nacionalizmu.

Pored primera potkopavanja liberalizma demokratijom, Zakarija nudi i druge primere koji antagonizam ovih dvaju filozofija, ili barem odsustvo nužne logičke i sistemske veze među njima, dokazuju sa druge strane, naime primerima liberalnih i konstitucionlnih režima koji nisu demokratski. Čile, pod Pinočeom, Južna Koreja, Hong Kong, Singapur, Bahrein, sve su to često navođeni primeri u osnovi dobro uređenih, stabilnih i ekonomski properitetnih režima bez demokratije i slobodnih izbora. Ali, oni su imali sve elemente konstitucionalnog liberalizma, poput slobodne trgovine, poštovanja ugovora, vladavine prava itd., što je omogućilo rast privrede i građanskog društva koje je postepeno vršilo pritiske u pravcu demokratizacije. Sve te vlade su pre ili kasnije bivale prinuđene na političke ustupke, i u krajnjem, na uvođenje demokratije. Obratno, zemlje postkolonijalne Afrike koje su uvodile demokratiju bez vladavine prava i slobodnog tržišta, vrlo brzo i lako su se degenerisale u socijalističke diktature.

Zaključci koje bi američki i drugi kreatori spoljnih politika trebalo po Zakariji da imaju u vidu jeste da vrlo često dogmatsko insistiranje na demokratiji i slobodnim izborima kao kriterijumima tranzicije ka konstitucionalnom liberalizmu neće doneti ništa dobro. On u tom kontekstu kao paradigmatski uzima slučaj arapskog sveta, u kome uglavnom vladaju opresivne autokratske vlade, najčešće i monarhijske (što je posebna provokacija zapadnoj demokratskoj i egalitarnoj političkoj korektnosti) koje kontrolišu društvo, vrše opresiju štampe, drže političke zatvorenike, sprovode vrlo sumnjive, polunameštene izbore, ili ih uopšte ne sprovode itd. Međutim, problem je što alternativa autokratama tipa Mubarak u Egiptu, ili prosvećenim apsolutistima poput kralja Abdulaha u Jordanu, nije liberalna i konstitucionlistička opozicija koja traži slobodu i demokratiju, već mračni islamistički i nacionalistički pokreti čiji pripadnici obožavaju Osamu Bin Ladena i smatraju Ameriku, Zapad i Izrael neprijateljima koje treba uništiti. Oni će, kako Zakarija primećuje, rado doći na vlast putem slobodnih izbora, a onda uvesti teokratsku diktaturu mnogo goru, opresivniju i totalitarniju od bilo čega što sada postoji u arapskom svetu. Oni se drže starog jakobinksog pravila demokratije: “jedan čovek jedan glas, jedanput”. Zbog svega toga, mnogo veći naglasak po Zakariji treba staviti na izgradnju vladavine prava i slobodne tržišne privrede, a onda u nekom razumnom roku od 5 ili 10 godina, očekivati da će se po analogiji sa razvojem u drugim delovima sveta ekonomski liberalizam i konstitucionalizam upotpuniti i nekom vrstom političkog liberalizma.

Knjiga Farida Zajarije zavređuje značajnu pažnji i zbog činjenice da zajedno sa demokratijom, na nišan uzima i neke druge, danas vrlo popularne paradigme kojima se objašnjava savremeni svet. Najpre, siromaštvo kao navodni uzrok teorizma. Evo kako ovaj biser političke korektnosti vidi Zakarija: Na gotovo svakom sastanku ili seminaru o terorizmu što ih organizuju istraživački instituti i univerziteti nakon 11. septembra 2001, kad neko zaželi da zazvuči dubokomisleno i ozbiljno, odmerenim tonom kaže: “Moramo se boriti ne samo protiv terorizma, već i protiv korena terorizma”. Ovu plitkoumnost neizbežno prati sugestija za uvođenje novog Maršalovog plana kojim bi se iskorenila beda u muslimanskom svetu”…Ali, problem sa ovom dijagnozom je u tome što ona ona previđa jednu neugodnu činjenicu: terorističku mrežu Al Kaide ne čine siromašni i opljačkani (str. 126).

Po njemu je islamski teorizam moderni fenomen, a njegovi protagonisti moderni politički delatnici koji koriste teroristička sredstva: Bin Laden je potomak jedne od najbogatijih saudijskih porordica čije se bogatstvo procenjuje na 5 milijardi dolara, u mladosti potpuni bezbožnik i sekularista. Njegov zamenik, Ajman al Zavahiri, dolazi iz najviših krugova egipatskog društva; otac mu je bio poznati profesor na kairskom univerzitetu, deda čuveni imam, a stric prvi sekretar arapske lige. Sam Zavahiri je bio vrhunski neurohirurg u “prethodnom životu”. Glavni njurorški atentator Mohamed Ata dolazi iz umerene sekularne porodice; njegov otac je advokat, jedna sestra je lekar, a druga profesor. On sam je studirao na Zapadu u Hamburgu, tehničke nauke. Čak i ekstremisti na nižim nivoima poseduju značajno obrazovanje. Zakarija podseća na činjenicu da su jezgro talibanskog pokreta činili studenti iz verskih škola-medresa u Pakistanu (“Taliban” na jeziku Paštuna znači student), a da su većina regruta Hamasa i Islamskog džihada u Palestini studenti jerusalimskog univerziteta. Na taj način postaje jasno da je tzv islamski teorizam moderni politički fenomen koji nema nikakve veze sa siromaštvom. U protivnom, terorizam bi trebalo očekivati mnogo pre u podsaharskoj Africi koja je mnogo siromašnija od arapskog sveta, posebno od zemalja kao što su Saudijska Arabija i Egipat.

Drugi, dosta nezgodan zaključak koji odavde po Zakariji sledi jeste da arapski svet nije nikakav izuzetak u odnosu na Zapad, da se on nalazi samo nekoliko koraka dalje od izgradnje institucija liberalnog konstitucionalizma, ali da ne ide nikakvim posebnim civilizacijskim putem, kako bi hteli moderni proroci “sukoba civilizacija” na samom Zapadu.

Ima još jedna već konvencionalna mudrost našeg doba koja je efektno opovrgnuta u Zakarijinoj knjizi, a to je teorija po kojoj kultura presudno utiče na mogućnost određenih zemalja da razviju liberalnu demokratiju, odnosno sistem konstitucionalnog liberalizma. On ukazuje da je to dosta stara i uticajna doktrina koju je etablirao i popularizovao Maks Veber kroz svoje učenje o protestantskom duhu i etici rada kao odlučujućim elementima za razvoj kapitalizma u Engleskoj. Zakarija pokazuje koliko je ovaj način mišljenja zapravo problematičan: katolička Južna Evropa poslednjih decenija brže napreduje od severne, protestantske, a možda najkatoličkija zemlja na svetu Irska, u ovom trenutku je najbrže rastuća ekonomija u Evropi, daleko snažnija od britanske ili nemačke. Na drugoj strani, ekonomski neuspeh latinske Amerike je često objašnjavan kulturnim razlozima i nemogućnošću da se zapadni liberalni model tamo preslika. No, Čile je vrlo razvijena tržišna privreda i stabilna demokratska država, koju mnogi nazivaju Švajcarskom u Andima. Po dohotku per capita bliska je Austriji ili Belgiji. Kako za Čile ne važe kulturni hedikepi koji navodno sprečavaju Venecuelu, Boliviju ili Brazil da postanu liberalne države? Vrhunac ekplanatorne nemoći kulturološke teze Zakarija vidi u njenom odnosu prema Istočnoj Aziji. Još je Maks Veber tvrdio da budisti nikad neće moći da razviju kapitalizam zbog svoje tradicionalne kontemplativne i pasivističke životne filozofije i etike. Jedan engleski putopisac je 15 godina pre početka velikog privrednog buma u Japanu krajem XIX veka, Japance opisivao kao najnepreduzimljiviji narod na svetu, nesposoban da ikad prihvati kapitalizam. Posle ove prve faze, kad su Azijati počeli da ekonomski snažno napreduju, zapadni teoretičari su i za ovo pronašli objašnjenje u njihovoj kulturi – tragajući za nekim ekvivalentom protestanske etike rada. Pa su ga pronalazili u tradicionalnoj japanskoj etici ili duhu kongfučijanizma. Iste one kulturne obrasce koje su do juče tretirali kao glavnu smetnju prihvatanju kapitalizma sada su proglasili za glavni uzrok njegovog prihvatanja. A kada je Azija zapala u ekonomsku krizu krajem 90-ih godina prošlog veka, opet je objašnjenje za to nađeno u kulturi: tradicionalnom nepotizmu, klanovskim i porodičnim vezama kao karakteristikama tog podneblja. U svemu dakle, samo ne u uticaju političkih i ekonomskih institucija na ponašanje ljudi. Postoji mit o tome da su Indusi ili Kinezi izvanredni preduzetnici. Ipak ove dve zemlje su strašno nazadovale u XX veku, i napreduju snažno tek poslednju deceniju i po, ali to samo znači da su njihove javne politike u tom periodu postale saglasne sa ekonomskim rastom, i da kultura neće sprečiti ljude da se racionalno ponašaju ukoliko imaju pravne i ekonomske podsticaje da se racionalno ponašaju. Zakarija citira jednog indijskog poslanika koji je svojevremno premijeru Indiri Gandi postavio pitanje: “Zašto Indusi izgleda ekonomski napreduju pod svakom vladom u svetu, osim pod svojom sopstvenom”? To je važilo za period snažne centralizacije i trenda ka socijalizmu u samoj Indiji. Danas Indusi snažno napreduju i pod sopstvenom vladom, ali to nije produkt njihove kulture, već pametnijih politika njihove vlade, zaključuje Zakarija.

Na kraju valja primetiti da Zakarija zaslužuje epitet konzervativnog mislioca (u evropskom smislu reči) prevashodno po tome što svoju kritiku demokratije ne ograničava samo na političku sferu. Njemu jednako smeta neograničena demokratija slobodnog tržišta, razmah berzanskog i finansijskog kapitalizma i bezličnost tržišnih sila. Čovek pojedinac prestaje da bude proizvođač neke robe, ustaljene, tradicionalne institucije profesionalne solidarnosti propadaju i sve ide na tržište. U Zakarijinoj knjizi možemo naći fragmente konzervativne odbojnosti prema nekontrolisanom individualizmu moderne liberalne ere. Mimo toga, u nekoliko pasaža primećujemo čak i eho levičarske kritike deregulacije tržišta koja nije vodila samo koristima od pojačane konkurencije i rasta, već i većim fluktuacijama proizvodnje i nestabilnosti ekonomije (211-213).

Ipak, dominantna vizura knjige je oštro iznijansiran klasični liberalizam, razvijen i izražen u jeziku političke teorije. To joj omogućava da bude postavljena na principijelne temelje, a da istovremeno nije prinuđena da se bavi temama ekonomskog liberalizma i kontroverzama na nižim nivoima apstrakcije, poput ekologije, uticaja države na ekonomiju, prava manjina itd. Za svakog ko je naviknut da liberalizam razumeva mimo i nezavisno od demokratije ova knjiga će biti vredan korak unapred u artikulisanju i preciziranju teorije o divergenciji ta dva principa. Za one koji nisu u stanju da razgraniče liberalno od demokratskog, knjiga će predstavljati veliko razočarenje, ali istovremeno – u čemu je njena velika vrednost – i svojevrsni otrežnjujući udarac. predstavlja neobičan prevodilački rezultat u našoj kulturi. U zemlji u kojoj vas sa svake police sa knjigama iz političke misli u svim boljim knjižarama vreba po pet knjiga Majkla Mura, deset Noama Čomskog, i još desetak raznih naslova tipa “Suludi američki krstaši” ili mnoštvo izdanja s terminom globalizacija u naslovu, a žestokom antiglobalističkom propagandom unutar korica, prevod rada jednog američkog konzervativnog liberala predstavlja zaista neku vrstu srećnog incidenta.

Ivan Janković