Anatomija države (II)

by Marej Rotbard · Published 26/04/2006 · Updated 11/03/2014

Kako država opstaje

Kada se država uspostavi, glavni problem vladajuće grupe ili “kaste” postaje kako da očuva svoju vlast. ¹ Iako je sila njihov modus operandi, njihov osnovni i dugoročni problem je ideološki. Jer, da bi se održala, svaka vlast (a ne samo “demokratska” vlast) mora imati podršku većine svojih podanika. Ova podrška, to treba podvući, ne mora da bude aktivna. Dovoljno je da bude pasivno prihvatanje, kao da je to nepromenljivi zakon prirode. Ali podrške u smislu nekog oblika prihvatanja mora biti. U suprotnom, manjina državnih vladara biće pre ili kasnije nadjačana aktivnim otporom većine. Pošto je svakodnevno praktikovanje otimanja zavisno od postojanja viška proizvoda, proizilazi da klasa od koje se država sastoji – birokratija (i plemstvo) – mora biti prilično malobrojna manjina u zemlji. Oni naravno mogu da kupe saveznike među uticajnim grupama stanovništva. Stoga je glavni zadatak vladara da osiguraju da ih većina građana aktivno ili pasivno prihvata. ² , ³

Jedan od načina da se obezbedi podrška je stvaranje stečenog ekonomskog interesa. Kralj ne može da vlada sam. On mora da ima poprilično brojnu grupu lojalnih sledbenika koji uživaju udobnosti vladanja, kao što su pripadnici državnog aparata, državna birokratija ili plemstvo. ⁴ Ali ovo još uvek obezbeđuje samo manjinu vernih sledbenika. Čak i neizbežno kupovanje podrške subvencijama i drugim privilegijama još uvek ne obezbeđuje podršku većine. Za ovu ključnu podršku, većina se ideologijom mora pridobiti i ubediti da je njihova vlast dobra, mudra i u najmanju ruku neizbežna, a svakako bolja od bilo koje zamislive alternative. Širenje ove ideologije među ljudima je najvažniji društveni zadatak “intelektualaca”. Mase (ljudi) ne stvaraju svoje sopstvene ideje, niti ih promišljaju samostalno. Ljudi pasivno prihvataju ideje koje usvoje i propagiraju intelektualci. Prema tome, intelektualci “oblikuju javno mnenje” u društvu. A pošto je upravo oblikovanje javnog mnenja ono što državi očajnički treba, razlozi vekovnog savezništva između države i intelektualaca postaju sasvim jasni.

Očigledno je da su državi potrebni intelektualci. Nije baš toliko očigledno zašto je intelektualcima potrebna država. Jednostavno rečeno, prihodi intelektualca na slobodnom tržištu nikad nisu previše sigurni. To je stoga što intelektualac tada zavisi od ukusa i izbora njegovih sugrađana, a upravo je karakteristično da su ljudi uglavnom malo zainteresovani za intelektualno. Država je, za razliku od tržišta, voljna da intelektualcima ponudi sigurno i stalno mesto u državnom aparatu sa kojim ide i siguran prihod, beneficije i prestižni status. Intelektualci će biti izdašno nagrađeni za vrlo važnu funkciju koju obavljaju za državne vladaoce. I oni sami (intelektualci) sada postaju deo te grupe. ⁵

Savez između države i intelektualaca bio je svojevremeno otvoreno demonstriran žarkom željom profesora Berlinskog univerziteta da budu “intelektualna telesna straža kuće Hoencolern”. A u naše vreme, zapazimo interesantan komentar eminentnog marksiste u vezi kritičke studije orijentalnog despotizma profesora Vitfogela: “Civilizacija koju profesor Vitfogel tako oštro napada bila je kadra da na državne funkcije postavlja pesnike i naučnike”. ⁶ Od bezbrojnih primera, pomenimo skorašnji razvoj “nauke” o strategiji, u službi glavne mašinerije sile vlasti – vojske. ⁷ Još jedan primer je visoko cenjena institucija zvaničnog ili “dvorskog” istoričara, čiji je zadatak da dokumentuje gledišta vladara na ono što on radi ili ono što su njegovi preci uradili. ⁸

Država i njeni intelektualci na mnogo različitih načina navode svoje podanike da podrže državnu vlast. Ipak, različite tvrdnje koje pritom iznose bi se mogle sažeto izneti na sledeći način: (a) vladari države su veliki i mudri ljudi (oni “vladaju po božanskom pravu”, oni su “plemeniti ljudi”, oni su “veliki naučnici”), mnogo veći i mudriji nego dobri ali ipak prosti podanici, i (b) vladavina sadašnje vlasti je neizbežna, apsolutno neophodna i mnogo, mnogo bolja nego neopisivo zlo koje bi moglo nastupiti po njihovom uklanjanju. Savez između crkve i države je jedan od najstarijih i najdelotvornijih ideoloških metoda. Vladar je ili bio poslat od Boga ili kao u slučaju mnogih orijentalnih despotija, bio sam Bog. Stoga bi svaki otpor njegovoj vladavini bio svetogrđe. Državno sveštenstvo obavljalo je osnovnu funkciju intelektualaca, obezbeđenje široke podrške, pa čak i obožavanje vladara. ⁹

Još jedan uspešan metod bio je uterivanje straha od drugačijih sistema vladanja ili od odsustva vladanja. Sadašnji vladari, kaže priča, obezbeđuju građanima nešto što je izuzetno važno, uslugu za koju bi trebalo da su bezgranično zahvalni — zaštitu od razbojništva i pljačke. Naravno, da bi obezbedila sopstveni monopol na otimanje, država se zaista trudi da privatni (ne-državni) kriminal svede na minimum. Država uvek ljubomorno brani svoj zabran. Država je, posebno u poslednjih nekoliko stoleća, posebno uspešno izazivala strah od vladara drugih država. Kako je površina Zemlje isparcelisana između pojedinih država, jedna od osnovnih doktrina države je da se identifikuje sa teritorijom na kojoj vlada. A pošto ljudi uglavnom vole svoju domovinu, izjednačavanje zemlje i stanovnika sa državom je način da država iskoristi prirodni patriotizam ljudi. Ako je “Valdavija” napala “Ruritaniju”, prvi zadatak države i njenih intelektualaca je da ubede narod Ruritanije da su zapravo oni napadnuti a ne samo vladajuća kasta. Na ovaj način, rat između vladara postao je rat između naroda, gde i jedan i drugi narod brani svoje vladare u pogrešnom ubeđenju da se vladari bore da zaštite njih. Ovaj metod, “nacionalizam”, vrlo je uspešan u zapadnoj civilizaciji u poslednjih nekoliko stoleća. Ne tako davno, mase podanika smatrale su ratove između različitih aristokratskih grupa potpuno irelevantnim.

Država je kroz vekove koristila mnoga suptilna ideološka oružja. Jedno odlično oružje je tradicija. Što se duže održala vlast države, to je ovo oružje bilo jače. Tada su iza dinastije X ili države Y stajali vekovi tradicije. ¹⁰ Poštovanje sopstvenih predaka tada postaje osnova za poštovanje starih vladara države. Najveća opasnost za državu je kritika nezavisnog intelektualca. I nema boljeg načina da se ućutka takva kritika nego da se napadne svaki usamljeni glas, svaki disident, kao prostak koji ne poštuje mudrost predaka. Drugi snažan ideološki pristup je omalovažavanje pojedinca i veličanje kolektiviteta društva. Pošto svaka vlast zavisi od podrške većine, ideološka opasnost za tu vlast može nastati samo kada jedan pojedinac ili nekoliko pojedinaca samostalno razmišljaju. Svaka nova ideja, pogotovo svaka nova kritička ideja mora nastati kao manjinsko mišljenje, i to jedne u početku vrlo malobrojne grupe. Zato država mora da uništi ovo mišljenje vrlo rano, ismevajući svaki pogled koji odstupa od stavova mase. Saveti kao “slušaj svoju braću” ili “živi u skladu sa društvom” su ideološko oružje za slamanje individualnog nezavisnog mišljenja. ¹¹ Na taj način sprečava se da masa ikada spozna da carevo novo odelo u stvari uopšte ne postoji. ¹² Takođe je važno da se vladavina države podanicima čini neizbežnom. Čak i kada je omražena biće pasivno trpljena kao u izreci o neizbežnosti umiranja i poreza. Jedan metod je da se propagira istorijski determinizam nasuprot slobodnoj volji pojedinca. Priča ide otprilike ovako: Nad nama vlada dinastija X, zato što su neumoljivi zakoni istorije (ili božanska volja, ili apsolut, ili materijalne proizvodne snage) tako odredili i jadni pojedinci ne mogu ništa da urade da promene neizbežno. Takođe je važno da država u svojim podanicima izazove averziju prema istorijskim “teorijama zavere”. To je zbog toga što potraga za “zaverama” predstavlja potragu za motivima i pripisivanje odgovornosti za učinjena zlodela. Ako pak tiraniju koju sprovodi država ili potkupljivost ili osvajački rat nisu izazvali vladari te države nego misteriozne i tajanstvene “sile društva” ili nesavršenost našeg sveta ili ako smo na neki način svi odgovorni (“svi smo mi ubice” glasi jedan slogan), onda nema smisla da ljudi budu ozlojeđeni ili da se pobune protiv takvih zlodela. Štaviše, napadanje “teorija zavere” ima za cilj da podanici lakše poveruju u razloge “opšteg dobra” koje država uvek navodi kada objašnjava svoje nasilne postupke. “Teorije zavere” destabilišu sistem jer izazivaju sumnju u državnu ideološku propagandu.

Još jedan oprobani metod za potčinjavanje podanika državnoj volji je izazivanje osećaja krivice. Svako povećanje privatnog komfora napada se kao “nerazumna pohlepa”, “materijalizam” ili “prekomerno bogatstvo”, profitabilno poslovanje kao “eksploatacija” ili “zelenašenje”, obostrano korisna razmena kao “sebičnost” i nekako se uvek izvuče zaključak da više dobara mora da se prenese iz privatnog u “javni sektor”. Tako izazvani osećaj krivice priprema javnost da se upravo to i uradi. Jer, dok se individue optužuju za “sebičnu pohlepu”, to što državni vladari ne učestvuju u dobrovoljnoj razmeni na tržištu treba da pokaže njihovu posvećenost višim i plemenitijim ciljevima – kao da je parazitsko otimanje moralnije i lepše nego miroljubiv, produktivan rad i dobrovoljna razmena.

U današnje vreme sekularizma, božanskom pravu države dodato je pozivanje na novo božanstvo – nauku. Sada se vladavina države proklamuje kao ultranaučna, što znači da eksperti sve planiraju. Ali, iako se “razum” spominje mnogo češće nego u prethodnim stolećima, ovo nije pravi razum — razum pojedinca i korišćenje njegove slobodne volje. Još uvek je kolektivistički i deterministički, još podrazumeva sveopštu masovnost i prisilnu manipulaciju pasivnih podanika od strane njihovih vladalaca.

Sve veće korišćenje naučnog žargona omogućilo je da državni intelektualci nastave da šire kvazi-naučnu apologiju državne vlasti kakvu bi javnost otvoreno ismejala u neko jednostavnije vreme. Lopov koji bi pokušao da svoju pljačku opravda govoreći da je u stvari pomogao svojim žrtvama tako što će njegovo trošenje da poveća poslovnu aktivnost u trgovačkoj delatnosti malo koga bi ubedio. Ali kada se ova teorija zaodene u kejnzijanske jednačine i impresivno pozivanje na “efekat multiplikatora”, na žalost deluje ubedljivije. I tako se napad na zdrav razum nastavlja na način koji odgovara duhu vremena.

Budući da je ideološka podrška od životne važnosti, država mora neprestano da ubeđuje javnost u svoj “legitimitet”, to jest da pokaže da se njene aktivnosti razlikuju od aktivnosti običnih razbojnika. Nije slučajno to što država ne odustaje od svog napada na zdrav razum jer, kao što to Menken slikovito kaže

Prosečan čovek, sa svim svojim nedostacima, bar sasvim jasno vidi da je vlast nešto što je izvan njega i izvan običnih ljudi oko njega – da je vlast zasebna, nezavisna i neprijateljska moć, samo delimično pod njegovom kontrolom i istovremeno sposobna da mu nanese veliku štetu. Da li je sasvim bez značaja to što se krađa od vlasti svuda smatra manjim zločinom nego krađa od pojedinca ili čak i od preduzeća? … Mislim da je iza svega toga duboko osećanje temeljne suprotstavljenosti vlasti i ljudi nad kojima vlada. Državnu vlast ljudi ne vide kao grupu građana izabranu da brine o zajedničkim poslovima za svo stanovništvo, već kao odvojeno i nezavisno preduzeće, uglavnom zauzeto iskorišćavanjem stanovništva u korist svojih članova. … Kada je opljačkan građanin, od poštenog čoveka oteti su rezultati njegovog truda i štednje. Kada je opljačkana državna vlast, najgore što može da se dogodi je da neke hulje i nitkovi imaju manje para da troše nego što su imali pre toga. Niko i nikada ne pomišlja da su oni zaradili taj novac. To niko normalan ne bi pomislio. ¹³

Marej Rotbard

Prevod: Andrej Stanimirović

O ključnoj razlici između “kaste”, grupe koja ima privilegije ili obaveze nasilno dodeljene ili nametnute od države, i marksističkog pojma “klase” u društvu, videti Ludvig fon Mizes, Teorija i istorija (Ludwig von Mises, Theory and History, New Haven, Conn.: Yale University Press, 1957) str. 112ff.[↩]
Takvo prihvatanje naravno ne znači da je prihvatanje vladavine države postalo “dobrovoljno”; čak i kada je podrška većine aktivna, ova podrška nije jednoglasna, odnosno ne daje je svaki pojedinac.[↩]
Da svaka vlast nad pojedincem, bez obzira koliko je “diktatorska”, mora da obezbedi ovu vrstu podrške, pokazali su veliki politički teoretičari – Etjen de la Boesi, Dejvid Hjum i Ludvig fon Mizes. Videti Dejvid Hjum, “O osnovama državne vlasti”, u: Ogledi, književni, moralni i politički (David Hume, "Of the First Principles of Government," in: Essays, Literary, Moral and Political, London: Ward, Locke, and Taylor, n.d.) str. 23; Etjen de la Boesi, Rasprava o dobrovoljnom ropstvu (Étienne de la Boétie, Anti-Dictator, New York: Columbia University Press, 1942) str. 8–9; Ludvig fon Mizes, Ljudsko delovanje (Ludwig von Mises, Human Action, Auburn, Ala.: Mises Institute, 1998) str. 188ff. Za dalje priloge la Boesija analizi države, videti Oskar Jazi i Džon Luis, Protiv tiranina (Oscar Jaszi and John D. Lewis, Against the Tyrant, Glencoe, Ill.: The Free Press, 1957) str. 55–57.[↩]
La Boesi, Rasprava o dobrovoljnom ropstvu (La Boétie, Anti-Dictator) str. 43–44.
Uvek kada vladar postane diktator … svi oni iskvareni prevelikom ambicijom ili izuzetnom smelošću, svi oni okupe se oko njega i podržavaju ga da bi učestvovali u podeli plena i da bi postali sitni šefovi u službi velikog tiranina.

[↩]
Ovo nikako ne znači da se svi intelektualci stavljaju u službu države. O oblicima savezništva intelektualaca i države videti Bertran de Žuvenel, “Stav intelektualaca prema tržišnom društvu” (Bertrand de Jouvenel, "The Attitude of the Intellectuals to the Market Society," The Owl, Januar 1951) str. 19–27; takođe, “Kako intelektualci sa Kontinenta tretiraju kapitalizam” u: F.A. Hajek, ured., Kapitalizam i istoričari ("The Treatment of Capitalism by Continental Intellectuals," u: F.A. Hayek, ed., Capitalism and the Historians, Chicago: University of Chicago Press, 1954) str. 93–123; reprintovano u: Džorž B. de Husar, Intelektualci (George B. de Huszar, The Intellectuals, Glencoe, Ill.: The Free Press, 1960) str. 385–99; i Šumpeter, Imperijalizam i društvene klase (Schumpeter, Imperialism and Social Classes, New York: Meridian Books, 1975) str. 143–55.[↩]
Džozef Nidam, “Pregled knjige Orijentalni despotizam Karla A. Vitfogela” (Joseph Needham, "Review of Karl A. Wittfogel, Oriental Despotism," Science and Society, 1958) str. 65. Nidam takođe piše kako su “(kineske) careve u svim epohama služili brojni duboko humani i nepristrasni naučnici”, str 61. Vitfogel beleži konfučijansko učenje da je slava vladajuće klase zavisila od gospode zvaničnika, školovanih birokrata, predodređenih da kao profesionalni vladari upravljaju masama stanovništva. Karl Vitfogel, Orijentalni despotizam (Karl A. Wittfogel, Oriental Despotism, New Haven, Conn.: Yale University Press, 1957) str. 320–21. Za gledište suprotno Nidamovom, videti Džon Lukač, “Klasa intelektualaca ili profesija intelektualac?” (John Lukacs, "Intellectual Class or Intellectual Profession?") u de Husar, Intelektualci (de Huszar, The Intellectuals) str. 521–22.[↩]
Džin Ribs, “Ratni planeri” (Jeanne Ribs, "The War Plotters," Liberation, August, 1961) str. 13): “[S]tratezi insistiraju da njihova profesija zaslužuje 'dostojanstvo akademskog pandana vojne profesije'”. Videti i Markus Raskin “Intelektualci nuklearnog holokausta” (Marcus Raskin, "The Megadeath Intellectuals," New York Review of Books, November 14, 1963) str. 6–7.[↩]
Tako je istoričar Konjers Rid, u svom predsedničkom govoru, zagovarao potiskivanje istorijskih činjenica u službi “demokratskih” i nacionalnih vrednosti. Rid objavljuje da “totalni rat, bilo da je vreo ili hladan, mobiliše svakoga i svakoga poziva da izvrši svoju dužnost. Istoričar nije ništa manje obavezan nego fizičar”. Rid, “Društvena odgovornost istoričara” (Read, "The Social Responsibilities of the Historian," American Historical Review, 1951) str. 283ff. Za kritiku Rida i druge aspekte dvorske istorije, videti Hauard K. Bil, “Profesionalni istoričar: njegova teorija i praksa” (Howard K. Beale, "The Professional Historian: His Theory and Practice," The Pacific Historical Review, August, 1953) str. 227–55. Takođe videti Herbert Baterfild, “Zvanična istorija: njene zamke i kriterijumi” (Herbert Butterfield, "Official History: Its Pitfalls and Criteria," History and Human Relations, New York: Macmillan, 1952) str. 182–224; i Hari Elmer Barns, Dvorski istoričari protiv revizionizma (Harry Elmer Barnes, The Court Historians Versus Revisionism, n.d.) str. 2ff.[↩]
Videti Vitfogel, Orijentalni despotizam (Wittfogel, Oriental Despotism), str. 87–100. O ulozi religije države u davnoj Kini i Japanu, videti Norman Džejkobs, Poreklo modernog kapitalizma i istočna Azija (Norman Jacobs, The Origin of Modern Capitalism and Eastern Asia, Hong Kong: Hong Kong University Press, 1958) str. 161–94.[↩]
De Žuvenel, O moći (De Jouvenel, On Power) str. 2:
Ključni razlog za poslušnost je da je postala navika ljudske vrste. … Sila je za nas prirodna pojava. Od najranijih dana pisane istorije sila je uvek upravljala ljudskim sudbinama … vlasti koje su gubile privilegiju upravljanja (društvom) nisu nestajale a da je svojim naslednicima ne zaveštaju; u umovima ljudi su ostajala sećanja čiji su efekti kumulativni. Niz državnih vlasti koje, tokom više vekova vladaju jednim društvom mogu se posmatrati kao jedna vlast koja uzima uvek nove oblike.

[↩]
O takvom korišćenju religije u Kini, videti Norman Džejkobs.[↩]
H.L Menken, Menkenov izbor (H.L. Mencken, A Mencken Chrestomathy, New York: Knopf, 1949) str. 145:
Sve što vlast vidi u originalnoj ideji je moguća promena, pa prema tome i napad na njene povlastice. Najopasniji čovek, za svaku vlast, je čovek koji je sposoban da samostalno razmišlja, ne obazirući se na popularna sujeverja i tabue. On gotovo neizbežno dolazi do zaključka da je vlast pod kojom živi nepoštena, suluda i nepodnošljiva pa, ukoliko je romantik, pokušava da je promeni. A čak i kada on lično nije romantik, vrlo je verovatno da će raširiti nezadovoljstvo među onima koji jesu.

[↩]
Isto, str. 146–47.[↩]

Anatomija države (II)

Katalaksija temati