Anatomija države (I)
Šta država nije
Shvatanje države kao socijalne ustanove je vrlo rašireno. Neki teoretičari slave državu kao način uzdizanja društva do statusa božanstva. Neki misle da je dobronamerna, mada ne uvek i efikasna organizacija za dostizanje društvenih ciljeva. Ali skoro svi smatraju da je država neophodno sredstvo za ostvarenje ciljeva čovečanstva, sredstvo koje treba suprotstaviti “privatnom sektoru” i koje često odnosi pobedu u borbi za resurse. Sa jačanjem demokratije, izjednačavanje države i društva je još potpunije, pa se danas često izražavaju osećanja protivna zdravom razumu kao na primer: “državna vlast – to smo svi mi”. Korisna zamenica u množini, “mi”, omogućuje ideološko prikrivanje realnosti političkog života. Ako kažemo “državna vlast – to smo svi mi”, onda šta god da ta vlast učini čoveku ne samo da je pravedno, ne samo da nikako ne može biti govora o tiraniji, već je to i “dobrovoljno” prihvaćeno od strane dotičnog. Ako je vlast napravila ogroman javni dug, koji se mora vratiti tako što će teret poreza podneti samo neki članovi društva u korist svih drugih (ili buduće generacije u korist sadašnje, prim. prev), realnost ovog opterećenja prikrivena je kada se kaže “mi to u stvari dugujemo nama samima”. Ako vlast prisilno mobiliše čoveka ili ga zatvori zbog disidentskih pogleda, tada on to u suštini “radi sam sebi” i prema tome — sve je u redu. Kada se ovako razmišlja, Jevreji koje je ubila nacistička vlast nisu bili ubijeni. Oni su u stvari “izvršili samoubistvo”, jer su oni bili (demokratski izabrana) vlast, pa prema tome šta god da im je vlast učinila, oni su to dobrovoljno prihvatili. Čovek ne bi očekivao da o ovome uopšte treba raspravljati, pa ipak, ogroman broj ljudi veruje u tu laž u manjoj ili većoj meri.
Moramo stoga da naglasimo da “mi” nismo vlast. Vlast – to nismo mi. Vlast ni u jednom preciznom smislu ne “predstavlja” većinu ljudi. 1 Čak i kada bi to bio slučaj, ako bi 70 procenata ljudi odlučilo da ubije preostalih 30 procenata, to bi i dalje bilo ubistvo a nikako dobrovoljno samoubistvo ubijene manjine. 2 Nikakva organicistička metafora, nikakvo beslovesno trabunjanje kako smo “svi mi deo jedan drugog” ne sme da zamagli tu činjenicu.
Ali, ako država nismo “mi”, ako država nije “porodica” koja se sastaje da razreši međusobne nesuglasice, ako nije sastanak članova nekakvog kluba — šta je onda država? Ukratko, država je jedna od organizacija u društvu koja pokušava da zadrži monopol na korišćenje sile odnosno nasilja na određenoj teritoriji. Preciznije, država je jedina organizacija u društvu koja svoje prihode ne obezbeđuje iz dobrovoljnih priloga ili dobrovoljnog plaćanja njenih proizvoda ili usluga već prinudom. Dok druge organizacije i pojedinci stiču svoj dohodak proizvodnjom dobara ili usluga, kao i miroljubivom i dobrovoljnom prodajom ovih dobara ili usluga, država stiče prihode korišćenjem prinude. To znači – zatvorom ili bajonetom, ili pretnjom da će ih upotrebiti. 3 Pošto iskoristi silu da obezbedi prihode, država najčešće ide dalje, reguliše i diktira i mnoge druge odluke svojih podanika. Čovek bi mogao da pomisli da bi i površan pogled na sve države u istoriji sveta trebalo da bude dovoljan dokaz ove tvrdnje. Međutim, mit je tako dugo prekrivao aktivnosti države da je neophodno da ih detaljnije opišemo.
Šta država jeste
Čovek na svet dolazi nezaštićen i mora da koristi svoj um da nauči kako da uzme resurse koje nalazi u prirodi i kako da ih transformiše (na primer, ulaganjem “kapitala”) u oblik koji može da koristi za zadovoljenje svojih potreba i poboljšanje uslova života. Jedini način na koji to može da postigne je da koristi svoj um i energiju da transformiše resurse (“proizvodnja”) i da svoje proizvode razmenjuje za proizvode drugih ljudi. Čovek je pritom otkrio da, kroz proces dobrovoljne međusobne razmene, produktivnost i standard života svih učesnika u razmeni mogu da se povećaju u ogromnoj meri. Jedini “prirodan” način da čovek opstane i stekne bogatstvo je, prema tome, da koristi svoj um i energiju da se uključi u proces proizvodnje i razmene. On ovo čini tako što prvo nalazi prirodne resurse a onda ih transformiše (tako što “pomeša svoj rad” sa njima, kako kaže Džon Lok) i time ih pretvara u privatnu svojinu koju zatim razmenjuje za svojinu drugih stečenu na sličan način. Organizacija društva koju zahteva čovekova priroda je zasnovana na “pravima svojine” i na “slobodnom tržištu” na kome se ta prava poklanjaju ili dobrovoljno razmenjuju. Ljudi su naučili da u borbi za oskudne resurse izbegnu metode “džungle”, u kojoj jedan čovek može da ih ima samo ako ih uzme od drugog i da umesto toga mnogostruko uvećaju količinu raspoloživih resursa kroz miroljubivu i harmoničnu proizvodnju i razmenu.
Nemački sociolog Franc Openhajmer ukazao je na dva međusobno isključiva načina sticanja bogatstva. Jedan uključuje gorepomenutu proizvodnju i razmenu, koje je nazvao “ekonomska sredstva”. Drugi način je jednostavniji jer ne zahteva produktivnost. To je otimanje nečijih dobara i usluga korišćenjem sile odnosno nasilja. To je metod konfiskacije, pljačke svojine drugih ljudi. Ovaj metod Openhajmer je nazvao “političkim sredstvima” sticanja bogatstva. Trebalo bi da bude jasno da je miroljubivo korišćenje razuma i energije za proizvodnju “prirodan” put za čoveka — sredstvo njegovog opstanka i napretka u životu. Takođe bi trebalo da bude jasno da su prinuda i otimanje protivni zakonu prirode. To je parazitizam koji guši proizvodnju (umesto da je poveća). “Političkim sredstvima” prenose se rezultati proizvodnje na parazitskog i destruktivnog pojedinca ili grupu. Tako se istovremeno smanjuje broj proizvođača i umanjuje podsticaj za preostale proizvođače da proizvode išta više nego što je minimum njihovih potreba. Dugoročno gledano, pljačkaš ugrožava i svoj opstanak jer slabi ili uništava izvor koji ga hrani. Ali ne samo to. Čak i kratkoročno, kao grabljivac on se ponaša suprotno svojoj pravoj prirodi — prirodi čoveka.
Sada smo u mogućnosti da potpunije odgovorimo na pitanje — šta je država? Država je, kaže Openhajmer, “organizacija političkih sredstava”. Država je sistematizacija procesa otimanja na datoj teritoriji. 4 Za razliku od države, zločin je u najboljem slučaju povremen i nesiguran. Ta vrsta parazitizma je prolazna i taj prinudni i parazitski način života može u svakom trenutku biti ugrožen otporom žrtava. Država obezbeđuje zakonski, uređen, sistematski način otimanja privatne svojine. Država je siguran, bezbedan i relativno “miran” način da se podmire potrebe parazitske kaste u društvu. 5 A pošto proizvodnja mora da se odigra pre otimanja, slobodno tržište prethodi državi. Država nikada nije stvarena nekakvim “društvenim ugovorom”. Država uvek nastaje osvajanjem i iskorišćavanjem. Klasičan je obrazac osvajačkog plemena koje u pauzi dugotrajnog pljačkanja i ubijanja okupiranog plemena shvati da bi haranje bilo trajnije i sigurnije, a cela situacija mnogo prijatnija ukoliko bi okupiranom plemenu bilo dopušteno da nastavi da živi i proizvodi, dok bi se osvajači naselili među njima kao vladari koji ubiraju redovni godišnji danak. 6
Jedan način nastajanja države može se ilustrovati na sledeći način. U brdima južne “Ruritanije” grupa bandita uspeva da zaposedne teritoriju i uskoro se glavni bandit proglašava za “kralja suverene i nezavisne južne Ruritanije”. Ako on i njegovi ljudi imaju snage da vladaju teritorijom izvesno vreme — gle čuda! — nova država pridružuje se “društvu naroda” i šef bandita preobraćen je u plemenitog vladara svog legitimnog domena.
_______________________________________________________________________________________________________
Marej Rotbard — Izvor: Egalitarianism as a Revolt Against Nature and Other Essays by Murray N. Rothbard, Auburn: Mises Institute, 2000 [1974]) str. 55–88. Prevod: Andrej Stanimirović
_______________________________________________________________________________________________________
- Ne možemo na ovom mestu detaljno obuhvatiti sve probleme i obmane “demokratije”. Reći ćemo samo da je nečiji pravi “predstavnik” uvek mora da se potčinjava naredbama tog nekog, da može biti otpušten u svakom trenutku i da ne može da deluje nasuprot interesa ili želja svog gazde. Potpuno je jasno da u demokratiji “predstavnik” nikada ne može da vrši funkciju predstavljanja na način koji odgovara libertarijanskom društvu.[↩]
- Socijal-demokrate obično na ovo odgovaraju da demokratija – većinski izbor vladara – ima za logičnu posledicu obavezu većine da manjini ostavi određene slobode, jer ta manjina može jednog dana postati većina. Uz druge nedostatke, ovo tvrđenje očigledno ne stoji u situaciji kada manjina ne može nikada postati većina, na primer kada se manjina od većine razlikuje rasno ili etnički.[↩]
-
Jozef Šumpeter, Kapitalizam, socijalizam i demokratija (Joseph A. Schumpeter, Capitalism, Socialism, and Democracy, New York: Harper and Bros., 1942) str. 198:
Sukob između privatne i javne sfere pogoršavao se od samog početka, od činjenice da … je država živela od prihoda koji je proizveden u privatnoj sferi, za privatne svrhe a potom morao da bude preusmeren silom politike. Teorija koja tumači poreze po analogiji sa plaćanjem članarine u nekakvom klubu ili plaćanjem usluga, recimo lekaru, samo pokazuje koliko je ovaj deo društvenih nauka daleko od naučnog metoda.
Videti i Marej Rotbard, “Obmana zvana 'javni sektor'” (Murray N. Rothbard, "The Fallacy of the 'Public Sector,"' New Individualist Review, Summer, 1961) 3ff.
[↩]
-
Franc Openhajmer, Država (Franz Oppenheimer, The State, New York: Vanguard Press, 1926) str. 24–27:
Postoje dva principijelno suprotstavljena načina na koje čovek može da obezbedi sredstva neophodna za zadovoljenje osnovnih potreba. Ta dva načina su rad ili pljačka, odnosno njegov sopstveni trud ili nasilno otimanje plodova tuđeg rada. … U diskusiji koja sledi, rad jednog čoveka i razmenu sopstvenog rada za ekvivalentnu količinu rada drugih ljudi nazvaću “ekonomska sredstva” za zadovoljenje potreba, dok će neplaćeno prisvajanje rada drugih ljudi biti nazvano “politička sredstva”. … Država je organizacija koja koristi politička sredstva. Prema tome, država ne može postojati pre nego što ekonomska sredstva proizvedu određenu količinu objekata za zadovoljenje potreba, koji se onda mogu oteti ili prisvojiti ratobornom pljačkom.
[↩]
-
Albert Džej Nok objašnjava kako
država prisvaja i sprovodi monopol na zločin. … Država zabranjuje privatno ubijanje a sama organizuje ubijanje kolosalnih razmera. Država kažnjava privatnu krađu a sama beskrupulozno pljačka sve što poželi, bila to imovina njenog građanina ili stranca.
Nok, Uraditi pravu stvar i drugi ogledi (Nock, On Doing the Right Thing, and Other Essays, New York: Harper and Bros., 1929) str. 143; citirano u Džek Švarcman, “Albert Džej Nok – Suvišni čovek”, Vera i sloboda (Jack Schwartzman, "Albert Jay Nock—A Superfluous Man," Faith and Freedom, Decembar 1953) str. 11.
[↩]
-
Oppenheimer, The State str. 15:
Šta je onda država kao sociološki pojam? Država je, po samom svom nastanku … društvena institucija, koju pobednička grupa ljudi nameće pobeđenoj grupi, sa jedinom svrhom da reguliše dominaciju pobednika nad pobeđenima i da se osigura od pobune iznutra i od napada spolja. Teleološki, dominacija nema drugi smisao do ekonomskog iskorišćavanja poraženih od strane pobednika.
A de Žuvenel je napisao: “država je u suštini rezultat uspeha koji banda nitkova postigne u nametanju svoje volje društvu”. Bertran de Žuvenel, O Moći (Bertrand de Jouvenel, On Power, New York: Viking Press, 1949) str. 100–01.
[↩]
