Da li će antimonopolski zakon zaštiti konkurenciju?

Međutim, ovde se postavlja jedno prethodno pitanje, posebno za zagovornike tržišne privrede, naime da li je za očuvanje ili podsticanje konkurencije u jednoj privredi potrebno ili čak poželjno donositi neki zakon o zaštiti konkurencije, ili je pak dovoljno ukloniti administrativne i zakonske barijere za poslovanje svih firmi. Da li je drugim rečima zaštita konkurenije stvar dodatne regulacije ili pak deregulacije? Nije na prvi pogled očigledno zašto bi bila neophodna još neka regulativa, mimo izjednačavanja zakonskih uslova i ukidanja državnih i paradržavnih monopola (licenci, ekskluzivnih dozvola, vancarinske i carinske zaštite domaćih preduzeća itd). Da bi se na ovo pitanje zadovoljavajuće odgovorilo potrebno je razmotriti smisao i korene antimonopolskog zakonodavstva u svetu, i videti kakvim je rezultatima njegovo praktikovanje tamo vodilo, kao i razmotriti sam koncept konkurencije koji stoji u osnovi ideje ovakvog zakonodavstva.

Prvi moderni zakon protiv monopola jeste poznati Šermanov zakon iz 1890. godine, donet u Americi sa obrazloženjem da se njime sprečavaju monopolizacija i kartelski dogovori velikih firmi. I danas čak i mnogi protržišni ekonomisti smatraju ovaj zakon vrlo važnim u podsticanju konkurentskog ambijenta američke privrede, čak nekom vrstom “Magna Carte slobodnog preduzetništva”. U stvarnosti, njegov smisao je bio mnogo manje idiličan. Šermanov zakon je, na jednoj strani, bio donet kao deo protekcionističkog plana čiji su tvorci i predvodnici u realizaciji bili senatori Šerman i Edvards, da se javnost zavara i od nje sakriju učinci jednog drugog, Carinskog zakona, koji je donet u isto vreme, a kojim je značajnom delu američke privrede pružena visoka carinska zaštita. Šermanov akt je, tako, svojom praznom retorikom “zaštite konkurencije”, predstavljao u jednom smislu samo politički korektnu dimnu zavesu za spoljnotrgovinski protekcionizam.

S druge strane, njegovi kreatori nisu sakrivali okolnost da je krajnji cilj tog zakona bio zapravo da spase od propasti manje i neefikasnije firme koje nisu mogle da se suoče sa nižim cenama i velikom proizvodnjom koje su forsirali “trustovi”, a kao posledicu bolje organizacije, novih tehnologija, ekonomije obima i novih oblika marketinga. Senator Edvards je izjavio u kongresnoj raspravi da “naftni trust može sniziti cenu na jedan cent po barelu, ali da bi to uništilo legitimnu konkurenciju i izbacilo mnoge čestite ljude iz posla”. Ekonomista Tomas Di Lorenzo je iz stoga bez preterivanja izveo zaključak da je Šermanov zakon zapravo predstavljao “zakon protiv snižavanja cena”, odnosno notornu protekcionističku meru koja je oborila konkurentnost privrede i naštetila američkim potrošačima.

Jasno je onda kako je i zašto bilo moguće da glavni korisnici i inspiratori antimonopolskog zakonodavstva oduvek budu loši i neefikasni proizvođači, oni koji na realnim tržištima nisu mogli da se valjano takmiče, pa su se u organizovali u lobije da iskoriste državnu regulaciju ne bi li pobedili bolje konkurente. Novija istraživanja su pokazala da su skoro sve one industrijske grane koje su u vreme Šermanovog zakona okvalifikovane kao monopolističke zapravo podizale proizvodnju i smanjivale cene 3-5 puta brže od ostatka ekonomije za sve vreme pre i posle donošenja tog zakona! One su (posebno industrija čelika, nafte, šećera itd) bile lideri u produktivnosti, a ne udžbenički monopolisti koji eksploatišu potrošače visokim cenama i lošim proizvodima. Arhi-monopolista iz američke antitrustne mitologije, Standard Oil, smanjio je cene nafte između 1869 i 1896 godine sa 28 centi po barelu na 5,9 centi, a troškove sa 3 centa na 0,29 centi, povećavajući proizvodnju višestruko u istom periodu! Čudan monopolista! Isto tako, ni jedna od firmi koje su kasnije, kroz XX vek, gonjene po američkom antimonopolskom zakonodavstvu nisu bile pravi monopolisti pod zaštitom države, već je ogromna većina njih predstavljala, poput Standard Oila, najprodutivnije lidere i inovatore u raznim poljima biznisa (American Tobacco, Alcoa, IBM, General Electric, Microsoft…), koji su svoju poziciju sticali i održavali isključivo na slobodnom tržištu. Na drugoj strani su državni monopoli (pošta, železnica), koji su svoj monopolski položaj sticali ekskluzivnim državnim licencama i zakonskim zabranama konkurencije, a koji nikada nisu bili gonjeni po “antimonopolskim” zakonima To dokazuje da ovi zakoni nikad nisu štitili konkurenciju, već je podrivali, napadima na najproduktivnije firme. A to je, opet, činjenica nad kojom se vredi zamisliti kad se kopira ovakva vrsta zakona i kod nas.

Zapravo, ni jedan monopol ne može da ima ekonomski štetne efekte, ukoliko nije podržan vladinim merama. Razlog za ovo je prilično jednostavan: u konkurentskim uslovima, svaka firma ili kartel su prinuđeni da neprekidno unapređuju proizvodnju i/ili smanjuju cene, jer će potencijalni konkurenti u protivnom biti privučeni njihovom neefikasnošću, visokim troškovima i/ili niskim kvalitetom, i potisnuće ih sa tržišta. Sudbina svakog poslovnog čoveka je na tržišu u rukama potrošača, a tržište kapitala funkcioniše kao konačni regulator ekonomske efikasnosti, tako što seli kapital tamo gde je najveća mogućnost profita. Ukoliko neki monopolista neefikasno radi on će morati da prodaje skuplje da bi pokrio više troškove a to će potencijalnim konkurentima poslati signal da tu leži mogućnost profita, i on će dobiti konkurenciju. Monopol koji nastaje (i održava se) na slobodnom tržištu nije štetan za potrošače, jer je posledica superiorne ekonomske efikasnosti koja monopolisti omogućava da bude trenutno jedini. Često mogu postojati razlozi zbog kojih jedna “monopolska” firma ili nekoliko njih (“oligopol”) mogu biti efikasnije od velikog broja firmi (ekonomija obima, tražnja za homogenom robom, neka svojstva funkcije troškova itd). Štetni su samo monopoli i karteli koje štiti ili promoviše država.

Ekonomisti su nažalost značajno doprineli popularnosti antimonopolskih zakona. Oni su propagirali pogrešno shvatanje konkurencije koje je ovu identifikovalo s brojem konkurenata, a ne odsustvom zakonskih i regulatornih barijera poslovanju. Kao posledica toga, neki od potencijalno vrlo konkurentnih oblika privrede, poput nekih (ne nužno svih, naravno) oligopola ili čak tržišnih monopola, bili su napadani u ime “konkurencije”, a zapravo u ime “prava” lošijih konkurenata da opstaju u poslu uprkos svojoj neefikasnosti. U središtu ovog shvatanja konkurencije je bila iluzija da se ona sastoji u aktuelnom postojanju mnoštva konkurenata koji ne mogu uticati na cene niti menjati druge uslove konkurencije. Ovo je vrlo naivno shvatanje budući da takva atomistička konkurencija može postojati samo u nekim izolovanim agrarnim tržištima, ali ne i u najvećem delu ekonomskog sistema. Stvarna konkurencija znači slobodu takmičenja koja će pokazati ko je najbolji, i njen rezultat se nikad ne može unapred predvideti; često će opstajati mnogo firmi, ali ponekad i samo nekoliko njih ili tek jedna. Nema nikakvog značaja koliko firmi ima, svi ishodi procesa konkurencije su podjednako legitimni, ukoliko nema državnih intervencija i favorizovanja nekoga. Kao što je rekao američki ekonomista Stiv Pejović, “sve što treba za tržišnu privredu jeste jedna firma i slobodan ulaz”. Dakle, za konkurenciju ne treba nikakav “zakon protiv monopola”. Treba samo zabrana državi da se meša u ekonomiju i stvara ili potpomaže monopole. A to je više stvar ustava nego zakona.

Šta će biti verovatne posledice donošenja ovog zakona u Srbiji? Pogledajmo samo na jednom jednostavnom primeru, regulisanja cenovne konkurencije, kako izgleda antitrustna Zemlja Čuda u koju ulazimo (ne kažem da je postojeće stanje bolje, već da je gore zahvaljući višku državne kontrole a ne njegovom manjku, makar i u formi antimonopolskog zakonodavstva). Jedan cinični i oštroumni komentator je svojevremeno primetio da antitrustni zakoni u Americi “jednima zabranjuju da prodaju po višim cenama od konkurencije, drugima po nižim, a trećima kaže da i u istim cenama ima nešto zlo”. Ako imaju više cene od konkurencije onda eksploatišu potrošače, ako imaju niže onda mogu biti optuženi za “predatorstvo”, a ako svi imaju zajedničke cene onda će to biti kartelska zavera. Nikakvom politikom cena se ne možeš unapred zaštiti od optužbe za monoplizaciju. Naš zakon verno odslikava ovu apsurdnu prirodu antimonopolske regulacije. U članu 7, koji se odnosi na sve vrste kartelskih sporazuma zabranjeno je da se “neposredno ili posredno utvrđuju prodajne ili kupovne cene ili drugi uslovi trgovine”. To bi trebalo da znači da je zabranjeno da firme iz jedne oblasti dogovaraju zajedničke cene (price fixing). Dobro. Ali, u članu 18 koji reguliše “zloupotrebu dominantnog položaja”, imamo skoro identičnu formulaciju ovog istog delikta, samo što se uz zabranu utvrđivanja cena i drugih uslova trgovine dodaje zagonetnti atribut “nepravedno”. Zabranjeno je, dakle, zloupotrebljavati dominantni položaj da bi se nametale “nepravedne cene” (stari dobri katolički srednji vek)! Kakve su to nepravedne cene? To se ne zna pouzdano, ali pretpostavljam da je reč o takozvanim predatorskim cenama, kojima dominantna firma želi da istisne konkurenciju (jasno, nižim od konkurentskih, samo što nisu altruistički motivisane, već željom da se uništi konkurencija) da bi onda nesmetano vršljala na tržištu. Dakle, osim zajedničkog fiksiranja istih, zabranjeno je i nametati “nepravedno” niže cene. A da ne govorimo da je pumpanje visokih cena arhetipski slučaj nametanja “nepravednih cena”. Pa sad neka “monopolista” vidi kako će da svoju cenovnu politiku vodi, bude konkurentan, i istovremeno ne prekrši antimonopolsko zakonodavstvo.

I odmah vidimo kako će ići primena. Kako je Ministar trgovine najavio, neki trgovinski lanci koji niskim cenama i ekonomijom obima uvode “nelojalnu konkurenciju” lokalnim manjim ponuđačima, da bi ih istisnuli a onda sami povećali cene, biće stavljeni na tapet. Zakon treba da “reguliše” tu stvar u duhu novoproklamovane filozofije “ekonomskog patriotizma”. Drugim rečima, političari i birokrati treba da nas, potrošače, antimonopolskim zakonom “zaštite” od Merkatora, Maksija, Vero-a, i drugih monopolista, i sačuvaju nam mogućnost da kupujemo od piljara sa ćoška, jer mi sami ne znamo od koga želimo da kupujemo. U stvari, lošiji domaći trgovinski lanci treba da budu zaštićeni od konkurencije boljih stranih (jedan ministar je čak izjavio kako je trgovina “strateška” grana, pa zahteva restrikcije ulaska stranaca u nju).

Dobro, videli smo – strani trgovinski lanci po pravilu predatorski istiskuju domaće niskim cenama. Ali, bogami u poslednje vreme monopolisti ništa manje nisu aktivni ni u podizanju cena. Pa tako slušamo od naših zvaničnika da trgovine imaju “neralno visoke marže” koje bi trebalo administrativno ograničiti. Još gore, izgleda da monopolisti dogovorom zajednički određuju istovetne marže. Opet se ne zna šta je veće monopolističko nepočinstvo, smanjenje cena, povećanje cena, ili pak držanje istih.

Ministar finansija je, s druge strane, dao svoj prilog primeni zabrane kartelskih dogovora o cenama: to što poslovne banke drže iste ili slične “visoke” (u odnosu na šta?) kamatne stope, nije po njemu posledica loše poslovne klime koja čini kapital skupljim i kredite nepovoljnijim, već zavere podlih bankara koji zajednički “fiksiraju cene”. Pa će im onda, pretpostavljam, antimonopolska komisija narediti da spuste kamate i usreće stanovništvo. Pored katoličke teorije “pravednih cena” sad smo dobili i drugi biser iste ekonomske škole – napad na “zelenaštvo” i obećanje da će ga vlasti odane tržišnoj privredi nemilosrdno proganjati.

Iskustvo je široko dokazalo da se tužbe i istrage protiv raznih firmi za monopolizaciju i monopolsko ponašanje najčešće svode na lov na veštice, koji orkestriraju ambiciozni birokrati u sadejstvu sa konkurentima “monopolista”. Ova atmosfera lova na veštice stvara nesigurnost i nepredvidivost. O tome kakav sjajan prostor za korupciju se otvara kad nekom poverite mandat da odlučuje o milionima dolara na osnovu nejasnih i maglovitih kriterijuma “monopolizacije” (“predatorsko ponašanje, “stvaranje barijera ulasku”, “nepravedne cene” itd.), ni ne treba mnogo trošiti reči. U odsustvu bilo kakvih jasnih kriterijuma i bilo kakvog mogućeg znanja o predmetu odlučivanja, sve se svodi na politički voluntarizam i samovolju birokrata u antimonopolskim agencijama, i trošenje velikih suma novca na neproduktivne svrhe, lobiranje za antitrust ili odbranu od tužbi, umesto u produktivan biznis. To je konačni razlog da se ovakvi zakoni nikad ne donose. Oni znače samo još jedan alat u ruke domaćim birokratima i regulatorima, koji će u koaliciji sa protekcionističkim lobijima da ograničavaju i onemogućavaju konkurenciju.

Ivan Janković