Ludvig fon Mizes (1881–1973)

Jedan od naj­po­zna­ti­jih eko­no­mi­sta i soci­jal­nih filo­zo­fa dva­de­se­tog veka, Ludvig fon Mizes (Ludwig von Mises) je u toku svog dugog i pro­duk­tiv­nog živo­ta raz­vio pot­pu­nu deduk­tiv­nu eko­nom­sku nau­ku zasno­va­nu na temelj­nom aksi­o­mu da poje­di­nač­na ljud­ska bića svr­sis­hod­no dela­ju da bi ostva­ri­li želje­ne cilje­ve. Iako je nje­go­va eko­nom­ska ana­li­za “vred­no­sno neu­tral­na” – u smi­slu da je za ana­li­zu nebit­no koje su vred­no­sti eko­no­mi­sta, Mizes je zaklju­čio da je za ljud­sku rasu lais­sez-fai­re jedi­na dugo­roč­no odr­ži­va eko­nom­ska poli­ti­ka, sa slo­bod­nim trži­štem i neo­gra­ni­če­nim kori­šće­njem pra­va pri­vat­ne svo­ji­ne, gde je vlast stro­go ogra­ni­če­na na odbra­nu sigur­no­sti oso­ba i svo­ji­ne u okvi­ru nje­ne teritorije.

Drže­ći se ovog sta­va i neo­bo­ri­ve isti­ne nasu­prot čita­vog veka posve­će­nog eta­ti­zmu i kolek­ti­vi­zmu, Mizes je postao poznat po bes­kom­pro­mi­snom insi­sti­ra­nju na nein­fla­tor­nom zlat­nom stan­dar­du i lais­sez-fai­re-u.

Iako mu je prak­tič­no bilo one­mo­gu­će­no da se zapo­sli na bilo kom uni­ver­zi­te­tu u Austri­ji, a kasni­je i u Sje­di­nje­nim Drža­va­ma, Mizes je živeo i držao se svo­jih sta­vo­va sa sti­lom. Kao glav­ni eko­nom­ski savet­nik austrij­ske vla­de tokom 1920-ih, Mizes je goto­vo samo­stal­no uspo­rio infla­ci­ju u Austri­ji; raz­vio je svoj sop­stve­ni “pri­vat­ni semi­nar” koji je pri­vu­kao istak­nu­te mla­de eko­no­mi­ste, soci­o­lo­ge i filo­zo­fe diljem čita­ve Evro­pe. Kao teme­lj “neo-austrij­ske ško­le” eko­no­mi­je, Mize­so­va teo­ri­ja poslov­nog ciklu­sa koja je za infla­ci­ju i peri­o­dič­ne depre­si­je okri­vi­la infla­tor­ne ban­kar­ske kre­di­te ohra­bri­va­ne od Cen­tral­nih bana­ka, pri­hva­će­na je od veći­ne mla­đih eko­no­mi­sta u Engle­skoj ranih 1930-ih kao naj­bo­lje obja­šnje­nje Veli­ke depresije.

Pošto je pobe­gao od naci­sta u Sje­di­nje­ne drža­ve, Mizes nasta­vlja svoj rad tamo. Tokom dve dece­ni­je pre­da­va­nja, on inspi­ri­še nasta­nak Austrij­ske ško­le u Sje­di­nje­nim drža­va­ma. Godi­nu dana nakon nje­go­ve smr­ti 1973. godi­ne, nje­gov naj­po­zna­ti­ji sled­be­nik, F. A. Hajek, nagra­đen je Nobe­lo­vom nagra­dom za eko­no­mi­ju za svoj rad na daljem razvo­ju Mize­so­ve teo­ri­je poslov­nog ciklu­sa tokom kasnih 1920-ih i 1930-ih.

Mizes je rođen 29. sep­tem­bra 1881. godi­ne u gra­du Lem­ber­gu (sada Lvov) u Gali­ci­ji, gde je nje­gov otac, beč­ki gra­đe­vin­ski inže­njer zapo­slen na austrij­skoj žele­zni­ci tada bio na slu­žbi. Mize­so­vi rodi­te­lji bili su iz pozna­tih beč­kih poro­di­ca; ujak nje­go­ve maj­ke, dr Joa­kim Lan­dau, bio je posla­nik Libe­ral­ne par­ti­je u austrij­skom parlamentu.

Na Uni­ver­zi­tet u Beču upi­sao se počet­kom veka sa levi­čar­skim inter­ven­ci­o­ni­stič­kim ide­ja­ma. Mla­di Mizes ubr­zo je otkrio Prin­ci­pe eko­no­mi­je Kar­la Men­ge­ra, temelj­no delo austrij­ske ško­le eko­no­mi­je i ubr­zo pri­hva­tio austrij­ski nagla­sak na indi­vi­du­al­no delo­va­nje za osnov­nu jedi­ni­cu eko­nom­ske ana­li­ze a ne na nere­al­ne meha­ni­ci­stič­ke jed­na­či­ne, kao i važnost eko­no­mi­je slo­bod­nog tržišta.

Mizes je postao istak­nu­ti post-dok­to­rant na čuve­nom semi­na­ru veli­kog austrij­skog eko­no­mi­ste Euge­na fon Bem-Baver­ka (među čijim broj­nim postig­nu­ći­ma je i pot­pu­no pobi­ja­nje Mark­so­ve rad­ne teo­ri­je vrednosti).

Tokom ovog peri­o­da, u svom prvom veli­kom delu, Teo­ri­ja nov­ca i kre­di­ta (1912), Mizes posti­že nešto što je bilo sma­tra­no nemo­gu­ćim: inte­gri­sa­nje teo­ri­je nov­ca u opštu teo­ri­ju mar­gi­nal­ne kori­sno­sti i cene (to bi se sada zva­lo inte­gri­sa­nje “makro­e­ko­no­mi­je” u “mikro­e­ko­no­mi­ju.”) Pošto su Bem-Baverk i osta­le austrij­ske kole­ge odbi­li da pri­hva­te Mize­so­vu inte­gra­ci­ju i tako osta­li bez mone­tar­ne teo­ri­je, Mize­su je jedi­no pre­o­sta­lo da se izdvo­ji i osnu­je “neo-austrij­sku” školu.

U svo­joj mone­tar­noj teo­ri­ji Mizes je oži­veo dav­no zabo­ra­vljen prin­cip bri­tan­ske valut­ne ško­le, širo­ko pri­hva­ćen do 1850-ih, da dru­štvo nema nika­kve kori­sti od pove­ća­nja nov­ča­ne mase, da pove­ća­nje nov­ča­ne mase i ban­kar­skog kre­di­ta iza­zi­va samo infla­ci­ju i poslov­ne ciklu­se i da pre­ma tome poli­ti­ka mone­tar­ne vla­sti tre­ba da bude odr­ža­va­nje ekvi­va­len­ta 100-pro­cent­nog zlat­nog standarda.

Mizes je ovom sta­vu dodao i ele­men­te teo­ri­je poslov­nih ciklu­sa: da ekspan­zi­ja ban­kar­skih kre­di­ta, pored iza­zi­va­nja infla­ci­je, čini depre­si­je nei­zbe­žnim jer iza­zi­va “pro­ma­še­ne inve­sti­ci­je”, tj. navo­di poslov­ne lju­de da pre­vi­še inve­sti­ra­ju u kapi­tal­na dobra “višeg reda” (maši­ne alat­ke, gra­đe­vi­ne, itd.) a pre­ma­lo u potro­šač­ka dobra.

Pro­blem je u tome što infla­tor­ni ban­kar­ski kre­di­ti, kada se pozaj­mlju­ju pri­vred­nim orga­ni­za­ci­ja­ma, ima­ju efek­te pse­u­do-šted­nje i navo­de poslov­ne lju­de da veru­ju da je više ušte­đe­vi­ne na ras­po­la­ga­nju za ula­ga­nje u pro­i­zvod­nju kapi­tal­nih doba­ra nego što su potro­ša­či zai­sta sprem­ni da šte­de. Sto­ga infla­tor­ni rast mora biti pra­ćen rece­si­o­nim padom, koji posta­je bolan ali neop­ho­dan pro­ces kroz koji trži­šte likvi­di­ra loše inve­sti­ci­je i pono­vo uspo­sta­vlja struk­tu­ru inve­sti­ra­nja i pro­i­zvod­nje koja naj­bo­lje odgo­va­ra želja­ma i zahte­vi­ma potrošača.

Mizes i nje­gov sled­be­nik Hajek raz­vi­li su ovu teo­ri­ju poslov­nih ciklu­sa tokom 1920-ih i na osno­vu ove teo­ri­je Mizes je bez­u­spe­šno upo­zo­ra­vao da je izvi­ka­no “Novo doba” veči­tog napret­ka 1920-ih veli­ka pre­va­ra i da će nei­zbe­žan rezul­tat biti juriš na ban­ke i depre­si­ja. Kada je pozvan da pre­da­je na lon­don­skoj Eko­nom­skoj ško­li 1931. godi­ne, od stra­ne uti­caj­nog pola­zni­ka Mize­so­vog pri­vat­nog semi­na­ra Lio­ne­la Robin­sa, Hajek je pri­do­bio veći­nu mla­dih engle­skih eko­no­mi­sta za ovaj način raz­mi­šlja­nja. Ovo uče­nje bilo je u suprot­no­sti sa pogle­di­ma Džo­na Mej­nar­da Kejn­za i nje­go­vih uče­ni­ka sa Kem­bri­dža; iako je pot­pu­no pobio Kejn­zo­vu Raspra­vu o nov­cu, Hajek je ipak izgu­bio bit­ku i veći­nu sled­be­ni­ka u nale­tu kejn­zi­jan­ske revo­lu­ci­je koja je zahva­ti­la svet eko­no­mi­je po obja­vlji­va­nju Kejn­zo­ve Opšte teo­ri­je 1936. godine.

Pre­po­ru­ke za tre­ti­ra­nje pro­ble­ma poslov­nih ciklu­sa Mizes-Haje­ka s jed­ne i Kejn­za s dru­ge stra­ne bile su dija­me­tral­no suprot­ne. Mizes je pre­po­ru­či­vao tre­nut­no uki­da­nje svih ban­kar­skih kre­di­ta i mone­tar­ne ekspan­zi­je tokom peri­o­da rasta; a tokom rece­si­je save­to­vao je stro­gi lais­sez-fai­re, koji će omo­gu­ći­ti naj­br­žu mogu­ću stabilizaciju.

I ne samo to: za Mize­sa su naj­go­ri obli­ci inter­ven­ci­je veštač­ko odr­ža­va­nje cena ili pla­ta (što iza­zi­va neza­po­sle­nost), pove­ća­va­nje ponu­de nov­ca ili pove­ća­va­nje držav­nih izda­ta­ka da bi se sti­mu­li­sa­la potro­šnja. Za Mize­sa rece­si­ja je pro­blem niskog nivoa šted­nje i viso­ke potro­šnje i zato je važno da se ohra­bri šted­nja i šte­dlji­vost a ne suprot­no; isto tako, da se sma­nje držav­ni izda­ci a ne da se pove­ća­ju. Oči­gled­no je da su Mize­so­vi sta­vo­vi od 1936. godi­ne na dalje u pot­pu­noj suprot­no­sti sa moder­nom makro­e­ko­nom­skom poli­ti­kom u čita­vom svetu.

Soci­ja­li­zam-komu­ni­zam tri­jum­fo­vao je u Rusi­ji i dobrom delu Evro­pe u toku i nakon Prvog svet­skog rata, što je nave­lo Mize­sa da obja­vi čuve­ni čla­nak “Eko­nom­ski račun u soci­ja­li­stič­kim zemlja­ma” (1920) u kojem je poka­zao da je nemo­gu­će da soci­ja­li­stič­ki pla­ne­ri ispla­ni­ra­ju moder­ni eko­nom­ski sistem; šta­vi­še, sva­ki poku­šaj stva­ra­nja veštač­kog “trži­šta” biće neu­spe­šan jer stvar­ni sistem cena i tro­ško­va zahte­va raz­me­nu svo­jin­skih pra­va odno­sno pri­vat­nu svo­ji­nu nad sred­stvi­ma za proizvodnju.

Ovaj čla­nak Mizes je kasni­je raz­vio u svo­ju knji­gu Soci­ja­li­zam (1922) a ova sve­o­bu­hvat­na filo­zof­ska i soci­o­lo­ška, a tako­đe i eko­nom­ska kri­ti­ka i danas je naj­kom­plet­ni­ja i naj­ra­zor­ni­ja kri­ti­ka soci­ja­li­zma ika­da napi­sa­na. Mize­sov Soci­ja­li­zam naveo je mno­ge istak­nu­te eko­no­mi­ste i soci­jal­ne filo­zo­fe da napu­ste soci­ja­li­stič­ke pogle­de, uklju­ču­ju­ći Haje­ka, nem­ca Vil­hel­ma Rep­kea i engle­za Lio­ne­la Robinsa.

U Sje­di­nje­nim Drža­va­ma, publi­ko­va­nje engle­skog pre­vo­da Soci­ja­li­zma pro­vu­klo je pažnju istak­nu­tog eko­nom­skog novi­na­ra Hen­ri­ja Hezli­ta, čiji je pri­kaz knji­ge u Nju­jork Tajm­su naveo jed­nog od naj­po­zna­ti­jih i naj­u­če­ni­jih sim­pa­ti­ze­ra komu­ni­zma u Ame­ri­ci u to vre­me, J. B. Metju­za da pri­hva­ti Mize­sov stav i uspro­ti­vi se svim obli­ci­ma socijalizma.

Soci­ja­li­ste širom Evro­pe i Sje­di­nje­nih Drža­va zabri­nja­vao je pro­blem eko­nom­skog raču­na u soci­ja­li­zmu tokom pet­na­est godi­na i konač­no su pro­blem pro­gla­si­li reše­nim kada je publi­ko­van model “trži­šnog soci­ja­li­zma” polj­skog eko­no­mi­ste Oska­ra Lan­gea 1936. godi­ne. Lan­ge se vra­tio u Polj­sku nakon Dru­gog svet­skog rata da bi pomo­gao u pla­ni­ra­nju polj­skog komu­ni­zma. Kolaps soci­ja­li­stič­kog pla­ni­ra­nja 1989. godi­ne u Polj­skoj i dru­gim komu­ni­stič­kim zemlja­ma doveo je eta­bli­ra­ne eko­no­mi­ste svih ide­o­lo­ških usme­re­nja (svi do jed­nog bili su pri­sta­li­ce Lan­ge­o­vog “reše­nja”) u vrlo neu­go­dan položaj.

Neki istak­nu­ti soci­ja­li­sti, na pri­mer Robert Hajl­bro­ner, ima­li su dovolj­no hra­bro­sti da jav­no pri­zna­ju da je “Mizes bio u pra­vu” sve vre­me. (Fra­za “Mizes je bio u pra­vu” bila je naziv panel-disku­si­je na godi­šnjem sastan­ku Južnjač­kog udru­že­nja eko­no­mi­sta 1990. godi­ne u Nju Orleansu.)

Ako je soci­ja­li­zam eko­nom­ska kata­stro­fa, inter­ven­ci­ja vla­sti neće done­ti rezul­tat i nei­zbe­žno vodi u soci­ja­li­zam. Mizes je ove zaključ­ke izneo u knji­zi Kri­ti­ka inter­ven­ci­o­ni­zma (1929) a svo­ju poli­tič­ku filo­zo­fi­ju lais­sez-fai­re libe­ra­li­zma u knji­zi Libe­ra­li­zam (1927).

Pored toga što se uspro­ti­vio svim poli­tič­kim tren­do­vi­ma dva­de­se­tog veka, Mizes se sa istim žarom i elo­kven­ci­jom borio sa onim što je sma­trao pogub­nim domi­nant­nim filo­zof­skim i meto­do­lo­škim tren­do­vi­ma, u eko­no­mi­ci i dru­gim disci­pli­na­ma. Ovo je uklju­či­va­lo pozi­ti­vi­zam, rela­ti­vi­zam, isto­ri­ci­zam, poli­lo­gi­zam (ide­ja da sva­ka rasa i pol ima­ju svo­ju sop­stve­nu “logi­ku” i da sto­ga ne mogu da komu­ni­ci­ra­ju sa dru­gim gru­pa­ma) i sve obli­ke ira­ci­o­na­li­zma i pobi­ja­nja objek­tiv­ne isti­ne. Mizes je tako­đe raz­vio ono što je sma­trao odgo­va­ra­ju­ćom meto­do­lo­gi­jom eko­nom­ske teo­ri­je – logič­ku deduk­ci­ju iz oči­gled­nih aksi­o­ma, koju je nazvao “prak­se­o­lo­gi­jom”, a oštro je kri­ti­ko­vao rastu­ću ten­den­ci­ju eko­no­mi­je i dru­gih disci­pli­na da se prak­se­o­lo­gi­ja i isto­rij­sko shva­ta­nje zame­ne nere­a­li­stič­nim mate­ma­tič­kim mode­li­ma i sta­ti­stič­kim manipulacijama.

Nakon emi­gra­ci­je u Sje­di­nje­ne Drža­ve 1940. godi­ne, dve Mize­so­ve knji­ge posta­le su važne i uti­caj­ne. Nje­go­va knji­ga Sve­moć­na vlast (1944) bila je prva koja je pod znak pita­nja sta­vi­la tada vrlo raši­ren mark­si­stič­ki stav da su faši­zam i naci­zam svo­jim naci­ja­ma name­ta­le “kla­se kapi­ta­li­sta”. Nje­go­va Biro­kra­ti­ja (1944) je još uvek nepre­va­zi­đe­na ana­li­za razlo­ga zašto je funk­ci­o­ni­sa­nje vla­sti uvek “biro­krat­sko” i pati od svih bolj­ki birokratije.

Mize­so­vo naj­mo­nu­men­tal­ni­je dostig­nu­će je delo Ljud­sko delo­va­nje (1949), prva sve­o­bu­hvat­na raspra­va o eko­nom­skoj teo­ri­ji napi­sa­na posle Prvog svet­skog rata. U ovom delu Mizes pri­me­nju­je sop­stve­nu meto­do­lo­gi­ju i pro­gram istra­ži­va­nja i zasni­va sve­u­kup­nu struk­tu­ru eko­nom­ske teo­ri­je na svo­jim deduk­tiv­nim “prak­se­o­lo­škim” prin­ci­pi­ma. Obja­vlje­na u eri u kojoj su i eko­no­mi­sti i držav­ne vla­sti pot­pu­no posve­će­ni eta­ti­zmu i kejn­zi­jan­skoj infla­ci­ji, Ljud­sko delo­va­nje je knji­ga koju eko­no­mi­sti nisu čita­li. Konač­no, 1957. godi­ne Mizes je obja­vio svo­je posled­nje važno delo, Teo­ri­ja i isto­ri­ja, u kome pored pobi­ja­nja mark­si­zma i isto­ri­ci­zma obja­šnja­va osnov­ne razli­ke i funk­ci­je teo­ri­je i isto­ri­je u eko­no­mi­ji i dru­gim disci­pli­na­ma ljud­skog delovanja.

U Sje­di­nje­nim Drža­va­ma, kao i u svo­joj rod­noj Austri­ji, Mizes nije uspeo da nađe pla­će­no mesto na uni­ver­zi­te­tu. Na Nju­jork uni­ver­zi­te­tu, gde je pre­da­vao od 1945. pa sve do pen­zi­o­ni­sa­nja u 88. godi­ni živo­ta 1969. godi­ne, radio je kao gostu­ju­ći pro­fe­sor, a pla­tu je dobi­jao od kon­zer­va­tiv­no-liber­ta­ri­jan­skog Vili­jem Vol­ker fon­da do 1969. godi­ne, a nakon toga od kon­zor­ci­ju­ma fon­da­ci­ja za slo­bod­no trži­šte i od poslov­nih lju­di. Upr­kos nepri­ja­telj­ske atmo­sfe­re, Mizes inspi­ri­še sve veću gru­pu stu­de­na­ta i pošto­va­la­ca, ohra­bru­je nji­ho­ve stu­di­je i nasta­vlja svoj izu­zet­no pro­duk­ti­van rad.

Mize­sa tako­đe podr­ža­va­ju i sa njim sara­đu­ju pošto­va­o­ci slo­bod­nog trži­šta i liber­ta­ri­ja­ni­zma. Od nje­nog osni­va­nja 1946. godi­ne pa do kra­ja živo­ta, Mizes je bio član Fon­da­ci­je za eko­nom­sko obra­zo­va­nje u Irving­to­nu-na-Had­so­nu, drža­va Nju­jork; tako­đe je tokom 1950-ih godi­na bio savet­nik za eko­no­mi­ju u Naci­o­nal­nom udru­že­nju pro­i­zvo­đa­ča (NAM) sa čijim je lais­sez-fai­re kri­lom sara­đi­vao dok ono na kra­ju nije poto­plje­no tala­som “pro­sve­će­nog” etatizma.

Kao pri­sta­li­ca slo­bod­ne trgo­vi­ne i kla­sič­ni libe­ral u tra­di­ci­ji Kob­de­na, Braj­ta i Spen­se­ra, Mizes je bio liber­ta­ri­ja­nac, zago­vor­nik razu­ma i indi­vi­du­al­ne slo­bo­de u pri­vat­noj kao i u eko­nom­skoj sfe­ri. Kao raci­o­na­li­sta i pro­tiv­nik eta­ti­zma u svim obli­ci­ma, Mizes nika­da sebe ne bi nazvao “kon­zer­va­tiv­cem”, već pre libe­ra­lom 19-og veka.

Zai­sta, u poli­tič­kom smi­slu, Mizes je bio lais­sez-fai­re radi­kal, pro­tiv­nik cari­na, ogra­ni­ča­va­nja imi­gra­ci­je i poku­ša­ja vla­sti da namet­ne moral. S dru­ge stra­ne, Mizes je bio tvr­do kul­tu­ro­lo­ški i soci­o­lo­ški kon­zer­va­ti­van, napa­dao je ega­li­ta­ri­zam i pro­ti­vio se poli­tič­kom femi­ni­zmu kao jed­nom vidu soci­ja­li­zma. Nasu­prot mno­gim kon­zer­va­tiv­nim kri­ti­ča­ri­ma kapi­ta­li­zma, Mizes je vero­vao da su lič­na moral­nost i sta­bil­na poro­di­ca kako neop­ho­dan uslov tako i pri­rod­na posle­di­ca siste­ma slo­bod­nog trži­šta u kapitalizmu.

Mize­sov uti­caj bio je izu­ze­tan, kada ima­mo u vidu nje­go­ve epi­ste­mo­lo­ške i poli­tič­ke pogle­de. Nje­go­vi stu­den­ti iz 1920-ih, čak i oni koji su kasni­je posta­li kajn­zi­jan­ci, osta­li su oči­gled­no pod nje­go­vim uti­ca­jem. To su pored osta­lih bili, uz Haje­ka i Robin­sa, Fric Mahlup, Got­frid fon Haber­ler, Oskar Mor­gen­stern, Alfred Šuc, Hju Gejt­skel, Hau­ard S. Elis, Džon Van Sikl i Erih Vegelin.

Mize­sov uti­caj odi­grao je tako­đe vrlo važnu, iako uglav­nom nepri­zna­tu ulo­gu u usme­ra­va­nju Evro­pe nakon Dru­gog svet­skog rata od soci­ja­li­stič­ke i infla­tor­ne poli­ti­ke ka slo­bod­nom trži­štu i čvr­stom nov­cu. Ludvig Erhart, čovek koji je sko­ro samo­stal­no zaslu­žan za “eko­nom­sko čudo” Zapad­ne Nemač­ke zasno­va­no na slo­bod­nom trži­štu i čvr­stom nov­cu, bio je i sam eko­no­mi­sta, pri­ja­te­lj i uče­nik Alfre­da Miler-Arma­ka i Vil­hel­ma Rep­kea, obo­ji­ce pod jakim uti­ca­jem Mize­so­vih ideja.

U Fran­cu­skoj, glav­ni eko­nom­ski i mone­tar­ni savet­nik gene­ra­la De Gola bio je Žak Ruef, koji je usme­rio Fran­cu­sku dalje od soci­ja­li­zma, sta­ri pri­ja­te­lj i pošto­va­lac Mize­sa. A pre­u­sme­ra­va­nje posle­rat­ne Ita­li­je od soci­ja­li­zma zaslu­ga je nje­nog pred­sed­ni­ka Lui­đi­ja Ina­u­di­ja, pošto­va­nog eko­no­mi­ste, dugo­go­di­šnjeg Mize­so­vog pri­ja­te­lja i zago­vor­ni­ka slo­bod­nog trži­šta. Uti­caj Mize­sa u Sje­di­nje­nim Drža­va­ma je mno­go manji. U loši­jim aka­dem­skim uslo­vi­ma, nje­go­vi stu­den­ti i pošto­va­o­ci bili su Hen­ri Hezlit, Lorens Fer­tih, Per­si Grejvs mla­đi, Beti­na Bjen Grejvs, Hans Sen­holc, Vili­jam Peter­son, Luis Spa­da­ro, Izra­el Kir­zner, Ralf Rai­ko, Džordž Raj­sman i Marej Rot­bard. Ipak, Mizes je imao izu­zet­no broj­ne i ver­ne sled­be­ni­ke među poslov­nim lju­di­ma i lju­di­ma izvan aka­dem­skih kru­go­va; obim­na i vrlo slo­že­na knji­ga Ljud­sko delo­va­nje pro­da­va­la se izu­zet­no dobro od dana kada je prvi put objavljena.

Od Mize­so­ve smr­ti u Nju­jor­ku, 10. okto­bra 1973., u 92. godi­ni živo­ta, Mize­so­vo uče­nje i uti­caj doži­ve­lo je pre­po­rod. U sle­de­ćoj godi­ni zabe­le­že­na je ne samo Haje­ko­va Nobe­lo­va nagra­da za mize­sov­sku teo­ri­ju poslov­nih ciklu­sa, već i prva od mno­gih kon­fe­ren­ci­ja austrij­ske ško­le u Sje­di­nje­nim Drža­va­ma. Štam­pa­na su nova izda­nja Mize­so­vih knji­ga, zbir­ke nje­go­vih čla­na­ka su pre­vo­đe­ne i obja­vlji­va­ne. Aka­dem­ski kur­se­vi i pro­gra­mi austrij­ske eko­no­mi­je pre­da­va­ni su i osni­va­ni u čita­voj Americi.

Vode­ća insti­tu­ci­ja na polju oži­vlja­va­nja, pro­u­ča­va­nja i šire­nja Mize­so­vog uče­nja je Insti­tut Ludvig fon Mizes, koji je osno­vao Leve­lin Rokvel mla­đi 1982. godi­ne, sa sedi­štem u Obur­nu, drža­va Ala­ba­ma. Mizes insti­tut publi­ku­je nauč­ne časo­pi­se i knji­ge, nudi kur­se­ve austrij­ske eko­no­mi­je na osnov­nom, sred­njem i napred­nom nivou, koji pri­vla­če sve veći broj stu­de­na­ta i pro­fe­so­ra. Kolaps soci­ja­li­zma i rastu­ća pri­vlač­nost slo­bod­nog trži­šta nesum­nji­vo su u zna­čaj­noj meri dopri­ne­li ovom pora­stu popularnosti.

_______________________________________________________________________________________________________
Marej N. Rot­bard (1926–1995) je bio dekan Austrij­ske ško­le nakon Mize­so­ve smr­ti. Ovaj tekst napi­san je oko 1990. i nika­da rani­je nije obja­vljen. Pre­u­ze­to sa saj­ta www.mises.org. Pre­vod: Andrej Sta­ni­mi­ro­vić
_______________________________________________________________________________________________________