Ludvig fon Mizes (1881-1973)

Jedan od najpoznatijih ekonomista i socijalnih filozofa dvadesetog veka, Ludvig fon Mizes (Ludwig von Mises) je u toku svog dugog i produktivnog života razvio potpunu deduktivnu ekonomsku nauku zasnovanu na temeljnom aksiomu da pojedinačna ljudska bića svrsishodno delaju da bi ostvarili željene ciljeve. Iako je njegova ekonomska analiza “vrednosno neutralna” – u smislu da je za analizu nebitno koje su vrednosti ekonomista, Mizes je zaključio da je za ljudsku rasu laissez-faire jedina dugoročno održiva ekonomska politika, sa slobodnim tržištem i neograničenim korišćenjem prava privatne svojine, gde je vlast strogo ograničena na odbranu sigurnosti osoba i svojine u okviru njene teritorije.

Držeći se ovog stava i neoborive istine nasuprot čitavog veka posvećenog etatizmu i kolektivizmu, Mizes je postao poznat po beskompromisnom insistiranju na neinflatornom zlatnom standardu i laissez-faire-u.

Iako mu je praktično bilo onemogućeno da se zaposli na bilo kom univerzitetu u Austriji, a kasnije i u Sjedinjenim Državama, Mizes je živeo i držao se svojih stavova sa stilom. Kao glavni ekonomski savetnik austrijske vlade tokom 1920-ih, Mizes je gotovo samostalno usporio inflaciju u Austriji; razvio je svoj sopstveni “privatni seminar” koji je privukao istaknute mlade ekonomiste, sociologe i filozofe diljem čitave Evrope. Kao temelj “neo-austrijske škole” ekonomije, Mizesova teorija poslovnog ciklusa koja je za inflaciju i periodične depresije okrivila inflatorne bankarske kredite ohrabrivane od Centralnih banaka, prihvaćena je od većine mlađih ekonomista u Engleskoj ranih 1930-ih kao najbolje objašnjenje Velike depresije.

Pošto je pobegao od nacista u Sjedinjene države, Mizes nastavlja svoj rad tamo. Tokom dve decenije predavanja, on inspiriše nastanak Austrijske škole u Sjedinjenim državama. Godinu dana nakon njegove smrti 1973. godine, njegov najpoznatiji sledbenik, F. A. Hajek, nagrađen je Nobelovom nagradom za ekonomiju za svoj rad na daljem razvoju Mizesove teorije poslovnog ciklusa tokom kasnih 1920-ih i 1930-ih.

Mizes je rođen 29. septembra 1881. godine u gradu Lembergu (sada Lvov) u Galiciji, gde je njegov otac, bečki građevinski inženjer zaposlen na austrijskoj železnici tada bio na službi. Mizesovi roditelji bili su iz poznatih bečkih porodica; ujak njegove majke, dr Joakim Landau, bio je poslanik Liberalne partije u austrijskom parlamentu.

Na Univerzitet u Beču upisao se početkom veka sa levičarskim intervencionističkim idejama. Mladi Mizes ubrzo je otkrio Principe ekonomije Karla Mengera, temeljno delo austrijske škole ekonomije i ubrzo prihvatio austrijski naglasak na individualno delovanje za osnovnu jedinicu ekonomske analize a ne na nerealne mehanicističke jednačine, kao i važnost ekonomije slobodnog tržišta.

Mizes je postao istaknuti post-doktorant na čuvenom seminaru velikog austrijskog ekonomiste Eugena fon Bem-Baverka (među čijim brojnim postignućima je i potpuno pobijanje Marksove radne teorije vrednosti).

Tokom ovog perioda, u svom prvom velikom delu, Teorija novca i kredita (1912), Mizes postiže nešto što je bilo smatrano nemogućim: integrisanje teorije novca u opštu teoriju marginalne korisnosti i cene (to bi se sada zvalo integrisanje “makroekonomije” u “mikroekonomiju.”) Pošto su Bem-Baverk i ostale austrijske kolege odbili da prihvate Mizesovu integraciju i tako ostali bez monetarne teorije, Mizesu je jedino preostalo da se izdvoji i osnuje “neo-austrijsku” školu.

U svojoj monetarnoj teoriji Mizes je oživeo davno zaboravljen princip britanske valutne škole, široko prihvaćen do 1850-ih, da društvo nema nikakve koristi od povećanja novčane mase, da povećanje novčane mase i bankarskog kredita izaziva samo inflaciju i poslovne cikluse i da prema tome politika monetarne vlasti treba da bude održavanje ekvivalenta 100-procentnog zlatnog standarda.

Mizes je ovom stavu dodao i elemente teorije poslovnih ciklusa: da ekspanzija bankarskih kredita, pored izazivanja inflacije, čini depresije neizbežnim jer izaziva “promašene investicije”, tj. navodi poslovne ljude da previše investiraju u kapitalna dobra “višeg reda” (mašine alatke, građevine, itd.) a premalo u potrošačka dobra.

Problem je u tome što inflatorni bankarski krediti, kada se pozajmljuju privrednim organizacijama, imaju efekte pseudo-štednje i navode poslovne ljude da veruju da je više ušteđevine na raspolaganju za ulaganje u proizvodnju kapitalnih dobara nego što su potrošači zaista spremni da štede. Stoga inflatorni rast mora biti praćen recesionim padom, koji postaje bolan ali neophodan proces kroz koji tržište likvidira loše investicije i ponovo uspostavlja strukturu investiranja i proizvodnje koja najbolje odgovara željama i zahtevima potrošača.

Mizes i njegov sledbenik Hajek razvili su ovu teoriju poslovnih ciklusa tokom 1920-ih i na osnovu ove teorije Mizes je bezuspešno upozoravao da je izvikano “Novo doba” večitog napretka 1920-ih velika prevara i da će neizbežan rezultat biti juriš na banke i depresija. Kada je pozvan da predaje na londonskoj Ekonomskoj školi 1931. godine, od strane uticajnog polaznika Mizesovog privatnog seminara Lionela Robinsa, Hajek je pridobio većinu mladih engleskih ekonomista za ovaj način razmišljanja. Ovo učenje bilo je u suprotnosti sa pogledima Džona Mejnarda Kejnza i njegovih učenika sa Kembridža; iako je potpuno pobio Kejnzovu Raspravu o novcu, Hajek je ipak izgubio bitku i većinu sledbenika u naletu kejnzijanske revolucije koja je zahvatila svet ekonomije po objavljivanju Kejnzove Opšte teorije 1936. godine.

Preporuke za tretiranje problema poslovnih ciklusa Mizes-Hajeka s jedne i Kejnza s druge strane bile su dijametralno suprotne. Mizes je preporučivao trenutno ukidanje svih bankarskih kredita i monetarne ekspanzije tokom perioda rasta; a tokom recesije savetovao je strogi laissez-faire, koji će omogućiti najbržu moguću stabilizaciju.

I ne samo to: za Mizesa su najgori oblici intervencije veštačko održavanje cena ili plata (što izaziva nezaposlenost), povećavanje ponude novca ili povećavanje državnih izdataka da bi se stimulisala potrošnja. Za Mizesa recesija je problem niskog nivoa štednje i visoke potrošnje i zato je važno da se ohrabri štednja i štedljivost a ne suprotno; isto tako, da se smanje državni izdaci a ne da se povećaju. Očigledno je da su Mizesovi stavovi od 1936. godine na dalje u potpunoj suprotnosti sa modernom makroekonomskom politikom u čitavom svetu.

Socijalizam-komunizam trijumfovao je u Rusiji i dobrom delu Evrope u toku i nakon Prvog svetskog rata, što je navelo Mizesa da objavi čuveni članak “Ekonomski račun u socijalističkim zemljama” (1920) u kojem je pokazao da je nemoguće da socijalistički planeri isplaniraju moderni ekonomski sistem; štaviše, svaki pokušaj stvaranja veštačkog “tržišta” biće neuspešan jer stvarni sistem cena i troškova zahteva razmenu svojinskih prava odnosno privatnu svojinu nad sredstvima za proizvodnju.

Ovaj članak Mizes je kasnije razvio u svoju knjigu Socijalizam (1922) a ova sveobuhvatna filozofska i sociološka, a takođe i ekonomska kritika i danas je najkompletnija i najrazornija kritika socijalizma ikada napisana. Mizesov Socijalizam naveo je mnoge istaknute ekonomiste i socijalne filozofe da napuste socijalističke poglede, uključujući Hajeka, nemca Vilhelma Repkea i engleza Lionela Robinsa.

U Sjedinjenim Državama, publikovanje engleskog prevoda Socijalizma provuklo je pažnju istaknutog ekonomskog novinara Henrija Hezlita, čiji je prikaz knjige u Njujork Tajmsu naveo jednog od najpoznatijih i najučenijih simpatizera komunizma u Americi u to vreme, J. B. Metjuza da prihvati Mizesov stav i usprotivi se svim oblicima socijalizma.

Socijaliste širom Evrope i Sjedinjenih Država zabrinjavao je problem ekonomskog računa u socijalizmu tokom petnaest godina i konačno su problem proglasili rešenim kada je publikovan model “tržišnog socijalizma” poljskog ekonomiste Oskara Langea 1936. godine. Lange se vratio u Poljsku nakon Drugog svetskog rata da bi pomogao u planiranju poljskog komunizma. Kolaps socijalističkog planiranja 1989. godine u Poljskoj i drugim komunističkim zemljama doveo je etablirane ekonomiste svih ideoloških usmerenja (svi do jednog bili su pristalice Langeovog “rešenja”) u vrlo neugodan položaj.

Neki istaknuti socijalisti, na primer Robert Hajlbroner, imali su dovoljno hrabrosti da javno priznaju da je “Mizes bio u pravu” sve vreme. (Fraza “Mizes je bio u pravu” bila je naziv panel-diskusije na godišnjem sastanku Južnjačkog udruženja ekonomista 1990. godine u Nju Orleansu.)

Ako je socijalizam ekonomska katastrofa, intervencija vlasti neće doneti rezultat i neizbežno vodi u socijalizam. Mizes je ove zaključke izneo u knjizi Kritika intervencionizma (1929) a svoju političku filozofiju laissez-faire liberalizma u knjizi Liberalizam (1927).

Pored toga što se usprotivio svim političkim trendovima dvadesetog veka, Mizes se sa istim žarom i elokvencijom borio sa onim što je smatrao pogubnim dominantnim filozofskim i metodološkim trendovima, u ekonomici i drugim disciplinama. Ovo je uključivalo pozitivizam, relativizam, istoricizam, polilogizam (ideja da svaka rasa i pol imaju svoju sopstvenu “logiku” i da stoga ne mogu da komuniciraju sa drugim grupama) i sve oblike iracionalizma i pobijanja objektivne istine. Mizes je takođe razvio ono što je smatrao odgovarajućom metodologijom ekonomske teorije – logičku dedukciju iz očiglednih aksioma, koju je nazvao “prakseologijom”, a oštro je kritikovao rastuću tendenciju ekonomije i drugih disciplina da se prakseologija i istorijsko shvatanje zamene nerealističnim matematičkim modelima i statističkim manipulacijama.

Nakon emigracije u Sjedinjene Države 1940. godine, dve Mizesove knjige postale su važne i uticajne. Njegova knjiga Svemoćna vlast (1944) bila je prva koja je pod znak pitanja stavila tada vrlo raširen marksistički stav da su fašizam i nacizam svojim nacijama nametale “klase kapitalista”. Njegova Birokratija (1944) je još uvek neprevaziđena analiza razloga zašto je funkcionisanje vlasti uvek “birokratsko” i pati od svih boljki birokratije.

Mizesovo najmonumentalnije dostignuće je delo Ljudsko delovanje (1949), prva sveobuhvatna rasprava o ekonomskoj teoriji napisana posle Prvog svetskog rata. U ovom delu Mizes primenjuje sopstvenu metodologiju i program istraživanja i zasniva sveukupnu strukturu ekonomske teorije na svojim deduktivnim “prakseološkim” principima. Objavljena u eri u kojoj su i ekonomisti i državne vlasti potpuno posvećeni etatizmu i kejnzijanskoj inflaciji, Ljudsko delovanje je knjiga koju ekonomisti nisu čitali. Konačno, 1957. godine Mizes je objavio svoje poslednje važno delo, Teorija i istorija, u kome pored pobijanja marksizma i istoricizma objašnjava osnovne razlike i funkcije teorije i istorije u ekonomiji i drugim disciplinama ljudskog delovanja.

U Sjedinjenim Državama, kao i u svojoj rodnoj Austriji, Mizes nije uspeo da nađe plaćeno mesto na univerzitetu. Na Njujork univerzitetu, gde je predavao od 1945. pa sve do penzionisanja u 88. godini života 1969. godine, radio je kao gostujući profesor, a platu je dobijao od konzervativno-libertarijanskog Vilijem Volker fonda do 1969. godine, a nakon toga od konzorcijuma fondacija za slobodno tržište i od poslovnih ljudi. Uprkos neprijateljske atmosfere, Mizes inspiriše sve veću grupu studenata i poštovalaca, ohrabruje njihove studije i nastavlja svoj izuzetno produktivan rad.

Mizesa takođe podržavaju i sa njim sarađuju poštovaoci slobodnog tržišta i libertarijanizma. Od njenog osnivanja 1946. godine pa do kraja života, Mizes je bio član Fondacije za ekonomsko obrazovanje u Irvingtonu-na-Hadsonu, država Njujork; takođe je tokom 1950-ih godina bio savetnik za ekonomiju u Nacionalnom udruženju proizvođača (NAM) sa čijim je laissez-faire krilom sarađivao dok ono na kraju nije potopljeno talasom “prosvećenog” etatizma.

Kao pristalica slobodne trgovine i klasični liberal u tradiciji Kobdena, Brajta i Spensera, Mizes je bio libertarijanac, zagovornik razuma i individualne slobode u privatnoj kao i u ekonomskoj sferi. Kao racionalista i protivnik etatizma u svim oblicima, Mizes nikada sebe ne bi nazvao “konzervativcem”, već pre liberalom 19-og veka.

Zaista, u političkom smislu, Mizes je bio laissez-faire radikal, protivnik carina, ograničavanja imigracije i pokušaja vlasti da nametne moral. S druge strane, Mizes je bio tvrdo kulturološki i sociološki konzervativan, napadao je egalitarizam i protivio se političkom feminizmu kao jednom vidu socijalizma. Nasuprot mnogim konzervativnim kritičarima kapitalizma, Mizes je verovao da su lična moralnost i stabilna porodica kako neophodan uslov tako i prirodna posledica sistema slobodnog tržišta u kapitalizmu.

Mizesov uticaj bio je izuzetan, kada imamo u vidu njegove epistemološke i političke poglede. Njegovi studenti iz 1920-ih, čak i oni koji su kasnije postali kajnzijanci, ostali su očigledno pod njegovim uticajem. To su pored ostalih bili, uz Hajeka i Robinsa, Fric Mahlup, Gotfrid fon Haberler, Oskar Morgenstern, Alfred Šuc, Hju Gejtskel, Hauard S. Elis, Džon Van Sikl i Erih Vegelin.

Mizesov uticaj odigrao je takođe vrlo važnu, iako uglavnom nepriznatu ulogu u usmeravanju Evrope nakon Drugog svetskog rata od socijalističke i inflatorne politike ka slobodnom tržištu i čvrstom novcu. Ludvig Erhart, čovek koji je skoro samostalno zaslužan za “ekonomsko čudo” Zapadne Nemačke zasnovano na slobodnom tržištu i čvrstom novcu, bio je i sam ekonomista, prijatelj i učenik Alfreda Miler-Armaka i Vilhelma Repkea, obojice pod jakim uticajem Mizesovih ideja.

U Francuskoj, glavni ekonomski i monetarni savetnik generala De Gola bio je Žak Ruef, koji je usmerio Francusku dalje od socijalizma, stari prijatelj i poštovalac Mizesa. A preusmeravanje posleratne Italije od socijalizma zasluga je njenog predsednika Luiđija Inaudija, poštovanog ekonomiste, dugogodišnjeg Mizesovog prijatelja i zagovornika slobodnog tržišta. Uticaj Mizesa u Sjedinjenim Državama je mnogo manji. U lošijim akademskim uslovima, njegovi studenti i poštovaoci bili su Henri Hezlit, Lorens Fertih, Persi Grejvs mlađi, Betina Bjen Grejvs, Hans Senholc, Vilijam Peterson, Luis Spadaro, Izrael Kirzner, Ralf Raiko, Džordž Rajsman i Marej Rotbard. Ipak, Mizes je imao izuzetno brojne i verne sledbenike među poslovnim ljudima i ljudima izvan akademskih krugova; obimna i vrlo složena knjiga Ljudsko delovanje prodavala se izuzetno dobro od dana kada je prvi put objavljena.

Od Mizesove smrti u Njujorku, 10. oktobra 1973., u 92. godini života, Mizesovo učenje i uticaj doživelo je preporod. U sledećoj godini zabeležena je ne samo Hajekova Nobelova nagrada za mizesovsku teoriju poslovnih ciklusa, već i prva od mnogih konferencija austrijske škole u Sjedinjenim Državama. Štampana su nova izdanja Mizesovih knjiga, zbirke njegovih članaka su prevođene i objavljivane. Akademski kursevi i programi austrijske ekonomije predavani su i osnivani u čitavoj Americi.

Vodeća institucija na polju oživljavanja, proučavanja i širenja Mizesovog učenja je Institut Ludvig fon Mizes, koji je osnovao Levelin Rokvel mlađi 1982. godine, sa sedištem u Oburnu, država Alabama. Mizes institut publikuje naučne časopise i knjige, nudi kurseve austrijske ekonomije na osnovnom, srednjem i naprednom nivou, koji privlače sve veći broj studenata i profesora. Kolaps socijalizma i rastuća privlačnost slobodnog tržišta nesumnjivo su u značajnoj meri doprineli ovom porastu popularnosti.

_______________________________________________________________________________________________________
Marej N. Rotbard (1926-1995) je bio dekan Austrijske škole nakon Mizesove smrti. Ovaj tekst napisan je oko 1990. i nikada ranije nije objavljen. Preuzeto sa sajta www.mises.org. Prevod: Andrej Stanimirović
_______________________________________________________________________________________________________