Intelektualni imbecili

U svojoj novoj knjizi, Intelektualni imbecili, Danijel Flin (Daniel J. Flynn) objašnjava šta znači biti etatista u današnjoj Americi, iznoseći detaljne analize osnovnih etatističkih ideja “intelektualnih gurua” levice – kao i desnice. (Što, naravno, uključuje i kompletno poglavlje o posve neobičnom profesoru Leu Štrausu (Leo Strauss), i njegovim sledbenicima i savremenicima.) Kao što je i očekivano, materijal za knjigu je podrobno proučen i dokumentovan sa 985 fusnota za 246 stranica.

Među guruima etatizma (“intelektualnim imbecilima”) o kojima raspravlja Flin nalaze se: Alfred Kinsi (Alfred Kinsey), Margaret Sendžer (Margaret Sanger), Mišel Fuko (Michel Foucault), Beti Friden (Betty Friedan), Pol Erlih (Paul Ehrlich), W.E.B. Di Boa (W.E.B. Du Bois), Žak Derida (Jacques Derrida), Herbert Markuze (Herbert Marcuse) i Leo Štraus (Leo Strauss), da pomenemo neke od njih. Ovo su ljudi čiji su spisi imali značajan – a u pojedinim slučajevima i revolucionaran – uticaj na američko društvo; a, opet, prosečan odrasli Amerikanac nikada nije čuo za njih.

Guru “nove levice”

Šta, dakle, znači u današnjoj Americi biti “liberal” ili etatista? Pa, bar u akademskom svetu, to znači prihvatiti ideje nemačkog komuniste Herberta Markuzea, “pop filiozofa nove levice” i akademskog mentora Anđele Dejvis (Angela Davis). Markuze je bio “slavni” intelektualac koji je predavao na Harvardu, Jejlu (Yale) i na Kolumbiji (Columbia). Nije se suprostavljao samo izrabljivanju radničke klase, po čemu je Karl Marx postao poznat, nego i samom radu! “Ne radite, vodite ljubav” je bila tema njegove knjige iz 1955. Eros i civilizacija.

Markuze je u nauci i naučnom metodu video ”neprijatelje”, zbog toga što ”poriču realnost utopije”, tj. komunizma. Podstrekivao je svoje kolege naučnike da se suprostave slobodi govora unutar akademskog sveta, jer je ta sloboda prouzrokovala previše kritike na račun komunizma. Akademski svet je oberučke prihvatio ovaj predlog, što se može videti u vokabularu političke korektnosti koji postoji doslovno na svim univerzitetima. U Markuzeovom idealnom svetu bi svim protivnicima socijalizma bilo oduzeto pravo slobodnog izjašnjavanja.

Nema potrebe za logikom, raspravama I slobodnom razmenom ideja, rekao je Markuze, jer marksizam raspolaže svim “pravim” odgovorima. Ovo je i ideologija štrausovaca (o kojima ću raspravljati u nastavku), koji, takođe, veruju da oni raspolažu jedinstvenom ISTINOM.

Ugledajući se na Markuzea, politički korektni etatisti unutar akademskog sveta, veruju da totalitarističko društvo predstavlja “slobodu” i da ljudi unutar njega “moraju biti primorani da budu slobodni”, tj., da se uteraju u socijalizam. Trebalo bi da budu slepi sledbenici čoveka koga Flin opisuje kao “kulturološkog evanđelistu marksizma”.

Američka seksualna revolucija

U naše “intelektualne gurue” ubraja se, takođe, i istraživač na polju seksa, Alfred Kinsi (Alfred Kinsey), pionir američkog “oslobađanja od seksualnih tabua”. Kinsi je intervjuisao zatvorenike osuđene zbog pedofilije i došao do zaključka da su čak i bebe “seksualna bića”. Pisao je knjige u kojima tvrdi da su “čak i odojčad sposobna da dožive orgazam”, naglašavajući da je morao doći u kontakt sa njagnusnijim oblikom kriminalnog ponašanja da bi došao do ovih “naučnih rezultata”. Ipak, kada je Kinsli objavio svoja “istraživanja”, “reakcija…je bila iznenađujuće pozitivna”, piše Flin. “Analize svih vodećih časopisa su bile pozitivne…”

Moderni američki etatista guta udicu, sve sa strunom i olovom, da parafraziram “borca za prirodu“ Pola Erliha (Paul Ehrlich), koji u svom bestseleru iz 1968. Prenaseljenost (The Population Bomb), predviđa da će se uskoro odvratni nacionalni dohodak Amerike približiti nuli, da nam predstoji novo ledeno doba, da će iscrpljivanje zemljišta dovesti do izbacivanja mesa iz američke ishrane i da će jedna trećina svetske populacije umreti od gladi, dok će po američkim gradovim harati “nemiri zbog hrane“. Devedesetih je predvideo da će do 2050-te “civilizacija dobrim delom nestati“.

Nijedna od Erlihovih suludih prognoza nije se ostvarila, a opet je on prava ikona levice: Švedska akademija nauka ga je nagradila prestižnom Kraford nagradom (Crafoord Prize); Fondacija MekArtur (MacArthur Foundation) mu je dala 345 000 dolara kao “potvrdu genijalnosti“; osvojio je Svetsku nagradu na polju ekologije (World Ecology Award); dobio je 200 000 dolara u sklopu Tajlerove nagrade za dostignu}a u očuvanju okoline (Tyler Prize for Enviromental Achievement), zajedno sa 422 000 dolara uz nagradu Plava planeta (Blue Planet Prize) od jedne druge levičarske fondacije, da navedemo samo neke od nagrada. Naravno, dodeljeno mu je i počasno mesto na Univerzitetu Stenford (Stanford University).

Glorifikovanje deceubistva

Da ne bi bio zaostajao za Stenfordom, Prinston (Princeton) je ukazao počasti i novac još jednoj ikoni etatizma, Piteru Singeru (Peter Singer), “ocu“ pokreta za životinjska prava. Pošaljite decu na Prinston da uče pod Singerovom jurisdikcijom i biće naučena da je March of Dimes zla institucija, ubica dizajnera Đanija Versaćija (Gianni Versace) heroj, jer je Versaći koristio krzno u svojim kreacijama; da je globalno zagrevanje uzrokovano “nadimanjem stoke“, da je ubijanje osakaćene dece “ispravno”; da je prihvatljivo ubijanje čak i zdrave dece, ali do mesec dana starosti; da polno mešanje vrsta ne bi trebalo osuđivati, te da je abortus prihvatljiv sve dok prihodi premašuju rashode. Na ovim primerima je lako uočiti zašto je Prinston postavio Singera kao prvog predavača iz bioetike, platio mu suvim zlatom i osnovao i dao mu na upravljanje fond ”Centar za ljudske vrednosti“(“Center for Human Values“).

Menjanje istorije

Prioritet svih totalitarista je da ponovo ispišu istoriju svoje zemlje u cilju isticanja njihovog “vođstva“ kao neophodnog za opstanak nacije. Danas je najkorišćeniji udžbenik iz američke istorije na fakultetima širom zemlje knjiga Nacionalna istorija Sjedinjenih Država (“A people’s history of United States“) Hovarda Zina (Howard Zinn). Objavljujući bez ikakvog navođenja podataka, Zin predaje današnjim studentima kako je maoistička Kina, gde su ubijene desetine miliona nedužnih civila od strane njihove države, “najbliži primer“ u celoj istorije “narodne vladavine, nezavisne od stranog uticaja“. Kastrova (Castro) Kuba “nema krvavih tragova represije“, piše Zin u drugoj svojoj fantastičnoj laži. Nasuprot tome, spisi Džefersona (Jafferson) i Medisona (Madison) su, navodono, bili “dijabolično kreativan način za osiguravanje tlačenja“. “Predsedničko obraćanje” (“Farewell address“) Džordža Vašingtona (George Washington) i Linkolnovo (Lyncoln) “Getisberško obraćanje” (“Gettysburg Address“), nisu čak ni pomenuti, kao ni Aleksandar Hemilton (Alexandre Hamilton), Dolina Fordž (Valley Forge) i Dan odluke (D-Day). Zin otvoreno priznaje da je stilizovana verzija američke istorije napisana sa hitnom potrebom da se ukalja klasični liberalizam i promoviše socijalizam. Malo čudo koje se toliko često koristi po fakulteta učionicama.

Institucionalizovanje laganja

Flin takođe ispituje ideje desničarskog gurua Lea Štrausa, “idejnog kuma“ američkog uplitanja u politike drugih zemalja i težnje za imperijom. Posle diskusije o tome kako je Amerika lažima navedena na uključivanje u rat u Iraku, on optužuje Štrausove učenike, odnosno, učenike njihovih učenika, kao što su Pol Volfovic (Paul Wolfowitz), Abram Šulski (Abram Shulsky), Stiven Kambone (Stephen Cambone) i drugi štrausovci. Napominje da su ”sledebenici tajanstvene akademije među intelektuacima” i najčuvenije ličnosti, uključujući Herija Džefa (Harry Jaff), Harvija Mensfilda (Harvey Mansfield), Irvinga Kristola (Irving Kristol), njegovog sina Vilijama (William) i Alena Bluma (Allan Bloom). Pažljivo proučavajući Štrausove radove, Flin primećuje da je, iako je bio ateista i ”sa podsmehom gledao na ideju Boga”, ipak mislio da bi pozivanje na veru bilo od koristi za iskorišćavanje naivnih Hrišćana, pogotovo ukoliko se ono slaže sa njegovom intervencionističkom spoljnopolitičkom agendom. Izgleda da je imao uspeha, jer su, danas, ”evangelistički hrišćaniani” među najkrvoločnijim ratnim huškačima u Americi.

Flin je štrausijance prikazao kao bizaran kult čiji članovi veruju da znaju istinu ”koju obični smrtnici nisu mogli dokučiti”, razgovaraju ”izvesnom vrstom koda” i ”klanjaju se svom velikom guruu, a opet, dozvoljavaju međusobne debate”, tj., među sledbenicima Džefa i Mensfilda.

Štrausovci su ismevani od velikog broja naučnika, ne toliko zbog njihovih političkih ideja, koliko zbog njihovog izrazito nenaučnog metoda. Kao i akademski marksisti, oni veruju da je njihov guru otkrio sve ISTINE o svetu, i da svi disidenti moraju biti ili slomljeni ili eliminisani, a ne da se sa njima diskutuje. I drugi naučnici su mišljenja da su štrausovci bolesni hipokriti. Ateista Štraus je propovedao o bitnosti vere (u korist progona države), dok je ”njegov evanđelista Alen Blum propovedao o porodičnim vrednostima, a praktikovao seks sa nepoznatim osobama sve dok nije zaustavljen SIDOM”.

Kamen temeljac ”štrausovske metode” je kreativno laganje ili stvaranje ”plemenite laži” kao oslonca za nacionalizam, autoritizam i svetsku imperiju. Sve ove laži se nalaze u Štrausovoj knjizi iz 1952. Proganjanje i umetnost pisanja. Prema Štrausu, generacije školaraca su potpuno obmanute radovima Platona (Plato), Spinoze (Spinoza), Makijavelija (Machiavelli), Loka (Locke), Hobsa (Hobbes) i ostalih, jer nisu umeli da čitaju između redova, kao što je on činio.

Većina ljudi uviđa da se između redova knjige nalazi prazan prostor. Ipak, Štraus i štrausovci ne misle tako. Oni izmišljaju stvari. Oni fabrikuju. Oni lažu. Koriste mračnu umetnost numerologije (!) za stvaranje svojih izmišljotina. Prema Štrausu, prva i poslednja reč knjige imaju, na neki način, poseban značaj. ”Poneki brojevi, kao što su 7 i 13, alarmiraju Štrausa na skrivenu poruku”. ”Vladalac se sastoji od 26 poglavlja”, primećuje Štraus o Makijavelijevoj knjizi. ”Dvadesetšest je numerička oznaka za slova crkvenog imena jevrejskog Boga, Tetragramatona (Tetragrammaton). Da li je Makijaveli znao ovo? Ja, stvarno, ne znam. Dvadesetšest je dva puta trinaest. Trinaest se danas, i neko vreme unazad, smatra za nesrećan broj, ali je u davna vremena, čak primarno, shvatan kao srećan broj. Ispada da ”dva puta trinaest” ima i nesrećnu i srećnu simboliku, a sve u svemu je: igra sreće. ”Da li je ovaj čovek bio lud?”

Naoružani ovom ”filozofijom tarot-karata”, Štraus ( ”prvostepeni ludak”, kako piše Flin) i štrausijanci raspravljaju o tome da je Lok tajno podkopavao Hrišćanstvo, iako on nikada nije nagoveštavao takvo nešto; da Platonova Država ima potpuno suprotno značenje od onoga kako je naučnici shvataju; da Lok nikada nije poštovao prirodne zakone; i, naravno, da je zagovornik rasne supremacije Abraham Linkoln (Abraham Lincoln) bio svetac u pogledu rasizma, da je suspenzijom habeas corpus-a, zabranom opozicione štampe i masovnim hapšenjem političkih disidenata bio dosledan Ustavu, te da je vođenjem rata protiv nedužnih civila postao ”veliki humanista”. Ovo je, naravno, samo nekoliko apsurda Džefa i njegovih kolega, tarot-karta filozofa.

Ignorišući izučavanje stvarne istorije, kao i drugih disciplina, i oslanjajući se, isključivo, na bizarne interpretacije blesavog Štrausa i njegovih učenika i sledbenika, ”postali su neuki i takvi ostali sve do izlaska na videlo Štrausovog mentalnog stanja”, piše Flin.

Štrausijanstvo je vrsta ”dekonstruktivizma”, kako ga praktikuju levičarski prosvetitelji, poput Žak Derida (Jacques Derrida), Pol DeMan (Paul DeMan) i Mišel Fuko. Ovim dekonstruktivistima, kao i štrausovcima, ”[n]ije toliko važno šta je autor rekao, nego šta je čitalac želeo da čuje”, primećuje Flin. Levičarski dekonstruktivisti ”proizvode sopstveni smisao…korišćenjem semantičke ‘slobodne igre’ ”. Poput štrausijanci, i dekonstruktivizam ”želi da institucionalizuje nepoštenje kao legitimnu školu mišljanja”. I jedni i drugi ”uzdižu nepoštenje u službu, navodno, plemenitih ciljeva…”

Flin dokumentuje i to da Margaret Sendžer (Margaret Sanger), osnivač fondacije Planirano roditeljstvo (Planned Parenthood) i još jedna od levičarskih ikona naziva Jevreje i Italijane ”ljudskim korovom”, podr`avaju nacizam, brani grupu propalica koje su planirale ubistvo Džona D. Rokfelera mlađeg (John D. Rockefeller Jr.) a potom otvoreno pozivale na njegovo ubistvo, aktivno podržava eugeniku, državljane crne puti svakodnevno naziva crnčugama i zagovara abortus kako bi se smanjio njihov broj, govori na okupljanju Kju Kluks Klana (Ku Klux Klan) u Novoj Engleskoj i ”decenijama” “vodeći protivnik katolika širom Amerike”. Ne iznenađuje to što je ”Svetska organizacija žena” ( National Organization of Women), klasifikuje kao ”jednu od pet najvećih “ženskih heroja” u istoriji”, a magazin Tajm (Time) je naziva ”jednom od sto najvažnijih osoba dvadesetog veka”.

Flin upućuje i da je ikona ”ljudskih prava” W.E.B. DuBoa (W.E.B. DuBois) bio komunista, rasista, simpatizer nacizma i da je aktivnost Beti Fridan (Betty Friedan) ”feminističkom pokretu” vezan za njenu komunističku prošlost i pokretanje levičarskih pobuna. (”Ukidanje porodice” je bilo osnovno načelo Komunističkog manifesta).

Sve u svemu teško je odrediti ko su veći imbecili: ”intelektualci” čije izopačene ideje Danijel Flin tako jasno i opširno dokumentuje ili oni koji su te ih prihvatili kao nesporne istine o modernom svetu.