Bastija Veliki
Frederik Bastija (Frederic Bastiat) je rođen u Bajoneu u Francuskoj, 29.06.1801. Otac mu je bio trgovac, a Frederik je postao siroče u 9-oj godini, i odgojili su ga deda i njegova tetka.
Čini se da je imao dobro, mada ne i izuzetno obrazovanje, koje se sastojalo od jezika, muzike i književnosti. Počeo je studirati političku ekonomiju u 19. godini i predano je čitao Adama Smita (Adam Smith) i Žan-Batist Seja (Jean-Baptiste Say).
Bastijaov život u početku nije bio prvenstveno podređen školi. U 17-toj je počeo da radi u rođakovoj brojačnici, gde je ostao narednih 6 godina. Posle toga je nasledio dedinu farmu u Mugronu i postao farmer. Bio je politički aktivan na lokalnom nivou i 1831. godine postao juige de paix, a 1832. član conseil generalu Landsu.
Bastija je živeo u revolucionarnom periodu. Imao je 14 godina kada je Napoleon poražen kod Vaterloa i prognan na Svetu Jelenu. Preživeo je revoluciju 1830., ali njegovu aktivaciju u pisanju članaka podstiče interesovanje za rad Kobdena (Cobden) i engleske Anti-Corn-Law League koja se borila protiv zaštitne carine.1844. je iznenada postao uvažavan objavljivanjem članka “Uticaj engleskih i francuskih tarifa na budućnost ova dva naroda” u Journal des economistes.
Posle toga je počeo da ređa seriju izuzetnih članaka, pamfleta i knjiga, na koje nije obraćana velika pažnja sve do njegove preuranjene smrti, 1850. Najpre je usledila prva serija Sophismes economiques, zatim nekoliko različitih eseja, pa druga serija Sophismes, završno sa Harmonies economiques, u poslednjoj godini njegovog života.
Ipak, spisak Bastijaovih pisanija u ovom kratkom, šestogodišnjem periodu, ne oslikava na pravi način njegovu angažovanost. Bio je jedan od glavnih organizatora prvog French Free Trade Association-a u Bordou; postao je sekretar sličnih organizacija oformljenih u Parizu; stvarao je fondove, sarađivao sa nedeljnicima, zakazivao sastanke, držao kurseve – ukratko, neštedimice je trošio svoju ograničenu energiju na svim poljima. Zakačio je plućnu infekciju. Disao je i jeo sa poteškoćama. Na kraju ga je, ipak prekasno, njegovo narušeno zdravlje primoralo na odlazak u Italiju, gde i umire, u Rimu, na Badnje veče 1850, u dobi od 49. godina.
Ironično, njegovo delo Harmonies economiques, koje je smatrao svojim najvećim uspehom, i koje je toliko dugo pisao, donelo mu je posle smrti mnogo više osporavanja nego podržavanja. Čak je među pojedinim ekonomistima postao trend da osuđuju ili brane Bastijaova dela. Ovaj trend dostiže vrhunac u jednostranoj napomeni o Bastijau u kasnijem delu Jozefa Šumpetera (Joseph A. Schumpeter), History of Economic Analysis. ”Ovde se naprosto radi o slučaju”, stoji u napomeni, ”kupača koji se dobro snalazi u plićaku, ali koji se, otišavši u dubinu, davi… Ne smatram da je Bastija bio loš teoretičar. Mislim da uopšte nije ni bio teoretičar”.
Ne pišem ovo da bih diskutovao o teorijama izloženim u Economic Harmonies. Din Rasel (Dean Russell) je za to dovoljno kompetentan, i on je to uradio predstavljajući novi prevod Harmonies, koji je objavljen simultano sa novim prevodom Sophisms. Iako u ovoj izjavi ima nešto istine koju možemo otvoreno priznati, opet postoji mnogo šta o Bastijau što je Šumepter prevideo. Tačno je da Bastija, čak ni u Sophisms, nije napravio nikakav značajan doprinos apstraktnim ekonomskim teorijama. Njegova analiza grešaka uglavnom je počivala na osnovnoj teoriji Smita, Seja i Rikarda. Mane ove teorije su učinile njegova izlaganja manje upečatljivima i pouzdanima nego što su mogla biti. Oštroumni čitalac Sophisms-a će, na primer, primetiti da Bastija nikada nije odbacio klasičnu teoriju vrednosti troškova proizvodnje, ili čak radnu teoriju vrednosti, iako su one bile u opreci sa celokupnom njegovom argumentacijom. Ipak, nijedan ekonomista Bastijaovog vremena (ako zanemarimo Nemca fon Tunena [von Thunen]), nije naslutio obrise marginalne ili subjektivne teorije vrednosti. To će biti objašnjeno tek nekih dvadesetak godina posle Bastijaove smrti.
Šumpeterova osuda Bastijaa ne samo da je otresita, nego je i glupa; glupa kao kada bismo krivili drvo jabuke sto ne rađa banane. Bastija nije primarno bio teoretičar ekonomije. Bio je, iznad ostalih, ekonomski pamfletista, izlagač ekonomskih propusta i najbitniji pionir slobodne trgovine u Evropi. Čak i Šumeter (gotovo omaškom pera) kaže za Bastijaa da, i nije napisao Economic Harmonies, ”njegovo ime bi moglo biti zavedeno kao ime najbrilijantnijeg ekonomskog novinara svih vremena”. Šta u ovoj izjavi znači “moglo bi biti”, ja stvarno ne znam. On to ionako jeste.
To nije beznačajno dostignuće, i ne treba ga štititi. Ekonomija je, pre svega, praktična nauka. Njene fundamentalne principe ne treba otkrivati ukoliko se ne koriste, a neće se koristiti ukoliko nisu široko shvaćeni. Iako su stotine ekonomista istakli prednosti slobodne trgovine i razmene, upornost sputavanja iste je dovela do toga da se i dan-danas u pojedinim zemljama održala politika zaštitne carine i fiksnih cena. Bez obzira na to, bilo ko ko je ikada čitao i razumeo Bastijaova dela biće imun na bolesti protekcionizma i iluzije o državi blagostanja. Bastija je svojim ismevanjem iskorenio protekcionizam i socijalizam.
Njegov glavni metod argumentacije je bio metod preterivanja. Bio je majstor za reductio ad absurdum. Neko je sugerisao da nova pruga od Pariza do Madrida treba imati svratište u Bordou. To je potkrepljivano time da bi, ako bi roba i putnici bili primorani da se tu zaustave, to bilo profitabilno za čamdžije, hotelijere, nosače i ostale stanovnike. U redu, kaže Bastija. Ali zašto je onda ne bismo prugu skrenuli i kod Angijema, Poatjea, Tura, Orleana, u stvari na svim usputnim stanicama. Što više stanki to se stvara veća zarada na skladištenju, nosačima i povećava cena prevoza. Imali bismo prugu koja ne sadrži ništa drugo do prepreka, a to je – neisplativa pruga!
Ima li jos sličnih predloga koji umanjuju efikasnost da bi se stvorilo više radnih mesta? U redu, kaže Bastija. Hajde da napišemo peticiju kralju o zabrani upotrebe desne ruke, ili, još bolje, o odsecanju iste. U tom slučaju bi nam trebalo dvostruko više radnih mesta i ljudi da bismo obavili istu količinu posla (pod pretpostavkom da potrošnja ostaje ista).
Bastijaov najsavršeniji predlog je bio da se napiše peticija svećara i njihovih industrijskih saradnika protiv nelojalne konkurencije Sunca. Parlament je zamoljen da izglasa zakon o zabrani otvaranja prozora, vratnica, svetionika, unutrašnjih i spoljnih kapaka, i uopšte, svih otvora, rupa, pukotina i naprslina, kroz koje sunčeva svetlost može prodreti u unutrašnjost kuća. Blagoslovi koji bi stigli od svećara i njihovih saradnika zbog povećanog prometa bi bili više nego uzvišeni, a sam argument je tako skrojen da sadrži sve principe prepoznatljive za protekcionističku politiku.
Peticija svećara ih je razorila. Bljesak čiste genijalnosti, neprevaziđeni reductio ad absurdum, dovoljan da oslika Bastijaovu besmrtnu slavu među ekonomistima.
Bastija je, međutim, posedovao mnogo više od dovitljivosti koja oduševljava i umeća izlaganja. I logika mu je, takođe, bila izuzetna. Kada bi se uhvatio objašnjavanja nekog principa, primere je pokazivao iz toliko uglova da ih je bilo teško prevideti ili zaobići. Uvek iznova je prikazivao propuste koji su proizlazili iz problema privatnih proizvođača. Stalno je isticao da je potrošnja cilj svih ekonomskih aktivnosti, a proizvodnja samo sredstvo, i da žrtvovanje potrošačkih interesa interesima proizvođača predstavlja “žrtvovanje cilja”.
Ako neki od nas danas makar malo jasnije vide neke činjenice, za to skidanje mrene sa očiju u velikoj meri zahvalnost dugujemo Frederiku Bastijau. Bio je jedan od prvih ekonomista koji je osporavao teorije, ne samo protekcionizma, nego i socijalizma. Davao je odgovore za pojedine propuste socijalizma, pre nego su neki njegovi savremenici i naslednici primetili da su uopšte vredni pažnje. Ovde nisam navodio njegova pobijanja socijalizma, jer su ona bolje objašnjena u Essays i Harmonies, nego u Sophisms; ipak ona predstavljaju veliki deo njegovog doprinosa.
Bastija je optuživan da je propagandista i sudski govornik, što je on i bio. Šteta je što je toliko vremena bio usamljen, dok su se ostali “pravi” ekonomisti ograđivali od kritikovanja socijalizma i branjenja kapitalizma iz straha da ne bi izgubili svoju reputaciju “naučne nepristrasnosti”, ostavljajući tako prostor socijalističkim i komunističkim agitatorima, koji su bili manje uplašeni ovim.
Više ljudi poput Bastijaa nam danas ne bi bilo na odmet. Ustvari, oni su nam očajnički potrebni. Ipak, zahvaljujući Bogu, i samom Bastijau, u novom prevodu, čitalac ovih spisa ne samo da će, poput Kobdena, naći da su njegovi spisi “zanimljivi kao roman”, već i zapanjujuće moderni, jer njegove konstatacije iz Sophisms mogu i dalje da se koriste, u istom obliku i gotovo doslovno, u skoro svim današnjim novinama.
Henri Hazlit
Prevod: Želibor Tepšić – Žex
